У Русији сиромашне и просјаке можете срести само око храмова и манастира. У Белорусији ја их уопште и нисам видео

У лето прошле године група новинара украјинског канала „1+1” пропутовала је по руској провинцији и начинила чудан закључак: људи у Русији живе лоше, а у Украјини не много, али ипак боље него у Русији. Признајем, када сам гледао ту причу, некако сам слабо веровао у њену истинитост. Јер, Украјина се практично налази на ивици дефолта и преживљава само захваљујући западним кредитима. А и како објаснити чињеницу да се милиони Украјинаца налазе на раду у Русији? Па где је онда истина? И како обични грађанин да сазна где и како живе људи? А ипак недавно сам имао среће: био сам позван на 13. Међународни симпозијум „Дијалог погледа на свет”, који се одржавао у Нижњем Новгороду. У Украјину сам се враћао кроз Белорусију и стога сам успео, колико је то било могуће, да упоредим не само престоничне градове Москву и Кијев, већ и да сачиним општи утисак о нивоу живота људи у руској, украјинској и белоруској провинцији. Дакле, о свему по реду.

Возови

Као прво, својим возовима задивила ме је Русија. Ласточки, Сапсани, Стрижи – то је изнад сваких похвала. Али, више од свега мене је поразио једноставни путнички воз „Н. Новгород – Москва”. Одмах се види да Русија масовно производи нове путничке вагоне, који задивљују својом чистоћом. Нисам могао да се уздржим па сам фотографисао мобилним тоалет: такав чист и комфоран тоалет у возовима још нисам видео.

Украјински возови, по степену комфора, заостају и за руским, и за белоруским. Када сам чекао укрцавање у Кијеву, поред је стајао управо Ивано-Франковски воз. Нехотично сам постао сведок разговора у којем је путница тог воза исказивала своје претензије спроводницима због ниског степена комфора и прљавштине у вагону, за шта су јој спроводници одговорили: „Ви још нисте видели друге возове”. Али, мене је докусурио електрични воз „Кијев – Фастов”, којим је требало да се вратим назад у Виницу. Као прво, он је био зачуђујуће прљав (подсетио ме је на електричне возове почетка 90-их година, који нам се, судећи по свему, поново враћају), једва се гегао и тресао тако да се чинило да ће се сваког часа распасти. На станичној благајни су рекли да он треба да иде до Винице, али у току путовања сазнао сам да иде само до Казатина (иако се и назива „Кијев – Фастов”). У Казатину смо стајали веома дуго и међу путницима се пронео глас да ипак настављамо до Винице. Али, после неког времена неко је пустио глас да се воз покварио и да треба изаћи. Сложно изашавши из вагона, простојали смо око воза још петнаестак минута. Затим се опет пронео глас да ће управо тај воз поћи до Винице. Требало је опет брзо ускакати назад. Некако смо допутовали до циља. Узгред, и у украјинским возовима, и у електричним вагонима, и у метроу има много „шетача” који вам нуде да купите све што желите (од црне и црвене икре, до реда вожње). У Русији и Белорусији таквог нечег нема ни у помену, иако је 90-их „шетача” било и тамо. По мом мишљењу, то говори само о томе да Украјина није изашла из дуге економске кризе, и да већина људи просто нема где да ради. Краће реченом осећај од повратка – ПРОПАСТ!

Људи

Једна од најважнијих разлика Украјинаца од Руса и Белоруса је то што су у Русији и Белорусији људи више самокритични и радије критикују своју сопствену власт. Истовремено, Украјинци су увредљивији, воле да критикују своје суседе, да их окривљују за све своје неуспехе и не воле да признају да су они сами узрок својих сопствених неуспеха.

Као што сам већ говорио, Украјинци активно путују у Русију да би радили. Те људе одмах видите: као правило они иду усамљено, мало су разговорљиви. Тако да ми је у возу Кијев – Москва пошло за руком да поразговарам само са супружничим паром пензионерског узраста из Доњецка (данас живе делом у Москви, делом код кћерки у Кијеву). Током разговора намерно сам покушавао да акценат ставим на то како је лоша украјинска власт која је приредила грађански рат (утолико пре што су сами пензионери из Доњецка били у томе са мном солидарни), али код суседа на путовању то није изазвало ни најмањег интересовања.

А ето, у руским возовима народ се показао као знатно говорљивији. Са задовољством су разговарали на ма коју тему: од украјинских проблема, проблема економије, санкција и чак до тога како гајити коње (десио се сапутник – специјалист за то). Па и у целини, Руси и Белоруси учинили су ми се нешто опуштенији него Украјинци.

Украјински војници (којих данас има много на станицама) произвели су на мене непријатан утисак; много је пијаних, при чему пију управо на станицама, види се да то нису кадровски војници, већ сељаци који не знају куда ће. Ко је од њих војник? Руски војници (природно, они које сам сретао на станицама) остављају управо супротан утисак. Признајем, ја сам син војника, стога ми такве ствари посебно западају за око.

У Украјини, стално ти на улици прилазе људи с питањима и провокацијама (видећи да си ти свештеник). Тако, на пример, на мајдану пришао ми је један војник са својим: „Слава Украјини”, и, „из којег сте ви патријархата?” Одговор: „Из каноничке цркве”, довео га је до стања запрепашћености. Један случај ми се особито допао: на једној кијевској улици поред мене је готово стројевим кораком прошао млад човек и гледајући ме шашавим погледом узвикнуо: „Слава Перуну!” Признајем, веома сам се развеселио.

Шта се још може рећи о комуникацији с људима? Запамтио сам две приче: једну о томе како су човека на станици у Русији казнили са 1500 рубаља за пушење на јавном месту. То је сам о себи причао један љубитељ коња и, узгред, с потпуним схватањем ситуације, тј. он чак и није мислио да осуђује полицајце, вели, тако и треба мени лудаку. У Белорусији, то је такође веома строго (укључујући и испијање алкохола на јавним местима). Између осталог, моји пријатељи у Белорусији причали су о томе да је код њих практично немогуће дати мито чиновнику (одмах ће обојицу без разговора затворити).

У Украјини на такве ствари нико не обраћа пажњу. А и мито чиновници узимају, што да не. Сећам се, један мој пријатељ-предузетник причао ми је после првог мајдана: „После мајдана чиновници су почели да се плаше да узимају мито и стога су суме мита порасле два пута!”

Посебна ствар су просјаци: у Кијеву више од свега има просјака, сиромашних, скитница. То је и разумљиво, уз наш животни стандард томе се не треба чудити. Практично на свим јавним местима (мајдан, Лавра, храмови, историјски центри, станице) мувају се сиромашни и просјаци. Тако да, ако идете у Кијев, обезбедити се ситнином. Посебно досађују, „голубњаци” – млади људи с лепим голубовима, који вам нуде да за новац фотографишете њиховог голуба. Искрено говорећи, ја и нисам схватио зашто сам дужан да им платим за то што ћу својом камером снимити њиховог голуба. У Русији сиромашне и просјаке можете срести само око храмова и манастира. У Белорусији ја их уопште и нисам видео.

Животни стандард

По мојим приближним оценама, животни стандард у Русији је негде око три пута виши него у Украјини, а стандард у Белорусији виши је од украјинског један и по до два пута.

Просечна зарада у украјинској провинцији је негде око 2.500 гривни. Просечна плата у Нижегородској области је 26.500 рубаља, што у моменту писања чланка износи више од 10.000 гривни. При томе, бензин у Русији је око један и по јефтинији него у Украјини (у Белорусији цена бензина практично је иста као у Украјини). С друге стране, путовање у јавном саобраћају и у Русији, и у Белорусији око двапут је скупље него у Украјини. А метро у Москви уопште је, по украјинским мерилима, суперскуп 30–50 рубаља. У Кијеву колико сам ја запамтио путовање метроом кошта 3 гривне.

Производи су најјефтинији у Белорусији (мало јефтинији од украјинских), а у Русији они су мало скупљи него у Украјини. Ипак, више од свега разлика у животном стандарду примећује се по аутомобилима. У Белорусији и у Украјини они су практично исти: много је половних страних модела, много руске производње (како нових модела, тако и старих). А у Русији (и то не говорим о Москви, већ о Нижегородској области) доста ретко се могу видети нови руски аутомобили (да не говоримо о старим). Углавном, народ путује новим иностраним маркама. Истину говорећи, они се производе у Русији, где је данас изграђено чак осам! (просто да се не поверује) нових аутомобилских фабрика. Када видиш ту количину нових иномарки на путевима Русије, нехотице мислиш: «Живот ври!..».

На крају, мали осврт за посебно љубоморне украјинске националисте: не треба мислити да су Руси забринути проблемима Украјине. Као правило, они нас жале, веле, па како ви тамо, јадни, преживљавате? И као друго, молим вас, не пишите ми: „кофер, станица, Русија“. Верујте ми на реч, то звучи глупо, пошто је слично немиру скитнице који живи на ђубришту и не даје му мира сломљена ограда правог домаћина. Да, у Русији није све идеално. Али, нама је потребно да поспремимо свој хаос (и то пре свега у својим главама), да почистимо своје ђубриште, а тек затим да гледамо трун у оку суседа. Повицима „Слава Украјини”, скакањем на мајдану то нећемо учинити. Треба да се учимо од суседа бољему и да сви заједно радимо на добробит земље. За сада ми се трудимо да ову земљу уништимо. И није искључено да ћемо ускоро доскочити до тога да ће нам свима бити нужно да одавде побегнемо.

Извор: „Видовдан“