Драги уредници - борци за веру и ини,

помаже нам Бог и свети Лаврентије.

Много помоћи треба. Ево управо прочитах овај текст Драгана Радосављевића на вашем сајту.

 Пре пар година нашао сам се у друштву са овим епископом.

Због свега око њега, остадох на одређеној раздаљини. Осмотрих га мало, да видим какав је то психолошки профил? Залуд. Духовне ствари се не виде тек тако, споља. Али одређена незаинтересованост за спољашњи свет, затвореност? Има епископа и духовника који шире "ореол" око себе само док су у центру пажње, док им се диве и додворавају због власти и утицаја. А оно што раде у служби је тог утицаја. Али све ово је нагађање.

Сада, док читам ово писмо Д. Р, добијам реакцију која можда и није за похвалу. Пожелим да узмем неку мотку, па њоме избубецам и истерам еп. Игњатија из школства. Ружно, да. Ја, лаик-почетник у разумевању вере, тек нешто мало научио и схватио. Па ипак и мени јасно да је ово што он пише, мали споменик сујети чији ће једини ефекат на дете бити - да се одбије од Истине и православља. Каква је вредност теологије мртвих душа и безнађа? Каква сврха молитве светитељу који је и душевно мртав? "Шта зна дете" да овај писац/епископ у суштини вероватно није православан (мада поникао из православља)? Како да није православан, кад је епископ, и написао уџбеник. А родитељи детета, па школа, па држава, па тиме и друштво једне "православне земље" уверавају га да баш то треба да учи и научи?

Нека Зизјулас "учи" (има ли ту икакве науке...?) својим земаљским мудровањем неке студенте. Они су ваљда бар пунолетни, па могу некако да се бране, као што сам се ја како-тако бранио од марксизма-лењинизма на ФПН и у средњој школи (како сам умео и знао, млатарајући рукама и ногама, или излучујући киселину у желудцу). Али детињу душу од 9-10 година овако огадити квази-православљем, а у ствари једним приватним, одступајућим виђењем, па то је ...

Писати катихизис за нижи разред основне школе синтаксом Кардељевих "праваца развоја", то може неко ко не зна ни шта је "д" од детета. Разочаран сам и огорчен. Нека се одрасли носе са својим уверењима и заблудама. Али оставите децу на миру. Само сам донекле утешен што има људи који, као Драган Радосављевић, дигну глас разума. 

Искусни духовници веле: треба се чувати екстрема у Цркви. Али нису ни све чињенице истог значаја и реда. Има простих, а великих ствари, које одређују суштину. Да их нисам препознао, можда ме не би ни било у православљу, са Црквом. Те наизглед сложене ствари а просте истине треба просто и бранити. Без устезања. Како Драган и ја да то урадимо, кад нам се јерархија делом претворила у недодирљиву, вавилонско-теутонски отуђену институцију? За време блаженопочившег патријарха, људи су могли да му приђу и обрате на улици или у трамвају. И то су и радили. Сада наше јерархе чувају гориле, полиција у стражарама, тамна bulet-proof стакла лимузинâ. А писма епископима и Сабору остају без одговора, макар и оног формалног. Чак и међу њима самима.

Али шта ћемо с децом? Некаква квази-онтологија једног и фртаљ мудроње сигурно чини штете на Богословији, али је још хиљаду пута одбојнија и штетнија овако, у дечјем уџбенику.

А можда је баш суштина у томе да се боримо. Макар и овако, анонимно. Зар поред толико горућих животних тема, неодговорених питања и нагомиланих дилема, уместо осмишљавања нове стварности, у времену убрзања, од јерарха да нам дође баш овакав један циничан, православљу стран безобразлук?

Светолик Селић