header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
Владимир Димитријевић: Концлогор Србија и даље или видео-надзор наше свакодневице Штампај Е-пошта
понедељак, 10 август 2015

 ПОСТАЛИ СМО РОБОВИ ПОД НАДЗОРОМ

Цео свет тоне у ропство нових технологија које, уместо да олакшају људима живот, од њих стварају робове под непрестаном контролом. И Србија није измакла оваквом тренду. Надзире нас око 300 хиљада камера, а ми ништа,као да се то дешава неком другом. Сада нам на кућне адресе стижу полицијске казне на основу снимања тих истих камера. Ћутимо, као стока, као да се то дешава неком другом.

 Зашто?

 Не само зато што смо постали кукавно робље Новог поретка, него зато што су нам се у глави појавиле ропске мисли. Једна од њих се зове „безбедност“. Што смо више надзирани, то смо безбеднији, умирује своју савест кукавни малограђанин.

И тако видео – надзор стиже и у стамбене зграде.

   Циљ овог текста је да нас опомене да наш ропски начин мишљења не води никуда, а камоли у „безбедност“. Зато ћемо се посветити видео – надзору у стамбеним зградама, зарад „безбедности“.         

СТАВ ПОВЕРЕНИКА ЗА ЗАШТИТУ ПРИВАТНОСТИ РОДОЉУБА ШАБИЋА

   Повереник за заштиту приватности Родољуб Шабић у вези видео – надзора у зградама каже: „Питање видео надзора у стамбеним зградама не уређује ниједан закон. Ни сам Закон о заштити података о личности („Службени гласник Републике Србије", бр. 97/08 и 104/09 - др. закон, 68/2012 – Одлука УС и 107/2012), као матични, кровни закон у овој области, ни једном једином одредбом не уређује обраду личних података грађана путем видео надзора уопште, па ни видео надзора у стамбеним зградама. Упркос томе, приликом увођења видео надзора потребно је држати се начела Закон о заштити података о личности, као и усвојених међународних стандарда у овој области.

Употреба видео надзора може значајно да угрози приватност појединца/ке, али и друга права и слободе људи (нпр. слобода кретања, право на заштиту података о личности), па се на његово увођење не сме гледати као на обичну техничку одлуку и зато се за доношење овакве одлуке по правилу тражи квалификована већина, знатно већа од уобичајене. Нпр. закони Словеније и Црне Горе предвиђају да је то сагласност 70 % а Македоније чак 100 % власника станова. При том ваља јасно дефинисати разлоге увођења надзора, тј. сврху обраде (безбедност људи, заштита имовине и сл.).

Приликом одлучивања који простор треба покрити видео надзором, треба имати у виду принцип сразмерности примене видео надзора и принцип сразмерности у вршењу активности видео надзора, што између осталог подразумева процену да ли је са становишта сврхе обраде неопходно одређени простор покрити видео надзором или се сврха обраде може оставрити на мање инвазиван начин, затим сразмерност поступака мора бити адекватна. Визуелни угао који покрива камера не сме бити такав да се снима већи простор од оног који је неопходан за оставарење сврхе обраде или да покрива простор који је искључиво власништво приватних лица. У многим земљама видео надзор подразумева надзор над уласком и изласком у заједничке просторије, а не и надзор током боравка у просторији. У неким од њих је чак такав надзор неких заједничких просторија, укључујући и лифтове, забрањен.  Исто тако у многим земљама је забрањено снимање уласка и изласка из индивидуалних станова. Видео надзор на сваком спрату, који би покривао приватне станове, не би био дозвољен.

Даље, што се тиче питања да ли је оправдано да сви станари зграде могу пратити снимак свих камера на свом телевизору мишљења смо да треба забранити приступ снимцима система видео надзора преко интерне кабловске телевизије, јавне кабловске телевизије, интернета или других средстава за електронске комуникације којима се такви снимци могу пренети, било у тренутку њиховог настанка или након тога, из разлога што то омогућава неограничено широком кругу корисника да без стварне потребе и разлога задиру у приватност грађана, тј. станара и трећих лица (која из различитих разлога далазе у посету станарима зграде). Потреба и значај предузимања мера ради заштите имовине и лица, не искључује обавезу да те мере буду сразмерне сврси, и да се њима не повређују Уставом зајамчена права грађана.

Коначно, лица која ступају у простор покривен видео надзором имају право да о томе буду обавештена.  Стамбена зграда која врши видео надзор дужна је да на видном месту истакне јавно обавештење да се врши видео надзор, које би требало да садржи податке о томе да је видео надзор у току и ликовни, односно графички симбол видео надзора, назив руковаоца који врши видео надзор, и број телефона на који се могу добити информације у вези предметног видео надзора.Поред тога, систем видео надзора који се користи за вршење видео надзора мора бити заштићен од приступа неовлашћених лица“.

Тако каже Родољуб Шабић.

О ПРАВИЛИМА ВИДЕО-НАДЗОРА

Информатичар Десимир Ћировић о овом проблему вели:“У случају снимања треба да се јасно зна: ко има право приступа подацима;да ли рачунар има излаз на интернет и који софтвер се користи за заштиту приступа;ко је одговоран у случају да се подаци користе не непредвиђен начин;ко  и како архивира податке (бекап) и ко има право приступа тим подацима.

Проблеми при снимању су следећи:угрожавање права на приватност – пре усвајања одлуке Скупштине станара, мора се донети  протокол ко и под којим условима може користити податке, чија је одговорност ако се то не поштује;када је у питању крупан криминал поставља се питање ко би пре стигао до тих података, полиција или криминалац и каква све последице могу бити;када је у питању ситан криминал полиција неће ни покренути поступак, једино станари могу употребити снимак за "личну сатисфакцију";шта се дешава када на "пријатељској основи" дође комшија или неко други да затражи податке у разним оправданим "ситуацијама" - скинуте гуме, провала у стан ... Какве последице могу да настану у случају каснијих коришћења тих података  у заобилажењу закона?

Такође, каква корист може да буде од снимљених података -јер се поставља питање њихове употребе на суду. Слике и видео записи на суду се не могу употребити без вештачења, а тај поступак је веома услован и захтеван тако да постоје честе ситуације у судској пракси  у којима снимци нису од користи;какве су законске последице могле бити и да ли би се побољшао квалитет живота у згради? Рецимо, неко полупа стакло на улазним вратима. Шта би било другачије да је снимано? Ништа, јер ако је неко решио да буде бахат он ће и бити, снимање га неће натерати да буде бољи човек, једино што ће урадити је да навуче капуљачу“.   Тако каже Десимир Ћировић.

ВИДЕО СНИМЦИ НА СУДУ                                                                                 Треба да знамо да видео-снимци не морају бити никакав доказ на суду. Ево једне вести коју је 2012. објавио РТС(http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Društvo/1031142/Video+nadzor+za+ličnu+upotrebu.html): „Фотографије, звучни и видео снимци, према домаћем законодавству и према одредбама које штите људска права и слободе, не могу увек бити доказ у кривичном поступку.Тако је власник једне радње у Ваљеву, иако је камера забележила његовог радника у крађи, изгубио спор у ваљевском суду. Због сумње да га радник поткрада и да због тога има стални мањак, Милан Лазић је у својој радњи поставио видео камеру усмерену према каси. Камера је забележила да радник ставља новац из касе у џеп, међутим, све је било узалудно. Основни суд у Ваљеву ослободио је радника оптужбе за проневеру."Шокиран сам да видео снимак није узет као доказ у поступку са окривљеним. Јасно се на снимку види како окривљени након продаје одређеног артикла ставља новац у фиоку. Кад купац изађе из радње он отвара фиоку и новац ставља у џеп. И то понавља два пута. Ако то није доказ, а јасно се види, онда не знам шта је доказ", каже власник радње Милан Лазић. Адвокат окривљеног Милош Мандић каже да је неовлашћено снимање кажњиво. "Устав и закон гарантују слободе и права грађанима у том смислу да нико неовлашћено не може снимати. Уколико би то радио, кршио би Уставом загарантоване слободе и права и то би довело до хаоса који би довео до напетости грађана - до узнемирења јавности", објашњава Мандић. Суд је утврдио да видео снимак није доказ јер није направљен уз прећутну или изричиту сагласност окривљеног и није настао као вид општих безбедносних мера у радњи, него искључиво због сумње у окривљеног."/…/Огорчен на пресуду ваљевског суда, Милан Лазић више нема запослених у радњи. Сам ради у две смене и сад је, и без видео надзора, сигуран да га више нико неће поткрадати.

КАКВА ЈЕ ЕФИКАСНОСТ ВИДЕО-НАДЗОРА У ЗГРАДАМА?

Ево одломка из текста „Видео-надзор зграду (не) чува?“ Р. Красића објављеног у „Вечерњим новостима“ 8. јунаура 2012:„Иако је камера постављена на улазу у нашу зграду то не спречава незване госте да уђу кад год пожеле, старије комшије на позив са интерфона редовно и без размишљања отварају - прича нам Србољуб Петровић, станар из Хиландарске. - Додатно је проблем и то што имамо заједничко двориште са још седам зграда, а у некима нема никаквог видео надзора. Тако се десило пар провала у станове, а имали смо и случајеве породичног и другог насиља.Незванично се може чути да је у великим зградама било неколико "типовања" станова од стране комшија које су преко видео надзора знале кад им суседи иду на посао, одмор или су на кратко изашли из стана. Оправдано се поставља и питање колико је увођењем оваквих система нарушена приватност појединаца и да ли је могуће са стране "провалити". Поједине зграде су видео надзор ставиле на увид својим станарима преко локалне мреже, која иде интернетом, а то је цео систем направио још рањивијим.

ЈОШ ЈЕДНО УПОЗОРЕЊЕ

Србија је правно неуређена земља, у којој појединац лако може постати жртва не само моћних криминалац, него и државе. Ево примера. Шта се може десити невином човеку ако његови подаци дођу у погрешне руке?

Године 2005. је у Првом општинском суду у Београду завршен процес у коме је војни музичар Дејан Кузмановић тужио државу због невиђеног насиља над својом личношћу почињеном у току фамозне операције „Сабља” у пролеће 2003. Шта се десило? Те, 2003, неко из МУП-а Србије је извукао Кузмановићеву фотографију из возачке дозволе дотичног, и објавио је као слику убице премијера Зорана Ђинђића. Кузмановићев адвокат Арсеније Катанић изјавио је, пошто је суд пресудио да дотични није убица и да држава мора да му плати 730 000 динара одштете: „Та назови-грешка Дејану Кузмановићу и његовој породици нанела је тешке последице које, очигледно, више није могуће исправити. Сви људи у овој земљи памте његов лик као човека који је учествовао у убиству, а једва да има неког ко зна данас да он с тим није имао никакве везе. Дејану је због свега страдало и здравље, он је буквално оседео преко ноћи... По савету лекара, он више о овоме неће говорити у јавности, а исто важи и за мене” („Глас јавности”, 7. април 2005.).

Замислимо сада шта ће се дешавати у држави Србији кад сви наши подаци буду у компјутеру(а већ, углавном, јесу)! Колико ће бити грешака, немарних и намерних! Колико ће људских живота бити угрожено немаром разних позорника, инспектора, лекара, медицинских сестара... Ево шта је својевремено Кузмановић изјавио о паклу кроз који је прошао: „Данима сам био најтраженији бегунац, слушао у полицијској станици како држава организује хајку на мене, како упозоравају да сам осумњичен, убица или шта већ...” Чим је чуо да га траже, Кузмановић је отишао у полицијску станицу у Улици 29. новембар у Београду и пријавио се, али му је речено да то није он. Али, док је седео у канцеларији, кренула је слика на ТВ-у: „Одједном сам видео себе на ТВ-у и министра Михајловића који показује моју слику из возачке дозволе”. У полицијској станици је био и сутрадан: „Цело поподне сам провео у СУП док је Србија позивана да ме тражи. Није ми било ни до чега, ни до јела, ни до пића. Само сам чекао да се већ једном заврши. На крају, у полицији сам био најсигурнији. Не дај Боже да сам изашао на улицу - раскомадали би ме истог момента/.../ Увече је дошао државни тужилац и рекао ми да сам слободан. Потписао сам документ и, као, ником ништа. Питао сам зашто су ми то урадили, измалтретирали ме, направили целу фрку, а ја сам из сасвим друге приче - војно лице и музичар.Један инспектор ми је рекао: „То је комликовано. Немој да ти објашњавамо, да замараш мозак. Слободан си, иди кући и потруди се да не личиш на себе”. Док није оптужен Звездан Јовановић, Дејан Кузмановић је живео затворен у својој соби, у огромном страху. Шта је све преживела његова породица? Ево шта: „Моју бившу супругу су тада вратили са службеног пута и била је испитивана и проверавана. Срећом, дете ми је било код њених родитеља. Мали је видео фотографију на ТВ, али на кратко, па су га убеђивали да то нисам ја. Међутим, препознао ме је по наочарима, никако нису могли да га убеде у супротно. Тада је имао пет и по година. Хтели су да га истерају из вртића, а супруга је добила петицију са захтевом да се исели из стана. Моја мајка је доживела нервни напад, чекала је сваке вести, а ја нисам могао да се јавим јер су ми узели телефон”. („Недељни телеграф”, 12. мај 2004.)

Толико о безбедности наших података у окупираној Србији.

А ШТА САД?

 А сад, да се добро и озбиљно размишља, јер Нови поредак иде, корак по корак, ка претварању људи у стоку која ће непрестано бити под надзором. Гинтер Андерс је, у „Застарелости човека“, говорио о том рашчовечујућем насртају на нас, којима се, непитани, приближавају „лопови слика“ и узимају их да би их негде  предали. Покрадени смо, а да то и не знамо. Али, крађа нас може коштати. Једног, веома блиског дана, кад нас буду бацали у тамнице јер нећемо да се поклонимо Звери чије су очи милиони и милиони камера.

Кад се о свему размисли, треба делати, непрестано постављајући питање свима, а пре свега онима на власти, какав је циљ целе приче. Од њих треба тражити да зауставе шпијунско лудило. А и од власт имајућих у Цркви треба             тражити одговор – шта ће камера у цркви? Да ли верник који долази на Свету Литургију заиста ЖЕЛИ да га снимају и да негде, некоме, неком нежељеном, шаље његове слике? Или нам више не треба Свевидећи Бог, али су нам потребне свевидеће камере?

БОРБА ЗА СЛОБОДУ У ХРИСТУ НЕ СМЕ СЕ ПРЕКИДАТИ ДОК ГОД ТРАЈЕ ИСТОРИЈА. А ми, православни, у тој борби треба да учествујемо.    

Последњи пут ажурирано ( среда, 12 август 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.