Искрено сам упитан над тим шта то значи тврда линија у СПЦ? Ако тврда линија значи чување вере православне онда би сви требало да будемо тврдолинијаши, да чврсто верујемо, и останемо како нас јеванђеље учи верни канонима

Последњих неколико година највећи напади на Цркву, епископе, свештенство, манастире, епархије и појединце дешавају се у време или непосредно пре заседања Светог архијерејског сабора. У медијски простор у време трајања Сабора излива се као жуч море лажних оптужби, материјала, непроверених изјава, искривљених чињеница које све заједно имају за циљ рушење ауторитета Цркве и њених представника. Проверени извори из врха СПЦ на које се обично аутори оваквих текстова позивају дају тобоже некакав кредибилитет написаном. Уколико овакви напади одмах не уроде жељеним плодом и гласине се покажу као неистините, тајни нападачи не одустају. Чекају следећу прилику, следећи Сабор. Они не мирују. Кајања код таквих људи нема. Тешко је прихватити такву лажну штампу, али ми верујући људи морамо имати снаге да се уздигнемо изнад свега, сачувамо смирење и одлучност да се боримо за истину, каже у разговору за „Печат“ владика банатски Никанор.

 У једном  српском дневном листу који већ дуже време води кампању против појединих епископа СПЦ, недавно се нашло и ваше име. Да ли их узимате за озбиљно и која је то чудна веза између новинских пашквила и одлука Сабора?

Свака информација везана за нашу Цркву има озбиљну намеру и тако би је требало тумачити чак и онда када је реч о пашквили, и када су њени аутори људи који у озбиљном српском новинарству не уживају никакав кредибилитет. Наш народ каже да је мање важно шта се каже него ко каже. Својим начином писања и учитавањем исконструисане стварности, овакве вести говоре да није посреди тек необавештеност, неукост, површност и примитивизам аутора, који је у овом случају само извођач радова, већ да иза оваквих пашквила стоје озбиљни црквенорушилачки кланови и озбиљни наручиоци, налогодавци и шаптачи. Када пишу пашквиле о мени, налогодавац не ради против моје маленкости, његов посао превазилази и моје име и моју епархију. Тај налогодовац и сам наручен и обучен у страним штабовима ради на старом задатку: урушавању јединства и ауторитета Српске православне цркве. Све ово се дешава у тешким светски историјским приликама и врло осетљивим црквеним околностима везаним за припрему Осмог васељенског сабора. Трудим се и верујем да ће наша Црква остати и опстати макар са двојицом Богу и Цркви преданих људи, јер у Светом писму Господ каже:Тамо где су два или три у моје име сабрани, ту сам и ја са њима. Црква је Божја, Бог ће је чувати, а од нас, како је говорио почивши Патријарх Павле, сарадника Божјих, зависи како ћемо се показивати и приказивати пред Богом, да ли ћемо имати или не страх од Бога, да ли ћемо служити Богу или не, да ли смо искрени и одани или нисмо. Црква је нас монахе, свештенике и владике припремала да њој служимо, улагала у наше образовање и стицање искуства и ја се чудим с каквом лакоћом појединци игноришу све оно што су добили од Цркве. Да ли то раде под притиском, и чијим, у то не улазим, али знам да не служи на част ономе који одступа од основних принципа служења својој Цркви.

 Како објашњавате чињеницу да је у Српској цркви после упокојења Патријарха Павла смењено шест епископа, случај непознат у било којој помесној православној цркви? Да ли су ове смене противне канонској природи епископске службе као доживотне, и противне Уставу СПЦ који одређује да епископ може бити уклоњен тек на основу црквено-судске пресуде?

За мене је то једна мистерија тек делимично откривена. Знам само онолико колико стоји у материјалу који добијем на Сабору. Лично за себе хоћу да кажем да имам мир и спокојство и да ћу потпуно мирне савести и с чврстом вером када умрем и одем на испит пред Богом чекати суђење. Сви смо ми добили задатак да у својим епархијама радимо што више и што боље знамо. И ми то и чинимо. Од епископа се тражи да све што ради буде беспрекорно и када је тако онда му се мора дозволити да у својој епархији брани интересе Цркве, интересе црквених општина, манастира, појединих личности… Благо речено чудне су биле оптужбе против појединих високих великодостојника које су релативно оправдане, још мање доказане, а резултат је очигледан.

 Да ли СПЦ има снаге да поново васпостави праксу у складу са канонима и предањем Цркве?

Сматрам да би свакој пресуди против епикопа или његовој осуди требало да претходи разговор у Сабору јер многи проблеми не би постојали када би сви заједно имали више слуха и времена за разговоре о појединим питањима и проблемима. На челу ове епархије налазим се 12 година и никада ниједан проблем нисам имао са епископом Румунске православне цркве, са њиховим свештенством и верницима. Са викаром РПЦ, оцем Мојсијем имам одличну комуникацију. Живимо у складу и хармонији, иако би ова епархија управо због чињенице да две канонске цркве делују на њеној територији могла постати неуралгична тачка. И само разговори и лепи односи како са помесним црквама, тако и са појединцима у нашој Цркви могу уродити плодом.

Шта је заједничко свим случајевима уклањања епископа са дужности и да ли је одбрана канонског поретка у овим случајевима налазила браниоце у Сабору? Како изгледа поступак смене?

Сваком заседању Сабора који за тачку има и разматрање смене неког од епископа претходи достава писаног материјала на адресу сваког епископа како би се боље упознао са целим случајем и поступком који је у току или који је окончан. У Сабору епископ који се носи са оптужбама изреченим против њега има могућност да каже шта о свему мисли, и тек онда се даје Сабору да он по савести својој донесе одлуку. Међутим у стварности одлуке се брзо доносе, и не остављају могућност ни поправљања, ни покајања… Друго, све док ми не постигнемо саборност клира и народа у Цркви увек ће бити потешкоћа да се наше одлуке примене, макар иза њих стајала већина гласова. Лично у Сабору се са неким одлукама нисам сложио и њима нисам задовољан, али због саборности их примењујем.

Чудно је да су се имена смењених и епископа виђених за смену, па и ваше, нашло на списку који је својевремено саставио владика захумско-херцеговачки, замерајући владикама тврдолинијашење и неприлагођеност духу времена. Да ли заиста постоји сукоб новог и старог? Шта чини то ново и шта су греси епископа који су се нашли на Григоријевој проскрипцији?

Искрено сам упитан над тим шта то значи тврда линија у СПЦ? Ако тврда линија значи чување вере православне онда би сви требало да будемо тврдолинијаши, да чврсто верујемо и останемо како нас јеванђеље учи верни канонима. Централна тема и уједно окосница која прецизно дели мишљења и појединце у Цркви јесте однос према Ватикану и Римокатоличкој цркви. Ако будемо следили претке наше и остали доследни нашим предањима и предањској мудрости онда смо ми на путу политике Светог Саве који се јасно одредио према Ватикану.

Ако је тако Свети Сава чинио, а сада је свети, и ако су га следили сви наши свети преци чиме су онда мотивисани они који покушавају да данас, после толико векова, мењају зацртани светосавски пут. Шта значи модернизација?

Само ако смо правилно схватили јеванђеље и речи Христове, и ако га правилно примењујемо у животу за нас не постоји дилема. У оно време када је писано рукама светих јеванђелиста, помоћу Духа светога, па до данашњих дана иста је суштина нашега спасења. Никакве разлике око нашег спасења нема од онога момента када су утврђени догмати које су потврдили на сваком Светом васељенском сабору и дали Цркви да их спроводи, и данашњег времена.

 Како гледате на чињеницу да је нарушавање јединственог богослужбеног поретка у СПЦ противно читавом низу одлука Сабора?

С богосужењем нема шале и није наш народ без разлога уочио неке промене у богослужбеном поретку и назвао их новотарењем. Народ по олтару, иконостасу оцењује правилност службе, а не по томе да ли је правилно извршена епиклеза светих дарова – он то не зна. То ствара збуњеност код народа. Али Богу хвала и патријарх и већина епископа чувају стару форму богослужења. Сматрам да је неопходно увести једнообразни поредак. У Руској и Румунској цркви је све једнообразно, и иконе и богослужбене одежде, и богослужбене књиге и кодекс облачења. Наредбом издатом од стране румунског патријарха у целој Румунској цркви богослужбени поредак је исти, па како се служи у Букурешту, тако се служи и овде у Вршцу.

 Како гледате на припреме за најављени Осми васељенски сабор и размимоилажења Московске и Цариградске патријаршије у вези са питањем његове организације?

Несумњиво је да ће тежиште Сабора бити на Цариградској патријаршији и њеној улози данас у православном свету. Отуда је суштински битно са каквим ће питањима, аргументима и доказима иступати Московска патријаршија. Народ каже – Чије благо тога и планина. Ако РПЦ излази на овај Сабор са стотину милиона православних верника, а Цариградска са све расејањем има занемарљив број, питање је како ће се Цариград владати и шта ће ставити као приоритет, добре односе са помесним црквама макар по цену да се нечега одрекне или ће бранити своје пријемство стечено у прошлости, можда са идејом стварања унијатске цркве.

Неспоразума између Цариградске и других патријаршија има као што их има и између Московске и Цариградске, и ако овако брзо буду текле припреме плашим се да ће испловити још проблема који су засад невидљиви. Мудро би било анализирати не само ове две, већ све патријаршије и њихове проблеме, па тек онда заказивати велике саборе. И у СПЦ постоје проблеми од тзв. Македонске цркве до диптиха, те појаве нових аутокефалних цркава. Вероватно је да ће и проблем Кипарске цркве бити

доминантан јер би поједине цркве и њу, као стару самосталну цркву, желеле да виде као патријаршију, као што ће се само продубити већ испољена неслагања између појединих источних цркава и њихових патријаршија.

 У јавности се помиње и могућност мењања Устава СПЦ и увођење митрополитанског система. Да ли су те намере озбиљне, а комисија кредибилна?

На промени Устава се ради, али комисија нам није доставила информацију докле су промене стигле. Неке промене су неопходне јер на терену имамо више епархија и више епископа него што је то раније био случај. Али уколико се у Устав угради митрополитански систем, он неће проћи без обзира на то ко се буде латио пера и чије име буде испод текста. Уз то, ако у новом Уставу не буде стајало Устав СПЦ народ га као таквог неће прихватити, а ја ћу први бити са народом. Некоме јесте стало да се у називу избаци одредница српска, али мислим да патријарх то неће дозволити за свога живота.

 Да ли су новоосновани епархијски савети испоставе аутокефалних цркава?

Немам сазнање да неко у СПЦ  покушава да постави границе епархијама које би се поклапале са државним границама, али знам да је Туђман својевремено једној нашој делегацији која је путовала у Загреб предложио овакву нову поделу епархија, на шта је владика Сава шумадијски одговорио да такву поделу не трпе ни сремска, ни суботичка бискупија, па зашто би онда трпеле наше православне епархије.

 Како објашњавате чињеницу да се утицај монаштва смањује, а свештенства повећава. Да ли би ту појаву требало посматрати као феномен модернистичког уређења Цркве?

Вероватно да у појединим деловима наше патријаршије где нема дуже традиције постојања монаштва долази до антагонизма и сукобљавања. Традиционално наши монаси су увек били повученији, окренути молитви и од њих је увек мање зависио живот Цркве. Свештенство је данас бројније, али они радо иду у манастире и помажу монахе.

 Сматрате ли да је СПЦ требало да узме учешћа у заједничкој комисији која ће се бавити питањем канонизације Алојзија Степинца?

Претпоставимо да је ова комисија формирана како би недовољно упућени папа можда сазнао више података из живота онога кога је Римокатоличка црква беатификовала, а интелектуалци светског гласа прогласили викаром усташтва. Лично мислим да СПЦ нема и не би требало да има никакве везе са свецима Римокатоличке цркве, нити да узимањем учешћа у оваквим дијалозима даје за право ватиканском концепту светости. Друго, Римокатоличка црква не би требало да од нас тражи било шта док год се не покаје, не затражи опроштај и то почевши од римскога папе, преко последњег искушеника у њиховом клеру, а за сва почињена недела према нашој Цркви и православљу кроз векове.

 Како гледате на чињеницу да је наш Одбор за Јасеновац први умањио број пострадалих у Јасеновцу?

Свако ко умањује број јасеновачких жртава мора одговарати за то, као што се мора истражити и да ли су такви људи под притиском, чијим, и како су се уопште нашли у позицији да буду, и чиме уцењени. Ми само можемо наслутити зашто је Одбор и ко из Одбора пристао на такве за српски народ болне уступке.

Разговарала: Наташа Јовановић

Извор: „Печат“