За сусрет са оцем Николајем Гурјановим морам да захвалим муслиманки, супрузи мог тјуменског друга Степана из Тјумена. Степан је родом из просте земљорадничке породице, где их је било деветоро и припадао је, данас реткој, врсти људи, чије „да“-је „да“, а „не“-је „не“, а свако лукавство их збуњује и наводи на стид. Нашавши се у граду, нису се журили са животом, проводећи га темељно и озбиљно. И када су морали да бирају, три пута су мерили, а ако су се већ прихватали посла-хватали су се у коштац са њим. Господ воли такве, а суграђани трпе јер су поуздани.

Када је Степан пришао Цркви, многе ствари је решио у животу да промени. Прво је отклонио на флашама минералне воде „Тјуменска нова“, која се пуни код њега на извору у родном Исетску, крстиће са храмом на етикетама. Људи бацају флаше у ђубре-и долази до тога да се и свети крстићи бацају, а то је православнима недопустиво. Он се са протом око тога посаветовао, и овај га ватрено подржао. Приказ су умањили како би се детаљи изгубили и беше добро.

Када је мој друг мало узнапредовао у духовном животу, погледао је на своју породицу. А код куће му је жена-муслиманка. И нека су двадесет година провели у љубави, и нека ће ускоро доћи и унуци, али свеједно је муслиманка! У Цркву не иде, духовну литературу не чита, и ка духовним стремљењима супруга се односи са ниподаштавањем. Дешавало се, покушавао је да је просвети, али му то није полазило за руком. И онда је Степан решио да пронађе себи жену православну, духовну, да се држе за руке, заједно недељом у храм да иду! Почео је да се окреће за мирјанкама у цркви, да разговара са њима на различите духовне теме, да им удељује осмехе. Наш свештеник је видео да неће изаћи на добро, па је саветовао нашем другу да реши тај проблем са неким духовним оцем.

И Степан ми предложи да одпутујем са њим на Залит старцу Николају Гурјанову, и још на Валаам, где су ми живели пријатељи. У манастиру није никада коначио, а много је желео то.

На Северном Атосу смо дочекали дан преподобних Сергеја и Германа, Валаамских чудотвораца, и добили толико благодати од Бога, да се речима не може описати, после чега смо се упутили оцу Николају.

На Залит смо стигли рано ујутру. Био је тих, сунчан дан. Језеро је сијало, попут огледала. Изашли смо на пристаниште, у даљини смо угледали мршавог човека у подераној мантији. Фигура нам се учинила невероватно позната. Прилазимо ближе-а тамо отац Николај из Тјумена, који нас је благословио за ово путовање! Испоставило се да се, уместо санаторијума на море, где је требало да поправља здравље, он упутио оцу Николају! Са протиницом и ћерком Серафимом изнајмио је кућицу на острву и сваког дана се хранио разговорима са оцем. То ми је, каже, за здравље много корисније од свих санаторијума заједно! И повео нас је у госте- на уху са гирицама.

Добро се поткрепивши, упутили смо се старцу Николају Гурјанову, чија је малена зелена кућица стајала у суседној улици, поред гробља. Још у путу до острва имао сам жељу нешто да му дарујем, али шта? Књиге, иконе-све су му то и без мене даривали. А са Валаама сам имао велику празничну просфору коју ми је благословио српски јеромонах, чији манастир су бомбардовали амерички „миротворци“. Ту просфору сам чувао и сада сам решио да је дарујем оцу Николају. Од светог празника из чистог срца! Прва особа коју смо приметили поред кућице оца била је позната келејница, која је волела да тера штапом фотографе. Она је и сада стајала на својој бојној позицији и грдила неког неуспешног фотографа који се осмелио да фотографише баћушку. „Аха-викала је она по свој улици, сада ће те да се нафотографишете,а онда ћете отићи у град да продајете! Све вас добро знам!“ Човек се бранио да је то за успомену, за читав живот, а она је викала све гласније и осилила се да га ћушне штапом. Баћушка Николај јој је нешто тихо прошапутао, и она је незадовољна ушла у кућу.

Када је дошао ред на мене, узео сам благослов од оца и извукао свој поклон. Отац Николај је узео просфору, мало је држао, погледао и одједном рекао, гледајући ме у очи: „Хоћеш ли је узети од мене?“ Мало сам се збунио, али одговорио: „Од тебе ћу узети.“

Сва правила пристојности од неочекиване ситуације сам заборавио! Прва мисао у глави: „Ускоро ћу умрети“. А онда друга, пријатнија: „Вероватно ћу постати епископ“. Вама је то смешно, али мени тада никако није било до смеха! На срећу, ни једно ни друго са мном се није десило.

Онда ми је отац Николај наредио да скинем кошуљу, помазао ме светим уљем и благословио пред растанак. Ништа га нисам питао, само сам желео да видим правог Божијег човека, светионик вере у безбожном свету, онога који је хранио мноштво верујућих у нашој земљи.

Потом смо се упутили у храм светог Николаја како би се помолили чудотворној икони Мајке Божије „Благодатно Небо“. У тешким, мутним временима, са иконе је била украдена сребрна риза, и када је отац Николај дошао на острво, потрудио се да одене образ Мајке Божије у достојан огртач. Игуманија Тавита из Свето-Духовског манастира у Вилнусу две године је шила ризу од плавог плиша. Када је риза била готова и положена на икону, игуманија Тавита се упокојила после дуготрајне болести. Риза, коју је она сашила, идаље украшава свети образ.

А ево шта се десило са Степом. Старац Николај, га наравно није благословио да се разведе од жене муслиманке, већ га је посаветовао да своју веру пред њом исповеда делима. И да се препусти вољи Божијој. Тако је мој друг и учинио. Неколико година га је супруга гледала и гледала, и напослетку исто у Христа поверовала! Јер срце које воли не можеш преварити: видела је она, да се муж заиста много променио,и то на боље. Једном приликом он долази кући, а она њему: „Твој Бог-Истински, и ја ћу постати хришћанка!“ Крстила се, а онда су се и венчали и све им је кренуло, Слава Богу! То би био крај приче, али, недостају латице.

Мудровао, мудровао Степа како да Богу угоди, па решио да у родном Исетску сагради храм. Јер како дође у домовину-а оно четири села около, а крстови само на гробљима. Све храмове бољшевици уништили, а нове нико не гради. И реши Степа да тај неспоразум исправи. Требало је тако да се деси, да су му земљу доделили не било где, а право на територији окружне болнице, где се скупља народ из свих крајева! Цркву су изградили дрвену, светлу, празничну, као са разгледнице! Освештали је у част Казанске иконе Пресвете Богородице. Сеоске бакице је простиркама и цвећем украсиле-право задовољство. Народ од јутра до мрака притиче ; и крштења и венчања и опела, све је ту! Степа је при храму и трпезарију са два велика самовара направио, да се после службе чај, пирошке и слатко једе, и конак уз то-како би хоточасници имали где да преноће. Формирала се предивна заједница! Сви знају једни друге, сви се брину једни о другима. Ако се неко разболи- посећују, помажу. О празницима сви се заједно радују. Био сам код њих, много ми се допало. Толико да после нисам желео да одем...

Са руског: Ива Бендеља

Извор: "Православие.ру"