Много сам маштао, ја то нисам крио,

Да постанем  доктор, почаснога звања,

Јер од тог заната, духовног имања,

Може да се живи ко бубрег у лоју

О трошку других а у корист своју.

Мислио сам тако и дању и ноћу,

Чак и мајци рекох шта  сад  ја то хоћу.

Али као мали, још нисам схватао

Шта то значи ДОКТОР БИТИ, па сам је питао

Да у две - три речи разјасни ми тајну

Које ове речи крију као бајну.

Моја дивна  мајка, ал'  ПРИПРОСТА ЖЕНА,

Скочи од радости, љуби сина њена

Па му 'вако збори к'о професор мудри:

„Чуј, и почуј синко, глупости не удри!

НЕКАД, доктор бити, велико је име,

Живиш од њега а богами и с њиме.

Само једна мука ствара свима бол,

Како освојити  тај докторски симбол -

Диплому стећи и почасно име,

Па пред светом лепршати њиме,

У јуначка прса ударати јако

Не би ли видео и чуо, амабаш СВА-А-КО.

У давна времена ево како ј' било.

Ко се Бога боји а и правду снило,

Коме истина и поштење нешто звуче

Тај рукаве чврсто до грла  засуче,

Столицу угреје преко сто степени

Па по ваздан учи, учи, чак и у смени.

Тај ће бити прави понос рода свога

Имаће благослов свих па и Господа Бога...

Ал' постоје и други, шићарџије праве,

Мангупи, који се истом мишљу баве

Да би се, докторске титуле, како тако,

Дочепали брзо, али  јефтино и лако,

Чак у иностранство иду, млате празну сламу,

Живот живе на високој  нози уз „научну“ галаму,

Но, ништ' не научи „пачурлија та“, за студије не знају,

Диплому некакву „купе“ па је тако имају.

Кад у земљу дођу, помпезно држе мудро слоВО,

Па зато народ за њих вели: ОДЕ ТЕЛЕ а ВРАТИ се ВО...

Драги синчићу мој“, цвркуће моја мама:

„Срећни смо што  је то време за нама.

Сада  нема више ни „телади ни волова“

Јер се ДОКТОРАТ стиче, пре свега,  на основу РАДОВА.

Само научна остварења, личне духовне креације,

Умни радови и разне оригиналне  дисертације

Доказ су прави зрелости аутора

Да понесе тешко али часно бреме титуле доктора...

Докторат се  стиче и  за друга значајна и посебна дела,

Учињена, за добробит народа цела.

Хуманитарни рад, помоћ сваке врсте

Старима и младима, болесним и здравим,

Изванредан успех у свим сферама живота

Наградити треба, права је то дивота...

Али авај!... Проклетство!  Содома и Гомора!...

Опрости ми, синко! Ненамерно те повредих,

Није све то тако, к'о што ти напред средих.

Једноставно рекох ал' се брзо жестоко опекох,

Јер,   СВЕ НОВИНЕ ДАНАС, саопштише сензационалну вест,

Која  добрим делом,  узбурка нам свест:

Патријарх Иринеј, оваплоћен' бирократ',

На пуф и на  муфте,  доби  докторат.                .

*****

Зато…

Уз све уважавање личности Патријарха,

Слободно, отворено и најдобронамерније

Постављамо искрено питања следећа:

На основу ЧЕГА Патријарх доби то високо звање?

Које је научне радове написао,  јавности презентирао и где их је објавио?

Где је штампао своју дисертацију и кад ју је одбранио?

Одбрана научног рада је врло озбиљан посао а не спрдање са науком ради задовољења таштине и празног духа једне неурастеничне особе.

Где су књиге које је, као епископ и „научник“ Патријарх написао и издао? Где су његове беседе са симпозијума, јавних наступа, цикличних предавања? Нема их. Једноставно их нема јер Г. Иринеј  није добро савладао „Пачју школу“ а нарочито предмет Омилитику (као и многи његови  вршњаци и свештеници). То што по пола сата, без мере и осећања, прича на богослужењу није беседа већ небулоза, као киша око Крагујевца, која смара и успављује присутне слушаоце.

Опет питамо: па чиме је Патријарх заслужио да понесе титулу доктора науке кад се науком никада није бавио, пошто је то за њега мислена именица и недостижна интелектуална висина?  Чак ни прстом није мрднуо да се отвори Штампарија „Цар Константин“ у Нишу - некадашњи понос Саборне цркве - већ је њене просторије издао у закуп за отварање кафића да би згртао новац, паре и само паре, убирао ренту и располагао тим средствима како му је воља... Није му пало на памет да од тих средстава плати ноћног чувара у времену када је  рестауриран Саборни храм, него му је велелепна црква пред носом изгорела. Захваљујући нишкој мафији на власти, извукао се од одговорности. Али?... Можда му је за тај „подухват“ требало доделити вишеструки докторат!?...

Још питања  за Патријарха имамо:   Које добро дело  учини за народ и  СПЦ откад  постаде првојерарх?  Сетимо се колико је животних намирница из међународне помоћи пропало, покварило се и  бачено у контејнере уместо да је подељено народу?  Колико је пара изгорело у лименом сандуку приликом паљења Саборне цркве? Зашто тај новац није чуван у банци?... Колики је износ и где је девизни новац који је свешт. Цинцаревић, редовно пре сваког бројања новца, покупио и наводно владици Иринеју предавао? Шта је са новцем  прикупљеним на моштима светитеља  изложених у храму које је у пластичним џаковима ипођакон Деспотовић предавао владици? Ко га је носио на Косово и мењао за девизе у баснословном износу? Итд. Итд..Али?... Овај посао стварно „заслужује“ да се добије  лауреат...

Приступна беседа, коју је Патријарх прочитао на промоцији, обилује нејасноћом и неповезаношћу мисли о разним темама, а   написана је стилом несвојственим његовом уму, па оставља утисак да неке мисли и појмове ни сам не разуме  нити је у стању да их објасни. Зато сама та ПРИСТУПНА беседа, поред многих ЗЛОДЕЛА која је направио као бивши  владика Нишке епархије у којој је његовом кривицом завладао јавашлук и хаос, најбољи је доказ, потврда и опомена да, нажалост, Патријарх српски Мирослав - Иринеј Гавриловић, није АКСИОС нити ДОСТОЈАН да понесе ову високу научну титулу ПОЧАСНОГ ДОКТОРА. Али, тако је то кад неко има генетску навику потхрањену безобразлуком  да се  кити туђим перјем и у томе, нажалост, успева,захваљајући својим криминалним једномишљеницима о чему је већ писано давне 1997. год. 21. јула у  листу Демократија.

Проф. ГРУЈА Р. Јовановић, Ниш