"То што Вас људи срамоте добар је знак. Значи да сте сте замерили неком "мајстору". Будите радосни: то је лековито блато! Зар не мислите да бисте се, да није овога, винули у висине на крилима преузношења? Овако је устројио Господ Који Вас љуби."

* * *

"О горчини којом је свет овај испуњен нема се шта посебно казати. Од давнина је свет такав, и до краја века остаће у том стању. Али ма колико се свет упињао да прекине сигуран ход оних који искрено ревнују за спасење, ма колико им замке своје постављао, он није у стању да их у њиховом усхођењу омете; јер је већи и моћнији Онај у нама од онога који је у свету."

                                                   Свети Теофан Затворник

Бацање у немилост Епископа нишког г. Јована, од младости врлинског монаха, дугогодишњег игумана свештене обитељи острошке, узорног архипастира, свестраног интелектуалца и изнад свега човека милосрдног, милостивог и праведног, усталасало је најширу црквену јавност. Нема верника, свештеника, монаха који је пред овим чином распомамљене глупости и беспримерне обести остао равнодушан. Свима је кристално јасно да је Владика Јован жртва клевете кланова који су остали у вези са својим бившим епископом, садашњим Првојерархом Српске Цркве, и који су извршили и додатни утицај на Синод и део епископата, јер један овакав духовни ревнитељ, бранитељ истинитих догмата Цркве од Истока и богослужбеног поретка Српске Православне Цркве, покровитељ духовних и културних институција, редовни професор Академије – високе школе СПЦ за уметност и конзервацију и хонорарни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, добротвор богословске омладине, плодни стваралац чија су дела објављивана и у издавачким кућама високог реномеа, попут Српске књижевне задруге, као и на страним језицима,  не може бити мио онима које самим својим постојањем и делањем разобличава у њиховим  безакоњима и отврдлости срца.

   Много је примера из историје Цркве прогона светозарних и духоносних Архипастира. Свакако је најпознатији управо пример Светог Јована Златоустог, Владичиног небеског покровитеља, ненадмашног беседника и богослова чија  сабрана дела Владика Јован објављује по први пут на српском језику (до сада су изашла четири волуминозна тома у преводу са грчког језика). На утеху и назидање вернима подсетићемо на један у нашој средини мање познат пример страдања архијереја кога његова паства није била достојна. Реч је о Светом Димитрију Ростовском.

   У поређењу са староруском духовном традицијом, XVII век, у коме је Светитељ Димитрије живео, представљао је, најкраће речено, период нагле деградације и дисконтинуитета. Како уочава И. К. Смољич, од 70-их година XVI до краја XVII века у Русији није било ниједног духовног писца који би се по снази свога талента, по образовању, духовном искуству и лепоти казивања могао упоредити са староруским сејачима речи Христове. У загушљивој атмосфери све израженије секуларизације и продирања туђинских – пре свега римокатоличких и протестантских - учења на тле Русије, по Промислу Божијем, заблистала је светозарна звезда новог апостола науке Христове међу Русима – светог Димитрија, митрополита Ростовског, човека чисте душе и узвишених помисли, образованог, умног и дубоко побожног, који је сву своју енергију усмерио на просвећивање народа и духовно уздизање свештенства, делујући огњеном речју проповеди и списима великим и по обиму и по значају.

   Свети Димитрије Ростовски рођен је 1651. године у Макарову крај Кијева, добивши на крштењу име Данило. Васпитан од својих родитеља, нарочито мајке, у страху Божијем и искреном богопоштовању, Данило (Туптало) је писменост савладао већ у родитељском дому, да би школовање отпочео у Кијевском братском училишту – истој оној богословији у којој је свој духовни пут отпочео и свети Пајсије Величковски. Истакавши се међу друговима по бистрини, знању и врлини, замонашио се већ у осамнаестој години, добивши име Димитрије. Рукоположен је за јерођакона 1669., а за јеромонаха 1675. Своје младалачке дане проводио је у подвигу, уздржању, богомислију и молитви, усрдно читајући духовне књиге, из којих је црпао не само премудрост, него и лепоту израза. Стога не треба да нас чуди што се начитани јеромонах рано показао као веома добар проповедник. За њега се знало у читавој јужној Русији, у Пољској и Литви. Братија Слуцког манастира позваће га да дође и настани се на неко време међу њима, како би проповедао реч Божију. Године 1681. изабран је за игумана манастира Преображења Господњег у Максакову у Малорусији, који му се допао као место згодно за созерцатељни живот, будући да је био доста удаљен од насеобина. Међутим, већ наредне године поверен му је на управљање Крупицки манастир у Батурину. Након годину дана поднео је оставку, осећајући порив ка усамљеничком, отшелничком начину живота. Ближило се време када му је Господ, знајући за трудољубље његово, припремио дело по коме ће име његово бити славно до краја времена.

   На позив игумана Варлааама већ 1684. он прелази у дивну градину Антонија и Теодосија, Кијево-печерску лавру, где, са страхом Божијим, започиње састављање Житија Светих, дела капиталног значаја за све православне цркве (између осталог, тај хагиографски зборник послужиће као прворазредни материјал и преподобном оцу Јустину Ћелијском приликом његовог рада на превођењу житија на српски језик). Покушаји његових претходника да се изборе са овим сложеним и обимним послом нису дали резултате, тако да је Преподобни био принуђен да крене од почетка. Снабдео се мноштвом књига: његов посао у овом случају, наиме, није се састојао само у превођењу хагиографске литературе, него најпре у провери података садржаних у делима писаца Западне и Источне Цркве, списима историчара и Великим минејима за читање митрополита Макарија. Савременици су са љубављу и поштовањем пратили његов самопрегорни рад. Тако, патријарх Адријан, поред писама подршке самом оцу Димитрију, упућује писмо архиепископу Јовану Максимовичу у време када је Преподобни био архимандрит Черњиговског манастира: «Обавештен сам да је у Твојој близини пречасни архимандрит Димитрије, који се труди на делу од опште користи за Цркву, пишући житија Светих. Молим Твоју љубав: у свим потребама око трудова његових у Господу му помажи и љубав му чини благодушја и користи Цркве ради». За време рада на овом зборнику, који су савременици једногласно оценили као богонадахнуто штиво, само Небо помагало је иноку Димитрију: тако, познато је да је једном приликом, док је био у недоумици под који датум да уврсти житије једног мученика, Преподобни доживео виђење: тај мученик му се јавио у сну и разјаснио му многе детаље из свога живота, откривши му и датум своје кончине. Свој огромни и драгоцени труд он ће завршити после две деценије, 1705. године. У међувремену је као настојатељ променио неколико манастира, да би 1702. био постављен за митрополита ростовског и јарославског.

   Преузевши управу у Ростовској митрополији, Светитељ се неуморно ангажује на сређивању црквених прилика и на спасавању поверених му душа. Нарочито је велико старање посвећивао духовном уздизању свештенства, подстичући клирике поверене му митрополије и усменом и писаном речју на чистоту живљења и ревносно вршење дела Божијег у народу. У делу просвећивања народа борио се са сваковрсним празноверицама, као и са заблудама које су међу вернима у то доба ширили расколници. Никакви послови и дужности нису га могли одвратити од ревносног проповедања речи Божије. Ево како у једној од својих беседа он приказује жалосно стање ствари у својој епархији, чијег се поправљања латио: «Јадно је наше доба, у коме се толико запоставља сејање речи Божије! Не знам кога би пре требало кривити: сејаче или земљу, свештенике или срца људска, или и једне и друге заједно? Сејач не сеје, земља не прима. Јереји су немарни, а народ духовно лута.  Јереји не проповедају реч Божију, народ нити слуша нити жели да чује. Са обе стране стање је ужасно: јереји затупели, народ неразуман. Свештеничке жене и деца никада се не причешћују! Свештенички синови само желе да наследе места очева својих! Питамо их јесу ли се давно причестили, а они кажу да се ни не сећају. О, тешко таквим јерејима, који не маре за дом свој! Како се за Цркву могу старати они који ни домаће своје не приводе светоме причешћу?» Премда строг, нарочито према учмалом свештенству, за које је имао обичај да каже: «Исуса би хтели само да би добро јели», он је био дубоко свестан свог архијерејског чина и задатка који му је поверила Црква, што је на диван начин истакао у беседи у Катедралном храму Успења Пресвете Богородице у Ростову: «К вама дођох не да ми служите, но да вам послужим; не дођох да себи угодим, него да оне што бешчинствују разуму приводим, да тешим малодушне, да се заступам за немоћне, да љубим добре, а зле са љубављу каpaм, да се старам о користи свих, да ревносно трагам за спасењем свију, да се молим за све». Дубоко је патио због социјалне неједнакости и разобличавао грехе силника: «Када богаташ једе», вели Светитељ у једној од својих проповеди, «он једе труд убогих. А када пије, крв људску пије, сузама људским се опија. Коме част? – Богаташу! Коме бешчашће? – Сиромаху! Ко се дичи племенитим пореклом? – Богаташ! Ко је презрен као тиква без корена? – Сиромах! Богатог човека, чак и ако је глуп, због богатства његовог мудрим међу обичним светом приказују...» Једном он отворено пише Стефану Јаворском: «Толико је безакоња, толико зала, толико угњетавања да то све вапије на небо и буди гнев Божији и освету Његову!» Чак ни пред царским ауторитетом није се устезао да каже правду и истину. Тако, у једној од проповеди јасно је осудио напраситост и гневљивост императора Петра, да би у другој поручио: «Опомињи се да си смртан, о царе, да нећеш живети у векове; данас сви пред тобом стоје, а већ с јутра остаћеш сам у недрима земље. Данас те се сви страше, а већ с јутра ко ће те се, мртвог, уплашити? Данас си тако неприступачан, а јутро ће те у гробу затећи, и ногама људским ћеш гажен бити». Зато није необично то што је много пропатио у Ростову. Између осталог, то што се нашао у немилости резултирало је живљењем у крајњем сиромаштву. Владичански двор је пропадао, није било новца ни за основне потребе, чак ни за храну. Нешто пре блаженог упокојења, 1708. године, Светитељ пише Јову Новгородском који му је послао пола бурета рибе: «Немам Ти чиме узвратити јер сам заиста убог. Молим се милошћу богатоме Христу да Ти он узврати». Најтужније је било то што се више нису могле набављати ни књиге, које је Високопреосвећени толико волео. Али ништа није могло сломити тог проседог, мршавог, лако погуреног човека са наочарима и малом клинастом брадицом, већ изнуреног телесно и назлопаћеног у средини која му није била дорасла. «Нека буде воља Господња. Ми се старамо за своје дело, и у ковитлацу не губимо наду на спасење», записао је у своме дневнику.

Овај знаменити беседник свога времена и усрдни молитвеник беше веома уман и духовно просвећен, уз то зналац словенског, грчког, латинског, јеврејског и пољског језика. Удостојаван још за живота виђења светих тајни Божијих, волео је људе врлинске и часне, и настојао да што више душа васпита у таквом духу. Према невољнима и сиротима, као и још један у народу веома цењени архијереј тога доба, свети Тихон Задонски, био је веома дарежљив. Све што је добијао за себе, и поред тога што је сам био у немилости, он је без оклевања раздавао другима.

Иза себе није оставио никакве имовине, ни сребра ни злата, ни уштеђевине за погреб свој. Оставио је овакву опоруку: «Од младости па све до часа када се приближи смрт нисам стицао имања, изузев светих књига. Као архијереј нисам остављао уштеђевину од принадлежности, јер су оне биле веома скромне. Од њих сам трошио један део на своје потребе, други за помоћ убогима. Верујем да ће Богу угодније бити да ниједне паре после мене не остане него да се оно што бих сабирао за живота тек после смрти моје раздаје потребитима. Ако нико не зажели да ме, овако убогог, сахрани, нека тело моје буде бачено у јаму где се сиромаси сахрањују. Ако ли ме буду сахрањивали онако како обичај налаже, нека ме погребу на углу цркве при манастиру светог Јакова. Ко без накнаде помене грешну душу моју у молитвама својим Бога ради, нека буде поменут у Царству небеском. Бог нека буде свима милостив, па и мени грешноме, у векове. Амин».

Пред смрт, већ уморан од толиких трудова, затвори се Светитељ у келију, као желећи да се одмори, па се усрдно предаде непрестаној молитви и созерцању. Преставио се 28. октобра 1709. године, у педесет осмој години живота, у молитвеном положају, на коленима, тако да је мирно душу своју предао Творцу у беседи са Њим. Месеца септембра 1752. његове свете мошти откривене су читаве и нетрулежне, и од тога доба оне су извор благодатних чудеса, као што је и његов светозарни лик неуморног трудбеника извор надахнућа за нараштаје и нараштаје.

«Не радуј се у овоме веку плача», поручује страдалник ростовски са страница «Духовног азбучника», «не радуј се ничему временском; јер је све у њему непостојано и променљиво, све је у њему лажно и варљиво. Жудиш ли за утехом – утеши се Господом Јединим; чезнеш ли за радошћу – радуј се у Господу Једином. Јер телесна радост брзо пролази, а радост у Господу траје у векове; утеха земаљска наједном се губи и у бол прелази, док је утеха Пресветога Духа трајна утеха у Господу, која ће те тешити кроза све векове утехом неисказаном».

Парадоксално, али на примеру светог Димитрија Ростовског видимо да један од највећих учитеља аскетског делања у Русији онога доба постаје духоносна личност једног архијереја, човека који није имао искуство подвизавања по пустињама и великим центрима монашке духовности, попут старца Пајсија Величковског, али који се својим смирењем, трудољубљем и врлинским живљењем удостојио да буде сведок јеванђељског начина живота и проповедник воље Божије. Он се није, због послушности потребама Цркве, могао просторно удаљити и посветити тиховању, попут многих душа чија се «љубав разапе» - да се послужимо изразом Игњатија Богоносца; његова је величина управо у томе што је, у атмосфери драстичног прилагођавања Цркве свету и секуларном начину мишљења, смогао снаге, смелости и ревности да се, као архипастир, повуче у дубине свога бића и огради од света, живећи у слободи коју даје Дух Свети и неуморно се трудећи да би и други окусили дивну лепоту живљења у Христу и уподобили Му се. Тако се његов протест против секуларизације претворио у припрему и своје пастве, и властите душе за славни долазак Господњи и радосни улазак у његов небески Град.

 Верујемо у промисаоно старање Господа о страдалном Владики Јовану. Знамо и осећамо да му, оклеветаном и удаљеном од богослужења – његовог дисања, његовог радовања, његовог живота – Господ припрема неувенљиве венце и у овоме веку и у будућем. Али тешко онима који се огрешише о човека Божијег и који саблазнише верни народ који живи у невиности и часним животом, исповедајући веру Отаца Цркве од Истока и држећи завет светосавски, светолазаревски, светојустиновски, светониколајевски! Тешко онима који напрежу лук свој да устреле у мраку праве срцем (Пс. 10, 2)! Тешко онима који дело Божије врше са немарношћу (Јер. 48, 10)! Радуј се, Јоване, дични архипастиру Цркве светосавске! Смирено поднеси поруге од уживача и понижења од гордељиваца (Пс. 122, 4), а Господ над Силама биће са духом Твојим и извешће као светлост правду Твоју, и суд Твој као подневље (Пс. 36, 6), те ће се светлост Твоја светлити пред људима (Мт. 5, 16) од сада па довека!

Аутор је дугогодишњи сарадник и поштовалац Владике Јована