„Тим снагама које се већ више векова боре против Православља, постало је јасно да није могуће богословско рушење нашег вероучења. Онда су почели да корен Православља поткопавају јересима, унутрашњом дискредитацијом свештенослужитеља и још суптилнијим методама. То се односи и на покрет екуменизма“

Олга Четверикова

+ + +

 Московска Патријаршија најавила је прекид контаката са Презвитеријанском црквом Шкотске и Уједињеном протестантском црквом Француске, које су одлучиле да рукополажу хомосексуалце и да благосиљају истополне “бракове”. Тај корак представља само још једну потврду дегенеризације бивших хришћанских конфесија и деноминација на Западу. А шта је са католичанством, чија глава – папа Франциско – данас упућује нежне гестове према “православној браћи”, предлажући чак и да се истог дана заједнички прославља Васкрсење Христово

О опасностима исувише блиског зближавања РПЦ (а тиме и све Русије) са Ватиканом говори нам доцент МГИМО на катедри за историју и политику земаља Европе и Америке, филозоф и стручњак за религију, Олга Четверикова.

Данашњи јаз са протестантима свакако није први. Московска Патријаршија је 2003. године прекинула контакте са Епископском црквом САД, чији је поглавар био декларисани хомосексуалац. РПЦ је са Лутеранском црквом Шведске прекинула односе 2005. године. Да ли Запад улази у пост хришћанску еру?

Он је у њој већ поодавно. А сада прелази на следећу етапу – дехуманизацију. Распад традиционалних односа, распад породице, развраћање деце, еутаназија, на крају “трансхуманизам” као учење о замени човека са “савршенијим” бићем – одлике су тог процеса.

Тим снагама које се већ више векова боре против Православља, постало је јасно да није могуће богословско рушење нашег вероучења. Онда су почели да корен Православља поткопавају јересима, унутрашњом дискредитацијом свештенослужитеља и још суптилнијим методама. То се односи и на покрет екуменизма. Још почетком ХХ века када су неки англикански свештеници изразили жељу да пређу у Православље, одређене снаге унутар и ван Руске империје су се потрудиле да то претворе у први екуменистички “дијалог две цркве”. Тај дијалог је прекинула Октобарска револуција после које је постало јасно да су све западне конфесије практично уједињене против СССР-а и истовремено – у борби против Православља, али невешто то прикривајући некаквим “смоквиним листом” наводно “саосећајући са руском браћом у Христу”. На тај начин они су једноставно постали оружје Запада у “Хладном рату”. Тај процес је увенчао чувени “Конкордат” о растурању социјалистичког блока који је 1982. године склопљен између Ватикана и Вашингтона у лицу Роналда Регана и папе Јована Павла II.

Не знају сви да је понашање Свете Столице за време Другог светског рата представљало класичан образац лицемерја – истовремено су водили игру и са Берлином и Вашингтоном, ишчекујући ко ће победити. Католичка врхушка је помогла и приликом евакуације нацистичких злочинаца у земље Латинске Америке, са њиховим каснијим прикривањем. Обавештајна и контраобавештајна служба Ватикана у другој половини прошлог века успоставила је најтешње могуће односе са ЦИА, који су сачувани до данашњег дана. Авнгардни одреди у том послу су Малтешки витезови, темпалри, Opus Dei.То нису спекулације Холивуда, већ чињенице које данас имају документовану потврду – нико их посебно и не скрива.

Као да је после рата Стаљин покушао да Моску супротстави Ватикану, направивши је центром светског Православља…

Да, по његовој препоруци је 1946. године стоврено Одељење за спољне црквене везе (ОВЦС) РПЦ, чији је задатак био да уједини све источноевропске и блискоисточне православне цркве како би се изградио духовни штит против евроатланске идеологије и папизма. Тада уопште није било речи о контактима са неправославним црквама. Тај дијалог је започео захтевом Никите Хрушчова који је буквало угурао Московску Патријаршију у екуменистички Светски савет цркава иза кога су стојали масонски кругови. Његова кћерка Рада је у својим мемоарима писала да се по наређењу оца, заједно са својим мужем, главним уредником “Известија” Алексејем Аџубејем, срела са тадашњим римским папом Јованом XXIII. Он јој је поклонио бројанице.

Да ли се од тада променила светска улога Ватикана?

Крајем 70-их година Запад је започео прелаз ка неолибералној стратегији у чијем језгру лежи одустајање од хуманизма као таквог. Док је раније Бог био у центру универзума, то сада човек у његовој природној лепоти и достојанству више није потребан онима који формирају глобалну политику. Образовани људи који умеју да размишљају, постали су сувишни у новом светском поретку, тачније беспоретку, који се доследно “ствара”. Приватизацији у интересу уске групе лица обавезне су да се подвргну све иоле аутономне социјалне институције: од универзитета до државе, од цркве до породице. По овом плану сам човек треба да се претвори у створење лишено слободне воље, убеђено у “виша” знања, притом створење “ослобођено “ за задовољавање ниских порока који су “у складу са законом”.

То јест, поставља се задатак да се од човека направи идеалан потрошач, управљачки шраф и роба. У ову шему морају бити уписане различите партијске платформе, научне концепције, и наравно, религиозна удружења. Секташи, протестанти а за њима и католици већ су прилично одмакли у том правцу. Посебно после II Ватиканского сабора 1962-1965. године, када је католицизам “модернизован”. Од тог времена латински храмови су све празнији, претварају их у музеје, ресторане, па чак и аутомеханичарске радње, а католици практично не заостају од протестаната у бескрајној толеранцији. Садашњи папа Франциско говори: “Ко сам ја да осуђујем педере?” А реч папе римског у католицизму је закон – то је важније чак и од Јеванђелских заповести.

Чекајте, али тај исти папа се изјаснио и против истополних бракова! А његов претходник – Бенедикт XVI – хомосексуалне односе је називао “природним поремећајем”, недвосмислено се залажући против абортуса, еутаназије… Да ли је римски престол уз сву непремостиву провалију у вероучењу, наш природни савезник у борби за традиционалне моралне и етичке норме?

То је веома велика заблуда. Бенедикта XVI су и “склонили” јер он није довољно покорно служио “духу времена”. Иако је у његово време дошло до кардиналног унакажавања католичке догматике – био је практично признат приоритет и водећа улога јудаизма у јудејско-хришћанском дијалогу. Међутим, уступивши по овом питању, Бендикт је благо упро против содомизације која руши основе хришћанске етике. Тада су примењене жестоке методе политичког притиска, још до скора незамисливе у односу према Светој столици. На пример, публиковање приватних дневника папе, јавне увреде, прогон и уцене у светским медијима. То говори о томе да је Ватикан изгубио статус пуноправног савезника светске владе – он је своју улогу одиграо и по свој прилици ће у неколико наврата бити кардинално преуређен под контурама новог светског поретка. Видљива потврда томе је – данашње чишћење “Ватиканске банке” као крупне и у неку руку аутономне структуре у односу на транснационалне компаније.

А како описујете чињеницу да је стотине хиљада људи изашло на улице француских градова са протестима против легализације геј-бракова? Језгро тог покрета чинили су управо католици…

Треба знати западне људе, а посебно Французе. Главни порив њиховог незадовољства није био протест против безобразног тријумфа содомског греха, него против волунтаристичке измене Грађанског законика који је за њих свет и неприкосновен. Највероватније су многи у души осећали и ненормалност “родитеља !” и “родитеља 2”, али су то могли изразити само на правном језику. Тамо су им већ испрали мозак толеранцијом.

Наравно, тамо су остале поједине личности и мање групе које су се супротстављале тој доминанти. Није случајно последњих година у порасту поток младих Европљана и Американаца који примају Православље, па тако и протестантских и католичких свештеника. Неки су са породицама бежали у Русију, јер не желе више да живе на “слободном Западу”: не желе, на пример, да се њихова деца од малих ногу уче развратности. Сама сам сведок како бивши католици буквално преклињу јерархе РПЦ да не воде међуцрквени дијалог са Ватиканом. “Обавезно ће вас обманути” – говоре они.

Но, у католицизму има разних праваца, на пример, конзервативца надбискупа Лефевра коме је због тога забрањено служење…

Не вреди га идеализовати. “Конзерватизам” Лефевра је чисто католички, укључујући и жестоко противљење “шизматицима”, то јест, мени и вама, правослоавнима, у духу крсташких похода. Сваки католик, посебно традиционални, признаје првенство власти римских папа и притом већина верује у догмат о непогрешивости понтифика. Између себе и Бога католици су поставили главу Ватикана као суперчовека. Ту страшну римску подвалу хришћанству можда је најбоље формулисао Ф.М. Достојевски у “Легенди о Великом Инквизитору”.

Како на том фону оцењујете “филокатолицизам” који се данас шири не само у Украјини и Белорусији, него и у Русији, међу православним клиром?

Као дефинисану позицију – духовну блискост с католицизмом. Сви наши свети кнежеви и Свети Оци, почевши од равноапостолног Владимира и благоверног Александра Невског, су одбацивали папизам и политичку унију са “латинима”. Данашњи филокатолици у РПЦ аргументују наводну нужност зближавања цркви “неопходношћу политичког тренутка”, указујући на одсуство црквеног документа који “правно” дефинише католицизам као јерес. Но, све је то опасна схоластика.

Да ли је осудио било који римски папа, укључујући и садашњег, злочине бандероваца-унијата за време Другог светског рата и данашњег сукоба на Донбасу? Да ли је било који осудио хрватски геноцид над Србима, који је у годинама нацистичке окупације Југославије почињен по благослову Ватикана и конкретно – надбискупа Загребачког Алојзија Степинца, кога је католичка црква убројала у лик блажених? То је то.

Зближавање, а тим пре савез РПЦ са Римским престолом, о коме чак и из добронамерних побуда расуђују данас неки публицисти који лоше познају историју тогг питања, представљало би за Русију националну издају.

http://portal-kultura.ru/articles/symbol-of-faith/116965-obyknovennyy-papizm/

Извор:  „Фонд стратешке културе“