Последњих неколико месеци можда и више у нашој помесној Цркви повела се расправа о канонизацији Алојзија Степинца од стране римокатоличке “цркве“ и нашег става по том питaњу. Поводом тога наша Црква је формирала и посебну комисију за дијалог са Хрватском бискупском конференцијом.

О томе је издато и званично саопштење са овогодишње редовног заседања САС СПЦ. У саопштењу дословно стоји: „“Сабор је одлучио да прихвати још један дијалог - дијалог са Римокатоличком Црквом, односно са Хрватском бискупском конференцијом, поводом намере Римокатоличке Цркве да канонизује контроверзнога кардинала Алојзија Степинца, надбискупа загребачког за време Другог светског рата и званичног викара оружаних снага такозване НДХ. У ту сврху Свети Синод ће, по налогу Сабора, образовати одговарајућу комисију. Разговараће се о Степинчевој улози у том трагичном раздобљу, и то у контексту српско-хрватских односа у 20. веку.““

Поводом тога мени се као православном вернику намећу три питања.

Прво, мислим да је у најмању руку неумесно, да не кажем некултурно и непристојно да ми сугеришемо другим верским заједницама, шта?, када?, како? и кога? ће све прослављати. Добро старо Србско Православно васпитање налаже да се у туђе двориште и туђе послове не забада нос.

Друго, разлог том „забадању носа“ је можда тај што неки, који себе сматрају Православним, можда поштују неке друге „"свеце“" поменуте верске заједнице, као нпр. Фрању Асишког, Тому Аквинског, Мајку Терезу итд., па им је мало неугодно да поштују и једног за кога је утврђено да не само да је отворено подржавао геноцид над Православним Србима, него у њему и лично учествовао убијајући србску децу у Јасеновцу, о чему смо недавно сазнали преко овог сајта.

И треће, мислим да је дијалог по овом питању са римокатолицима још једно млаћење празне сламе, као осталом и сви други дијалози који се са њима воде. Ни овај неће донети никакве резултате, а мој став је и да не треба, јер наш народ има једну стару изреку која гласи:“ Спрам Свеца и тропар, а овде би се могла применити мало другачије:“ Спрам „“цркве““ и „светац!

Милутин Пантовић, Шид