Наша саговорница је Невена Петковић, рођена Миљановић. Пореклом је из Чачка, где је завршила основну школу и гимназију. Дипломирала је Српску књижевност и језик на Филолошком факултету у Београду 2006. године, а други степен студија окончала на Факултету за културу и медије и стекла академски назив мастер културолог.

 Поље њеног научног интересовања је интердисциплинарно, обухвата комуникологију, медиологију, хуманистичке и друштвене науке. Аутор је више научних радова из области културе и медија које је излагала на домаћим и међународним научним скуповима. Иначе, ради као професор српског језика и књижевности у једној београдској школи.  Повод за разговор је њена темељна студија „Феномен ријалити програма“, која се недавно појавила у издању „Рашке школе“ из Београда.

КАКО ЈЕ РИЈАЛИТИ ЗАМЕНИО СТВАРНОСТ?  

ПИТАЊЕ:Живимо у доба ријалити шоуа који у потпуности премрежавају нашу медијску сцену. Одакле су нам дошли? Каква је еволуција овог ТВ формата?

ОДГОВОР:Ријалити програми су увозни продукт западних телевизија, првенствено Велике Британије и Америке. Примарни концепт ових програма садржан је у Скривеној камери чија је претеча био радијски Скривени микрофон. Касније су се појавиле емисије попут Америчке породице и Породице у Великој Британији.  Учешћем у овим емисијама, публика је постајала слободнија у приказивању приватности у медијима, али битна разлика у односу на данашње емисије је у томе што људи нису били свесни присуства камера. Временом се граница толеранције померала и последица тога је ријалити програм какав данас познајемо. Овај вид програма проширио се по целом свету, па се данас емитује у више од четрдесет земаља. Иначе, интересанттан је податак да корене ријалити програма налазимо још у старом друштву – у јавним егзекуцијама, гладијаторским играма и борбама људи. Први документерни ријалити шоу где се изашло у сусрет маси свакако је Сократово суђење. Дакле, насиље је претеча и будућност ријалити програма. Ову тезу потврђују и најновији модификовани ријалити програми где нпр. имамо прилику да слушамо интервју са осуђеником који чека погубљење, или да уживо посматрамо крадљивце аутомобила који беже од полиције и добијају награду ако избегну полицију.

ПАТРИЈАРХАЛНОСТ У ДОБА МЕДИОКРАТИЈЕ

ПИТАЊЕ:Снага телевизије увек је била велика. Наш писац Светозар Влајковић, у својој аутобиографској књизи „Дон Жуан београдски у шуми чудноватој“, каже да је знао, чим је телевизија почела да продире међу народ, да ће имати разорне последице по људе који још нису били изашли из патријархалне културе. Зашто је тако?     

ОДГОВОР:У питању су два различита хронотопа - хронотоп затвореног простора патријархалне културе и хронотоп отвореног простора модерних стремљења. Телевизија имитира некадашњу грчку агору, али иза тог наводно отвореног простора за размену култура, мишљења и утицаја, стоји капитал.  Медији захтевају интегрисаност и слепу послушност разбијајући на тај начин традиционална начела живљења и доводећи у питање вредносне обрасце који су годинама обликовали наше животе. Посредством телевизије патријархално друштво нагло прелази на сасвим друге обрасце понашања. То условљава друштвену конфузију,  траже се нови идентитети, чине се разни покушаји да се превреднују ставови. Посебно је проблематичан утицај телевизије у нашем друштву које није имало вредносни континуитет услед сталних ратова и ломова колективног идентитета. С друге стране, телевизији као модерној васпитачици много помаже то што смо навикнути да усвајамо наметнуте вредности па смо пријемчиви за оне које нам она нуди.

ТЕЛЕВИЗИЈА ИЛИ ОКУЋНИЦА?           

ПИТАЊЕ: У својој студији, указали сте на чињеницу да је телевизијска стварност „стварнија“ од оне у којој живимо, а да ријалити програми значе својеврсну „хиперреалност“. Мартин Хајдегер је, још шездесетих година прошлог века, уочио да је ТВ програм савременом човеку ближи од окућнице. О чему је реч?

 ОДГОВОР: По мишљењу Бодријара, модерна друштва организована су по принципу производње и потрошње, док су постмодерна друштва организована по принципу симулације, додаћемо и забаве. Медији нас заводе псеудореалношћу настојећи да стварност учине занимљивијом. Данас је важна илузија реалности, а сасвим је постало небитно где се та реалност налази. У контексту наших специфичних околности - бег у хиперреалност заправо је бег од реалности. Узроци популарности хиперреалних садржаја су лоша друштвена и економска ситуација, незапосленост, клонуће духа, страх у погледу будућности, сиромаштво, недостатак перспектива и вишак слободног времена. Препуштање виртуелном свету чини се далеко лакшим од анализе сопственог живота, било кроз индивидуално промишљање, било кроз комуникацију са људима. Медијска хиперреалност представља компензацију за недовољно вредновање или личну неоствареност. Међутим, последица претераног погледа кроз прозор хиперреалности је губитак контакта са стварношћу.

ВОАЈЕРИЗАМ, ТО ЈЕСТ САМОЗАБОРАВ

ПИТАЊЕ:Зашто људи толико гледају ријалити програме? Какав је то хипертрофирани нагон за завиривањем у туђе животе?

ОДГОВОР:Рекла бих да је у питању исконски нагон за посматрањем туђих живота, то је нешто што постоји у свакоме од нас, у мањој, или већој мери, без обзира на расу, културу и време. Медији својим садржајима успешно манипулишу овим нагоном користећи га у сврху профита па се он често третира као синдром новог доба, а у ствари је исконски. Гледајући ријалити програме, ми поредимо себе са учесницима и тако стичемо утисак надмоћи, док смо у стварном животу оптерећени осећајем инфериорности. На тај начин стварамо илузију сопствене вредности и лажне самозадовољности. Проблем изостанка властитог идентитета, односно идентитета лишеног вредновања тражи се кроз идентификацију са псеудопознатом особом коју медији намећу као узор.

КО СЕ ИЗЛАЖЕ ПОГЛЕДУ „ВЕЛИКОГ БРАТА“?

 ПИТАЊЕ:Ко су људи који су спремни да се одрекну своје интиме и уђу у такве програме? Шта они тамо раде? До чега доводе себе?

ОДГОВОР:Постоје две групе учесника ријалити програма: популарне личности чија је каријера у паду и које на овај начин добијају могућност да врате стару славу и анонимни учесници који желе да постану „неко“ пристајући на једнократну употребу. Свим учесницима заједнички је пристанак на изолованост и губитак приватности. Учешћем у овим програмима, они су осуђени да постану објекат манипулације, а на то никако нису пристали, чак тога нису ни свесни. Пре свега, постоје читави тимови психолога који се баве избором учесника. Бирају се карактери који доприносе динамици. С друге стране, иако намеравају да покажу одређену слику о себи, структура ријалити програма тражи инстиктивно, ту они престају да буду личности и постају само марионете. Из карактера учесника извлачи се најекстремније понашање, учесници се наводе да пређу емотивне и психичке границе, конфликтним карактерима немећу се режирани сукоби, а све то ради занимљивости, односно гледаности. Ријалити емисије имају разоран ефекат на иначе крхку психичку равнотежу учесника, њихов интегритет, самоперцепцију и индивидуалне вредности. У овим програмима учесници се не излажу у некој од вештина и улога (нпр. певачкој, играчкој, глумачкој, водитељској...) већ огољавају целу личност. Међутим, излагање интиме анонимној маси на увид, пресуђивање, бирање или одбацивање,  веома је рискантан подухват за учеснике.

 ВАШАР ТАШТИНЕ ЗБОГ ДУХОВНЕ НЕМАШТИНЕ: ЕТНОПСИХОЛОГИЈА И РИЈАЛИТИ

ПИТАЊЕ: Много сте се бавили етнопсихолошким цртама нашег народа примењујући их на учеснике и гледаоце овакве врсте програма. Користили сте значајна дела из области етнопсихологије, попут Дворниковићеве „Карактерологије Југословена“. Шта сте открили?

ОДГОВОР:Можда најважније, и сасвим неочекивано откриће приликом писања књиге је то да локалне специфичности надјачавају лиценцирани, униформисани формат. Компаративна анализа наших учесника и учесника из других земаља показала је да код нас још увек преовлађују колективни дух, уз који иду оданост вођи и сервилност; спремност на велико трпљење, словенска меланхоличност, плаховитост, екстремност, комплекс више вредности, разметљивост, али и постојање табуа по питању мањина и непопуларних сексуалних опредељења (упркос инсистирању режије да изгради лажну толеранцију приказивањем ових учесника). Поткултура турбо-фолка као локална специфичност која представља укрштање патријархалног менталитета и нових стремљења – гламура, хедонизма и заводљивости и спектакла нашла је свој одраз у стандардизованим ријалити програмима.      

РИЈАЛИТИ У СЛУЖБИ ПОЛИТИКЕ        

ПИТАЊЕ:Ријалити програми значе, између осталог, насиље и скандале. Они стварност претварају у бескрајни вашар. Али, наравно, нису нимало безазлени. Долазимо до кључног питања – колико се ова врста садржаја користи за умртвљење политичке воље становништва изложеног карневализацији стварности?

 ОДГОВОР:Прекомерно гледање телевизије уопште подразумева слабије социјално ангажовање човека. Медији намећу псеудодогађаје како би скренули пажњу са битних на баналне ствари. Ријалити програми су заправо једна представа која се игра да се не би видело оно што се дешава иза сцене, а иза сцене су патологија духа и криза суштинског!

Наш колега Слободан Владушић истиче да школе више не производе грађане и стручњаке, већ потрошаче. Он додаје да је разлика између њих у томе што грађани суде о свету на основу знања, а потрошачи на основу жеља и потреба па им знање није ни потребно. Док први имају моћ да врше притисак на систем, ови други не. Знање подразумева да не дозволиш да будеш изманипулисан, па недостатак знања уједно значи подложност манипулацији.

Данашње време карактерише неомеђеност јавних и приватних сфера и дисциплина. Банализација политике, естрадизација и холивудизација јавних наступа политичара уочљив је тренд. Овај тренд сразмеран је интересу јавности за тривијалне ствари из приватног живота политичара који се чини важнијим од његовог програма. Политичари попут ријалити учесника покушавају да скандалима и сукобима дискредитују противника. Поједини политичари су чак и учествовали су у ријалити програмима (Ненад Чанак, Марјан Ристичевић), а скупштински преноси увелико се посматрају као ријалити шоу.

У нашем друштву политика је свеприсутна – од дискурса учесника који користе реторичке политичке вештине, до учешћа одређених политичара у ријалити програмима и забавним емисијама. Тако стичемо лажни утисак да утичемо на матрицу политичких збивања, а у ствари смо се само насмејали шали политичара у забавној емисији или смо шармирани хедонизмом другог у ријалити емисији, док нам битни догађаји промичу. Спекулише се да је ријалити формат Велики брат био један од првих социјалних експеримената на Балкану чији је циљ био да се открије профил омиљеног лика по мерилима масовног аудиторијума који је истовремено био и бирачко тело на изборима 2008.

КАКО НЕ БИТИ ИДИОТ У ИЗВОРНОМ ЗНАЧЕЊУ ТЕ РЕЧИ?

 ПИТАЊЕ:Има ли излаза из лавиринта медијске идиотизације (у античком значењу речи „идиот“ – човек који не мисли о пословима заједнице)?

ОДГОВОР: Бојим се да немам охрабрујући одговор. Све док не будемо имали услове за квалитетан живот и садржајно провођење слободног времена бићемо предмет медијске идиотизације. Када будемо могли да више путујемо и посећујемо културне манифестације и када будемо имали времена да се, уместо егзистенције бавимо личним напретком, тада ће медијски утицај на нас бити занемарљив, а наш немерљиво велики. А ово је, признаћете, утопија!

РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Објављено у „Геополитици“ октобра 2015.