Ко је очекивао да ће мирни, шаторски протести испред Скупштине Црне Горе протећи без митрополита Амфилохија, тај мора да не верује у Свевишњег. А шта се друго могло очекивати од духовника који је исповедио Слобу Милошевића, крстио Чеду Јовановића, одржао посмртни говор Зорану Ђинђићу, проклео читаву Владу Србије и одликовао Шешеља?
Додуше, Амфилохије је већ имао прилику да неколико пута одапне клетву и на Мила и његову екипу, али само превентивно. Тада је, наиме, Мило Ђукановић намеравао да призна независност Косова. Тек је после тог чина митрополит црногорско-приморски препоручивао јеловник за пакао који се састојао од издајника који се пеку на тихој ватри. Али пружајући подршку Демократском фронту, Амфилохије се мање бавио бацањем анатема на институције и појединце господара Брда и Приморја, а много више је критиковао економску политику Брђанинове владе. Отуда се митрополитов наступ може оценити и као његова духовна револуција. Како је, дакле, Амфилохије постао Енгелс? Наиме, један од најмоћнијих људи СПЦ осудио је Милов режим због тога што се није прихватио једнаке поделе добара свима, већ се удружио са европским криминалом и сада је за демократију и буржоазију против које је некада ратовао. Заиста, где је нестао социјално-одговорни омладинац Мило, са Жуте греде, настао као резултат извозне политике Милошевићевих антибирократских револуција? Потом је Амфилохије отишао даље у свом изненадном идеолошком просветљењу, питајући где су нестали гиганти социјалистичке изградње, попут „Обода”, „Кошуте”, „Дакића”? И, коначно, да су леве идеје опселе Амфилохија, сведочи његова критика миловцима што нису прихватили добро из комунистичке идеологије, која је владала 50 година Црном Гором. А то су љубав, подела добара и једнакост међу народима. Тек нешто искључивији од зилота, архијереј се увек дичио антикомунизмом, можда јер је одрастао тамо где су, док је био дечак, црвени генерали ангажовали попове да држе опело над празним сандуцима, пресуђујући на преком суду да Бога нема. Да се на бини није препознао Амфилохијев промукли глас, његов говор се могао приписати радничком вођи на оснивачком скупу црногорске Сиризе. Амфилохијево скидање чини са самоуправног социјализма, односно идеја црвених, представља прворазредну новост у реторици Српске православне цркве, а нарочито његовој јер је петокраку сматрао симболом нечастивог који се нарочито врзмао по шумама и горама Монтенегра. Али, није он једини кандидат за Ципраса у мантији. И папа Фрањо мири левицу са Христом. Који би могао да буде следећи Амфилохијев потез? Можда да одржи парастос маршалу. Извор: „Политика“ |