Када размишљамо о великом празнику Преображења Христовог, свима нама Православнима који живимо у овоме времену остаје да се питамо: зашто се то упоште Господ преобразио, баш на тај начин, на високој гори Тавору, у ноћи, пред тројицом Апостола?

Господ се Преобразио ради нас, Њему Самоме преображење није било потребно, но ради наше користи, откривајући нам шта ми требамо чинити како би се и ми преобразили. Но данас можемо поставити једно сасвим другачије питање: јесмо ли ми, ововремени Хришћани, достојни таквога боговиђења? Код мене убогог, бедног и свему ограниченог, поново се јавља оно туробно питање: како да се спасе човек који живи у ововременој метежи? Сагледати данашњицу из перспективе Преображења Господњег, сигурно нам може помоћи да увидимо какве нам то препреке стоје на путу и шта то нас савремен Хришћане дели од боговиђења.

О тумачењу, важности и томе шта Преображење сиболизује, писали су многи богомудри оци од: Светог Тофилакта, Светог Кирила Јерусалемсог, Светог Јована Златоустог па све до Светог Николаја Жичког... И свугде ови велики учитељи Цркве истичу колика је важност богомислија и трудољублја. Двеју врлина Без којих се не можемо удостојити боговиђеља, еда бисмо се и ми ништавни преобразили из грешника у праведнике. Висока и пуста гора Тавор нам представља богомислије а наш напор да се на ту гору испнемо, педставља наше трудољубије. Што се више пењемо то смо ближи Богу а даљи од овога света.

Овоземаљске, световне бриге вазда су биле препрека човеку на путу сапасења, па тако и на овом трудољубивом пењању на гору. Вазда нас је мучило и стезао јарам овога живота; вазда нам се ум коси са бригом овога света током молитве; вазда нам је је брига за чељад, летину, куће и бунаре бивала препрека. Ту смо препреку морали трудом и молитвом да савладавамо а све да би се преумили и уместо у земно блато гледали ка вечном и непролазном.

Дакле поставља се логично питање: па шта је ту сад ново? Како је то наша мука већа а наш Крст тежи? По чему смо ми то различити од нашиш богоносних отаца, који и сами имаху, и те каква велика искушења и Крсне муке у земном животу? Је ли то њима бејаше лакше но нама? Наравно да није и наравно да свако време са собом носи своје терете. Јендо је сигурно: човекоубица ђаво је увек напредан у свој иедејама и замкама које нам поставља. Да би смо сагледали ово дубински,  да прво морамо да видимо које су то суштинске разлике, и по чему је то данашњи човек различит. Какве су то нове замке које је лукави смислио да нас смути, заведе и одврати са пута спасења?

У ово наше време, човекоцентриног хуманизма, хедонизам, комфор и грехољубље воздигнути су на степен некакве нове анти-религије. Човек и живот овога века се величају као једини идеал. Пролазни живот и његове сласти се постављају као категорички императив, који нас још више одваја од Бога и вечности, те нас гура у тручеж и блато овога века. Још туробнију слику можемо видети ако погледамо савремене ”системе вредности”. Моралне матрице новог друштва које не ретко садрже дубока антихришћанска начела, док у исто време проповедају ”љубав и мир”.

Оно што је данас нормално до скора је било за осуду и поругу, а оно чиме се данас човек дичи до скоро је била вечна срамота! Ако је двадести век био време када је грех ушао у моду, онда је двдест први век, време греховне пост-модерне. Грех више није грех а свако по своме нахођењу ствра себи прихватљиву лествицу моралних начела.

У том и таквом свету никад није било лакше бити светољубац! Данас кад су фрижидери и замрзивачи, супермаркети и продавнице, препуни свакојаких ђаконија; кад се са краја на крај света стиже летећи у авионској фотељи; кад машине копају за нас, сеју, жаљу и праве нам алат... воистину никад није било лакше бити светољубац! Овакав луксуз, конфор и лакоћа живота са којом просечан савременик живи, били би не појмљиви чак и Царевима империја из блиске нам прошлости. Савремена медицина знатно је продужила овоземни живот а људску патњу привремено знатно ублажила. Па како онда не бити светољубац у данашње време? Како онда да не будемо врсни светољубци? 

Ако никад није било лакше бити светољубац, онда сигуро никад није било теже преобратити се и постати од светољубца богољубац! Но да ли је уопште то данас могуће? Наравно! Но да би се одвратили и наш ум окренули од зла овога света ка Богу, од тручежи ка Вечности, од палог ка преображеном, свакако морамо одступити од овога зла овога света. Погледајмо поново ка Преображељу, ка тој вечној Светлости која сија са пусте и високе горе Тавор све до данашљих дана. Погледајмо каква нам је тајна тад откривена и какве спасоносне и путеводитељне пореуке нам је Господ тад предао.

Зашто Господ води своје ученике на гору, зашто се не Преобрази у свету? На првом месту да их научи да траже усамљеност и безмолвије. Икао није немогуће човеку да свој ум узнесе ка Богу у сред житиљке метежи, ипак за истинским упражњавањем богомислија и  да се би се човек истински удостојио боговиђења, он заиста мора да изиђе на пусту гору. Зашто? зато што се Слава Господња не открива у вреви и метежу но у усамљености и тишини. Као што богомудри оци уче, богомислије и трудољубље су управо так крила која нас издижу на ту гору. Ум види Бога а труд нас ка Богу приводи. Сам труд без богомислја не користи много као ни што птица не лети само са једним крилом. Колико год да се ми трудили, ако нам је ум утамничен страстима и страхотоам овога света, ми једноставно нисму у стаљу да полетимо. Него као једнокрила птица остајемо та лупамо по прашини и вртимо се у круг. Заробљени у овоземне бриге, величајући блато и трулеж и одаљујући се од Бога.

Модерно потрошачко и глобалистичко друштво, човека држи у јарму управо том непрестаном бригом о новцу. Плаши се светољубац како да приушти сав тај луксуз. Плаши се нови Јуда! Страх од смрти, лукавством ђавољим, замењен је страхом губитка конфора. Непотребне бриге се намећу сваки дан, као тешки јарам. Из страха се купује лажна сигурност, осгурања, медицински препарати, назови потрепштине... Овосветовни страх је добар бизнис! Па како онда један светољубац да се отргне и преобрази у богољубца? Како да се на њему развију врлинска крила да полети, кад је привезан за тешко оловно сидро? Дакле ако су два крила две врлине богомислије и трудољубље. Какво нас то сидро вуче на дно и како је то данашње сидро које је теже од искушеља наших светлих и богољубивих предака?

Једним делом то била наша окренутост свету Информација! Интернет, бескрајна ризница празнословља. Бескрајне бриге које се намећу човеку. Опчиљеност чарима и страхотама овога света, доступност бескорисних информација. Непрестано страшење људи стварима које су ван њихове контроле. Наравно ту су и друштвене мреже; назови потреба данашљице. Празне приче и гвирење у туђа дворишта, понашање које је до скора било на осуду и ругло данас су социјални нормативи и главна разбибрига. Бринемо какав је суд о нама донео неко кога никад нисмо упознали и кога никад, размећемо се гордошћу. Расипамо и траћимо време које нам је Бог дариво за покајање и молитву на нешто бескорисно и душегубно...

Eво једног примера који добро осликава моралну кризу човека на западу: Скоро смо могли да видимо невероватан апсурд. Милиони људи су се разгневили на друштвеним мрежема (Facebook, Twitter...) због некаквог убијеног лава! Гонили су ловца, дизали несносну ларму, претили одмаздом...

Док се то дешава, „Исламска Држава“ убија, мучи и касапи кога стигне. Дивљштво и варваризам какав још нисмо видели од Отоманског Царства. Никог није брига! Само два дана пре ”погибије” тог лава, „Исламска Држава“ је погубила двадесет петоро жена и деце Хришћана и Језида, а те исте друштвене мреже су остале неме. Да зло буде грђе, ова информација није била сакривена од народа, напротив! Многи објављују информације о зверствима ИД, дакле информације су биле присутне. Овде се види пуна страхота: Светина не мари за људским душама! Мари за лавом! Окреће своје очи од зла и упире их у бесмислене траћарије, лажну душебрижност и празнословље!

Морамо сад поставити још једно питање: Је ли ово стварно нека новотарија и плод скоријег доба? Све нам је то познато, тога је било и раније, било је и телевизије и новина пре њих; но овакве опијеносит као данас још нисмо имали! Оно што ми данас видимо јесте продукт технолошког развоја са једне стране али такође и нашег духовног немара. Ако се на правилан начин не поставимо, ако се не боримо против зла, оно се зацари, расте и развија.

Да је ово је све постало истинска препрека на путу спасења, можемо видети и у чињеници да се у последње време воде полемике о улози информатичких средстава у Цркви. Синоди, Сабори, Патријарси, многих помесних Цркава огласили су се до сад по то том питаљу и дали своја мишљења, која се пре свега односе на монахе и употребу интернета. Но шта је са мирјанима?

Довољно је само се окренути и видети врло туробну реалност.

На сваком кораку можемо видети један те исти призор: Човека који гледа у свој телефон, танлет, компјутер. Опчињено гледамо у те мале екране, гледамо непрекидно у зло овог света. У све те душегубне бриге, у све беспотребне ствари. Видимо омађијане људе који гледају у свој длан. У јавном превозу, на улици, у ресторанима, чекаоницама, Цркви! И уместо да се удаљимо од зла овога света ми га свом својом ширином уносимо у себе. Дан греха траје у бескрај, ноћ никада не долази а безумље овог света сија са маленог екраначића, бомбардујући без престанка. Мир и време за богомислије и тиховање више не постоји! Од кад човек отвори јутарње очи, па све до починка, непрестано му се нуди читав вашар ђавоље шароликости.  Данас је већ готово немогуће бити изопштен из овог света информација. Док год имамо било какав бежични уређај (паметан телефон, таблет, компјутер) ми имамо и шансу да наше информатиче потребе намирујемо: да гледамо, да се забављамо, празнословимо, да се страшимо... Замислите само пијанца коме никада не нестаје ракије или прождрљивца коме су колачи непрестано на дохват руке!? Оно што је далеко опасније то да је читав свет прожет овом бежичном мрежом, па је ова замка присутна готово свугде! Свугде присутан, не видљив и ремети нам мир; зар управо ово није мистична симболика духа данашњег времена, духа антихриста?

Као и свака болест и ова има своје узроке, симптоме али и преносиоца. Отуђеност и усамљеност човека у западном друштву је и створила ту потребу код њега: да ни по коју цену не буде сам. И овде поново можемо видети на делу лукавштину и како су самоћа и усамљеност поједначени. Нема ничег лошег у томе да човек буде сам, но човек без Христа је усамљен, а човек са Богом никад није сам! Без Бога смо сами у пустињи овога света и препуштени смрти, греху и ђаволу. То је управо оно што плаши модерног човека, а ђавољим лукавством је од њега скривено.

Светољубцу се намеће да му је Бог непотребан и да свет има сву благодат која му је потребна у овом животу. Ту назови благодат која мора да се купи новцем! У савременом западном друштву, Хришћанство је гурнуто на историјске маргине а наметнута је духовност новог доба (New Age). Мистицизам помешан са галопирајућим техолошким напретком лукаво уплетен у мрежу душегубца! Усамљеност западног човека наметнула се као велики проблем па су и све ове друштвене мреже само последица те болести. Никако не можемо да их назовемо леком, зато што оне нису излечиле отуђене људе но су их само завеле и убедиле да је њихово друштвено стање побољшано. У виртуелном, нестварном свету, наметнути су и нестварни ”пријатељи”, нестварни међуљудски односи, мањак љубави, емпатије... Једина реална ствар коју човек улаже у тој читавој лакрдији виртуелног јесте време! Време које је Бог човеку даривао ради покајања, а он га данас троши на ништавило. Како у том и таквом Пантеону безбројних ”божанстава” идола и идолчића, фудбалера и певаљки, како да спознамо Једног и Истинитог Бога?

Ако се у нас толико зацарило светољубље да смо од њега ослепели, као ћемо се онда дозвати? Чујемо ли ми више што пева Цар псалмопевац: Станите и познајте да сам ја Бог (Пс. 45, 11)! Јесмо ли ми у стању склонити се из овоживотне метежи ако својевољно на себе стављамо јарам и носимо ”цео свет на длану”?

Ако овај свет више није пуст и ако више нема ни једне тачке на земљи у кој лудости овог новог доба нису присутне, баш путем наших информатичких и бежичних мрежа; питам се онда, колики нам је напор потребан да заправо одемо у плодоносну пустињу? Ону пустињу о којој пева свети Јован Дамаскин: ”Пустињаци, који су изван сујетног света, непрестано чезну са Богом”.  Ако препознамо дубину опасности које ова савремена средства комуникације носе, онда се томе можемо и одупрети! Но ако их олако будемо схватали, може се врло лако десити се зло зацари у нама а нарочито у поколењима која долазе. Претпостављам да су наши очеви слично расуђивали о талевизији, но ми данас видимо колико је опаснија и погубељнија наша дигитална садашњост од тих раних зачетака ”глобалног села”.  Сама чињеница да свог тамничара носимо са собом у џепу и да многи данас исповедај: ” ја без паметног телефона (smartphone) не могу да живим”, трагична је и поражавајућа сама по себи. Засигрно је онда да наша данашња борба мора бити далеко оштрија. Савремени историчари тврде да је прекретница информатичке револуције  једнако велика прекретници коју је индустријска револуција донела човечанству. Са друге стране ми Православни врло добро знамо шта нам је та прекретница прошли пут донела: Комунизам и два глобална рата! Остаје да се види какве ће дугорочне последице имати ова Информатичка револуција и какве душегубне злобе ће она донети? Неке плодове већ видимо и по тим плодовима можемо да препознамо одакле то семе долази.

Много смо писали и бавили се самим садржајем популарне културе: телевизијом, музиком, филмовима, ријалити, видео играма и интернетом... свим тим отровима који се пласирају модерном човеку. Међутим, оно што превиђамо је управо вектор ширења ове заразе. Некада је то једносмерно то радила Телевизија, док данас та улога је потпуно прешла на бежичне уређаје! Није ни чудо зашто су све ове направе постале толико битне и зашто узимају толико наше пажње. Погледајете само, све су наше дневне ”потребе” обједињене и представљене са једног места. Од телефона, роковника, персоналне комуникације, забаве у виду музике, ”телевизије”, филмова... преко наших финансија, навигације па неретко и професионалних апликација које користимо у нашим дневном пословима... Морамо се сложити да до сада човек није имао ”вернијег” и битнијег пратиоца. Но питање је како овај наш сапутник утиче на наш мир? Да се разумемо, овде говоримо о људској творевини, те твар као таква не може бити ни добра ни лоша. Само од нас зависи како ћемо је употребити и да ли ћемо ту твар искористит на сопсвену корист или штету. Ако нас нешто одвраћа са уског спасоносног пута, ако нас одвраћа од живота у Христу, онда то никако не може бити по нас корисно!

Па и ако та сам твар и није по себи штетна у том случају је за нас погубељна. Ако нам све те корисне алатке чине живот лакшим, ефикаснијим и забавнијим, а ми кукавни ради тода Христа изгубимо, чему онда све то?

Бити стално ”конектован” са пропагандном машином овог света, дубоко и темељно нарушава наш мир. Кад непрестано пиљимо у те екране и екранчиће ми једноставно нисмо присутни у садашњости. Расути смо на све стране и свугде смо сем у где нас је Бог поставио. Ето једног примера кога властитим очима гледам сваки дан: Деца се играју у парку и родитељи који гледају у своје телефоне.  Па зар то није управо отуђиваље од властитог живота? Зар је људска досада, и потреба за конзумацијом стимулативних садржаја превазишла и родитељску љубав? Безброј је оваквих свакодневнх примера. Оно на шта морамо обратити пажњу је да је ово новина у нашем понашању и да пре 10 година све ово није могло ни да се замисли. Дакле, ако не одрегујемо на време и ово зло ће се зацарити, постати наша навика и на крају и ”насушна” потреба. Можемо ли се дакле успети на високу гору богомислија ако непрестано пиљимо у наше екране?

Висина и величина овог проблема далеко надилазе моје интелектуалне и богословске капацитете: нити сам ја бедни и ограничени у стању дати било какво решење за овако сложен проблем; но у мене убогог формирало се овакво мишљење: ако више нисмо у стању да се одвојимо од буке овога света, нећемо бити ни устању да свој ум уздигнемо ка Богу. Иако нова технологија сама по себи није лоша, она ипак уноси немир у нас, расадник је празнословља и самим тиме одвраћа нас са спасоносног Христовог пута. Препустили смо конфору и властитој доколици да нам ствара нове навике, без да се запитамо: какве су дугорочне последице?

Једно је сигурно морамо делати како би спасили ово мало преосталог нам мира и златне тишине и одаљити се од ”екрана и екранчића”. Еда бисмо се одаљили од света и удостојили боговиђења у пустој гори, преобразвши се из грешника у праведнике, и из светољубаца у богољупце, и са великом надом да ће нас Бог и Господ наш Исус Христос удостојити милосрђем гледања лица Његовог, коме са Беспочетним Оцем и Светим Духом част и слава, сада и навек. Амин.

Отац Лука