„Лезбејке и педери, немојте да се кријете уза зидове. Ми се нећемо задовољити одбраном, ми ћемо прећи и у напад.“ (1) 1. Коначно, добили смо и та „педерска права“. Сасвим извесно, ускоро ћемо добити и „право на педерски брак“. Да ли ћемо тада бити богатији? Сумњам. Јер то што се зове „проширење људских права“ само је још једна у низу инверзија на путу свеопште регресије од које пати наша модерна епоха. Оно што издваја садашњи тренутак у односу на сличне епохе из прошлости, јесу можда само облици испољавања и крајње консеквенце те инверзије.
Време и простор који се посвећује педерима у јавном дискурсу Европе, а од скоро и код нас, у очигледној је несразмери са значајем који педерастија има за једно нормално друштво. Наравно да то није случајно! Јер у нашој модерној епохи креатори јавног мнења ништа не препуштају случају: од доњег веша који нисите, преко пасте за зубе коју користитите, до хране коју једете и начина на који треба да мислите – све је то под контролом, под будним оком „Великог брата“. Инверзија је дакле осмишљена и има сасвим одређени циљ: од сада ћемо „ми“ педери бити стуб око кога ће обигравати та ваша „људска права“ и све те ваше „слободе“; од сада и све вредности „грађанског друштва“ има да се мере само у односу на „нас“. И сви ваши појмови о браку и породици, рецимо, мораће да претрпе корените промене. Брак више није само од Бога благословена заједница између мушкарца и жене – брак од сада може да буде и „нешто друго“. И ваши појмови везани за породицу има да се измене – рецимо тако што вам син доведе зета у кућу. Тада ће и најтврђи балкански горштак, коначно, морати да схвати: да снаха може да буде и чика са депилираним ногама. Самим тим, и улога жене у друштву се мења. Феминизам је читав један век у Европи био индикатор за све што је „модерно“ – модернизам par exelence! А сада? Као да је неко рекао – доста! Уосталом погледајмо: зар није индикативно то упадљиво ћутање, иначе веома гласног феминистичког лобија? Изгледа да су те „другарице у црном“ пре свих схватиле у чему је ту заправо проблем: жена више неће моћи да се надмеће за „равноправност“ са мушкарцем – од сада она има да се бори за равноправност са педерима! Јер њено изворно, од Бога дато и неотуђиво право да буде супруга - узурпирао је педер! И од сада ће свака истинска феминисткиња морати да у педеру потражи свог непријатеља! Самим тим је и тежиште модерности измештено: од сада ће педерастија бити репер за све што је модерно у Еврпи. Од сада ће и наше друштво морати да буде још строже организовано - још ригидније и репресивније - како нам се не би приговорило, да толеришући „хомофобију“ - „издајемо демократију“! И наша ће држава – хтела нехтела! – морати да примени „сва расположива средства репресије“ против тих „хулигана“ – јер ћемо их „ми“ педери, својим нападним понашањем изазивати, изазивати, изазивати... – толико, колико је потребно да „полуде“! Тада ћемо „ми“ који смо покренули ту провокацију бити жртве – а они који су на ту провокацију одговорили биће преступници. Тако ћемо вас довести до границе пароксизма: или ћете да бијете „наше“ противнике, да забрањујете њихово окупљање, да их хапсите и да им судите по кратком поступку – да бисте били „демократе“; или ћете их толерисати, дозволити им да се удружују, да „дивљају“ и јавно испољавају своје незадовољство – али тада нисте демократе! Али слуђеност је само почетак тираније – крајњи циљ је потпуно отсуство здравог разума! Отуда је сврха ове рефлексије да вас подстакне: не губите здрав разум! Кад мањина провоцира већину – то није демократија! Кад власт терорише већину – то је тиранија! 2. Модерна Европа се гради управо на тој замени теза. Отуда ће се и тиранија убудуће проводити само у име „демократије“ и „слободе“. Обичан човек неће ни осетити тај прелаз. Биће то једна сасвим безболна операција на мозгу извршена помоћу „националне телевизије“ и сличних „теледиригованих програма“. Уместо грубих дланова гушиће вас рука у баршунастој рукавици! Модерни тирани неће бити ни налик на Хитлера или Стаљина. Са њихових лица биће уклоњено све што потсећа на мужевност: бркови, браде, снажне вилице, добро усађени „орловски“ носеви... Модерни тирани ће бити млади, лепушкасти, пуначких усана као Јелена Карлеуша; имаће широк осмех, благе покрете руку – и кретаће се елегантно као Михаил Баришњиков. На један савим транспаренатан начин они ће оличавати ту страшну мутацију нашег доба - онај трећи секс, онај „отмени алиби који траверстира траверстију“ - о коме нам је својевремено говорио Драгош Калајић (2); траверстију која је у функцији придобијања лаковерне гомилне - за циљеве који су сасвим супротни интересима те исте лаковерне гомиле. Говориће „језиком толеранције“ - јер је „језик толеранције“ изражајно средство равнодушних; безлична форма која скрива отсуство интереса за вредности, које су међутим увек опречне те тиме и обавезују да се за њих боримо: између морала и неморала нема толеранције – морал је увек у обавези да се бори против неморала! И биће „либерални“ - наравно! А зашто да не? - кад је либерализам данас само јефтини опортунизам: насиље у име „слободе“ и „демократије“ лако се оправдава, и још приде доноси највише политичких поена. Све ће на њима бити удешено тако да вам се допадну: елегантно тамносиво одело и бела кошуља – за средовечне и старије бираче; с времена на време: фармерке, патике, боди мајце – за млађе и оне који ће тек да буду бирачи. Јер они су добари ђаци Чарлса Дарвина и зато знају: да „врста“ напредује прилагођавајући се „са малим варијацијама“. Биће учтиви и свима ће се извињавати – газиће вас са пардоном! Модерни тирани неће бити ваш усуд – они ће бити ваш избор! У мери у којој су ваш избор: Coca Cola, Reebock, Nike... И од сада више нећете имати проблем са тиранима већ са самим собом: „Уосталом, ко ме је терао да гласам!“ Тако ће вас држати у шаци средствима модерне демократије: рекламом која ствара привид избора чиме вас заправо лишава права на отпор: „Уосталом, хтели сте то – зар не?“ Модерна тиранија ће бити лишена свих класичних грубости и зато теже препознатљива. И неће бити владавина једног човека – модерна тиранија ће бити владавина „одабране групе“. Тиранин ће бити само „громобран“ на врху пирамиде моћи који треба да привуче енергију гомиле и да је спроведе до дна пирамиде. Модерна тиранија ће бити олигархија – зато што олигархија својим спољашњим изгледом може да пружи лаковерној гомили највише сличности са демократијом. Ту се коначно разоткрива крајњи циљ поменуте инверзије – чиме се ова и довршава као савршено подударање два процеса: процеса ширења педерастије и процеса ширења тоталитаризма. Историја нас ипак нечему учи: два најтоталитарнија режима које је свет икада видео – Спарта и Трећи Рајх – неговали су култ „мушке љубави“! Вођа „Јуришних одреда“, који су Хитлера довели на власт, Ернст Рем – био је педер! Као и Спартанци и „Јуришни одреди“ су упржањавали педерастију – зато што педерастија као инверзија полне љубави може да има ону исту кохезивну снагу коју има и права полна љубав, те зато и може да једну аморфну групу трансформише у „породицу“ - повеже је у чврсту целину! Институционализована педерастија, дакле, у блиској будућности треба да постане она кохезивна сила која ће заменити новац и идеологију - који су били средства повезивања у класичним олигархијама капиталистичког и бољшевичког типа. Не, нећемо морати да будемо сви педери! Само „одабрана група“ – оних „петоро или шесторо“ о којима нам је говорио Етијен Де ла Боеси у својој „Расправи о добровољном ропству“. (3) Они су истинско „тајно братство“ тог „Врлог новог света“, а ови што „парадирају“ само су катализатор истурен да омекша вашу исувише тврду осетљивост на „дух модерног времена“. Они већ имају своје симболе, своју мимикрију, своје знакове распознавања; имају своје клубове, своје дискотеке, своје борделе; своје политичаре, своје глумце, своје културне раднике... И нека вас зато не чуди што је данас, после масонског – педерски лоби најачи у Европи! Јер у Европи је већ одавно довршен процес радикалне трансформације свих класичних вредносних и политичких појмова који треба да се догоди и код нас. 3. Као организована група под називом „Mattachine Society“, педери су се први пут појавили 1950.год. у Њујорку – да би подржали кандидатуру социјал-демократског кандидата Хенрија Валаса. Иста група је 1953.год. основала удружење и фондацију под називом „Gay Liberation“ („Педерско ослобођење“). Њихов мото је био: „Власт педерима!“ („Gay Power!“). Када су 28.06.1969. год. изазвали нереде у Њујорку дошло је до сукоба са полицијом. Било је и повређених на обе стране. То се у педерској митологији назива „Стоунвилска револуција“. Исте године, 15. октобра, у Њујорку, уз учешће градоначелника Линсија и сенатора Мекартнија, организовали су масовно окупљање на коме су протествовали против рата у Вјетнаму са покличима: „Ох, Ши Мин“ и „Вратите нам кући лепе момке“. Истовремено кад и ова „Парада поноса“, у Њујорку су се одржавале и „Праде лојалности“. На тим парадама учествовали су и србски политички емигрнати. Пароле које су Срби тада истицали биле су углавном: “LOVING AMERICA! DOWN WITH RED TYRANNY”. (4) Јер Америка тада још не беше оно што данас јесте. Била је то једна конзервативна, пуританска, добро уређена земља; „сигурна кућа“ за све невољнике и прогнанике из „комунистичког лагера“. Срби су дакле волели ту и такву Америку, и мрзели „црвену тиранију“. Али не и амерички педери! Они су те исте, 1969. године, основали ултралевичарску педерску организацију под називом “Red Butterfly”(„Црвени лептирић“). Њихова програмска идеја је била, да се „хомосексуалци никад неће ослободити, све док естаблишмент не буде срушен.“ И тако, док су србски политички емигранти подржавали амерички естаблишмент – амерички педери су га рушили! То је навело тадашњег лидера црначког покрета за ослобођење - извесног господина под именом Le Roi Jones – да апелује на америчке црнце да подрже педерске покрете – „те дегеративне тенденције“ – како је рекао – „јер ће тиме помоћи и допринети паду евроамеричке цивилизације“. Са тачке гледишта сопственх интереса, г-дин Jones је сасвим исправно поступио. Педерски покрети јесу допринели декаденцији и пропадању „евроамеричке цивилизације“! Према подацима до којих је дошао Др Алфред Кинси, осамдесетих година прошлог века у Америци је чак 10% становништва било заражено педерастијом и лезбејством. Изражено у бројкама то је око 25.000.000 људи. Како је својевремено објавио часопис “Play Man”, били су окупљени у више од 1.500 клубова и обједињени у нациналној “Gay Activist Aliance”. „Без сумње – закључио је новинар овог часописа – велики део интелектуалне власти је у рукама организованих хомофила. И то је управо принцип масонерије. А то прети да створи потенцијално опасне ситуације по друштво. Јер из тога може да се роди један страшан, изврнути сексуални расизам, расизам против нормалних.“ (5) Тада су већ поседовали мрежу радио-телевизијских станица, клубова, хотела и туристичких агенција попут “Stay Gay Holiday”. И зато су могли да 14.10.1979. год. организују марш на Вашингтон са 100.000 учесника; да 1985. год. отворе средњу школу за децу са тобоже педерским и лезбејским склоностима; и да у поновљеном маршу на Вашингтон, 11.10.1987. год. окупе чак 200.000 учесника. Али они се не заустављају на томе! Њихове амбиције иду и даље. Пошто су успоставили солидну инфраструктуру – сада су се усредсредили на политику и војску. Танјуг је 27.10.2010. год. објавио следећу вест: „Рекордни број хомсексуалаца у државном врху САД“. У тој вести се између осталог каже: „Иако је тек на половини свог мандата, амерички председник Барак Обама именовао је више хомосексуалца на функционерска места него било који председник САД у историји. Геј активисти процењују да је до сад било више од 150 таквих именовања – од шефова агенција и чланова комисија, до званичника задужених за политику и виших чланова кабинета – што превазилази предходни рекорд Била Клинтона, када је у његова два председничка мандата тај број износио 140... Портпарол Беле куће Шин Иновеј потврдио је да је Обама упослио више геј званичника него Бил Клинтон и Џорџ Буш заједно.“ (6) Годину дана касније, тачније 03.09.2011. године, на сајту „Независне новине“, објављена је вест под насловом: „Америчким војницима дијеле часопис геј популације.“ У тој вести се између осталог каже: „Амерички председник Барак Обама саопштио је 22. јула да је дато зелено свијетло дефинитивном рушењу табуа о хомосексуалности у оквиру војске, чиме је, како је рекао, укинут „дискриминаторски закон“, који је на снази био 18 година.“ У тој вести се даље наводи: „Поводом дефинитивног укидања табуа о хомосексуалности у оквиру војске, војним базама у САД ће 20.септембра бити подељено специјално издање часописа “Out Serve”, намењеног геј популацији, саопштио је тај амерички лист. “Out Serve” је у петак на свом веб сајту саопштио да ће у специјалном издању часописа стотине војника открити своју сексуалну оријентацију, што, како је наведено, представља „невјероватан тренутак у историји америчке војске.“ (7) Невероватан? Зашто?... Можда се управо ту скрива нови „Ернст Рем“? Можда су ови „момци“ језгро неких будућих „Јуришних одреда“? Можда је управо зато „невероватан“, овај „тренутак у историји америчке војске“?... Хоће ли нам то открити “Out Serve”? Не, неће никада! 4. Одлучујући допринос овом дегеративном процесу, данас, даје међутим једно биће израсло на ђубришту модерне цивилизације; мутант такозване модерне интелигенције који је изникао на оним идејама и мишљењима, које су умни људи пре њега вековима одбацивали. То је наш модерни господичић. А модерни господичић, то је „репа без корена“. То је нешто што гмиже по површини - увек на површини збивања! Као сурфер који језди по таласима, несвестан дубоких подводних сила које га покрећу и носе. Он је површан – јер је изгубио духвовну везу са традицијом; он је модеран – јер је увек у моди. Други је ставрају – он само прати моду. Кад је политичар - он је скоројевић; кад је „културни радник“ – он је интелектуални забушант. Кад хоће нешто да „објасни“ – он дигне прашину: „европски стандарди“, „људска права“, „пермисивно друштво“... Модерни господичић може све да објасни, јер може све да „прогута“ – јер му ни до чега није истински стало. Са њим се може све – јер истински ништа не жели са страшћу. Његово „мишљење“ је увек усклађено са последњим мишљењем „Центра“; његов је укус увек у складу са последњим „модним криком“. То и јесте смисао модерности: искоренити човека, покидати његове везе са традицијом – закотрљати га у правцу „напредка“, некакве неодређене и сумњиве будућности. У Србији anno domini – јер ни година више није србска, постала је латинска, папска, грегоријанска – модерни господичић је заузео све кључне позиције, испунио читав јавни простор; он је и на „левици“ и на „десници“, и „горе“ и „доле“, и на „њиви“ и на „универзитету“, и у „цркви“ и „око ње“... Има га свуда, само га нема тамо где би требало да буде понајпре: у лудници или у затвору! Трудом модерног господичића, обичан човек је данас неухватљив и несталан – у сталном покрету, у јурњави за модом. По дефиницији, мода то и јесте: перманентно одлагање коначности, стално померање циљева – одложена екстаза, задовољство које измиче. Стална је само промена, све остало је привид. Отуда је обичан човек данас - човек без ослонца, без духовног тежишта. Тетура несигуран на својим крхким ногама. Немоћно млатара рукама, тражећи „нешто“ за шта би се ухватио – док пропада све дубље и дубље у безнађе. Али узалуд! Модерни господичић уклања око њега све што је чврсто, снажно, постојано – све ослонце који би могли да га подупру, да му помогну да се придигне. Кад се обичан човек ухвати за религију – модерни господичић виче: „То је клерикализам!“; кад се ухвати за традицију – модерни господичић се дере: „То је национализам!!!“ Кад обичан човек крене „десно“ – довикује му: „Стоп фашизму!“; кад крене „лево“ – упозорава га: „Стани, то је наше!“ Кад ћути, каже му да „није српски ћутати“; кад протестује, оптужује га „да је хулиган“.... И сам слуђен – уместо да се лечи од тог европског хипермодернизма – модерни господичић дрско и бескрупулозно слуђује друге. Он доводи у питање све, па и културу засновану на хетеросексуланим односима. Организовано хетеросексуално друштво начето је у својој суштини. Очување расних карактеристика преношењем генетског кода; очување културне баштине преношењем традиционалних вредности – опасно су угрожени удруженим деловањем педерског покрета и „дискурсом“ модерног господичића који га брани. Као „интелектуалац“, модерни господичић брани „пермисивно друштво“ релативизацијом вредносних аргумената – зато и јесте забушант! Јер избегава дубљи увид у суштину: иза споља видљиве фасаде педерастичког покрета, скрива се заправо једна опскурна политика. Као политичар он брани „педерска права“ аргументима либералне демократије – зато и јесте скоројевић! Јер су му тек ономад рекли да је педерастија „људско право“. А није! Слагали су га. Педерастија је само једна чињеница, једна сасвим приватна психо-физичка црта одређене групе људи. Као приватна чињеница, педерастија има везе са либералном демократијом само утолико, што либерална држава има обавезу да је заштити као сферу неотуђиве приватности. Модерни политички скоројевић, међутим, чини супротно: он педерстију премешта из сфере приветности у сферу јавног права. То је подједнако опасно, како за приватност, тако и за либералну демократију. Историјско искуство нас учи: кад држава, макар и у форми „бриге за људска права“, почне да се бави приватношћу својих поданика – она тада постаје тоталитарна! 5. Уочена тенденција ће се наставити и убудуће. Ако неко има дилему у вези са тим, нека поново прочита реченицу с почетка овог текста: „Лезбејке и педери, немојте да се кријете уза зидове. Ми се нећемо задовољити одбраном, ми ћемо прећи и у напад.“ Ако читалац и после тога има извесну резерву, онда молим да обрати пажњу на кључне речи употребљене у овом кратком прегледу: „насиље“ - „револуција“ – „срушити поредак“ – „власт педерима“. Оне, као какав анаграм, разоткривају праву намеру и циљеве педерског покрета. То је паклена машина уграђена у темеље европске цивилизације, која, чак и овакава каква јесте - у фази потпуног расула – ипак не може да прикрије своје хришћанске коренове. Разорна моћ ове дегеративне тенденције ствара предуслове за генетску мутуцију човека, и радикално мења цивилизацијску матрицу епохе. Педерски покрет је субверзија против цивилизације засноване на доминацији хетеросексуалних односа; подривање те доминације – то је њихов циљ! Али то је прљава политичка игра – а не „борба за људска права“. У тој „игри“ постоји известан план којим се вешто манипулише. Стиче се утисак да се све одвија по правилима која искључују грешке и импровизацију. И ми јасно видимо да у тој „игри“ постоје савршено одређени циљеви и приоритети: „Бела кућа“ и „Пентагон“. А зашто не ватрогасно друштво, или градско комунално предузеће у Њујорку?... Модерни господичић, који је задужен за интелектуалну анестезију обичног човека и ширење плитког политичког оптимизма, у тренутку кад се овом народу приближава страшни усуд – тај белосветски интелектуални монден и политички денди – он, међутим, одбацује све што је изван постојећег „модног тренда“, и сваки дискурс који није пуко понављање фраза проглашава застарелим и превазиђеним. И са идигнацијом нам окреће леђа. За њега смо ми само убоги параноици – „лудаци који у свему виде заверу“. Не, ми заверу видимо само тамо где она заиста постоји! И зато кажемо: промотер те завере је модерни господичић, педери и лезбејке који „траже своја права“ само су димна завеса. Зато смо дужни, да се пре свега обрачунамо са њим – са тим интелектуалним забушантима и политочким скоројевићима. Понекад се, међутим, чини као да је исход те битке већ одавно одлучен. Лудило модернизма захватило је готово читав свет. Као куле од карата руше се друштва заснована на традиционалним вредностима и принципима. На Западу одолевају само још усамљени појединци – расути, неповезани, маргинализовани. У остатку света организовани отпор још помало пружају: ислам и православље. Па ипак, не треба одустати од опирања! Они који падну у искушење да буду обесхрабрени, треба да знају: ништа од онога што урадимо на овом свету није узалуд! Све има своје место и меру у вечном поретку истине. И кад све буде изгледало неповратно изгубљено, уследиће поновно усправљање. Томе нас уче древне баштине, али и наше православно предање. 1 Манифест француског „Хомосексуалног фронта револуционарне акције“ из 1968..године. (Драгош Калајић: „Смак света“ – Загреб, 1980, стр. 328) 2 Драгош Калајић: „Смак света“ – Загреб, 1979, стр. 136 3 Етјен де ла Босеи: „Расправа о добровољном ропству“ – Београд, 1986, стр. 45-46 4 Миодраг.Бељаковић: „Слободни у туђини“ – Крагујевац, 2007, стр. 258 5 Драгош Калајић: „Смак света“ – Загреб, 1979, стр. 137 6 Види: http://www.nezavisne.com/novosti/svijet 7 Види: http://www.kurir-info.rs./planeta |