Поштовано уредништво "Борбе за веру",

Као увод своме писму,  поставила сам ову фотографију начињену у трпезарији манастира Преображења Господњег у Милтону у Канади.

Нашла сам је у једном од текстова са новог сајта КАНАДСКИСРБИ којег су покренули Срби у Онтарију, углавном, колико могу да закључим.

Мене је о новом сајту обавестила пријатељица која свесрдно прати збивања у нашој цркви, поготово од како су кренула ова немила догађања и сукоби, срећом не до последње капи крви,  али вероватно до последњег атома снаге у потрази за ''скривеним благом''. Додуше није реч о  благу скривеном на острву, за којим трагају пирати, о чему пише Стивенс,  амерички писац за безазлену децу, али јесте на нијагарским висовима, за нимало наивне ''врховнике'' и ''доврховнике'' СПЦ у земљи, али посејаних све више и у такозваном расејању. Како су чули да у касама има новаца, размилели су се по ДОООБРИМ епархијама, да ''заштите'' народ тако што ће га удаљити што више од цркава где они сада столују или како се сада све чешће чује - администрирају или у име администратора,  са пола снаге, још мање вере, воље и жеље да нешто поправе,   повременим и кратким својим  присуством, кваре и роваре.

Јер, код деобе, зна се,  неће бити за све, сем за изабране . Народу је то потребно ставити до знања и држати га на одређеној дистанци, одакле се мање види и чује како то АДМИНИСТРАЦИЈА послује.

Има наш народ много паметних изрека, за које се побринуо и да се римују како би се лакше памтиле, па је међу њима и она, '''КАД ТЕ МАМИМ, ШЕЋЕРОМ ТЕ ХРАНИМ''.

Само, тај наш мудри и паметни народ,  се не лепи  на сваку шећерлему, као мува што би, већ као пчелица бира где ће слетети и са којег ће цвета покупити сласти.

То није резултат  оне ''лукавштине'' коју неки, са мало и то смртне душе, а свакако  без љубави за свој народ,  спомињу.

Када беседе са амвона, ретки су наши црквени оци који,  своје најчешће мршаво препричаније јеванђељске приче, не прошарају тужбалицама у смислу ''дајте својој цркви, ко цркви даје. . . '' сви знамо завршетак, нећу непотребно имена света да стављам где и када није неопходно! Тада су са народом слатки и фини.

А чим се спусте са та два или три степеника, не кријући  презир и досаду, а изговарајући се обавезама (које ли то  само,  осим службе Божије, имају?!) недостатком времена (обично их недељом у дуга летња поподнева чекају голф терени) , откривају наличја своја и без имало страха од Бога, показују да им  не само да није до те ''пучине грдне'', до народа,  него ни до Бога самога.

Народ не мора да зна шта се у цркви догађа, народ не треба да интересује ко и зашто ради оно што не би требало да ради, јер тако Бог не заповеда. Народ треба да ћути, не пита и не чита и од народа је потребно,  понешто и почесто, и сакрити. Показати друкчијим. Ако је потребно и фалсификовати. Као што нам раде сада светски моћници.  Прекрајају нам  историју која се догодила, и чији смо, понеки од нас,  јтакорећи сведоци;  мењају нам свест, преумљју нас, или барем покушавају да нас убеде да је то потребно из ''здравствених'', ''санитарних'' разлога,  како бисмо лакше превазишли мучнину којој смо изложени са свих страна, а и да  бисмо  околне, ''братске народе''  поштедели зараза које сејемо већ поколењима!

Све је то разумљиво, мада се не може оправдати а још мање опростити.

Али када нам наши, српски свештеници то у лице раде, онда је то, најблаже речено, велики и неопростиви грех. Због којег, се од њих барем, нико до сада покајао није.

И сада да се вратим своме уводу и објасним зашто ме је фотографија коју гледате инспирисала да све ово напишем!

У своју парохијску цркву идем редовно.

Нисам  редовни посетилац служби у манастиру, јер је далеко од места где живим, поготово зими.  Али за велике празнике, посебно на Сабор,  долазила сам одувек  и углавном познајем тај народ који гравитира манастиру.

Запањило ме је што сам на овој фотографији, уз патријарха, где би требало да седи, што би рекли, ''creme de la creme'', препознала можда пет познатих лица. Остале нисам никада видела.

Једноставно, људи нису одавде! Доведени су, попут оних што су довођени својевремено на контрамитинге по Србији! Јадан ли је наш народ. Водају га као мечку, али само своје вајде ради.

Али, сада да пређем на оно најважније.

Лево, у дну слике, видећете да на зиду виси портрет нашег владике Георгија (морам тако да кажем јер је он за све нас и даље владика).

Одједном ми је искрсла пред очима слика са службе у прошлу  недељу којој сам присуствовала и где сам својим очима ВИДЕЛА ВЛАДИКУ са десне стране, поред престола, како стоји уз Гојка Кузмановића. Све време службе. Па сам почела да ''листам'', по сећању,  слике са службе на дан сабора. Слике лепо показују ни мало лепу стварност, а то је да нас је било, у врх главе, 50 -70 који смо пришли за нафору. Била сам при крају реда па сам, отприлике, пребројала главе испред себе. Тужно претужно, али не верујем да ће се ту нешто у будуће променити. Народ је повређен, увређен. Тек сада, читајући поново о збивањима током Васкршњег поста, схватамо како су потценили нашу здраву памет.

Ја, која сам владици , за ових двадесетак година у Канади, пришла да затражим благослов можда десетак пута, осетила сам у недељу и тугу и срамоту и немоћ и жалост и само сам се питала шта је у тим људима  у мантијама покренуло тај замајац зла, да  тако, из само њима знаних разлога, поступе!?  И да ли нам  још нешто, исто тако ''побожно'' и ''мудро'' спремају и  смишљају!?

И схватила сам да ОНИ ВЕЋ поступају по неким и нечијим инструкцијама, вештином којом су се одликовали наши и не само наши поратни филмски монтажери!

На слици из цркве, где се види Гојко Кузмановић како седи, НЕМА ВЛАДИКЕ!!!!!!!!!! Нестао читав  човек , а тамо је био! Уклоњен! Избрисан! Како су некада брисали Стаљина, па Ђиласа, па Ранковића, па Јованку  Броз. Све по потреби СЛУЖБЕ  и по наредби и у интересу СЛУЖБЕНИКА!

Била сам, у првом тренутку, поносна на своје откриће за које ми није било потребно много времена, али сам потом клонула од страха пред сазнањем, ШТА ТИ ЉУДИ СВЕ МОГУ, УМЕЈУ И СМЕЈУ! Нисам им позавидела на вештини да обришу, вероватно једним кликом на компјутеру, већ сам их се уплашила, јер су они од оних који, КАЖУ ЗА СЕБЕ, да би о душама, нашим  да брину!

А главе би поскидали не трепнувши!

Најновије вести или како вешто избећи узбуњивача савести

Осетила сам потребу да закукам, попут сестре Батрићеве у Горском вијенцу.

Некада, у гимназији, такмичиле смо се ми девојке која ће бити уверљивија у туговању и  аутентичније изговорити тај текст, јер нам је и говор Његошев задавао муке, али се и сада сећам понеког стиха.

Рецимо, ''у крвничке сад си руке, где ћеш много браће наћи..''  ''главе братске познат нећеш јер су их нагрдили невјерници'',  па... ''просте твоје љуте ране, мој Батрићу, е се земља сва истурчи, Бог је клео, главари се скаменили, кам' им у дом!''

Тај завршетак тужбалице увек ми је изазивао језу.

А сада све ми је, одједном, добило већ чут и виђен   опаки и звук и боју и расплет.

Помислила сам шта би тај ''монтажер'' и преуређивач слике урадио да је хирург, да је зубар, да је аутомеханичар...

Да ли би владики, или неком другом пацијенту, онако из потребе свога злог срца, оперисао погрешну ногу, извадио здрав зуб, покварио кочнице на аутомобилу!?

Свашта ми је пролетело кроз главу и онда сам помислила, добро је да тај може да се ослобађа својих фрустрација, макар и делимично, само  по тастатури ! Не дао му Бог веће моћи.

Коначно, слика је само слика. А ми, за сваки случај, одосмо у друге, али ЗАИСТА братске цркве. Тамо где, рецимо у руској зарубежној цркви. 

Можда ће  и она из манастира бити уклоњена, попут базилике затрпане испод трасе новог коридора у Србији, попут шестолетног храста у селу Савинац. Говорило се и писало, неће то нико смети да уради. Да причају и министри и разни функционери, али сви  се плаше! Радници из Грузије нису хтели ни да помисле, ни да му приђу! Или попут ваљевске Грачанице!?

Али, наш народ није такав! Не плаше се баш сви.

Неустрашиви  смо , најчешће када нам то није на понос и дику! Само  није добро што се Бога не бојимо и што од ђавола плату примамо.

Или барем они најхрабрији међу нама!

Написала и послала  са Истока Канаде,  једна од оних који се Бога боје и уз своју Цркву стоје