Цариградски (Васељенски) патријарх Вартоломеј у интервјуу немачкoj католичкoj новинскoj агенцији KNA изразио је забринутост због ситуације у Украјини.

Изјавио је - иако тренутно Руска православна црква врши своју јурисдикцију над украјинским православљем - да то не значи да Цариград не треба да допринесе политичком миру и верском помирењу између три православне и једне грчко-католичке цркве које данас постоје у Украјини.

Вартоломеј је рекао да је ову тему дотакао у разговору са председником Одељења за спољне црквене односе  Московскске патријаршије, митрополитом Иларионом (Алфејевим) током његове посете Фанару 5-6 јула ове године.

Васељенски патријарх очекује да се у блиској будућности сусретне са бившим председницима Украјине Леонидом Кравчуком и Виктором Јушченком.

Како подсећа KNA, 2008. године, Јушченко је покушао да од Цариграда добије подршку за план о обједињавању православних и грчко-католичких хришћана у „независну Украјинску Цркву“, али је патријарх тада „био суздржан“.

У садашњој ситуацији он не планира посету Украјини, али би био срећан ако би га православци и грко-католици сматрали за свог духовног оца и истакли да је Цариградска патријаршија њихова Мајка-Црква, такође - да би он волео да „буде достојан тог поверења у будућности“.

Међутим, у саопштењу Службе за односе са јавношћу Московске патријаршије о посети митрополита Илариона Истанбулу, не помиње се Украјина. Говори се само да су „стране разговарале о широком спектру питања везаних за међуцрквену сарадњу у припреми Свеправославног Сабора, заказаног за 2016. годину, као о и другим темама које су биле на дневном реду билатералних односа између Цариградске и Московске патријаршије“.

Наглашава се да је митрополит Иларион са патријархом поделио своје ставове о ситуацији на Блиском Истоку и у другим регионима света. Такође, да је дотакнута тема о припремама за прославу 1000-годишњице руског присуства на Светој Гори.

Из овога може да се закључи да Московска патријаршија не дели жељу Цариградског патријараха да се укључи у посредовање у Украјини ради постизања „политичког мира и верског помирења“.

О могућем реципроцитету Фанара наговештавају унијати.

Како је изјавио, крајем јула, настојатељ Украјинске грчко-католичке цркве (УГКЦ), архиепископ Свјатослав (Шевчук) поводом 1000-годишњице упокојења светог равноапостолног кнеза Владимира, који, када је „покрштавао Рус-Украину, хришћанство још није било подељено“.

По његовој оцени, он је примио хришћанство „у пуном заједништву не само са Цариградском патријаршијом и другим источним патријаршијама, већ и са наследником апостола Петра“ и истако да се ове године, овог лета навршава десет година од дана када се челник Украјинске грчко-католичке цркве вратио у своју кијевску резиденцију: „Пре десет година, Његово Блаженство Љубомир, вратио се у древну резиденцију кијевских митрополита, прокламовао гласом равноапостолног кнеза Владимира манифест „Један Божији народ око Кијевских брда“ о тренутном јединству украјинског народа и украјинске цркве“.

Унијати су почели да позиционирају себе као једнаке, ако не и „прве међу једнаким“ наследницима, иако су за историјске наследнике дела кнеза Владимира и кијевске катедре сматрани православни митрополити.

До 1688. године Кијевска метрополија била је под јурисдикцијом Цариграда, околности њеног преласка у надлежност Московске патријаршије и даље представљају камен спотицања између Фанара и Чистог перелука (седиште Патријаршије РПЦ). Али у сваком случају, ова расправа односи се искључиво на православце. А сада патријарх Вартоломеј уводи у ову једначину грко-католике, иако је управо Брестска унија 1596. године разјединила Кијевску митрополију и уништила православну хијерархију, коју је Цариград успео да обнови тек 1620. године.

За Унију је тада активно лобирао пољски краљ Сигисмунд III Ваза. На шта је она била усмерена, историографија Руског царства је већ одговорила. Из архива Југозападне Русије, коју је објавила Привремена комисија за анализу древних аката, највише институције Кијевског војног, Подолског и Вољинског генерал-губернатора (Кијев, Универзитетска штампа, 1859. г.) се види: „Циљ уније је био чисто политички. Пољска влада је сматрала, пре свега, да је за унутрашњи мир у држави неопходно јединство вероисповести...

Повећање политичке снаге Пољске краљевине било је неопходно како би се супротставила растућој моћи Отоманског царства, које је угрожавало не само Пољску, него и целу хришћанску Европу. У том смислу, унија као средство јачања Пољске краљевине била је важна за папску столицу, као и за све хришћанске државе Европе које су сматрале Пољску бедемом против растућег мухамеданства. Пољска краљевина гледала је на подељеност цркве као на главни разлог турског напредовања и свих невоља које је претрпео хришћански народ од стане мухамеданаца; ово је јасно видљиво из следећих речи манифеста Сигисмунда III (пољски краљ, владао 1587-1632):

„После одвајања Грчке Цркве од Римског костела, сав гнев Божији се излио на народ, хришћанство трпи бројне несреће, државе су изложене неоплаканој погибији, велика и славна краљевства падају у сиромаштво, чувени народи богатих и славних земаља поробљени су од стране неверника. Нарочито у садашњем тренутку насиље и репресије све више и више расту због неслагања међу хришћанима и због снаге непријатеља, који свим силама покушава да погази славу Божју“.

Штавише, пољска влада је сматрала да је непходно уједињење Цркава како би се коначно прекинула морална веза која повезује Југо-Западну Русију са Москвском државом“.

Другим речима, грко-католици су реализовали политички задатак Варшаве за одвајање хришћанске заједнице Југо-Западне Русије од Цариградског патријарха, који се потчинио султановој власти и спроводио његове налоге, иако је Фанар касније обновио свој утицај и православну хијерархију у региону уз помоћ Московске патријаршије.

Данас се конфигурација променила. Украјински унијати решавају политички проблем одвајања постојећих православних Цркава од Русије, не искључујући у томе ни улогу „фактора Цариграда“, док у исто време Москва успоставља односе са Ватиканом.

Света столица је спремна да иде ка приближавању са Руском православном црквом, остављајући иза себе проблеме догматског и литургијског карактера.

Када Ватикан говори о важности успостављања јединствене прославе Ускрса, иза овог стоји његова спремности да се као основа за овај дан прихвати датум којег се придржава Руска православна црква по јулијанском календару. А Папа Франциско, према писању америчког католичког портала National Catholic Register, је „покретачка снага историјске иницијативе“ за помирење између Украјине и Русије и сам „Свети отац верује да може убрзати овај процес“.

У овој сложеној конфигурацији понашање Фанара одликује се опрезом.

Цариградски патријарх је заузео посматрачку позицију и, највероватније, у блиској будућности неће износити своје иницијативе, али ће наставити да јасно показује да држи руку на пулсу и да је спреман да реагује.

Основну активност треба очекивати од Кијева, а она ће зависити од расположења политичке елите у земљи - тренутно није цела украјинска политичка гарнитура спремна да крене ка отвореном раскиду са Руском православном црквом.

Међутим, понекад духовне ствари постају џокер који светски кнежеви бацају на сто како би се задржали у великој игри.

Превео: Срђан Ђорђевић

Извор: „Факти“