Ниједан члан САНУ није тако саблазнио обичан свет, као овај садашњи председник, господин професор др Владимир С. Костић. Рекао је да нама, обичном народу, неко мора саопштити да Косово није у рукама Србије, ни de facto, ни de iure. Пошто је он стручњак за Алцхајмера, ваљда је кроз тог странца почео да посматра и све нас. Мисли да ми не знамо како ствари стоје, да смо заборавили све што је везано за Космет, све што се догодило пре његовог апела да нас неко, коначно освести. Не замерам. Ваљда је то професионална деформација... Та медицинска хладноћа којој је свеједно кад ће и како ће неки ентитет да умре.

Мене то затирање суштине српског идентитета од стране неког ко улази у зграду САНУ уопште није изненадило. Просто, старија сам од тог академика, па сам стигла пре њега да прочитам неке зборнике које је Академија објављивала, у којима има затирања и српства и памети, да сам улубила чело ударајући се, у занемелости, јер није ред да плачем и вриштим у Универзитетској библиотеци.

Тада нисам имала коме да кажем шта сам прочитала, сем свом ментору код кога сам и магистрирала и докторирала. Али, и он је, чини ми се, баш тада био у шоку због научне проституције којој је био сведок. Отишао је у пензију и болест, да гаји руже и да га више ништа, сем унука, не интересује. И ја сам у пензији, па како стари доктори наука никоме нису потребни, и ја правим ликер од плодова ружа. Имам шипак, у Србији све шипак до шипка, а ракију ћу купити у неком манастиру. Ваљда. Те бедне пензионерске дане одједном прекиде, бре, ово... ова изјава!

Чекај, бре, момче Владо! Чекајте, бре, академици! Па је л` Бог нама дао памет да служи нашем огледалу?! Или да будемо слуге роду? Да ли од нас било ко има свест чега сте ви чланови? Да ли српске Академије наука или само Академије наука? И чије?

Студенти, а не асистенти и професори, а камоли академици, знају да глобализација има економску основу која је сачињена од:

1. »вере у свемоћ слободног светског тржишта и

2. теорије ограниченог суверенитета националних држава»[1];

Ово што је рекао академик Костић, управо је без-савесно и равнодушно пристајање на присилно ограничење суверенитета државе, проглашавајући то ограничење – реалношћу. Што није тачно. Бар не de iure, јер постоји резолуција ОУН 1244. Ма... Аман! Ко нормалан није данас против глобализма, као пенетрације профита у сваки људски неурон?

Припадање Космета Србији не произилази из поменутог папира, него из свевременог етничког сабирања Срба у вечитој борби против разних империја, наврлих на српску њиву, кућу, мајку и муку. Изгинуће и истовремени осећај права на живот је оно што Космет чини и историјски и трајно српским. То је реалност, брате Владимире.

Али национално као да је презрено у прворазредној националној институцији, САНУ. И сад ћу да кажем оно због чега сам пре више од деценије хтела да плачем у библиотеци. Било је то око 2003/4...

Тад сам читала да је Министарство за науку, технологију и развој Републике Србије финансирало два пројекта Етнографског института САНУ[2], са жељом да се дефинишу савремена и традиционална култура на преласку XX у XXI век.

Поред тога, исто Министарство је финансирало и један пројекат Одељења за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду под називом “Проблеми културног идентитета становништва савремене Србије” са намером да се препознају и научно дефинишу проблеми везани управо за културни идентитет.

После прве године истраживања, објављен је зборник Традиционално и савремено у култури Срба, сачињен од врло разнородних научних радова: од прославе Божића на полуострву Луштица[3], преко обрађених карактеристика панчевачког насеља Миса Виногради[4], преко Срба у Калифорнији, Темишвару и Грчкој, до научних расправа на тему “Конструкције родних[5] идентитета путем популаризације православне теолошке литературе”[6] и питања “Има ли нација на планети Рибок”[7], као одговор на постављени пројектни задатак.А задатак је културни идентитет Срба...

У овом последњем раду отворено је грандиозно питање односа глобализма и локалне културе и оно ће бити за тренутак предмет наше заједничке пажње, јер што само мени да остане чело улубљено од пљескања због сануовског научног запрепашћења.

Иако је питање односа глобална-локална култура и иначе тешко сагледиво, оно је постављено, ни мање, ни више - средњошколцима[8], са жељом да млади изразе став о конфузији коју изазива дуализам ове две културе. Истраживање извршено на 13 испитаника. Из`ем ти истраживање... узорак је бомбона.

Резултати и интерпретација, на жалост, не пружају одговор на ово озбиљно питање. Напротив, питања се тек отварају, после навођења става једног средњошколца-испитаника, који каже: “Ми смо ипак фанови рокенрола, али ово је наше (мисли се на народну музику). Мораш знати ко си”. Јер...

То за аутора поменутог научног дела (п)остаје "збуњујући став”[9]. Своју збуњеност подупире и мислима других научника који покушавају да обраде конфузију младих у савременом свету. Свој рад закључује наводом Б. Барбера: “Они (млади) чезну за колетивном блискошћу племена и дружине, док се са уживањем препуштају анонимности и усамљености сајберспејса”. Можда вам се учинило да ово нема везе са ставовима академика Костића? Оооо, има, има, и те како. И ово одрицање и порицање националног произашло је из САНУ. У зборнику радова САНУ то пише!

За науку треба храброст. Да се мало прецизније сагледао овај исказ Барбера, али са интелектуалном одговорношћу, поштен научник би се питао: да ли је уопште истражено да се млади са уживањем препуштају виртуелној комуникацији. Ако није, да ли се може претпоставити и то да су млади спољашним факторима присиљени на усамљеност? Друго питање је још важније и намеће га проста логика: зашто млади чезну за колективном блискошћу племенског типа, ако уживају у усамљености и сајберспејсу? Па, чекај, каква је то наука, ако немаш доказ да је научно утврђено нешто што наводиш и ако имаш логичку нелогичност...?

А што је најгоре, аутора наведеног научног дела посебно збуњује потреба младих људи за нашим код нас, не упуштајући се у разлоге за настајање појаве, коју у истом научном раду сама наводи, а то је да је музика у целом свету преплављена етнозвуком. Ту чињеницу не доживљава као одговор на глобални звук, као одговор младих у целом свету на унификацију, него просто жали што наши млади, поред туђе етномузике, имају потребе за нашом, за својом. Могло би се закључити да је локализам допуштен “у свету”, али то исто, када се дешава код нас, аутор одважно своди на слике Радована Караџића, које су се тада продавале на београдској железничкој станици, како наводи у истоименом делу.

Овај рад не би био предмет пажње, да није изашао из окриља Српске академије наука као научни рад. Где то може да аутор у свом научном раду пореди светске високе домете у култури и наш шунд? Од кад је могућно, и научно допустиво, поредити појаве у различитим равнима? Да не спомињем бабе и жабе, причам о САНУ...

Осим тога, како уопште неко може да пожели да зна и поштује наше, пита се аутор, кад је наша “локална” култура детерминисана “пантеоном ратника, које су и данашње националне вође изабрале да оправдају избор између рата и мира и потискивање демократске опције, знајући дакако да се остваривањем монопола над прошлошћу, обезбеђује пуна контрола над садашњошћу”[10]. Те националне вође, то се односило на ДОС, ваљда, пошто су се промене десиле 3 године раније.

Свакако се рад Института за етнологију САНУ не може свести на поменути научни рад ("Има ли нација на планети Рибок?"). Он је приказан само као илустрација мишљења које је продирало у науку, а да није подлегало било кавом преиспитивању, или критици. Па кад то раде у Институту који се бави националним темама, што један лекар, др Костић, председник те стамбене зграде за бивше духове и понеког живог, али тужног човека, не би смео да каже да се морамо одрећи своје националне суштине.

Но, питање куда даље после Планете “ Рибок“, добило је одговор на истом скупу и записано је исто лепо у Зборнику. Милош Миленковић са Филозофског факултета у Београду, у свом покушају да преобликује употребу појмова "национално" и "наука", изнео је предлог "нове политике/методологије етнологије као научне дисциплине за деценију која следи". То му дође – сад.

Ухватите за то на чему седите да се не претурите, крећемо. Дестинација: српски факултет, латински језик. Ма, издржаћемо. Преводићу успут. А и вратићемо се у своју памет, обећавам.

Наиме, аутор каже: "Реконтекстуализована (једва прочитах!) "национална наука", где се под нацијом подразумевају грађани Србије (па не може, бре, нација и грађани да буде једно те исто, забога!), а под науком антропологија као културна критика (док не каже шта је хтео да каже, нећемо се овим бавити), треба да одигра улогу индоктринираног агенса интеркултурне интеграције (индоктриниране покретачке силе, а да ли агенс уопште може да буде индоктриниран...?). Значи, његова наука, пошто је на тој катедри Филозофског факултета, биће сила која ће да нас уведе у међукултурне интеграције... Па добро, ако тако каже. А враг би га знао шта каже...  Него се питам, је ли он то редефинисао науку којом се бави? Или то САНУ објављује радове које академици не читају, па прошло и ово?

Е, али то није све што овај човек пише. Он даље каже да тако „реконтекстуализовану националну науку“ треба “вратити у систем образовних институција финансираних из државног буџета, а посебно у гимназијске курикулуме, као мултикултурну пропедеутику – школско увођење младих у мултикултурне аспекте цивилног друштва"[11]. Овакав став иде из чињенице коју сам аутор установљава и износи: да етнологија има нову друштвену улогу "у свету који се непрекидно мења, у свету транзиције и трансформације, у свету непостојаних идентитетских и дисциплинарних пракси." [12] .

И то треба све право у гиманзије! Шта има млади да воле наше?!? Планета Рибок нема нације, значи, тамо не постоји ни Косово, ни Космет, само бренд... Ваљда и чланство. И квоте.

И шта сад? Један сироти Влада заврљо и мисли да може да прича шта хоће. Па може, али не са положаја председника једне академије наука. Ми нисмо његови пацијенти, немамо Алцхајмера у глави, па да заборавимо ко смо, шта је наше, и где нам се наше налази то наше. А то је већ за кардиолога :).  Нисмо ни са планете „Рибок“.

И знате шта, није да је грожђе кисело, него... добро је што нисам академик, можда се сад академица каже, јер не умем да изговарам лицемерна добра јутра. Ја, бре, то све искрено. Умем да волим. А и да сам нобеловка... да не да Бог! Па ја бих била у истом кошу са Ахтисаријем, на планети Рибок, са Алцхајмером. Па ја нисам то... Деда ми је био у рату од 1912. до 1918, као санитетски наредник, а ја дедина унука. Ген. И у гену Космет. Албанија. Слатко од дуња. Дедина сабља. И тако то... [13]