Када су почетком друге деценије деветнаестог вијека безбожни Французи (читај, тадашња безбожна ЕУ) окупирали Боку и сво српско Приморје, француски управник Далмације Данило понудио је Светом Петру Цетињском читаву Далмацију на духовну управу и то са титулом „Патријарха свега српскога народа или цијелог Илирика“. За то би цетињски Владика добијао и еуропску плату од 20 000 франака, али под једним лукавим западним условом – да престане сарађивати са Русијом и прими француски протекторат.

Као вјерни савезник Православне мајке Русије, што је увијек и остао, Свети Петар Цетињски брзо је и врло јасно одговорио западно-еуропским насилницима. Владика цетињски глатко је одбио демонску понуду безбожних Француза, јер се бојао да му народ временом не подпадне под власт римског папе, као и због вјечите црногорске вјерности братској Православној Русији.[1] А и како би реаговао један истински православни Светитељ и Митрополит из Црне Горе, него управо онако како је реаговао и Свети Петар Цетињски. Јасно, недвосмислено, искрено, храбро и хришћански.

Времена се изгледа ипак мијењају. Одавно Црногорци нијесу оно што су били, а и наш добри Владика са Цетиња као да од скоро не разазнаје баш најбоље политичке трендове и шта заправо представља праву опасност за Цркву чији је великодостојник, ни у којим временима живи, ни каквом је народу духовни пастир. Наш Високопреосвештени Православни Митрополит  Цетињски Г. Амфилохије, на моју велику бол, изјави прије дан-два ријечи које би ми раније могле стати у рубрику, вјеровали или не, него ли у некакав иоле озбиљан интервју једном црногорском дневном листу. Листу о ком лично мислим све најгоре и из много разлога. На питање око ЕУ интеграција, мој Митрополит Црногорско-приморски  Г. Амфилохије „је поновио да никад није крио да је за учлањење Црне Горе у ЕУ“[2]. Када их прочитах, као да ми неко ужарени мач зари у срце. Ништа духовно болније нијесам могао доживјети у том тренутку.

Оно што је пак мене, претпостављам као и све људе који су били и остали вјерни својој Христовој Православној Цркви, посебно запрепастило, зачудило и дубоко повриједило, јесте следеће:

1.                У чије име мој Митрополит, као највиши црквени поглавар Православне Цркве у Црној Гори, афирмативно говори о антируској, неоимперијалистичкој и антихришћанској творевини званој ЕУ? У име својих вјерника мој Владика то засигурно не може чинити, осим ако не жели да Православну Цркву представи као персоналну институцију, што мислим да му никада није био циљ. По свим истраживањима јавног мњења, преко 40 процената житеља Црне Горе је против учлањења у антируску, неоимперијалистичку и антихришћанску творевину звану ЕУ. Међутим, ако се зна да су сви припадници исламске вјерске заједнице у Црној Гори (Муслимани, Бошњаци, Албанци), као и сви чланови Римокатоличке цркве у независном Монтенегру (Албанци и Хрвати), листом за учлањење Црне Горе у ЕУ, а њих је по последњем попису у Црној Гори око 25 процената, онда тих раније поменутих преко 40 процената грађана Црне Горе који се изјашњавају против ЕУ, уствари представља надполовичну већину православних вјерника наше јадне и кукавне државице. Дакле, оних вјерника који уствари и чине словесно стадо нашег Митрополита Амфилохија. И то не обичних 40 процената људи у Црној Гори, већ оних најбољих, најчеститијих, највјернијих Цркви, најспремнијих на жртву и одбрану онога што Владика Раде зове – „олтар прави на камен крвави“. А ако је преко 50 процената православних вјерника јасно против рађајућег Четвртог Рајха званог ЕУ, онда са којим правом мој добри Митрополит Амфилохије тако лако кличе и радосно понавља да „никад није крио да је за учлањење Црне Горе у ЕУ“?

2.                Поставља се питање и зашто наш Митрополит Амфилохије, супротно духу Православне Цркве, и апсолутно супротно аманету и тестаменту Светог Петра Цетињског и Његоша, превиђа и заборавља да је читава ЕУ данас у својеврсном рату против једине истинске црногорске савезнице кроз историју – Православне мајке Русије? И тада почињем да осјећам бијес помијешан са горчином. О, земљо, отвори се! О, горе зацрвените се! Да ли су ово заиста посљедња апокалиптичка времена, кад чак и данашњи духовни наследник на Трону Светог Петра Цетињског, заборавља светопетровска завјештања црногорске вјечне вјерности Православној Русији? Зар баш сада, баш у вријеме када ЕУ сваких неколико мјесеци пооштрава санкције према Русији и звецка оружјем на границама наше словенске мајке, мој цетињски Владика, мој Митрополит и пред Богом и пред људима изјављује како он, Православни Владика Црне Горе, Брда и Приморја „никад није крио да је за учлањење Црне Горе у ЕУ“?

3.                Зар је могуће да је Митрополит Амфилохије промијенио мишљење?! Зар и сам до јуче нисам слушао ријечи мог Митрополита Амфилохија против разних србијанских и црногорских политичарчића као „еврослинаваца и евробалаваца“, или о томе како смо „ми Европа прије Европе“?

4.                Мој добри Владика врло добро зна да Црну Гору и Србију, кроз предходне вјекове, никада није бомбардовала и нападала Русија, него управо Европа. У вријеме Светог Петра Цетињског ЕУ се звала Наполеонова Нова Европа. У вријеме краља Николе Петровића Европској Унији, име је било Аустр-угарска и Њемачка. А за вријеме Краљевине Југославије тај нови европски поредак звао се наци-фашистичка Хитлерова Европа. Јуче се та безбожна ЕУ звала Блер, Ширак и Шредер. А данас Меркел, Камерон и Оланд. Све ове Европске Уније у историји, биле су антиправославне, антируске, антисрпске и антихришћанске. Али размишљам: зар ја да доживим тај црни и кукавни дан па да се и наш Владика са Цетиња залаже за нови модерни банкарски Четврти Рајх, звани ЕУ? Онај Четврти Рајх који преко своје Еулекс мисије на окупираном Косову и Метохији помаже шиптарске окупаторске зликовце и скрива жуте куће у којима су Србима вадили на живо органе? Онај Четврти Рајх звани ЕУ који је прије два мјесеца донио антихришћанску и лажљиву резолуцију о геноциду Срба у Сребреници? Да није можда ЕУ блокирала исту такву резолуцију у Савјету безбедности УН у Њујорку? Или је то урадила наша мајка Русија?

5.                А онда ми одјекује у срцу ријеч Христова: „Не може се служити Богу и мамону“[3], у исто вријеме. То нијесу моје ријечи, већ Христове. Не може се бити са Христом и ђаволом у истим кочијама. Не може се у исто вријеме неко залагати за пријатељске односе са Русијом, а гурати Црну Гору и то овакву, кукавну и ојађену, у Европску Унију слободних зидара и антихришћанских банкара? И то гурати у тренутку оштре ЕУ конфронтације против Русије. И би ми тада још теже, јер увидјех да се и Јеванђеље Христово занемарује. Политичари то раде одавно, али имао сам наду која је сада згажена.

6.                Потом мало застанем, па се опет запитам – зар је после свега што нас је снашло и што нас вјековима сналази од чланица тзв. Европске Уније, сада и по архијерејским ријечима мог Владике, опет, и упркос томе, наша будућност управо треба да буде безбожна ЕУ? Не! То није мој избор! Нити мој, нити најбољих синова Црне Горе. У то сам увјерен! А онда још један низак ударац право у срце. Зар да ријечи мог Митрополита о залагању за чланство Црне Горе у ЕУ отворено читам на сајту Митрополије Црногорско-приморске, и то истога дана кад несретни педери, содомљани и транвестити шетају улицама Београда, уз учешће и свесрдну подршку шефа Канцеларије ЕУ у Србији Мајкла Девенпорта? И питам себе и у себи: Шта мој добри Владико има Црна Гора са педерском ЕУ традицијом? Шта ће Црна Гора међу сабором нечастивих? Зар и свети пророк Давид не пјева у свом првом Псалму: „Блажен човјек који не иде на вијеће безбожних, и на пут грешника не стаде, и на сједалишту погубника не сједе“. Шта онда Црна Гора има да тражи међу сједиштима Европске Уније и на вијећу безбожних погубника.

7.                И управо сад читам… Стижу нам вијести како хришћанска мрзитељица – Европска Комисија – дозвољава и препоручује својим чланицама да хиљаде и хиљаде избјеглица враћа у Србију. Сјутра можда и у Црну Гору? Је ли то можда наш народ изазвао кризе и ратове по цијелом свијету или Сједињене Државе и ЕУ која им служи као проститутка, па сад ми требамо да носимо терет њихових зала? И шта ћемо ми, јадни и кукавни у таквој Европи? Ту људско запире познање … сјетих се Његоша.

8.                А онда ми нагрне туга помијешана са неким осјећајем дубоке повријеђености, па се опет запитах: Како је могуће да неко ко сједи у столици Светог Петра Цетињског, који најстрашнијим проклетством пријети свима који желе да Црну Гору одвоје од Русије, а да у исто вријеме предлаже Црној Гори чланство у ЕУ? У ону ЕУ која је у овом тренутку отворено у економском рату са Русијом, а сјутра вјероватно и у војном конфликту. Ако мој Владика цетињски већ није имао храбрости да се заложи за оно што већина искрених вјерника у Црној Гори жели, а то је савез са Русијом, онда никако није смио, не само због нас, већ и због њега самога, због Цркве, због већ давно пољуљане части Црне Горе, због аманета Светог Петра Цетињског, због свих нас који овдје живимо и који смо увијек били вјерни мајки Русији, да својим владичански новинским залагањем за антихришћанску ЕУ, уједе за срце хиљаде најчеститијих грађана Црне Горе.

9.                А онда зажељех да разбистрим мозак. Да освјежим дух. Пожељех да се подсјетим ријечи Светог Владике Николаја, којег је и мој Митрополит Амфилохије до скоро, врло често, цитирао када је говорио о Европској Унији и Европи. Шта се догоди мом архипастиру, па напрасно, преко ноћи, промијени изворе надахнућа и поче нас појити неким мутним водама? Тада прочитах ријечи Светог Николаја из књиге Српском народу кроз тамнички прозор па се дубоко замислих и над њима „Европа је заиста мудра отимати, али давати не уме. Мудра је убијати, али не уме да поштује туђи живот. Мудра је правити справе за уништавање људи, и стоке, и градова, и села, справе водне и разводне, справе трчеће по земљи и летеће по ваздуху, али не уме да буде пред Богом понизна, и према слабијим народима жалостива. Мудра је у измишљању отровних гасова, да би отровала ваздух што га људи дишу, али сама не уме да дише Светим Духом Божијим да би подржавала животе, који су од Бога а не од ње“.

10.              А на крају ме опет обузе нека лагана брига, а потом се и опасно наљутих, јер прочитах неуспјело спиновање хришћанске и свеукупне јавности, од стране мог Владике цетињског. Све у циљу оправдања његових ријечи да Црна Гора треба постати члан ЕУ, јер, како рече мој Владика Амфилохије „један од доприноса Црне Горе у Европској унији (ЕУ) био би да помогнемо европским народима да се НАТО расформира“. И опет се замислих? Која Црна Гора да помогне Европској Унији да се расформира НАТО? Ова Црна Гора која даноноћно клечи и балави пред шалтерима за пријем у НАТО алијансу? Или она Црна Гора која Нацртом закона о вјерским заједницама жели отети имовину Српске Православне Цркве у Црној Гори? Или она Црна Гора која ни самој себи не може и не жели помоћи да стане на ноге чојства и јунаштва? А као шлаг на неукусну торту вијести из Митрополије, прочитах да један честити протојереј ставрофор о. Гојко Перовић, ректор Цетињске Богословије, заједно са клириком епархије Будимљанско-никшићке, Архимандритом Никифором (Миловићем), баш тада, баш тог дана, посјећују високе личности ЕУ администрације у Бриселу. На сајту Митрополије Црногорско-приморске, може се прочитати да су двојица наших СПЦ клирика „У оквиру радне посјете европским институцијама у Бриселу, размијенили мишљења о достигнутом степену европских интеграција Црне Горе … „[4]

И дође ми да заплачем над својим родом и својом Црквом.

На крају се, сигуран сам, не само у своје име, већ и у име многих хришћана у Црној Гори, искрено забринух за све нас и запитах: Quo vadis, мој добри Владико?

На Малу Госпојину, Љета Господњег 2015

 Владимир Вуковић, гл. и одг. уредник "Принцип-а"

 ________________________

[1] Српска Православна Црква 1219-1969, Споменица, Београд, 1969.

[2] http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-za-dan-izgleda-da-politicari-sada-hoce-da-crkvu-uclane-u-dps/

[3] Јеванђеље по Матеју Мт. (6, 24)

                [4] http://www.mitropolija.com/posjeta-evropskim-institucijama-u-briselu/

            Извор: „Принцип.ме“

Осврт Уредништва  "Борбе за веру":

Господин Владимир Вуковић у свом, иначе, доста добром тексту, митрополита Амфилохија титулише  са "највиши црквени поглавар Православне Цркве у Црној Гори", чиме превиђа чињеницу да Амфилохије није највиши црквени поглавар Православне Цркве у Црној Гори, већ "највиши поглавар" Српске Православне Цркве у Црној Гори, односно архијереј епархије црногорско-приморске Српске Православне Цркве, који по свом положају има титулу митрополита. Познато је да митрополит Амфилохије не само да је безаконо приграбио себи титулу архиепископа цетињског, већ је из назива митрополије црногорско-приморске избацио одредницу „српска“, што је припрема терена за стварање некакве „Црногорске православне цркве“ у самосталној и независној Црној Гори. Из истих разлога (на волшебан начин) формиран је и „Епископски Савет Православне Цркве у Црној Гори“, тобоже одлуком СА Сабора од 26/13. маја 2006.године, иако ни један епископ СПЦ није могао да се сети да је таква одлука на седници Сабора тога дана донета, нити је о њој било речи у званичном саопштењу са Сабора. За више информација о томе погледати ОВДЕ:.