Сећам се како је Русија дуго расправљала са NATO о проблему европске ПРО.

Американци су доказивали да то, наводно, није против Русије, него против Ирана. Мало ко је у то веровао, али се ништа није могло учинити.

 А Американци су били потпуно сигурни да ће сада они држати под пуном контролом европски део територије Русије и нису обраћали пажњу на речи Владимира Путина да ће одговор бити асиметричан и јефтин.

После каспијске демонстрације војно-поморске моћи Русије, чак је и за просечне, политички неписмене и неупућене грађане постало очигледно да је требало да Американци прихвате руске предлоге.

Споразум о забрани ракета средњег и малог домета Американци су вешто скицирали - према њему ракете малог и средњег домета поморског базирања не потпадају под одредбе споразума. Тобоже су њихови томахавци другачији, јер они наводно имају домет већи од хиљаду километара. А сада, после погађања позиција терориста у Сирији са руских малих бродова из акваторије Каспијског мора - у NATO-у су се дубоко замислили.

Када ракете са таквог растојања погађају циљ са тачношћу до три метра, онда произлази да је читава америчка Евро-ПРО потпуно бескорисна ствар - да су милијарде долара отишле у ветар.

Противркетна одбрана не обара крстареће ракете на малим висинама.

Према томе, превентивни удар Русије по њима или по базама NATO-а у циљу лишавања могућности за напад, Евро-ПРО неће моћи да одбије. Самим тим је безбедност Европе, благо речено, сасвим доведена у питање, а строго говорећи: ако Русија хоће (наглашавам) - онда ће Евро-ПРО бити само једна велика мета и ничим никоме неће помоћи.

Сем тога, како неки експерти кажу, у ракетирању из каспијске акваторије нису учествовали само бродови, него и ТУ-160 који имају ракете Х-555 домета 2,5 хиљаде километара и нове Х-101 домета 5.000 километара. А то је NATO довело до панике.

Нове руске крстареће ракете представљају „веома велики изазов“ за одбрану САД, будући да стратешкој авијацији омогућавају да погађа северноамеричке циљеве не напуштајући ваздушни простор Русије, изјавио је у среду шеф Команде ваздушно-космичке одбране Северне Америке (NORAD), адмирал, Вилијам Гортни.

„То нас приморава да хватамо стреле, уместо да покушамо да погодимо оне који држе лук“ - закључио је Гортни.

Па и сами бродови који су нанели удар по Сирији - прилично су мали, класе река-море. Мирно плове Волгом, ако треба - излазе у Каспијско море. А могу и преко Волга-Дона у Азовско море. Могу и преко Беломорског канала на север.

Таквих бродова Русија може да изгради на стотине, као тенкова.

Путин је још 2007., у Минхену, говорио да безбедност једних не може да се изгради на рачун безбедности других. Ево, сада сви заинтересовани могу да виде да се код њега речи и дела не разилазе.

Шта су то амерички супер-супер носачи авиона произведени 1970-их?

Можда су тада и били нерањиви. Њихова авијација се брзо подизала у ваздух и никоме није дозвољавала приступ до растојања на ком је могуће отварање ватре.

У Другом светском рату носачи авиона победили су ратне бродове (линкоре) зато што они имали домет гађања 30-40 километара, а са носача су се подизали авиони и бомбардовали их док су још били удаљени 300-400 километара.

Линкор једноставно није могао да се приближи носачу авиона.

Сада се све променило и данас су амерички носачи авиона за руске крстареће ракете поморског базирања - само велике лимене конзерве.

Мали брод, негде у језеру Ладога, лансира ракету. Ракета на малој висини, непримећена, пролеће изнад читаве Европе и навођена на циљ са сателита ГЛОНАСС погађа носач авиона негде поред Ла-Манша, а он не стиже ни да схвати ко га је и откуда погодио.         

Ако неко и примети ракету, неће ни стићи да нешто предузме.

А из Средоземног мора, од обала Сирије, могу да се држе на нишану читава Европа и све америчке базе које се налазе у њој.

Таква реалност се разоткрила током операције Ваздушно-космичких снага Русије у Сирији.

Иначе, после удара руске авијације - сиријска армија кренула је у офанзиву. На северу покрајине Хама владине трупе ослободиле су град Ал-Бахса од бојовника терористичке организације Џебхат ан-Нусра. Пошто су се уплашили од руске авијације - повукли су се из Бахсе.

Три дана раније су Ваздушно-космичке снаге Русије успеле да нанесу удар по њиховом складишту наоружања, што је пољуљало борбени дух терориста и могућност да одбране град.

На крају су сиријске владине формације успеле да заузму Бахсу која се налази сто километара југоисточно од Латакије где је базирана групација руске ударне авијације.

Дакле, свет се променио. Много се променио. А у том новом свету Американцима је веома неугодно.

Шеф ММФ, Кристин Лагард, почела је да прети Вашингтону поводом неопходних реформи које у ММФ-у, ипак, треба започети, јер ако он буде против, онда ће ММФ на други начин избећи вето Конгреса САД.

У том светлу, покушај САД да са Кином разговарају са позиција силе поводом Јужног Кинеског мора - иако су тамо послале борбену групу око носача авиона - веома је лоша идеја, чији је узрок безизлазност и тумарање.

Превела: Ксенија Трајковић

Извор: „Факти“