Пре отприлике две године један универзитетски наставник, који је желео да остане анониман, написао је чланак „Седам корака уништавања високог образовања“ и послао га по катедрама. Мислим да ће вам чланак бити занимљив. Ево програма уништавања образовног система (на примеру високог образовања), који се састоји од седам тачака:

1.                Смањивање креативне мотивације наставника

Општа идеја. Као што је учио друг Стаљин, „кадрови све решевају.“ Проблем је у томе што су универзитетски наставници још увек исти ти људи. У већини случајева на универзитету раде самомотивисани људи, који свој посао раде добро не због плате и не из страха од казне, већ зато што им је посао занимљив и сматрају га важним и потребним. Како смањити радну и стваралачку мотивацију тих челичних људи? Треба их понизити и то тако да се веома наљуте на систем коме служе. Изражени осећај правичности, који је обично карактеристичан за самомотивисане људе, у овом случају одрадиће свој црни део посла – људи неће моћи да служе систему који их је неправедно понизио као и раније.

Конкретне радње. Показатељ социјалног статуса човека у друштву и индикатор мере вредности рада и заслуга човека у друштву је плата (доходак). Плата професора и доцената треба да буде на нивоу носача, касира и чистачица. Као прво, то ће снизити њихов статус у друштву, а као друго то ће понизити саме универзитетске наставнике и створити код њих осећај љутње на систем. При том је важно довести ситуацију управо до апсурда – да професори и доктори наука зарађују мање од чистачица. Таква ирационална ситуација уводи човеков разум у стање афекта. У високим образовним установама додатно треба створити ирационалне и понижавајуће дефиците папира, тоалет-папира, уџбеника, кетриџа, штампача, итд. Достојанствени витез не служи господару-идиоту, а професор који поштује себе неће моћи свим својим снагама да служи таквом факултету.

2.                 Смањивање ауторитета педагога

Општа идеја. Када се реализује тачка 1, једним потезом убија се неколико мува. Будући да је богатство показатељ социјалног статуса човека, студенти ће се у већини случајева односити презриво према сиромашним предавачима, јер ће их сматрати глупима и несрећнима. У таквом односу процес преношења знања добија ефективност блиску нули.

Конкретне радње. Видети тачку 1.

3.                Бирократизација наставног процеса

Општа идеја. Јерменска мудрост каже: Да војнику не би падале на памет ружне помисли, треба да буде стално заузет. Није важно чиме, само да је заузет. Како у главе наставника не би проникле добре и паметне мисли, они такође треба стално да буду заузети некаквим пустим и глупим послом. Будући да међу универзитетским наставницима није уобичајено сређивати травњак, треба измислити аналог томе.

Конкретне радње. Аналог сређивању травњака на универзитетима може да буде попуњавање бесконачних и непотребних папира и извештаја. Сваке године треба мењати форму основних докумената, како би се изнова сачињавала целокупна документација. Али наставници (посебно совјетског кова) су тврдоглави и постојани људи. Чак и у бесмисленој ствари они могу да нађу стваралачки елемент. Како би се та могућност искључила, у администрацију је потребно увести елемент несистематичности – око 30% папира треба доставити хитно и од данас за сутра.

 4.                Либерализација наставног процеса

Општа идеја. Обучавање човека нечему новом у већини случајева изазива отпор. Зато је насиље неодвојиви део сваког ефективног наставног процеса. Одсуство насиља веома снижава ефективност наставе. Сетимо се старих филмова с Брусом Лијем и Ван Дамом или наставника „Бели лотос“ из гротескног филма Убити Била 2. Сећате ли се како су тамо учитељи учили своје ђаке? Резултат је био – и-ха-хај! Како би се смањио квалитет образовања, потребно је да се наставни процес максимално либерализује. Човек (а студент посебно) је лењо биће, те студенту, који се ослободио школске и родитељске контроле, а није ушао у други систем контроле, неће бити до студија.

Конкретне радње. Слободно (иако не de iure, али de facto) похађање предавања, бирање наставника од стране студента, неограничен број могућности да се испити и колоквијуми положе, минимално одустајање од студија (идеално би било кад такве појаве уопште не би било), а што више приредби, КВН-а и избора за мис.

5.                Уништавање интелектуалне атмосфере

Општа идеја. Предавања и вежбе нису главна ствар на универзитету. Главно је стварање образовног поља. Управо зато западни универзитети лове добитнике Нобелове награде и познате научнике и спремни су да им дебело плате само за присуство. Зашто научници воле да путују на конференције и симпозијуме (на којима се, истину говорећи, више проводи и пије, него што се разматрају научни проблеми)? Зато што тамо постају паметнији! Стотина паметних глава на једном месту ствара уникално „поље ума“, а људи чине то поље постају приметно паметнији и рађају добре идеје. Међутим, то интелектуално поље се лако руши под утицајем ниских вибрација. Довољно је увести у то поље десетак идиота и „пиши пропало“ – поља више нема. Ако идиота буде било више, онда они већ почињу да стварају своје поље идиотства, у ком људи постају глупи.

Конкретне радње.Треба уклонити преграде за пријем идиота, некултурних и агресивних личности на универзитет. За то је потребно следеће:

·  Лишити универзитетске наставнике права да студенте бирају самостално;

·  Учинити упис на факултете безличним (помоћу елементарне контроле лица лако се могу установити горе набројани патолошки типови);

·  Смањити уписни праг до нивоа јединичара (за то је потребно повећати квоту уписа);

Како повећање броја студената не би захтевало додатна буџетска средства, треба учинити следеће:

·  Вишак студената треба сам да плаћа своје студирање;

·  Број наставника не треба повећавати, већ сваком наставнику треба повећати обим посла (видети тачке 1 и 3)

Повећање броја студената по наставнику корисно је још и због тога што обезличава наставни процес претварајући га у производну траку.

6.                Избор руководећег кадра

Општа идеја. На највише руководеће дужности у образовном систему треба поставити људе који не одговарају тим дужностима. При правилном избору и распоређивању кадра брз распад система је загарантован.

Конкретне радње. Ко треба да буде постављен на највише руководеће дужности у образовном систему? Прво, људе који немају ауторитет и поштовање међу својим колегама. Друго, „јаке привреднике“, али не мислиоце који су у стању да формулишу целовиту представу о сложеним системима. Треће, сиве људе који немају таленат и достигнућа. У том случају они ће схватити да су у потпуности дужни свом покровитељу и идеално ће се повиновати и чувати тајну. За дестабилизацију образовног система посебно су вредни следећи психолошки типови: глупи, амбициозни, хиперактивни, агресивни, кукавице и они који се са свиме слажу.

7.                Маскирање

Општа идеја. Да програм уништавања образовања не би наишао на отпор јавности, треба га замаскирати. Треба пуно лагати. Социјална психологија тврди да што је обмана већа, лакше је у њу поверовати. Људи су склони да мисле да лоши људи (непријатељи) неприметно могу да их преваре, али мало ко је спреман да поверује да их добри људи (своји) дрско обмањују.

Конкретне радње. Као прво, потребно је стварати непрекидну буку у средствима масовног информисања о модернизацији, иновацији, „болоњизацији“ итд. За то се могу успеси конкретних личности (победе на олимпијадама, конкурсима и сл.) представљати као успеси система уопште. Као друго, потребно је одвлачити пажњу јавности на другостепена питања. За то је потребно периодично почињати бесмислене реформе: мењати систем оцена од 1 до 5 на 1-10 или 1-20, мењати трајање студија час са четири на пет, час са пет на четири године; прво уводити, а затим избацивати систем основних и мастер студија, студирање по модулима и сл; предлагање скраћивања или продужавања летњег распуста (незадовољних ће бити у оба случаја) и сл. Нека у борби против другостепених новотарија активни део наставника користи и троши своју протесну енергију.

Примедбе уз програм. Наведени програм је сачињен за период од пет до десет година. После тог периода почиње да делује појачивач са позитивном повратном спрегом (када дипломци почињу и сами да предају у школама и на факултетима, да пишу уџбенике итд.). После тога деградација образовног система добија неповратни карактер који се сам одржава. То је отприлике све. Као што видите, ништа није тешко.

Извор: politikus.ru/.carsa.rs