Са уредницима православно – патриотског сајта „Борба за веру“ ми сво већ неколико пута разговарали. У бројевима 6(78) и 7(79) објавили смо интервју о немирима у СПЦ који су настали због ширења јеретичких учења и противуканонских новотарија у њој. Српски новинари су нам понудили и своја размишљања о тзв. „Свеправославном сабору“ који се припрема за 2016. годину и о улози православних средстава масовног информисања у очувању црквеног поретка (бројеви 14(110) и 15(111). Уз то у „Православном крсту“ редовно објављујемо преводе актуелних чланака са њиховог антимодернистичког сајта. Овога пута смо опет питали наше колеге да нам испричају о збивањима у СПЦ – нарочито због чега се епископи који стоје у истини масовно уклањају са управљања епархијама. Тај проблем већ је додирнут у чланку „О прогонима архијереја оданих Предању у СПЦ“ (број 11(83)), где је био извештај о уклањању са кетадара владика средњоевропског Константина (Ђокића) и зворничко – тузланског Василија (Качавенде). Али, у последњих неколико месеци ситуација се заоштрила толико да Србија буквално стоји на корак од озбиљног црквеног раскола…

- Браћо и сестре из редакције „Борбе за веру“! Раније сте нам већ описивали сложено стање које је настало у СПЦ у вези са увођењем разних противуканонских новотарија, реформе богослужења, прогона клирика, монаха и мирјана оданих истини. Реците нам, молимо вас, шта се променило у последње две и по године колико је протекло од тог нашег разговора?   

Заиста, ситуација се изменила, али нагоре. Апостасија и даље узима свој данак, и не види се крај даљој разградњи СПЦ. Православље у СПЦ је угрожено више него икад екуменизмом, модернизном, па и отвореном јересју. Жан – Клод Ларше, велики француски православни теолог, недавно је на српском језику објавио књигу „Личност и природа“, у којој отворено оптужује за јерес двојицу савремених грчких теолога, титуларног митрополита пергамског Јована Зизјуласа, челника комисије која припрема Свеправославни сабор у Истамбулу 2016, и Христа Јанараса, за јерес „усиомахије“ (борбе против божанске и људске природе). У предговору за своју студију, он каже да је, захваљујући његовим следбеницима, СПЦ остала последња тврђава „зизјуласовштине“, која је међу православнима одавно напуштена. У интервјуу који је, за часопис „Печат“, дао нашем сараднику, Владимиру Димитријевићу, Ларше је истакао: „Персонализам Зизјуласа, као и Јанараса, се представља као утемељен на учењу светих Отаца, нарочито Кападокијских. У ствари, то је само привид који му је био дат a posteriori, а који озбиљни патролози поричу. То је у ствари једна теорија која потиче од модерне персоналистичке руске филозофије (Берђајев), јеврејске (Бубер и Левинас) и римокатоличке (Муније и Недонсел) и од егзистенцијалистичке хришћанске филозофије (Берђајев) и атеистичке (Хајдегер, Сартр), са којима је тесно повезана. Основна идеја те теорије је да личност онтолошки претходи есенцији или природи, што изражава чувена Сартрова изрека: „Егзистенција претходи есенцији”. У почетку, Јанарас, и затим Зизјулас, који је њима био надахнут, су представили ту теорију као православну противтезу западној теологији, која тобоже даје предност есенцији или природи на штету личности. Али та концепција је убрзо постала један затворени систем, готово једна схоластика, у коме је личност прецењена, украшена свим позитивним особинама, док је есенција или природа била веома потцењена. Између осталог, Јанарас и Зизјулас претварају личност у синоним слободе, док је природа синоним нужности (такође и у Богу). Може се констатовити да се све јереси које се односе на Свету Тројицу или на Христа, одликују, без изузетка, губљењем равнотеже између личности (или ипостаси) и природе (или суштине, есенције). То је, међутим, једна суптилна равнотежа коју је цело православно Предање старало да одржи кроз векове по цену тешких теолошких борби и чак мучеништва. /…/ Укидајући ту равнотежу – дајући предност личности на штету природе – Јанарас и Зизјулас су развили једну нову, модерну, јерес: јерес ”усиомаха” (противника природе). Али, како нас учи историја Цркве, свака јерес квари равнотежу у догми, и ланчаном реакцијом дохвата све што се на њу односи. Другим речима, свака јерес садржи мноштво других јереси (које једна другој понекад противрече!). На тај начин, више православних теолога је у Зизјуласовој мисли открило монархијанство, тритеизам, несторијанизам, докетизам, моноенергизам и монотелитизам (јереси из прошлости хришћанства) Испоставља се такође да он пориче православну теологију божанских енергија а да подржава, као што је недавно изјавио на скупу посвећеном Максиму Исповеднику одржаном у Београду, известан број католичких теолога, који у име томистичког учења помешаног са персонализмом, одбацују православни појам обожења. Зизјуласова теорија је у садашње време наишла на критике од стране већине православних теолога и патролога, и остало је само неколико српских епископа као и неколико америчких теолога који је подржавају. Један од ових је недавно употребио Зизјуласов персонализам да би оправдао неступање у брак и да би отворио врата хомосексуалности, сматрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам. Из овога се види докле може да доведе једна таква теорија“.           

Драга наша руска браћо! Богословски факултет СПЦ у Београду и друга духовна училишта окупирана су од стране Зизјуласових следбеника, који уче студенте да душа после смрти „спава“, да је човек по природи „смртан“, да је хомосексуалност „природна“, да је довољно похађати евхаристијска сабрања и причешћивати се, без озбиљне аскезе, да би се неко спасао, да је хришћански морал релативан, да су чак и Божије заповести променљиве, итд. Такви студенти после постају свештеници, мењају Свету Литургију (измишљају неки своје литургијске „поретке“), наглас, са микрофоном, читају молитве Анафоре, укидају иконостасе, причешћују људе масовно, без икакве припреме, осликавају своје храмове саблажњивим модернистичким сликама, какве су оне грчког сликара Стаматиса Склириса, следбеника Зизјуласа и духовног ученика умировљеног владике Атанасија Јевтића, који је, преко својих ђака, епископа Игњатија браничевског, Григорија захумско – херцеговачког, Максима западноамеричког и других, читаву СПЦ заразио духом Зизјуласове јереси. Верујте нам, драга браћо, руски обновљеници, попут Веденског и Антонина Грановског били су ближи православном духу од српских модерниста – зизјуласоваца.

- У чланку о прогну архијереја верних Предању у СПЦ чији смо превод у нашим новинама објавили јуна 2013, било је речи о уклањању са катедара владика који су били одани Истини средњевропског Константина и зворничко-тузланског Василија. Каква је њихова потоња судбина, да ли су се вратили својим дужностима?                                                                                       

Што се уклоњених владика тиче, нико није враћен на своју катедру, а то се неће ни десити. Екуменисти доводе своје људе, и попуњавају упражњене катедре. Какви су нови епископи? Рецимо, владика славонски Јован Ћулибрк недавно је тражио да Срби имају више пажње кад говоре о кардиналу Алојзију Степинцу, десној руци римокатоличких нациста у Независној Држави Хрватској 1941-1945, војном викару усташке војске и кривцу за прекрштавање 250 хиљада Срба. За епархијског архијереја најјароснији српски екумениста, владика бачки Иринеј Буловић, спрема викарног владику Јеронима Мочевића, који је скоро деценију провео у Ватикану, спремајући се за екуменистичко – унијатске подухвате.

 Какво је стање у нашем епископату, сведочи и наш уважени сарадник др Србољуб Живановић, угледни српски антрополог из Лондона, стручњак за мошти српских светаца и човек који је, средином шездесетих година 20. века вршио истраживања усташких злочина над Србима, Јеврејима и Ромима у крвавом логору Јасеновац. Ево шта он на ту тему, између осталог, каже: „Изгледа да садашњи епископи СПЦ мало или нимало воде рачуна о осећањима, жељама и знањима које поседује српски народ. А та знања су погубна за садашњу политику коју води СПЦ. Недавно сам добио писмо од једног старца са великим искуством православног Србина који је у том писму рекао да изгледа да поједини епископи секу грану на којој седе, јер они су великодостојници само дотле док их народ као такве признаје. А српски народ је пет векова био под Турцима. Овде су били грчки свештеници и фанариоти који су практично отерали народ из Цркве, али Православље је народ чувао у својој породици, у својој кући, па ће народ и даље наставити то да ради уколико не буде био задоваљан оним што ради СПЦ./…/

Друго, српски народ је озлојеђен када види како православни епископ у име СПЦ, владика захумско-херцеговачки Григорије, представља СПЦ на дочеку поглавара римокатоличке јеретичке „цркве“ у Сарајеву. Цео тај поступак био је пренаглашен, непотребно пропраћен у медијима, и оставио је грозан утисак. Није тајна да захумско-херцеговачки владика, кога многи називају бискупом сарађује и самолитвује са римокатоличким бискупима. Али, он није једини, има још таквих представника у Сабору СПЦ. Лично познајем известан број владика и верујем да неки који заговарају сарадњу са римокатолицима јесу наивни, али исто тако знам да има и оних који су врло злонамерни и према свом народу и према својој Цркви. Православно Богословски факултет у Београду постао је стециште јеретичког учења појединих епископа СПЦ, међу којима се истиче браничевски епископ Игњатије Мидић. Требало би завирити у његова предавања студентима. На једном месту тај епископ дословно је рекао да оно што је Христос рекао и проповедао више не пије воду. Ако он тако учи будуће богослове то је лоша ствар, јер ко ће, питам се, од њих, сутра желети да жртвује себе за Цркву, Православље и Светосавље. Коначно, ако посматрамо рад и изјаве појединих бискупа и набдискупа Римокатоличке „цркве“, укључујући и надбискупа београдског Хочевара види се да је Римокатоличка „црква“ годинама плански и свесно инфилтрирала људе у СПЦ и да има велики утицај на сва збивања у СПЦ. Оно што кочи поједине чланове Сабора СПЦ је страх од реакције српског народа, али они као да не виде да се народ већ одвојио и да се раскол направио у Аустралији, раскол у Канади је на помолу, а може доћи, не дај Боже, и до раскола у нашој земљи.“

- Из публикација на вашем сајту сазнали смо за нове случајевe уклањања са управе епрахијама владика СПЦ – Архијерејски сабор је пензионисао владику канадског Георгија (Ђокића) и владику милешевског Филарета (Мићића). Недавно је уклоњен  владика нишки Јован (Пурић). Реците, молимо вас, нашим читаоцима нешто о тим епископима. Какви су њихови ставови и под каквим оптужбама су, да ли праведно или неправедно, уклоњени с катедара?       

Модернистичко – екуменистичи врх СПЦ за пет година, - од устоличења патријарха Иринеја, - уклонио је ШЕСТ АРХИЈЕРЕЈА (ШТО НИЈЕ УЧИНИО, ЗА СВЕ ВРЕМЕ СВОЈЕ ВЛАДАВИНЕ, НИ КОМУНИСТИЧКИ ДИКТАТОР ТИТО, И ШТО НИЈЕ ЗАБЕЛЕЖЕНО НИ У ЈЕДНОЈ ПОМЕСНОЈ ЦРКВИ). Уклоњени су правоверни и правослужећи епископи рашко – призренски Артемије, зворничко – тузлански Василије, средњеевропски Константин, милешевски Филарет, канадски Георгије, а та судбина чека и епископа нишког Јована, ученика митрополита петроградског Јована (Сничева), између осталих. Оно што је карактеристично, сви ови епископи свргнути су са својих тронова без икаквог црквено-судског поступка и доказане кривице. На последњем Сабору, простим прегласавањем, смењени су епископи канадски Георгије и милешевски Филарет. Оптужбе против ове двојице епископа, као и  против претходно смењених епископа, углавном су се сводиле на оптужбе за несавесно финансијско пословање и, донекле, за извесне неморалне радње, које ничим нису доказане. Ту долазимо до тачке где се сусрећемо са небивалим безакоњем екуменистичко-новотарске саборске већине. Поменути епископи су оптужени и смењени, али Сабор их није рашчинио због њихових наводних кривица, већ су остали у свом епископском достајанству! Ово не само да је неканонско дело, већ и чист апсурд. Јер таквим поступком саборска већина је, заправо, своју сопствену одлуку о њиховом уклањању засведочила као лажну. Пошто ови епископи нису рашчињени због преступа за које су оптужени, њихови преступи су остали недоказани, па се оптужбе, следствено, пројављују као лажне. Епископа од епархијске службе могу уклонити само смрт и огрешење. Али, огрешња су увек предмет суђења (што овде, понављамо, није био случај) и епископа чине недостојним службе (одатле је видљиво светоотачко: ако си достојан, онда служи), док сви смењени епископи у СПЦ служе без икаквих проблема.

Ако је то тако, а тако је, поставља се питање зашто су смењеним епископима одузете Епархије? На основу којих канона? Такође: на основу којих Канона Сабор поставља нове епископе у епархије смењених епископа, ако се зна да се постављање новог епископа у једну епархију може се вршити само у два случаја: када ранији епископ умре, или када буде извргнут, односно рашчињен. Речју, када епископија постане удова. Постоји и трећи разлог, а то је ДОБРОВОЉНО поднешење ОСТАВКЕ на епископство (16. канон IX Помесног сабора). Сви смењени правоверни епископи СПЦ су још увек живи, и још увек су у својој епископској части, и нису добровољно поднели оставке на епископство. Зато смо, после Сабора, поставили питање саборској већини: на основу којих правила су устоличени епископи у епархијама безаконо смењених епископа? Јер Свети Канони указују на постојање најтешњих и нераскидивих веза између епископа и његове епархије. Те везе, по њиховој нераскидивости, црквени Оци директно уподобљавају брачним везама, па зато епархију која нема епископа зову удовичком (нпр. 25. правило Четвртог Васељенског Сабора). Већ од 4. века срећемо се са тумачењем речи Апостола „једне жене муж“ које се примењују на епископа, у смислу да под „женом епископа“ треба разумети његову епархију, коју не може ни у ком случају мењати. На Западу овакво тумачење помиње, на пример, блажени Јероним, на Истоку о томе говоре епископ Икуменије и блажени Теофилакт Охридски (Бугарски). Ово тумачење Апостолских речи показује како је древна Црква гледала однос епископа и епархије. Са друге стране, безаконо заузимање од стране епископа туђе катедре, у древним црквеним споменицима се често назива прељубом.

Што се тиче недавно смењеног владике нишког Јована, он је увек био за очување литургијског предања које нам је оставио патријарх Павле, а није био склон дружењу с римокатолицима – рецимо, 2013, поводом прославе 1700-годишњице Миланског едикта, није примио ватиканског изасланика, кардинала Анђела Содана, него је послао архијерејејског заменика. Није припадао клану модерниста, па је уклоњен. И да додамо, начин његовог уклањања је један нови преседан. Он је смењен буквално преко ноћи. Информативна служба СПЦ, - заправо епископ бачки Иринеј Буловић, - издао је саопштење у коме је епископа Јована прогласио болесним (што је неистина, јер је владика Јован здрав, што се види из његових појављивања у јавности), после чега је владика нишки уклоњен са свог епископског трона а на његово место је постављен администратор.

 - А како смену епсикопа регулише Устав СПЦ?         

У Уставу СПЦ постоје одредбе о пензионисању епископа, којима се овај Устав директно противи Светим Канонима. Смену епископа регулише члан 111 Устава СПЦ који каже:

„Епархијског Архијереја може Свети архијерејски сабор са управе уклонити само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи, или по установљном престанку једнога од услова из члана 104. као и на основу оправдане молбе за пензију.“

Свети Оци у Канонима нигде не помињу да може постојати разлог који би могао оправдати добровољну оставку, или фактичко удаљавање епископа од епархијске службе. He помињу ни здравствени разлог. Оци изричито кажу: „Пошто је једном примио на себе свештеничко старање, (морао је) до краја духовном га кријепошћу и држати без обзира на труд, и добром је вољом морао подносити зној, који би му награду донио био“. Ово су Оци III Васељенског сабора рекли за епископа Евстатија, човека остарелог и уплашеног од мноштва послова, који је „непојмљивим за нас - кажу Оци - начином поднио писмену оставку на своју катедру“, за коју је изабран други - Теодор (в. 9. канон III Васељенског сабора).

Преседан смењивања епископа прегласавањем на Сабору, примењен у случају уклањања епископа рашко-призренског Артемија, примењен је и приликом уклањања владика  Василија, Константина, Георгија и Филарета. Ни један од ових епископа није канонски осуђен, нити је против њих вођен поступак утврђивања канонске одговорности, нити је доказана немоћ да управљају епархијом. Такође, нису поднели молбу за пензионисање. Сабор има право да суди у последњој истанци, али нема право да доноси одлуке гласањем без суда и зато су и изгласавање - али и прихватање одлуке о уклањању поменутих епископа - нелегитимне.

Аминовање већине у Сабору је такође неканонско деловање, што је у СПЦ, као што рекосмо, постало пракса. Светоотачко одлучивање о оваквим стварима је  другачије.  Некада су се пратила правила Светих Апостола и Светих Васељенских Сабора, а данас се на Сабору одлучује као да је реч о Скупштини неке „демократске“ државе. На Саборима се одлучује по апостолском начелу црквене власти и саборности „изволе се Духу Светоме и нама“, а не по екуменистичком "изволе се америчкој амбасади, Ватикану и нама".  На Саборима се одлуке доносе једногласно, и док се једногласна одлука не донесе, нема напуштања Сабора. Ми, напротив, на Сабору СПЦ видимо сасвим другачију праксу, где епископи са журбом завршавају и напуштају саборске седнице како би после уживали у миру.

Нажалост, већина Архијереја је још једанпут показала да су за њих  Црквени законици само мртво слово на папиру.

- Како се уклањање правоверних владика одразило на стање њихових епархија?

У епархијама милешевској и канадској влада велико узнемирење међу верним народом. У Канади, на пример, народ масовно престаје да иде у храмове и одлазе на службе у друге православне јурисдикције. Владика канадски Георгије је велики србски родољуб и борац против модернизма у служењу Литургије. Такође, отворено је говорио да је владика рашко – призренски Артемије смењен на захтев америчких власти и домаћих издајника у Београду. Оптужен је, као и сви до сада, за новчане проневере, па и за неморал (без икаквих озбиљних доказа). Владика милешевски Филарет сметао је због свог предањског начина богослужења, јаких изјава против пута Србије и Црне Горе у Европску унију (Милешевска епархија је пола у Србији, а пола у Црној Гори), као и противљења митрополиту Амфилохију црногорско – приморском у његовим покушајима да СПЦ, на мала врата, држи на курсу ка Европској Унији, о чему је недавно писао Угледни новинар у Црној Гори, Владимир Вуковић, са портала „Принцип“, нас подсећа: “У чије име мој Митрополит, као највиши црквени поглавар Православне Цркве у Црној Гори, афирмативно говори о антируској, неоимперијалистичкој и антихришћанској творевини званој ЕУ? У име својих вјерника мој Владика то засигурно не може чинити, осим ако не жели да Православну Цркву представи као персоналну институцију, што мислим да му никада није био циљ. По свим истраживањима јавног мњења, преко 40 процената житеља Црне Горе је против учлањења у антируску, неоимперијалистичку и антихришћанску творевину звану ЕУ. Међутим, ако се зна да су сви припадници исламске вјерске заједнице у Црној Гори (Муслимани, Бошњаци, Албанци), као и сви чланови Римокатоличке цркве у независном Монтенегру (Албанци и Хрвати), листом за учлањење Црне Горе у ЕУ, а њих је по последњем попису у Црној Гори око 25 процената, онда тих раније поменутих преко 40 процената грађана Црне Горе који се изјашњавају против ЕУ, уствари представља надполовичну већину православних вјерника наше јадне и кукавне државице. Дакле, оних вјерника који уствари и чине словесно стадо нашег Митрополита Амфилохија. И то не обичних 40 процената људи у Црној Гори, већ оних најбољих, најчеститијих, највјернијих Цркви, најспремнијих на жртву и одбрану онога што Владика Раде зове – „олтар прави на камен крвави“. А ако је преко 50 процената православних вјерника јасно против рађајућег Четвртог Рајха званог ЕУ, онда са којим правом мој добри Митрополит Амфилохије тако лако кличе и радосно понавља да „никад није крио да је за учлањење Црне Горе у ЕУ“? Поставља се питање и зашто наш Митрополит Амфилохије, супротно духу Православне Цркве, и апсолутно супротно аманету и тестаменту Светог Петра Цетињског и Његоша, превиђа и заборавља да је читава ЕУ данас у својеврсном рату против једине истинске црногорске савезнице кроз историју – Православне мајке Русије? И тада почињем да осјећам бијес помијешан са горчином. О, земљо, отвори се! О, горе зацрвените се! Да ли су ово заиста посљедња апокалиптичка времена, кад чак и данашњи духовни наследник на Трону Светог Петра Цетињског, заборавља светопетровска завјештања црногорске вјечне вјерности Православној Русији? Зар баш сада, баш у вријеме када ЕУ сваких неколико мјесеци пооштрава санкције према Русији и звецка оружјем на границама наше словенске мајке, мој цетињски Владика, мој Митрополит и пред Богом и пред људима изјављује како он, Православни Владика Црне Горе, Брда и Приморја „никад није крио да је за учлањење Црне Горе у ЕУ“?“

 Као противник ЕУ, за разлику од ЕУ митрополита Амфилохија, владика Филарет је склоњен. И Филарет је оптужен за проневере новца. Ниједан епископ  модерниста и екумениста није склоњен! Никоме од њих нису проверали пословање и морал! А имало би шта да се нађе!

- Да ли клирици, монаси и мирјани СПЦ верни истини предузимају било какве кораке ради поправљања новонастале ситуације? Како видите будући развој догађаја? Постоји ли реална опасност од раскола? Какав излаз налазите ви са „Борбе за веру“ и шта нудите својим читаоцима?

На жалост, правоверни у СПЦ, осим часних и ретких изузетака, ћуте. Завладао је прави страх, као у тоталитарној држави, где су сви под надзором и свако може бити кажњен. Опоменути виђеним свргавањима и изопштавањима из Цркве, сви се плаше шта се може десити њима. По нама, главни циљ у овом тренутку је разбијање СПЦ као потенцијалног савезника Русије и Руске Цркве, и предаја власти над СПЦ ватиканско – вашингтонској Цариградској Патријаршији, чији су следбеници у СПЦ сви кључни људи који смењују правоверене архијереје – митрополит Амфилохије, владика Атанасије Јевтић, владика Иринеј Буловић, владика Игњатије Мидић, владика Григорије Дурић, владика Максим Васиљевић,итд. Патријарх Иринеј Гавриловић само је послушник групе која има реалну власт у СПЦ – а то су екуменисти и обновљенци.

Што се раскола тиче, опасност од њега вреба на сваком кораку. Ми се, међутим, држимо пута Светог Јустина Ћелијског, који је, иако борац против екуменизма и модернизма, био веран син СПЦ, и који није напустио своју Цркву без обзира на кризе и искушења кроз која је пролазила. Јер, верујемо у Бога и Небеску Србију: ако пред нама није скора власт антихриста, који ће створити Антицркву, онда ће се Српство обновити – уз осетну помоћ сестринске Русије, чије победе на Блиском Истоку треба крунисати повратком на Балкан и стварањем онога што је угледни српски философ, др Марко С. Марковић, звао Савезом православних народа.

- Авај, само поједни православни у Русији прате збивања у помесним Православним Црквама и знају шта се збива у СПЦ. Шта мислите, какав је узрок те необавештености и ћутања, које царује у руским православно – патриотски средсвима масовног информисања у време кад Српска Црква, ако тако можемо да кажемо, усходи на свој крст? Чиме ми, православни Руси, можемо помоћи вама, браћо, у невољи која вас је снашла?

Русија је велика земља која има своје велике проблеме, и духовне и политичке. Али, Русија не сме да заборави: Србија је, у малом, Русија – земља свесна своје хришћанске историје и своје мисије у сведочењу православне вере, земља заснована на моштима Светаца и Мученика Христових. Зато православни Руси треба да пажљиво прате све што се дешава у Србији под НАТО окупацијом, и да знају да их то чека ако не сачувају своју слободу. Највише чиме можете да нам помогнете јесте молитва за српски народ; одмах затим, ту је и обавештавање руске јавности о ономе што се овде заиста дешава; а, свакако, и то је бескрајно важно – не дозволите да модернисти и обновљенци победе у Руској Цркви. Чувајте православну веру у пуноти њеног догматског и литургијског Предања, и покажите да Руси неће ићи путевима које су својевремено нудили модернисти Антонин Грановски, Никодим Ротов или Александар Шмеман. Не дозволите победу модернизма и екуменизма у Цариграду 2016. А кад, ако Бог да, Русија тријумфује над сатанизмом НАТО – алијансе, сетите се и своје браће Срба, који су деведесетих година 20. века крварили да зауставе НАТО на Балкану, да не удари на Русију док се Трећи Рим не опорави и не буде спреман да се брани. Тешко нам је, браћо Руси, и све теже – отимају нам наше срце - Косово и Метохију, гурају нас у ЕУ и НАТО, уводе права содомита и све лажи и зла „Беле Демоније“, како је Владика Николај звао Европу без Христа. Немојте нас заборавити, браћо, и Бог вас неће заборавити! Помозите, кад, како и колико можете, и нећете бити лишени награде од Господа, Коме су скупа служили и Свети Сава и Свети Сергије Радоњешки, игуман земље руске, и Свети Мученик кнез Лазар Косовски и Свети Цар Мученик Николај Други, велики заштитник Срба!

Нека вас Бог награди за вашу љубав према Србији и Српској Цркви!

Шира верзија интервјуа објављеног у руском патриотско – православном часопису „Православни Крст“ (№22 (142)  15 ноября  2015 г.)