Суштинска идеја Куденхове-Калергија је била образложење духовног вођства јудаизма у европској цивилизацији и потреба да се Јевреји претворе у „руководећу духовну расу Европе“. Међу свим Европљанима које Куденхове-Калерги назива „људи по количини“ он издваја две расе „људи по квалитету“ – племство по роду и Јевреје, који је  требало, како он сматра, да заједно чине ћелију будуће европске аристократије. А „једро ћелије“ за њега су били Јевреји како због свог „специјалног етичког односа према свету“, тако и због њихове надмоћне памети – они чине такозвано племство мозга или духовну аристократију која заузима лидерске позиције у борби за управљање човечанством

+ + +

Још једном о духовном оцу Европе

Европски политичари јако поштују оснивача Паневропског савеза, идеолога уједињене Европе, Р.Н.Куденховe-Kaлергија (1894 – 1972), кога називају „духовни отац Европске уније“. Његови радови („Пан-Европа“, „Борба за Пан-Европу“), написани   ’20-х  година 20.века, познати су и сматрају се за манифест изградње Европе. У њима су дати циљеви и задаци формирања Европе, који се нису променили ни у наше време.

Међу те циљеве спада и формирање јединствене „европске нације“. Сматрајући да је издвајање нације на бази крвног сродства потпуно нетачно, Куденхове-Калерги је том сродству супротстављао сродство по духу, издвајајући јединствену „европску нацију“ као духовно заједништво које поседује заједничке духовне учитеље[1]. Како би се решили национални проблеми он је предлагао да се нација одвоји од државе тако, да националност за појединца постане лична ствар. А пошто ће питање држављанства у том случају постати другостепено, то ће довести до решавања питања о државним границама: „Постоји само један радикални начин да се европско питање о границама реши праведно и на дуг период, а то је пут који се не назива пренос граница, већ њихова ликвидација“[2].

Међутим, то је само горњи слој паневропског пројекта. Своје схватање крајњих резултата перестројке Европе Куденхове-Калерги је изложио у књизи „Практични идеализам (1925)“[3], издатој у малом броју примерака, у којој је описао будућност Европе тако што је показао како ће изгледати  „европска нација“.

Суштинска идеја Куденхове-Калергија је била образложење духовног вођства јудаизма у европској цивилизацији и потреба да се Јевреји претворе у „руководећу духовну расу Европе“. Међу свим Европљанима које Куденхове-Калерги назива „људи по количини“ он издваја две расе „људи по квалитету“ – племство по роду и Јевреје, који је  требало, како он сматра, да заједно чине ћелију будуће европске аристократије. А „једро ћелије“ за њега су били Јевреји како због свог „специјалног етичког односа према свету“, тако и због њихове надмоћне памети – они чине такозвано племство мозга или духовну аристократију која заузима лидерске позиције у борби за управљање човечанством (типични представници „духовне аристократије“ по Куденхове-Калергију су били Ласал, Троцки, Ајнштајн, Бергсон и др.)

Што се тиче осталих – „људи по количини“, о њима је Куденхове-Калерги писао: „Човек далеке будућности ће имати помешану крв. Расе и класе ће нестати због превазилажења простора, времена и предрасуда. Будућа евроазијско-негроидна раса, споља слична на староегипатску,  разнообразност народа ће заменити разнообразношћу личности“. Он је будућност Европе видео у томе, да ће се Европљани мешати са другим расама  и народима и да ће нестати као националне индивидуалности, а њихову елиту ће заменити јеврејска духовна каста вођа.

Оно што се данас дешава у Европској унији  се у потпуности  слаже са пројектима које је изложио њен духовни отац. И потпуно је очигледно да су ти пројекти неподударни и са очувањем националних држава, па и националних граница, чак ни са самим нацијама. Тако да европски политичари, спроводећи бесмислену миграциону политику добро знају шта раде.

Газде Европе

Оно што се данас дешава пред нашим очима – добро испланиран и вођен „миграциони хаос“ у Европи – не представља изненадни налет, већ најважнију тактичку операцију на путу корените перестројке Европе, део плана за  демонтажу националних држава, али и јачања Европске уније, чије руководство не служи интересима становништва, већ само крупног европског транснационалног бизниса, уграђеног  у наднационалне структуре.

Ту најважнију улогу игра Округли сто европских индустријалаца или Европски округли сто (ERT),  основан 1983.године, који уједињује представнике 45 најкрупнијих корпорација Европе међу којима су најутицајнији Bayer, Shell, BP, Daimler Chrysler, Ericsson, Nestlé, Nokia, Petrofina, Renault, Siemens, Solvay, Total и Unilever, чији власници редовно присуствују и састанцима Билдербершког клуба. На челу Европског округлог стола данас је Лејф Јохансон, председник савета директора шведске компаније Ериксон.

ERT представља једну од најбитнијих група притиска која има одлучујући утицај на највише политичаре и која обезбеђује стратешку алијансу између крупног бизниса и Европске комисије.

Главни задатак ERT-а је промена начина управљања Европом у интересу крупног бизниса, уз формирање јединственог центра који ће   доносити одлуке.

Обрада највиших личности менаџера и одговарајући избор кадрова је довео до тога да ако је ’80-х година унутар ERT-а још било могуће разликовати групе протекциониста и глобалиста, почетком деведесетих међу његовим члановима је већ била постигнута потпуна сагласност о свему што се тиче отворености тржишта, граница и привржености атлантизму.[4]

Данас најважније питање на дневном реду ERT-а  представља формирање Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства  (ТТИП)  које је енглески премијер Дејвид Кемерон назвао „најважнијим билатералним трговинским уговором у историји“[5]. ТТИП, како је замишљено, треба да обезбеди потпуну контролу корпорација над економијом и социјалном сфером, сводећи на минимум државно  регулисање. Зато су преговори о том пројекту одржавани иза затворених врата, сакривено од европске јавности.

Хронологија о припреми споразума ТТИП је следећа: 1990 – донета је „Трансатлантска декларација“, 1995. – формирана је иницијативна група у којој су били представници бизниса „Трансатлантски бизнис-дијалог“ (TABD), 1998. – консултативни комитет „Трансатлантско економско партнерство“, 2007. – „Трансатлантски економски савет“ у коме су били представници највећих западних фирми. Најзад, 2011. је формирана група експерата највишег нивоа који су препоручили да преговори о закључивању споразума почну 2013.

Потребну документацију припрема Трансатлантска политичка мрежа  (ТПМ) – утицајни институт који   ради на формирању не само трансатлантског тржишта (до 2020), већ и евро-америчког војно-политичког блока. ТПМ је формирана 1992. и она удружује европске парламентарце, чланове конгреса САД и руководиоце приватних компанија. Њу финансирају најкрупније корпорације и банке (Boeing, Ford, IBM, Microsoft,   Siemens, BASF, Deutsche Bank, Bertelsmann), ослања се на пројекте највећих западних центара мозгова (Краљевски институт за међународне односе [Chatham House], Институт Аспена, Европско-амерички бизнис савет, Савет за међународне односе, Брукинсков институт и др.[6]

Јасан показатељ главне улоге Европског округлог стола у том пројекту је чињеница да је у марту 2013. као резултат састанка А.Меркел и Ф.Оланда са руководством ERT-а дошло до формирања Француско-Немачке радне групе чији је циљ био да се направи јединствена међународна трговинска стратегија која је требало да служи приватним интересима највећих компанија Европе, чији су представници такође били у саставу поменуте групе. Како  је рекао један од посматрача „захтеви ЕRT-a су да се ЕУ нађе на услузи предузећима, и ништа више од тога“.[7] Група је дaла 312 препорукa ултралибералног и антисоцијалног карактера, које су се нашле као база предлога за европско-америчке преговоре о формирању ТТИП. Најважније је било: отвореност тржишта, заштита инвестиција и реформа тржишта рада ради „повећања конкурентности“.

У јулу 2015. Европски парламент, користећи полуге притиска какве су „претња од Руса“ и обавезно постојање евроатлантске солидарности донео је  резолуцију као подршку ТТИП-у  (436 европских посланика је гласало „за“,  против – 241). Без обзира што та резолуција није била обавезујућег карактера, она је ипак показала расположење чланова Европског парламента, од чије позиције ће зависити ратификација уговора о ТТИП-у. Да приметимо да ни на тој етапи власти нису дозволиле никакву јавну дискусију, јер већина Европљана не подржава споразум који води свевлашћу  корпорација и који ће заувек сахранити још постојеће остатке вредности европског човека.[8]

На жалост, никаквог због озбиљног отпора том плану неће постојати због дубоке дезинтеграције европског друштва под утицајем (већ 2 деценије) демографске револуције као једног од главних фактора јачања  власти корпорација.

Наставиће се

__________________

[1] Куденхове-Калерги Р. «Пан-Европа» //http://www.paneuropa.ru/home.php?id=4&id2=0&id3=6&lang=

[2] Исто

[3] См.: Coudenhove KalergiR. Praktischer idealismus. Adel – Technik – Pazifismus. Wien-Leipzig. 1925 // http://www.mediafire.com/?wwyl5p4stattbqm

[4] Balanya B., Doherty A., Hoedeman O. Ma’anit A. & Wesselius E. Europe Inc. Comment les multinationals construisent l’Europe et l’economie mondiale. Marseille cedex 20, 2005, р. 58.

[5] http://ec.europa.eu/trade/policy/in-focus/ttip/index_fr.htm

[6] http://www.agoravox.fr/actualites/international/article/bloc-euro-atlantique-unifie-en-55452

[7]http://www.politis.fr/Ces-industriels-qui-conseillent,22807.html

[8] http://inosmi.ru/op_ed/20150713/229060533.html

Извор: "Фонд стратешке културе"