У СПЦ-и данас је у званичној употреби народни језик, односно то је нека мешавина где свештеник служи на српском, а народ (певница) одговара на црквенословенском. И рекло би се да је све је на свом месту, реформатори су добили своје,а традиционалиста скоро да и нема више.

Понекад  путујем  српским земљама. Недавно сам био у Шумадију, испод Рудника. Свратим код мог познаника, човек рођени београђанин, решио да се пресели на село.  Зовем испред дворишних врата. Његова мајка, која у дворишту храни кокошке, каже да спава. Уводи ме у дневну собу, ТВ упаљен, ради од јутра до сутра, домаћин спава у другој соби. Мајка га буди. Ја остајем сам и гледам шта је то на програму?  Пише у десном углу FARMA (стока). Улази домаћин, поздрављамо се, обрадовао се кад ме видео.  Разговарамо 10-15 минута, мало прича са мном, више гледа у FARMU. Поред наших речи чују се и речи из ТВ-а, земаљске, ниске,  непросвећене.  Зове да одемо код његовог првог комшије. Улазимо у кућу, њен домаћин се склупчао око стола, даљински му у руци, неће да га се ослободи док се рукујемо. Невоља у човека, не ради му  даљински и покушава да га оспособи. Каже да му је већ неколико сати телевизор у блокади, нема слику.  Моли нас да му помогнемо, јер не зна како ће преживети данашње вече без (FARME, PAROVA, VELIKOG BRATA).  Тимпична наркоманска криза.  Псује ко кочијаш, нема светиње која му не смета, такве псовке никад нисам чуо, ређа их ко мираљез метке.  Ја покушавам да се нашали, да му пробудим савест, и подсећам га да је Господ рекао да треба да постимо, данас је Крстовдан, и да је вечерас њему наменио такаву врсту поста.  Он наставља бљује погрде од Бога, Бодородице, Светих. Све на народном, српском језику. Устајем , одлазим, не могу да слушам, хоћу да чујем речи које славе Бога, Богородицу, Свете, а шта чујемо из уста Србина-Шумадинца, православца ?

Често се верници питају да ли да уче црквенословенски језик или да своје моливе, псалтир ..., читају на српском језику? Одговори српских духовника, у огромном броју случајева, бар је тако моје искуство из разговора које сам имао прилике да чујем,  су да читају на српском, јер ће тако боље разумети.

 Црквенословененски језик су установили Свети Кирило и Методије. Сматра се да су по ређењу били Грци, али да им је мајка била словенске крви, па су знали тај језик. Углавом, пре отприлике 300 година тим језиком су говорили сви Словени. Касније су стварани књижевни језици и данас се скоро и не разумемо између себе. Али, за разкуку од наших држава, Црква није мењала богослужбени језик, тако да су на том језику служили наши Свети Оци (Свети Саво, Св. Сергије, Св, Серафим, Св Горазд чешки, Св. Јован Рилски, Св. Николај Жички ...). Свети Оци служили светим језиком и осветили га. Данас тим језиком Богу служе православни Руси, Пољаци, Чеси, Словаци, Бугари. Срби служе неки микс. Иначе Срби су имали припремљену реформу  богослужбеног језика још за време патријарха Германа, али су је усвојили тек у време патријарха Павла.  За увођење народног језика у бослужбену праксу највише су се залагали разни „ентузијасти“  који су из својих рационалистичких разлога (разумевања богосужења) вршили притисак на црквену јерархију која је остала верна светоотачкој пракси.

   Црквенословенски  језик се не употребљава у свакодневном животу и никада се није ни употребљавао. То је мистично оруђе црквених таинства. Његова главна особина је што никада није био свакодневним, што је језик која изражава посебан ниво мишљења. Тај нам језик омогућава да изађемо из нашег пространства (свакодневнице), да променимо поље свести и уђемо из спољашњег(душевно-телесног) у унутрашње (духовно) општење са Богом. И зато је веома важно да изучавамо, чувамо, и следујемо светоотачку традициују. Произвољне измене богослужбеног поретка, одбацивање канона и догмата Цркве, искривљење аскетског учења и праксе, све су то удице које нам подмеће непријатељ нашега спасења.

   Обећања Божија нису лажна и ако је човек у истини (Ап. Јован, 4, 23, 24), то јест ако се човек обраћа Богу не како он зна, већ како Бог хоће, то као одговор на такву богоугодну молитву добиће и обећане дарове.  Тада ће он бити потпуно наоружан.  Стећи ће неопходно искуство шта и како радити и још важније – он добија помоћ свише у својим делима. И тада смо ми заиста непобедиви – јер је с нама Бог (Ис. 8,10).

   Дакле, црквенословенски језик је свети (сакрални) језик, језик посвећен Богу и никоме више. У њему нема псовки, језик пун партиципа и самогласника, изузетно певљив, то је језик са којим ћемо ми разговарати са анђелима. Зато га учимо и чувајмо.