Данас Црква Божја слави једног од својих највећих светаца, Светог Јована Златоуста. Он је био све што један епископ може бити – од проповедника, преко чудотворца, до исповедника и мученика. Међутим, нарочито нам је драгоцен као аутор Свете Литургије која се у Православној Цркви најчешће служи. Зато смо решили да направимо разговор о томе са нашим сарадником Владимиром Димитријевићем, који се у низу својих књига и зборника бавио литургијским питањима.

ДА ЛИ ЈЕ ЛИТУРГИЈА ИСТА КАО НЕКАД?

ПИТАЊЕ: Господине Димитријевићу, у доба свеопште новотарске хуке и буке често се, управо међу њиховим гласноговорницима, истиче да Литургија Светог Златоуста – није његова Литургија, него је плод каснијих епоха. Да ли  је то тако?       

ОДГОВОР: У свом делу „О Цркви и Литургији” Св. Симеон Солунски вели: „Јер ништа не додајемо ономе што су нам предали, нити смо изменили шта од онога што нам пренеше. Све смо сачували онако како смо сачували и „Символ вере”. Служимо Литургију онако како су нам је предали сам Спаситељ, апостоли и Свети Оци. Како ју је Господ савршио са Својим ученицима, преломивши хлеб и раздавши им га, као и Чашу, тако поступа и Црква – епископ служи са свештеницима или свештеник са другим свештеницима. О томе сведочи прејемник апостола, Свети Дионисије, учећи нас како да служимо, што ми и чинимо. Василије са Златоустом, који нам предадоше ствари божанствене, тумачећи све више о великим Тајнама, завешташе нам да је савршавамо тако како их савршава наша Црква, и њихове молитве у Литургији сведоче о њиховом учењу које се тиче првог и другог Входа и целокупног остатка обреда”.

Западни литургичари се чуде Св. Симеону, тврдећи да је његов исказ нетачан, јер се кроз векове Литургија ипак мењала. Али, Св. Симеон је битијно у праву: Литургија се мењала само у акцентуацији, а у сржи својој остала је истоветна. Шта то значи? Рецимо, док су Литургији у Римској империји присуствовали и на њој се причешћивали само људи спремни на мучеништво, а незнабошци и катихумени нису могли ни да знају шта се дешава на њој, дотле је Литургија била „отворенија” за присутне; кад су се масе пагана после цара Константина, крстиле, олтар се „затвара” и свештеничке молитве се читају тихо, да би присутни схватили да се у храму збива велико и страшно чудо претварања хлеба у вина у Тело и Крв Христову. Свети Симеон Солунски је потпуно у праву: семе које је засејао Христос дало је огромно дрво црквене побожности и ми, на свакој Литургији, улазимо у Сионску горњицу, да бисмо учествовали у Божанској Тајној вечери.

ЗЛАТОУСТОВА ЛИТУРГИЈА?     

ПИТАЊЕ: С тим у вези је и питање – па добро, чија је Литургија којој најчешће присуствујемо? Има ли у њој удела Светог Златуста?

ОДГОВОР:Столећима православни хришћани верују да је Литургија Св. Јована Златоуста дело самог Златоуста. Онда је дошао XX век, век сумње, па су неки западни научници (а ко би други?) такво веровање довели у питање. Но, православна ученост „окађена светињом” (владика Данило) ипак је доказала обрнуто. Архиепископ Георгије (Вагнер), православни Немац, спровео је обимно истраживање, поредећи богословље Златоустово и текст његове Св. Литургије; велики првосвештеник Цариграда, доказао је Вагнер, заиста је богонадахнути састављач најважнијих молитава ове службе, коју Црква служи скоро у току целе године.

КОЈИ СУ ДОКАЗИ ПОРЕКЛА ЗЛАТОУСТОВЕ ЛИТУРГИЈЕ?       

ПИТАЊЕ: Има ли зато и научних доказа?          

ОДГОВОР: Наравно. Ево их, бар неколико. У литургијској молитви анафоре (приношења Св. Дарова), свештеник се обраћа Богу Који је неисказан, непојаман, непостижан, Који увек јесте и на исти начин јесте, Отац и Син и Дух Свети. Овај се израз у тексту приношења понавља три пута. То свечано троструко исповедање Тројице као Једнога Бога, Који надилази и људски и анђелски разум, било је нарочито значајно у доба Златоустово, у IV веку, јер су јеретици аријанци порицали божаственост Сина називајући Га „првим створењем” Божјим. Крајњи аријанац Евномије чак је тврдио да је Бог потпуно појмљив човеку. Због тога Св. Златоуст у Литургији наглашава да је Света Тројица – Једини Бог, а да је Господ, по природи Својој, изнад сваког поимања створених бића. Свештеник се, у току анафоре, обраћа Богу, указујући на то да нас је Он из небитија (непостојања) привео у битије (постојање). У једној својој младалачкој беседи, Златоуст јасно каже: „Иако Му ништа од нас није било потребно, иако је Самом Себи довољан, привео нас је у битије, мада нисмо постојали”. Даље у молитви узношења, Златоуст благодари не само што смо створени, него што нас Господ, и кад смо отпали, није оставио, него је учинио све да нас узведе на небо и дарује нам своје будуће Царство. И о томе је овај дивни учитељ Цркве говорио у својим беседама: „Бог није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и одвео на небо и дао јој богатства већа од оних која су изгубљена”.

О чему је ту реч? О ономе што Св. апостол Павле каже – да нас је Бог са Христом васкрсао и посадио на небесима у Његовом Сину, Богочовеку (Еф. 2, 5-7). Христос је Бог Који је постао човек, и Својом људском природом седи с десне стране Оца, а то је залог и нашег спасења и обожења: кроз Христа, наша природа је „одеснују Оца”.

Златоусти, у молитви анафоре, благодари Светој Тројици и за сва „знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства”. И о томе је говорио у једној својој беседи: „Знам једног човека који се овако молио: „Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива... за сва доброчинства која су нам учињена”. Човек, који се тако молио, свакако је неки од Златоустових учитеља, чију је молитву цариградски патријарх унео у Литургију.

Свети Јован је све литургијске молитве желео да сажме у кључну истину Откривења: „Јер Бог толико заволе свет да је и Сина Својега Јединороднога дао, да сваки Који верује у Њега не погине, него да има живот вечни” (Јн. 3, 16). По његовим речима, „крст је узвео на небо и посадио с десне стране престола нашу (људску) природу”. Архиепископ Георгије у својој књизи наводи многе чињенице које доказују Хризостомово ауторство.

Због свега овога, с пуним правом можемо да кажемо да је Златоустова Литургија у основи својој, његово, Духом Светим, саздано дело, на добро Цркве у којој је пастирствовао и пастирствује по угледу на Пастироначалника Христа.

ЛИТУРГИЈА ОГЛАШЕНИХ У ДОБА СВЕТОГ ХРИЗОСТОМА

ПИТАЊЕ: Дакле, основу Свете Литургије Златоустове дао је сами Златоуст. Ипак, историјски гледано, како је изгледала Служба Божија у његово доба?     

ОДГОВОР: Да кренемо од Литургије оглашених. У доба Светог Јована Златоуста, Литургија оглашених се састојала из псалмопоја, читања Светог Писма, проповеди речи Божје и заједничких молитава за сав свет и људе који се нису причешћивали Светим Тајнама. Предстојатељ је улазио у храм и изговарао: „Мир свима”, а затим су започињале заједничке молитве: „Ми и за непосвећене творимо заједничке молитве, молимо се за болесне, за плодове васељене, за земљу и море” (из 78. беседе Златоустове на Еванђеље по Јовану); а на другом месту каже: „Заповеђено нам је да се молимо за болеснике, оне у рудницима и тешком ропству, као и за ђавоимане”.

Затим су следила читања из Старог и Новог Завета: најмање два, а било их је каткад и четири. У току Великог поста нарочито је читана Књига Постања. Читања су била распоређена (као и данас) у складу са празницима. Златоусти пастир вели: „По распореду датом од стране Цркве, у дан Крста, то јест на Велики петак, читамо све што се на Крст односи; на Велику суботу опет о томе како је Господ наш био предан, распет, умро по телу, погребен... На исти начин оно што се односи на Васкрсење читамо у дан Васкрсења, и на сваки празник оно што се на тај празник односи... Зашто се Дела апостолска, која описују њихова чуда, после Педесетнице, читају пред Педесетницу? После Крста ми одмах објављујемо Васкрсење Христово. Али чуда апостола служе као доказ Васкрсења Господњег, знамења се апостолска излажу у тој књизи. Зато су Оци установили да се после Крста и живоносног Васкрсења чита оно чиме се нарочито потврђује истина Васкрсења”. Дакле, у доба Златоустово јасно су била установљена штива у храму, и то није могло да се бира по вољи онога ко служи Литургију.

Свети Јован је оштро прекоревао људе који не слушају шта се чита из Светог Писма: „Они овде гледају и слушају нешто друго, и не обраћају пажњу на то што се ту излаже... Ти, који си овде узалуд дошао, реци, који је пророк, који апостол разговарао с нама, и о чему? Не можеш ништа да кажеш о томе, јер си у то време о многим стварима разговарао сам са собом, као у сну, и ниси слушао оно што се ван тебе збивало у самој стварности” (24. беседа на Посланицу Римљанима.)

У 8. беседи на Посланицу Јеврејима, Златоуст додаје: „Зато код нас ни нема ничег здравог, ничег корисног, јер многи не само да непажљиво слушају реч Божју, него ни не знају за постојање Светог Писма – међутим, та наука захтева непрестано изучавање. Да говорим истину, навешћу доказ: на пример, један пророк вели: „Приђите, чеда, послушајте мене, страху Господњем ћу вас научити”, а други: „Научите се добро творити”. Знате ли ви где се те изреке налазе? Не мислим да неко зна, осим мањег броја. Међутим, сваке седмице се та књига чита два или три пута. Чтец, изашавши, прво каже чија је књига, управо кога пророка, или апостола, или еванђелиста, а затим произноси његове изреке, да бисте их боље уочили и знали не само садржај, него и узроке написаног и онога ко је то написао”.

У 3. беседи на Посланицу Солуњанима, он кори људе који заборављају да кроз Свето Писмо сам Бог беседи са њима: „Кад чтец, уставши, говори: „Овако вели Господ”, и када ђакон, стојећи, све подстиче на ћутање, он то не чини да би указао част чтецу, него да би указао част Ономе Који се преко Њега обраћа свима. Даље, неки своју непажњу објашњавају нејасношћу и непојамношћу изрека Светог Писма, али и то је само изговор, јер би требало да онда будеш још пажљивији. На крају кажу да су непажљиви јер у цркви увек слушају једно исто. Па добро, реци ми, зар и у позоришту не слушаш стално једно исто? Зар не гледаш на коњским тркама стално једно исто? Сад бих хтео да те испитам – од ког пророка је сада узето штиво, од ког апостола, из које посланице? Али ми не можеш рећи ништа, јер ти изгледа да си чуо нешто непознато. Стога, кад хоћеш да оправдаш своју лењост, говориш да стално слушаш једно исто, а кад те питају, тако се смућујеш као да тако нешто никад ниси чуо”.

На Литургији се, наравно, и певало. Златоусти и то објашњава: „Бог видећи да су многи људи немарни, да им је тешко читање духовних Св. Писама, и да на себе нерадо примају тај труд, и желећи да овај напор учини пожељним и да уништи осећање умора, сједињује мелодију с пророштвима, да би сви, наслађујући се хармоничношћу напева, с великим усрђем узносили Њему свештене песмопоје. У самој ствари, ништа тако не узвисује и не окрилаћује душу, не одваја је од земље, не избавља је од окова тела, не наводи на мудрољубље и да презире све житејско, као сагласни песмопој и складно састављене божанствене песме”.

У храму су сви појали псалме: „Давид је некад имао псалтир са бездушним струнама, а Црква има псалтир саздан од струна одуховљених. Наши језици су струне тог псалтира... Жене и мушкарци, старци и младићи, мада се разликују по узрасту, не разликују се по псалмопоју, зато што Дух, удешавајући глас свакога, код свију производи једно сагласно појање... Некад је Давид то говорио својим језиком, а сад, после своје кончине, говори то помоћу безброј језика, не само код нас, него по свој васељени”.

Тумачећи 117. псалам, Златоуст каже: „У том псалму постоји изрека, коју управо поје народ: „Ово је дан, који створи Господ...” Она код многих изазива усхићење, и зато народ има обичај да га поје нарочито за време духовног и небеског празника (Пасхе)... Оци су заповедили народу да поје тај стих, као најмилозвучнији и онај који у себи има узвишену истину”...

Нарочито је наглашавао антифоно појање: „Слично како при псалмопоју певају стихове наизменично, тако и горње силе наизменично певају хорски и произносе славословље на начин антифоног појања”.

После читања Еванђеља, држана је беседа где је тумачено прочитано. Златоуст је нарочито упозоравао свештена лица, поготову епископе, да беседе и народу дају духовно-моралне поуке. Народ је волео да слуша беседе, али Златоусти је указивао да је недопустиво одлазити после беседа, да храм не би остао пуст приликом узношења Светих Дарова.

Затим су читане молитве за оглашене и покајнике који су, после тога, били отпуштани са сабрања. Настављала се молитва за епископа и свештенике, власти и „благорастворење ваздуха”. Златоуст је говорио да је велика сила саборне молитве верних, и да се то никад не сме губити из вида (у беседи о нејасним местима Старог Завета).

Затим је следило приношење дарова у току Великог входа. Дарове су доносили верни: оглашени и покајници нису смели да их доносе, и од њих се нису примали.

У XVIII беседи на Књигу постања Златоуст вели: „Бог прима наше приносе не зато што за њима има потребу, него зато што хоће да се и кроз њих изражава наша благодарност”.

За време Великог входа, померала се олтарска завеса, коју модернисти данас покушавају да сасвим уклоне: „Кад се износи Жртва, кад се на Жртву предлаже Христос, то Јагње Владикино, кад чујеш: „Помолимо се сви скупа”, кад видиш да се помера завеса, замисли да се отварају небеса и да одозго силазе ангели”.

КАКО ЈЕ БИЛО НА ЛИТУРГИЈИ ВЕРНИХ?

ПИТАЊЕ: А како је игледала Литургија верних?

ОДГОВОР: После преношења Дарова на Свети Престо била је јектенија за предложене Дарове. Свети Златоуст вели: „Ђакон, позивајући да се молимо, између осталих прозби заповеда да тражимо ангела мира” (3. беседа о онима који посте на Пасху). Епископ би возгласио: „Мир свима”, а народ је одговарао: „И духу твоме”: „Предстојатељ цркве, кад благосиља, каже: „Мир свима”, кад заповеда да целивамо једни друге, вели: „Мир свима”, кад се саврши жртва: „Мир свима”, и за време њеног обављања такође: „Мир свима” (2. беседа на Посланицу Колошанима). Затим се обављао „целив мира”: мушкарци су целивали мушкарце, а жене жене – као доказ да је Христос њихова узајамна љубав, вера и нада. Данас се узајамно целивају свештеник са свештеником и ђакон са ђаконом, поздрављајући се са: „Христос је међу нама” и отпоздрављајући: „И јесте и биће!”

Свети Златоуст је често говорио о целиву мира, упоређујући лицемерје оних који тај целив дају а немају жељу да опросте ближњима, са лицемерјем Јуде. Затим је ђакон последњи пут опомињао да се затворе двери, да непосвећени не би присуствовали узношењу Светих Дарова. У четвртој беседи о Непојамном Златоуст говори о даљем току Литургије: „Свима заповеда ђакон кад каже: „Станимо право, станимо смерно”, и то је установљено не узалуд и не без разлога, него зато да бисмо уздигли своје помисли, које гмижу по земљи, да бисмо, одбацивши расејаност, која код нас произилази од бриге о свакодневним пословима, душу своју могли да узведемо да стоји право пред Богом”. Онда је епископ позивао да се остави свака животна брига, и да се срца, ослобођена свакидашњих помисли, узнесу ка небесима. Народ је одговарао: „Имамо их пред Господом”. У деветој беседи о покајању Свети Златоуст каже: „Шта то радиш, човече? Зар ниси дао обећање свештенику и на његове речи: „Горе имајмо свој ум и срца”, зар ниси одговорио: „Имамо их пред Господом”? Зар не осећаш страх, зар се усуђујеш да се покажеш као лажљивац у најстрашнијем часу?” Затим је свештеник упућивао позив да се заблагодари Господу, на шта је народ одговарао: „Достојно је и праведно”. Златоуст вели: „Молитве благодарења такође су заједничке, зато што не благодари само свештеник, него и сав народ. Добивши прво одговор од народа и затим сагласност о томе да је достојно и праведно оно што се савршава, свештеник почиње благодарење”. О канону Евхаристије нема непосредних сведочанстава, али се његов садржај делимично види из неколиких беседа цариградског учитеља: „Страшна и толико спасоносна Света Тајна, која се збива на нашим сабрањима, назива се Евхаристија, зато што она служи као спомен многих доброчинстава и указује на најважније деловање Промисла Божјег, и преко свега тога нас побуђују на благодарност Богу... Зато нам и свештеник за време предложења те Жртве заповеда да Богу благодаримо за сву васелену, за одсутне, за присутне у храму, за оне који су били пре нас и оне који ће после нас да буду” (Беседа 25 на Еванђеље по Матеју); и још: „Заиста, приступајући Чаши и причешћујући се, сећамо се неизрецивих доброчинстава Божијих и свега што смо добили, и благодаримо што је Он избавио род људски од заблуда, да је оне из даљине призвао и да је безнадежне /.../ учинио Својом браћом и санаследницима; за све то и томе слично, ми Му благодаримо и на тај начин приступамо”. Затим су верни певали Серафимску песму, коју је чуо пророк Исаија: „Свјат, Свјат, Свјат Господ Бог Саваот, пуни су небо и земља величанства славе Твоје”. У шестој беседи о серафимима Златоуст каже: „Некада се та песма певала само на небесима, али када је Владика решио да сиђе на земљу, донео нам је и овај песмопој. Зато и тај велики првосвештеник, ставши пред Св. Трпезом, савршавајући словесно служење, приносећи бескрвну Жртву, не само да нас призива на то славословље, него, претходно изрекавши Херувимску песму и поменувши серафиме, заповеда нам, на тај начин, да сви завапијемо овим страшним вапијањем, да би, подсетивши нас на бића која поју с нама, уздигли свој ум од земље”. Затим је свештеник изговарао речи установљења: „Примите, једите, ово је Тело Моје” и „Пијте из ње сви, ово је Крв Моја...” Златоуст јасно каже: „Не претвара човек оно што је предложено у Тело и Крв Христову, него Сами Христос, за нас распети. Представљајући себи Његов лик, свештеник стоји, изговарајући те речи, а делује сила и благодат Божја”. У Беседи о гробљу, он додаје: „Кад свештеник стоји пред Трпезом, подижући руке небу, призивајући Духа Светога, да Он сиђе и додирне оно што на њој почива, бива велика тишина, велико безметежје. Дух дарује благодат, силази, додирује предложене Дарове, и Јагње је заклано и приготовљено”. Светитељ јасно каже: „Пре но што се освешта, хлеб се назива хлебом, али кад га Божанска благодат освешта преко свештеника, више се хлебом не назива, него га је достојно назвати Телом Господњим”.

После освештања Дарова, који се претварају у Тело и Крв Христову, приносе се молитве за живе и упокојене. Помињани су и свети, Богом прослављени. У 21. беседи на Дела апостолска, Златоуст каже. „Нису узалудни приноси за упокојене... не возглашава ђакон узалуд: „За у Христу уснуле и за оне који њихов спомен творе”. Не изговара те речи ђакон, него Дух Свети (под тим подразумевам Његове дарове). А шта ти кажеш? Жртва је у рукама (свештеника) и све је припремљено и постављено, ту стоје архангели, ангели, сам Син Божји присуствује; сви стоје са таквим трепетом... И ти мислиш да је то узалуд... приношења за Цркву, и за свештенике, и за све (хришћане)? Напротив, све то са вером бива. Зашто, мислиш ти, бива принос за мученике, и зашто се они у тај час призивају? Мада су они мученици, мада је то (принос) за мученике, али велика је част да будеш поменут у присуству Господа, за време савршења такве смрти, Страшне Жртве, неизрецивих Тајни... Скупа с тим тајнодејстовом, благовремено се помињу и они који сагрешише” (да им се греси опросте, нап. В. Д.) У Трећој беседи о Непојамном, Златоуст указује да је Евхаристија и велика молитва умилостивљења Господа: „Не само да овде људи вапајно дозивају, него и ангели клече пред Владиком и архангели се моле. Само време је благопријатно за то, само жртвоприношење садејствује томе... Они, стојећи пред Телом Господњим, умољавају Владику за род људски, и као да говоре: „Молимо се за оне које си Ти некад удостојио такве љубави Своје да си за њих Своју душу дао... за које си Ти Сам крв пролио... за које си на жртву Своје Тело принео...” О значају помињања покојника на Литургији вели Златоуст и ово: „Не творимо ми при обављању Светих Тајни узалуд молитве за умрле и не заступамо их упразно, умољавајући Јагње Које ту лежи, и Које је узело на Себе грехе света, него (то чинимо) због тога да би они добили извесну утеху”. У Трећој беседи на Посланицу Филипљанима, велики учитељ Цркве каже да је овај обичај из апостолских времена: „Нису узалуд апостоли установили да се приликом савршавања Страшних Тајни помињу покојници... Кад сав народ и свештени хор стоји с подигнутим рукама и кад пред нама лежи Страшна Жртва, како нећемо умолити Бога, просећи за њих (милост)”?

Затим се Црква моли и за живе. Златоуст у II беседи на Другу посланицу Коринћанима каже: „Нама је заповеђено да се овде, у присуству верних, молимо Човекољупцу Богу за епископе, за презвитере... за власти, за земљу и море, за лепо време, за сву васелену”. И још каже: „Предстојећи овој свештеној Трпези и узносећи Страшну Жртву, ми молимо опроштај како грехова народа, тако и наших, призивамо, молимо, просимо и за све узносимо жртву”.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ О ПРИПРЕМИ ЗА ПРИЧЕШЋЕ

ПИТАЊЕ: Пошто се данас инсистира на што чешћем причешћивању без припреме утемељене на вековној пракси, и пошто се новотарци у томе позивају на Светог Златоуста, да ли бисте нам и овоме могли нешто рећи?   

ОДГОВОР: Свети Јован се бескрајно дивио Светој Тајни Причешћа, кроз коју се пројављује огромно Божје човекољубље, ненасита љубав Христова према роду људском: „Какав пастир храни стадо сопственим удовима? Та шта говорим пастир? Често има и матера, које после порођаја дају децу дојкињама-туђинкама, али Он то није допустио, већ нас Сам храни Сопственом крвљу и кроз њу све нас сједињује са Собом”, подсећа нас цариградски пастир.

Златоуст је био велики учитељ страха Божјег пред Причешћем. Ханс Јоаким Шулц, у својој студији „Византијска литургија”, каже да реч „Тајне” (Свете Тајне) у Златоустовим делима нема никакве везе са паганским мистиријалним култовима, него је ту било говора о „скривеној, тајанственој стварности” која се односи на Божји домострој и откривање Господа у Исусу Христу. Реч „Тајне” појављује се на 275 места у Златоустовом делу: око 160 референци односи се на богослужење и друге Св. Тајне, а око 125 на Свету Тајну Евхаристије. Пошто су Тајне откривење божанске стварности, оне се називају „божанственим”, „светим”, „испуњеним Духом”. С обзиром да су их људи недостојни, оне су „страшне” и „ужасавајуће”. За Златоуста, светиње које изазивају страх Божји су: олтар и место где се чува Свето Писмо; време служења Литургије; литургијске молитве; ђаконски возглас: „Светиње светима”; пољубац мира током евхаристијске трпезе. Све је страшно јер нас обавезује пред Богом, и не дозвољава нам да живимо плитко и површно.

Литургија је продужена Тајна вечера: „Наша Трпеза иста је као и она, и што на њој почива нема мању вредност... Овде (у нашој цркви) је Горња соба у којој су се сабрали оне вечери, одавде су отишли на Маслинску гору”. И одмах додаје: „Хајде да и ми онда идемо међу мноштво убогих, јер су они наша Маслинска гора” (то јест, преко милостиње сиромасима ми се вазносимо на небеса.) Зато је ово свештени чин по преимућству, и зато Златоуст вели да је „свештеник окружен ангелима”.

Много се старајући да се Светињи приступа са највећом побожношћу, цариградски пастир је пазио да се верници на таште (на празан стомак) причешћују. Једна од оптужби и злобника против њега била је да је неке људе причестио иако је знао да су пре тога јели. У писму „Cyriaco Episcopo exsulanti”, он каже: „Ако сам то учинио, нека се избрише моје име из књиге епископа и нека се не уписује у књигу православне вере, чак, ако сам тако нешто учинио, нека ме и Христос из Свога Царства избаци”.

Једна од најлепших химни Златоустових Телу и Крви Христовој налази се у 24. беседи на Прву посланицу Коринћанима. Ево шта нам учитељ поручује: „Ако се нико не усуђује, да се безобзирно додирне људског одела, како онда да примамо са толиком непристојношћу Тело свемогућег Бога, тело – непорочно, чисто, које се сјединило са оном божанском природом, благодарећи коме постојимо и живимо, кроз које су порушена врата смрти и сводови небески отворени. Умољавам вас, не да себе погубљујемо недостатком побожности, већ да са трепетом и потпуном чистотом Њему приступамо. И када га (тело) само видиш пред собом, реци сам себи: кроз ово тело ја нисам више земља и пепео, нити заробљеник, већ слободан, кроз ово се надам небесима и примању блага, која се на њима налазе: бесмртном животу, уделу анђелском, заједници с Христом. Ово тело клинцима приковано, ишибано, смрт није однела; ово тело, кад је сунце видело на крсту распето, зраке је своје сакрило; због њега се тада завеса храмовна раздера, и камење се распаде, и сва се земља потресе; то је оно тело, које бејаше окрвављено, копљем прободено, и које је спасоносне изворе излило целој васељени: један крви, други воде. Ако желиш знати – колика је сила његова? – упитај ону жену, која је боловала од крвоточења, која се је дотакла не Њега, већ хаљине Његове, не читаве, већ скута њеног; упитај море, које Га је на својој површини носило; упитај и самог ђавола и реци му: откуд носиш неизлечиву рану, откуд ништа више не можеш, откуда си заробљен, киме си заустављен кад си бежао?, и ништа друго неће одговорити, већ – тело на крсту распето. Овим (телом) је жалац ђавола сломљен, овим је глава његова смрвљена, овим је власт и сила његова посрамљена (2. Кол. 2, 15). Упитај и смрт и реци јој, како је твој жалац извучен, како је твоја победа поништена, како су нерви твоји пререзани, и како си девојкама и младићима постала смешна, ти, која си пре тога била страшна свима – и тиранима и праведницима?

И као узрок томе навешће ово тело, јер кад се је ово на крсту распињало, тад су мртви васкрсавали, тад је онај затвор сломљен и бромзана врата порушена, мртви ослобођени и сви вратари ада ужаснули се... Ово тело даде нама, да га држимо и једемо, јер кога силно волимо често га и угриземо... Тако је и Христос дао нама Своје тело да се нахранимо, привлачећи нас у што веће пријатељство. Приступимо дакле с жаром и са пламеном љубављу ка Њему, да не навучемо на себе казне, јер уколико смо већа доброчинства примили, утолико ћемо већма бити кажњени, ако се покажемо недостојни доброчинства. Ово тело још кад је у јаслама лежало, успоштоваше мудраци (са Истока, нап. В. Д.). И непобожни људи и варвари, оставивши отаџбину и кућу, предузеће далеки пут и дошавши, са страхом и великим трепетом поклонише Му се. Подражавајмо дакле макар и варварима ми грађани небески, јер они гледајући у јаслама и колиби, не видеше ништа такво, што ти сада видиш, па ипак са великим трепетом приступише, а ти гледаш не у јаслама, већ на жртвенику, не жену, која (Га) држи, већ јереја, где предстоји, и Духа, где са великим изобиљем (благодати) лебди над предложеним (даровима). Гледаш не једноставно оно исто тело, као они, већ познајеш и његову силу и цело домостројитељство и ништа ти није од онога непознато, што је кроза њ извршено, будући да си у све тајне тачно посвећен. Побудимо дакле себе и ужаснимо се и покажимо много већу побожност од оних варвара, да не би одједном, нити без размишљања приступајући, огањ себи на главу сакупили. А то говорим, не да не приступамо (Причешћу), већ да не приступамо лакоумно, јер као што је опасно приступати непромишљено, тако је неучествовање у овој мистичној вечери – глад и смрт. Та ова је трпеза нерв наше душе, свеза разума, узрок поуздања, нада, спасење, светлост, живот. Ако после ове жртве тамо одемо, са великим поуздањем попећемо се до оних светих дворова, као да смо одасвуд неким златним оружјем опојасани. Та што говорим о будућем? Та ова ти тајна овде земљу небом прави. Отвори дакле врата неба и погледај, боље рећи не небо, већ небо небеса, и тада ћеш видети оно што је речено, јер оно што је тамо најдрагоценије, то ћу ти показати на земљи где лежи. Као што је у царским дворима најважније, не зид, не златни кров, већ тело цара, који седи на престолу, тако и на небесима тело Цара (Христа). Али то ти можеш сада видети на земљи. Не показујем ти анђеле, нити арханђеле, нити небеса, нити небеса небесâ, већ самог Владику њиховог. Зар не видиш, како на земљи гледаш оно, што је најдрагоценије? Не само гледаш, него и додирујеш, и једеш, и примајући идеш кући својој? Очишћавај дакле душу, спремај срце за примање ових Тајни”.

Знао је Свети Златоуст да људима није лако да приме истину о Телу и Крви Господњој, па је подсећао верне (у 82. беседи на Еванђеље од Матеја) да је Христос „Сам пио из чаше ради тога да ученици, чувши то (да су Његово Тело и Крв под видом хлеба и вина, нап. В. Д.), не би рекли: „Шта је то, зар једемо тело и пијемо крв?” и да се због тога не би смутили; јер кад је Христос о томе говорио, Његове речи су многе саблазниле. И тако, да се ученици тада не би збунили, Он сам је то први савршио, побуђујући их да Тајнама приступе без смућивања. С тим циљем Он је Сам пио сопствену крв”. И, на другом месту, вели Св. Отац: „Реч је Његова непроменљива, а наша чула се лако варају /.../ Христос нам није предао ништа чулно, него све духовно, само кроз чулне предмете /.../ Кад би ти био бестелесан, Христос би ти дарове предао бестелесно; али пошто је душа твоја сједињена с телом, Он ти духовно предаје кроз чулно”.

Дакле, као што видимо, код Светог Златоуста нема ни трунке површног односа према Светом Причешћу!

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

ПИТАЊЕ: Имате ли неку поруку за крај нашег разговора?

ОДГОВОР: Нека то буде, макар и најкраћа, молитва: Свети оче Јоване Златоусте, учитељу наш и заступниче пред Престолом Свете Тројице, помоли се Великом Архијереју нашем, Христу Богу, да свагда учествујемо у Литургији и причешћујемо се на живот вечни и бесмртни, а не на суд или на осуду!

ЛИТЕРАТУРА    

1. А. Фокин: Пресуштаствљење Светих Дарова у Тајни Евхаристије по учењу Св. Јована Златоуста (Алфа и омега 2-3/1996.) (на руском)

2. Душан Н. Јакшић: Живот и учење Св. Јована Златоуста, Сремски Карловци 1934.

3. Митрополит Никодим: Хришћански храмови и богослужења у време Св. Јована Златоуста (по његовим делима), „Журнал Московске Патријаршије” (бр. 11-12/1964, 2-3-4/1965, итд.), на руском)

4. Hans – Joachim Shulz: The Byzantine Liturgy, Pueblo Publishing Company, New York 1986.

5. Hugh Wybrew: The Orthodox Liturgy / The Development of the Eucharistic Liturgy in the Byzantine R. te, SPCK, 1989.

6. Архиепископ Георгије Вагнер: Златоустова Литургија и Св. Јован Златоуст, „Видослов” бр. 34/2005.

7. Архиепископ Георгии (Вагнер): Присхождение Литургии Иоанна Златоуста, „Liturgica”, 12 Rue Daru, Paris 1995.