Треба увек памтити да свако има своју истину, но, има и оних који не воле туђу истину. Гласине о таквим људима одавно се врте у светском јавном мњењу иако се у стварности о њима мало зна. Познато је само да су они англосаксонског порекла и да су на њиховој страни поткупљене новине и телевизија. Када ефекти тих саучесника постану недовољни, онда се пушта у погон најпоузданије оружје англосаксонских “бораца за истину у последњој инстанци” – тајно убиство.

Да вас не би замарао позивањем на древна времена, прибећи ћу сведочењима из протеклих деценија. Почећу са предметом Катинске шуме на Нирнбершком трибуналу  1946. године. Као што је познато, тада се “Хладни рат” већ прилично захуктао и представници САД и Велике Британије су се упињали да докажу да 10 хиљада пољских официра у Катину уопште нису стрељали Немци, него сарадници НКВД-а. Ти сарадници су имали дар прозорљивости и знали су да им предстоји напад Хитлерове Немачке на СССР. Зато су лукаво купили немачке Валтере[1] и конопце. Конопцима су везали руке несрећним Пољацима, а из валтера су им пуцали у потиљак. На тај начин су они дали све од себе да искомпромитују витешки немачки Вермахт после неминовне победе над њим. Но, тај подли трик није успео, англосаксонци су нашли сведоке који су доказали умешаност Руса у убиство Пољака. Једина препрека за тријумф те плодотворне идеје био је совјетски истражитељ Николај Зорја који је допутовао у Нинберг са документима о том случају. Но, Н. Зорја своје документе није донео до трибунала. Њега су 22. маја 1946. године нашли мртвог у хотелу у граду Нинбергу и без оклевања утврдили да је погинуо услед непажљивог руковања оружјем.

Но, прича се тиме не завршава. Много година касније Виктор Иљухин, посланик Државне Думе Русије, намеравао је да поново обнови истрагу по предмету али је изненада умро од срчаног удара.

Њему нису могли приписати непажљиво руковање оружјем јер исто није имао, но, машта “бораца за истину у последњој инстанци”, не зна за границе.

На пример, када је британски научник Едвард Кели јавно разобличио Тонија Блера како лаже по питању постојања оружја за масовно уништавање код Садама Хусеина, њему су смислили самоубиство путем резања вена на руци. Тај научник је одлучио да себи пререже вене приликом шетње по шуми, но тада није наступио губитак крви. Тачније речено, резова на венама је било, а крви из неког разлога није било. Скотланд Јард је био веома узнемирен и хитно је прекинуо истрагу и заувек архивирао случај.

Што се тиче проблема са завођењем реда међу српским сведоцима по предметима из минулих ратова на просторима бивше Југославије, онда се о томе може написати читава повест.

Нема никакве сумње да је МТБЈ и даље веома близак са представницима снага “тајне правде”, јер на неки начин они добијају приступ у ћелије затвореника. Како другачије схватити да је у затворима МТБЈ умрло пет људи – и сви Срби: бивши градоначелник Вуковара Славко Докмановић, лекар Милан Ковачевић, генерали Момир Талић и Ђорђе Ђукић и бивши председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић.

А затвореници других националности нису умирали. Да ли је то тајна природе?

Међутим, не само затвор, него и слобода, за српске сведоке може бити опасна. Као и за руске.

Ових дана у једном од хотела у Хагу нађен је мртав Душан Дунић – сведок одбране у предмету бившег команданта Војске Републике Српске Ратка Младића. Догодило се то непосредно пред његово сведочење пред Хашким трибуналом. Невоља Дунића огледала се у томе што је он морао да сведочи о “злочину у Сребреници” за шта оптужују Ратка Младића као наводног кривца за убиство неколико хиљада муслиманских мушкараца. А пошто Дунић није био једноставан сведок него још и стручњак, процес је могао пропасти јер је већ одавно темељно доказано да “предмет Сребреница” представља провокацију прошивену белим концима.

Због тога снагама “последње истине” није преостало ништа друго него да се избаве од непожељног сведока. Сада ће највероватније наћи “пожељног”.

Пребирајући по сећању те и сличне случајеве, никако се не можеш отргнути од питања: зар “тајни борци за истину у последњој инстанци” који опслужују Хашки трибунал и њему сличне институције, никада неће добити оно што заслужују?

___________

[1] Немачки пиштољ (примедба преводиоца).

Извор: „Фонд стратешке културе“