Разговор са великим православним богословом Жан-Клод Ларшеом

Црква од Истока и нада за Европу

Откуд интервју с једним православним теологом у „Печату“? То, наравно, није само зато што је „Печат“ увек био отворен за православну духовност, него и зато што теологија има значајан удео у свим областима живота, од културе до политике. Јер, како рече Владика Николај, богословље је све или ништа; или, што каже Честертон, ако је јерес довољно јеретична, она утиче и на морал.

Наш саговорник није било ко, него један од највећих православних богослова на Западу данас, доктор философије и теологије, стручњак за богословље Светог Максима Исповедника, уредник у области византијске светоотачке литературе у чувеној издавачкој кући „Серф“ у Паризу, аутор низа књига, од којих су неке преведене и на српски („Пут Истина Живот“, „Теологија тела“, „За једну етику рађања“, итд ). О њему владика Атанасије Јевтић пише као о „ретко дубоком мислиоцу, писцу и богослову“, у чијим делима читалац може осетити „мудрост и духовно искуство православног личног и саборно-црквеног живота“. Недавно се, у издању Међународног центра за православне студије из Ниша, појавила његова књига  „Личност и природа/ Православна критика персоналистичких теорија Христа Јанараса и Јована Зизјуласа“, што је и био повод за овај разговор, кога не би било без свесрдне преводилачке помоћи г. Бернара Ле Кароа, па му овом приликом срдачно благодаримо.

О ПУТОВАЊУ ДО ПРАВОСЛАВЉА

1. Господине Ларше, Ви сте православни богослов и припадник Српске Цркве. Како је текло Ваше путовање ка Цркви од Истока?

ОДГОВОР: Било је, пре свега, теолошко. На крају студија философије требало је да одбраним дисертацију о Дионисију Ареопагиту, што ме је навело да читам дела грчких Светих Отаца, као и православних теолога који су их тумачили. Тада сам установио да православна теологија, како формално, тако и суштински, представља наставак духа Светих Отаца и исконске хришћанске вере, док се западна теологија, коју сам иначе добро познавао, удаљује од ње још од почетка средњег века. Истовременно сам и открио православну духовност, и био сам задивљен тиме што она наставља на жив начин традицију утемељену у опиту пустињских Отаца из IV и V века, показујући се такође потпуно верна изворима хришћанства.  

КАКО ЈЕ СРУШЕНО ЈЕДИНСТВО ХРИШЋАНСКЕ ЕВРОПЕ?    

2. Црква је, у првом миленијуму, била једна. Који је, по Вама, кључни узрок западног отпадања од Саборне Цркве?

ОДГОВОР: Сматрам да има више разлога за еволуцију Римске цркве. Ту су разлози теолошки (развој појма папског првенства који је био туђ концепцији која је преовладавала у првим вековима), као и литургијски (употреба бесквасног хлеба – азима – који носи читаву симболику, различиту од предањске симболике). Менталитети (Истока и Запада, нап.В.Д.) су се такође отуђивали један од другог.

Сматрам да је прави разлог разлаза политичке природе, и он се догодио крајем VIII века: желећи да постане император Запада, Карло Велики је морао да се зато успротиви византијском цару (који је носио титулу Ромејског цара – владара Римљана, нап. В. Д.). Зато се послужио постојећим напетостима које је преувеличао и које су му послужиле као разлог разлаза. На пример, он је сазвао сабор у Франкфурту 794-те године, на коме је одбацио поштовање икона, као и сабор у Ахену 809-те године да би наметнуо Filioque. Он је такође допринео претварању ауторитета папе у политичку власт. Почев од тада, несугласице су се увећане, да би се завршиле коначним разлазом 1054. године. У следећим вековима, Римска црква је увела све више новотарења у разним областима, све до догме папске непогрешивости и безгрешног зачећа пред крај  XIX века.

ШТА БИ БИЛО ДА СЕ НИЈЕ ДЕСИЛО?

3. Данас је популарно бавити се писањем „паралелних историја“. Шта би, рецимо, било да јединство хришћанског Истока и Запада није нарушено папским претензијама?

ОДГОВОР:Тешко је рећи шта би била Европа да се тај расцеп није догодио. Истина је да је римокатолицизам у свом поимању Христове личности постепено изгубио смисао равнотеже између човечанске и Божанске природе. На западу, Христос је постојао све више ”човечански”, у религиозној уметности је завладао натурализам, у духовности – сентиментализам, док су теологија и схоластика, фасциниране аристотелизмом, дале предност људском разуму, постајући тиме концептуалне, апстрактне и спекулативне. Паралелно са тим папство je све више постајало политичка и световна власт. Римокатоличка црква  се, великим делом, везала за хуманизам и рационализам, чија је синтеза дала Просветитељство у XVIII веку, а то је било и основа за атеизам XIX века, са Ничеом, Фојербахом, Марксом, Дарвином, Фројдом... Атеизам је мање представљао побуну против Бога, а више одбацивање представе Бога коју је створила западна теологија, са њеним психологистичким приступом. Губљење смисла трансцеденције и секуларизација Римокатоличке цркве (које је Други ватикански концил још више појачао, са изговором aggiornamento-а - осавремењавања) су, без сумње, најодговорнији за масовну дехришћанизацију која постоји на Западу већ неколико деценија.

ЕВРОПА ДАНАС – « БЕЛА ДЕМОНИЈА“?

4.Отац Јустин, кога сте Ви знали, је говорио да се Европа без Христа креће ка канибализму, а Владика Николај, о чијој сте "Касијани" изврсно писали, да је Европа без Христа Бела Демонија. Шта се дешава са Европом, која је, како рече Алексеј Хомјаков, православном Истоку често изгледала као "земља светих чуда"? Куда она иде?

ОДГОВОР: Упркос разним девијацијама, католицизам је ипак проповедао хришћанске вредности: шта је добро, праведно, у складу са природом и шта није –  а то је у хришћанској Европи углавном било прихваћено од стране држава и народâ. Масовна дехришћанизација је довела до губљења тих основних вредности. Стварање супра-националне Европе са владом анонимних бирократа у Бриселу, нестајање граница, не само географских, већ и културних и верских, слободно кретање не само људи, већ и обичаја и схватања, је довело до ”глобализације”, то јест униформизације и општег релативизма. Све је усмерено према либералном хуманизму на штету хришћанских вредности (за пример се може узети политика Брисела која подржава хомосексуализам, вештачку  оплодњу, еутаназију, итд).

Зачуђујуће је то што, упркос очигледој верској и моралној декаденцији, Запад и даље изазива дивљење на православном Истоку  - и то поред огромног губљења верника у последњим деценијама, што представља знак  пастирског неуспеха  (тог истог Запада, нап. В.Д.). Римска црква још увек делује фасцинантно на извесне православне јерархе, између осталог и у Србији. То се углавном може објаснити комплексом инфериорности православног Истока према Западу, који траје већ неколико векова и који је повезан са погрешним схватањем и прецењивањем појмова прогреса и развоја. Кад би били свесни да су прави развој и прави напредак народâ духовни а не технолошки и економски, ни научни, не би дошли у ову ситуацију. Надам се да ће Србија извући поруку из свега што је се догодило у Грчкој (коју је Европа уништила економски и морално), и да ће се одупрети европским сиренским позивима. Европа привлачи друге земље разним субвенцијама, које затим треба вратити, жртвујући се економски, и што је још горе, продајући своју душу. Треба се сетити и применити изреку из Вергилијеве „Енеиде“ – „Чувај се Данајаца и кад дарове доносе“. Ја се плашим Европљана највише када дају дарове, а постоји и руска изрека: ”Чије паре, тога и музика”.

БОГОТРАЖИТЕЉИ НА ЗАПАДУ И ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

 5.Упркос свему, на Западу има искрених људи који траже Бога. Да ли Православна Црква у наше време може да одговори на жеђ данашњег човека за Христом? Какво је њено сведочење у ери глобализма?

ОДГОВОР: Сматрам да међу западњацима заиста постоји жеђ за духовношћу. Она се, на жалост, не може утолити ни у католицизму, ни у протестантизму који су секуларизовани, тако да се људи често обраћају далекоисточним религијама, нарочито будизму или њиховим дериватима.

Православље би могло да одигра своју улогу, јер оно има изузетно богату духовност засновану на исихастичкој традицији. За то би  такође била потребна воља православних Цркава. Ове су, нажалост, на Западу, потпуно окренуте према својим сународцима и имају етноцентричко схватање своје функције. Оне, авај, немају никакву апостолску ни мисионарску делатност у земљама где се налазе. Када наступају изван својих заједница, то бива или на екуменистичним скуповима, где се све хришћанске конфесије  и све вере налазе на истом нивоу и релативизиране су, или у званичним социјалним оквирима, где дају конформистичке изјаве, плитке и празне, без соли коју је Христос тражио да ставимо у своје речи. Православне Цркве у дијаспори врло ретко служе на језику земље домаћина, и тиме скоро потпуно онемогућују сваки приступ домаћег становиштва, док је порука Педесетнице да иду и проповедују Јеванђеље народима на њиховом сопственом језику…

КАКО МИСИОНАРИТИ НА ЗАПАДУ?

6. Како Ви мислите да би се та ситуација могла поправити, да би људи Запада упознали Цркву од Истока?           

ОДГОВОР:Да би имала утицаја, од великог је значаја то да Православна Црква изрази свој специфични идентитет представљањем своје духовности и својих вредности, свуда тамо где је ”глобализација” све учинила релативним и плитким и где људима недостају јасне и сигурне одреднице. У време Другог ватиканског концила (1965) Римокатоличка црква је била у илузији да ће се, секуларизацијом и утапањем у свет,  најбоље приближити свету. То је, напротив, довело до дехришћанизације коју данас константујемо, јер оно што људи очекују од Цркве, то је различитост и трансцанденција, а не оно што срећу у свакодневном свету. Првобитни хришћани су такође живели у свету чије вредности су биле у супротности са онима које су они проповедали. Они су ишли у сусрет свету и превели га у Хришћанство говорећи незнабошцима: ”Ми мислимо другачије него ви, ми живимо другачије него ви; видите нашу веру, наше вредности, наш начин живота, који су за нас тако суштински да смо спремни да умремо да бисмо их очували !” Али, да бисмо убедили друге, морамо бити убеђени и ми сами, а пре свега морамо бити примери које други желе да подражавају. Нажалост, православни често дају свету тужну слику међусобних ривалитета и амбиција, који су у супротности са љубављу и смирењем, које су основне врлине хришћанства.

ЗАПАДНА ФИЛОЗОФИЈА МАСКИРАНА У ПРАВОСЛАВЉЕ

7. Недавно се, после низа Ваших књига, на српском језику појавила и Ваша студија "Личност и природа", у којој се бавите филозофијом титуларног митрополита пергамског Јована Зизјуласа и његовог истомишљеника Христа Јанараса, који су, нарочито Зизјулас, веома популарни међу теолозима СПЦ, што Ви у предговору своје студије истичете. После озбиљних истраживања и увида, закључили сте да је њихово учење суштински туђе Светом Предању. Шта су основне тезе Ваше књиге?

ОДГОВОР:

Персонализам Зизјуласа, као и Јанараса, се представља као утемељен на учењу светих Отаца, нарочито Кападокијских. У ствари, то је само привид који му је био дат a posteriori, а који озбиљни патролози поричу. То је у ствари једна теорија која потиче од модерне персоналистичке руске филозофије (Берђајев), јеврејске (Бубер и Левинас) и римокатоличке (Муније и Недонсел) и од егзистенцијалистичке хришћанске филозофије (Берђајев) и атеистичке (Хајдегер, Сартр), са којима је тесно повезана. Основна идеја те теорије је да личност онтолошки претходи есенцији или природи, што изражава чувена Сартрова изрека: ”Егзистенција претходи есенцији”. У почетку, Јанарас, и затим Зизјулас, који је њима био надахнут, су представили ту теорију као православну противтезу западној теологији, која тобоже даје предност есенцији или природи на штету личности. Али та концепција је убрзо постала један затворени систем, готово једна схоластика, у коме је личност прецењена, украшена свим позитивним особинама, док је есенција или природа била веома потцењена. Између осталог, Јанарас и Зизјулас претварају личност у синоним слободе, док је природа синоним нужности (такође и у Богу). Може се констатовити да се све јереси које се односе на Свету Тројицу или на Христа, одликују, без изузетка, губљењем равнотеже између личности (или ипостаси) и природе (или суштине,есенције). То је, међутим, једна суптилна равнотежа коју је цело православно Предање старало да одржи кроз векове по цену тешких теолошких борби и чак мучеништва. 

ПОСЛЕДИЦЕ ПО ПРАВОСЛАВНО УЧЕЊЕ

8. Какве ово последице има по православно богословље и морал?

ОДГОВОР:Укидајући ту равнотежу – дајући предност личности на штету природе – Јанарас и Зизјулас су развили једну нову, модерну, јерес: јерес ”усиомаха” (противника природе). Али, како нас учи историја Цркве, свака јерес квари равнотежу у догми, и ланчаном реакцијом дохвата све што се на њу односи. Другим речима, свака јерес садржи мноштво других јереси (које једна другој понекад противрече!). На тај начин, више православних теолога је у Зизјуласовој мисли открило монархијанство, тритеизам, несторијанизам, докетизам, моноенергизам и монотелитизам (јереси из прошлости хришћанства, нап.В.Д.) Испоставља се такође да он пориче православну теологију божанских енергија а да подржава, као што је недавно изјавио на скупу посвећену Максиму Исповеднику одржаном у Београду, известан број католичких теолога, који у име томистичког учења помешаног са персонализмом, одбацују православни појам обожења. Зизјуласова теорија је у садашње време наишла на критике од стране већине православних теолога и патролога, и остало је само неколико српских епископа као и неколико америчких теолога који је подржавају. Један од ових је недавно употребио Зизјуласов персонализам да би оправдао неступање у брак и да би отворио врата хомосексуалности, сматрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам. Из овога се види докле може да доведе једна таква теорија.

ВЕЛИЧИНА СРБСКИХ БОГОСЛОВА

9. Добар сте познавалац и српског богословља, нарочито дела Светих Николаја и Јустина. Какав је, по Вашем мишљењу, њихов допринос православној теологији данас?

ОДГОВОР:

Главна карактеристика великих православних теолога је у изражавању непроменљивог садржаја православног предања, у складу са њиховим личним искуством, и у односу на теолошке и духовне неопходности њихове епохе. Преп. Јустин је посебно познат по двама монументалним делима: то су  Догматика и Житија Светих. У првом делу, он је дао нашој епохи синтезу православне вере, која је потпуна утемељена на предању Светих Отаца и која се такође изражава у њиховом стилу, чији приступ није интелектуалан, већ опитни, у смислу да је теологија тесно повезана са духовним искуством доживљеним у Цркви, коју изражава.

Догматика преп. Јустина даје централно место Христу кога најчешће назива Богочовек, чиме наглашава да је Његово човечанство нераздвојиво од Божанства, као што је Његово Божанство нераздвојиво од Његовог човечанства, имајући нарочито у виду искушење хуманизма (кога преп. Јустин назива, у једном од својих списа ”аријанизмом  модерног европског човека”). У свом делу Житија Светих он наглашава да је светост позив за човека и да би га постигао, хришћанима је потребан пример светих који су за њих узори. Својим конкретним и упечатљивим карактеристикама Житија Светих играју несумњиво већу улогу  у приказивању људима нашег времена истине Христових обећања него што ту улогу остварају догматска дела.     

Свети Николај Велимировић - чија дело добро познајем, с обзиром да се бавим издавањем његових књига на француском језику - је апсолутни геније. Он има дар да може да говори o разним видовима хришћанства на један дубок и леп начин, непрестано обнављајући своје теме. И у данашње време његове поуке садрже велику пастирску снагу и моћ уверавања захваљујући, између осталог, изузетној лепоти његовог стила и дубини његовог личног искуства као и чињеници да га је његово образовање  – нарочито на Западу –  упознало са извесним тенденцијама модерне филозофије и духовности. На пример, његово ремек -дело Молитве на језеру представља моћну антитезу Ничеовом делу Тако је говорио Заратустра и његовој теорији о надчовеку и о негирању морала, који су утицали на модерно мисао, што се осећа до данас. Он је један од ретких православних теолога који је, у неколико својих дела (каква су, на пример, Индијска писма) одбацио истоњачку духовност инспирисану индуизмом и будизмом, која се одражава у покрету New Age који је утицао на модерну духовност – духовност без Бога и у сваком случају без Христа – и која, баш због тога, најављује епоху Апокалипсе. Са те тачке гледишта Свети Николај Велимировић је пророк, од кога имамо још пуно да научимо.

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Разговор објављен у „Печату“ 14. августа 2015.