(27)

Син наслеђује дугове свога оца и мора их платити. Ако их он не плати, платиће их његов син или унук или праунук. Тек дуг се мора платити зајмодавцу. Такво је правило свуда по свету у погледу друштвености. Син наслеђује болест свога оца. Ако се не излечи од те болести, онда ће болест прећи на његовог сина, или унука или праунука, до четвртог колена.

Ако ли пак син исплати све дугове свога оца, онда ће његови потомци бити срећни. И ако син излечи на себи болест свога оца, онда ће потомци његови бити здрави.

Ај, браћо моја, осамнаести век је отац деветнаестог века, а деветнаести век је отац двадесетога века. Отац се био веома задужио, и дуг је пао на унука. Отац је био заражен тешком болешћу, а син није исцелио гадну болест оца свога на себи, него ју је још више позледио, и болест је отишла и ударила по унуку троструком јачином. Унук то је двадесети век у коме ми живимо.

Осамнаести век је значио бунт против цркве и свештенства римског понтифекса. Деветнаести век је значио бунт против Бога. Двадесети век значи савез са ђаволом. Дугови су порасли и болест се погоршала. А Господ је рекао да посећује грехе отаца чак до трећег и четвртог колена. Не видите ли како је Господ посетио унуке, због грехова дедова европских. Не видите ли шибу на унуцима због неплаћених дугова ђедова?

Цар антихрист представља почетак деветнаестога века. Папа антихрист преставља средину деветнаестога века. Европски философи антихристи /из луднице/ представљају крај деветнаестога века. Бонапарта, Пијус, Ниче. Три кобна имена, тројице најтежих болесника, наслеђене болести.

Јесу ли они победиоци деветнаестога века? Не, они су најтежи носиоци болести наслеђене од осамнаестога века. Најтежи болесници. Цезар, понтифекс и философ... не у паганском Риму, него у сред крштене Европе! Нису они победници, него најпобеђенији. Кад се Бонапарта насмејао светињама у Кремљу, и кад се Пије прогласио непогрешним и кад је  Ниче јавно објавио своју службу Антихристу – тада је сунце помрчало на небу. Не једно, него да их је било хиљаду, помрчали би од туге и срамоте. Јер, гле чуда што свет није видео: атеист цар, атеист понтифекс и атеист философ. У време Нероново бар један од тројице није био атеист философ. Осамнаести век, век је Пилатов: осудио је Христа на смрт. Деветнаести век, век је Кајафин: распео је Христа понова. Двадесети век, је Синедриона састављеног од Јуда крштених и од Јуда некрштених. Тај Синедрион је прогласио, да је Христос мртав за навек и да није васкрсао. Зашто се онда чудите, браћо, што су настале небивале шибе по европском човечанству, шибе до крви и до костију и до сржи у костима, од буна и револуција и ратова?

Ко је онда победилац, ако не Цезар и понтифекс и философ одхристијањене Европе?

Победилац је руски мужик и српски сељак, по речи Христовој: који је најмањи међу вама онај је велики (Лк. 9,48). Ко је био непознатији, незнатнији и мањи у деветнаестом веку, у веку великога Бонапарте и непогрешивога Пија и неприступнога Ничеа, ко, ако не руски мужик паломшчик ''по свјатим местам'' и српски сељак ратник против полумесеца и ослободитељ Балкана?

Ђаволско ратиште? Ђаволско свештенство и ђаволска мудрост – то је цар, папа и философ деветнаестога века. Српски сељак је представљао оно што је супротно свему томе: прво крстоносно јунаштво, друго мученичко свештенство и треће рибарску апостолску мудрост. На њега се поново односе оне молитвене речи Господа и Спаса нашега Исуса: Хвалим те оче, Господе неба и земље што си ово сакрио од премудрих и разумних, а објавио си простима. (Мат. 11, 25). Шта је објавио Бог простим сељацима? Објавио им је мушку храброст, небеску светост и божанску мудрост. Објавио им је оно што је супротно западном Цару и Папи и Философу, са свим супротно, као дан ноћи.

Ај, браћо моја, држите се вечних победиоца, а не вечно побеђених. Држимо се рибара и мученика, а не Ирода и Пилата и Кајафа – онда и сада – на век века. Амин.

Приређивач: „Борба за веру“