header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Писмо свештенству Епархије шумадијске
Писмо свештенству Епархије шумадијске Штампај Е-пошта
четвртак, 12 март 2009

ПИСМО СВЕШТЕНСТВУ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

        Већ неколико година, овде, у срцу Шумадије, трају назови неспоразуми поводом богослужбеног живота Цркве. Уствари неспоразума више нема, све је потпуно јасно. Вама је сигурно позната хронологија владичанских актова и саборских одлука (прилажемо копије), и јасно је да се не поштују ни саборске ни владичанске одлуке поводом богослужбеног живота, а тиме ни епископске ни свештеничке заклетве у којима је обећана послушност СА Сабору и надлежном епископу.

Ако нам желите рећи да претходна тврдња није истинита и да ипак постоји неспоразум, пре свега у смислу неразумевања вишевековне богослужбене праксе наше Цркве од стране нас обичних верника - замолили бисмо Вас да нам покажете богослужбене књиге по којима служите по ткз. „новом". Наравно, такве књиге не постоје и мислимо да је неумесно очекивати од нас виши ниво разумевања унетих измена, пре свега свете Литургије, када за такве измене није имао разумевања ни Сабор СПЦ.

Такође поуздано знамо да Свети Сава није МЕЊАО ЛИТУРГИЈУ у складу са својим прохтевима и тобожњом „науком", него је, и сам Свети, свом народу служио Литургију коју су саздали Дух Свети и Његови угодници. Уосталом, у данашњем покрету за литургијску реформу у Православној Цркви, нема никавих светих људи: први који су је у Русији отпочели, били су поједини „протенстантствујушчи" професори руских духовних академија у Кијеву и Петрограду пре револуције; наставили су је „обновљенци", бољшевички миљеници, и део руских емиграната - интелектуалаца попут Николаја Афанасјева, који су идеје о литургијској реформи покупили од римокатолика - претеча II ватиканског концила и протестаната. Неки модерни „православни теолози" римокатолике сматрају Црквом, хомосексуалност биолошком болешћу, и подвигом устајање из кревета да би се стигло на службу у девет ујутру. Ниједног свеца (модерног или из старих времена) немају реформатори Литургије.

Свети оци наши су знали зашто се олтар одваја од наоса завесом и иконостасом, зашто се свештеничке молитве читају тихо (то је израз најдубље присности с Богочовеком, јер свештеник се наслања на груди Христове попут Св. Јована Богослова), зашто постоји Мали вход (праслика Христовог излзска на проповед) и Велики вход (праслика Христовог уласка на Голготу), зашто се олтар час отвара, а час затвара (уклањање завесе после олтарског причешћа свештенства и изношење Путира пред народ символизује Васкрсење Христово). Они којима сметају Мали и Велики вход и иконостас, који на микрофон читају тајне молитве, као да су на митингу или рециталу, који Св. Причешће сматрају пуким почетком сабрања, а не Страшним Тајнама Огњене Љубави Божје, немају свеце на које би се могли позвати као на сведоке својих модернистичких идеја.

Верујемо да и ви као свештеници Српске Православне Цркве и духовна деца Светог Саве још увек чувате знање служења Свете Литургије у својим срцима и својој савести. Зато Вас и позивамо да се заједно вратимо темељима наше Цркве и заједно достигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божијег, у човека савршеног, у меру раста висине Христове.

Усмено и писмено предање јесу темељи Цркве. Поштовати предање, значи бити верни син Цркве православне. Непоштовањем светог предања руше се темељи Цркве и иде се у понор звани протестантизам.

Свети Јован Дамаскин говори: "Зато браћо стојмо у предању вере и на камену Цркве не помичући границе које поставише свети оци наши, нити дајући места онима који хоће да уводе новотарије и да руше грађевину свете Божије васељенске и апостолске Цркве. Јер ако се сваком пусти на вољу, мало по мало, разориће се цело тело Цркве. Где се смирено и са љубављу чува предање ту је благослов Божји, мир Божји и радост у Духу Светом."

Прави свештеници су они који у Духу живе заједно са светим оцима не одбацујући ни најмањи део онога што су нам они предали. Прекинути нит предања, ослонити се на свој разум, и то прогласити истином коју треба меговати је пут пропасти. У срцима таквих људи не обитава Дух Свети него горди дух овога света. Скуп таквих истомишљеника није Црква Божија него синагога сатанина. Са љубављу се сећамо блаженопочившег владике Саве који је према нама грешнима био увек смирен и снисходљив али није дао да се начин служења Свете Литургије промени ни за цртицу од начина служења Св. Николаја Српског и Авве Јустина Ћелијског.

  Истински дух православне побожности се усмено и писмено преноси од духовног оца на сина, од наставника на ученика. Тачније, послушни син рукама послушања и смирења прихвата, без сопственог умовања, оно што је примио од духовног оца и то с љубављу чува у ризници свога срца, ништа не додавши нити одузевши. Тако сачувано благо, у истом сјају и сам предаје свом ученику. Стога подвижници послушања, духовни великани, молитвеници за свет, овако говоре: „Што смо примили то вам и предајемо" (старац Јефрем Катунакијски).

Кад су монаси питали једног Пајсија Великога: „Реци нам оче реч о спасењу и како треба да живимо по Богу?" Он им је одговорио: „Идите па држите заповести Божије и чувајте предање отаца."

Добар пример послушности духовном началству налазимо у житију светога Симеона Столпника. Његов подвиг на стубу био је новина за све подвижнике. Желећи да испитају да ли је овај начин подвига од Духа Божијега или од духа гордости, послаше пустињски оци и духовници Симеону људе, да му у њихово име заповеде да сиђе са стуба. Ако он не буде хтео да сиђе значи да је његово подвизавање на стубу од духа гордости. Ако ли заповест послуша и сиђе, нека га оставе где је, јер готовошћу да послуша показаће да је његов подвиг од Духа Светога. Када посланици дођоше и рекоше светом Симеону да сабор светих отаца пустињских заповеда њему да сиђе са стуба, св. Симеон се одмах поче спуштати низ лествицу. Видећи то, посланици обрадовани, рекоше му: „не силази свети оче, но остани где си, сад видимо да је подвиг твој од Бога".

Имајући ову поуку у уму, јасно је којим су духом запојени они који позив Сабора Српске Православне Цркве да се држе вековног устаљеног поретка наше цркве не поштују, већ изазивају у Цркви Божијој, до сада не забележен раздор и смутњу. Где влада држање предања и смирење, ту царује мир, љубав, ред и хармонија, и са таквим људима је Бог и спасење. Где се предање не држи ту царује немир, мржња, неред и смутња какву данас видимо и претње су за саму Цркву. Знајући за такву опасност, св. Јован Дамаскин молебно говори: „Молим народ Божји, народ свети, да се чврсто држи црквених предања, јер избацивање из предања, као камења из зграде, убрзо ће срушити сву зграду."

При свему горе реченом, јасно је да је услов заједничарења са Богом држање светог предања. Посебна строгост у држању светог предања важи у области црквеног богослужења, нарочито свете евхаристије као срцу његовом. Ту се изнад свега мора поштовати пракса савремених светитеља као најбољих чувара предања.

За србско литургијско предање, задње карике у златном ланцу предања јесу Св. Владика Николај Охридски и Жички и Преп. Јустин Ћелијски. За њих треба везивати садашњу литургијску праксу ако желимо заједницу са свима Светима. Да је њихова пракса мерило свима истинским синовима Цркве, јасно указују речи Св. Симеона Новог Богослова: „Ко не тежи да се свом љубављу и жељом, у смиреноумљу, сједини са последњим по времену од свих Светих, и ко се са неповерењем односи према њему, тај се никад неће сјединити ни с претходнима и неће бити примљен међу Свете који му претходе, па макар му се чинило да има сву веру и сву љубав према Богу и свим Светима. Он ће бити избачен из њихове средине, као онај који није хтео да у смирењу стане на њихово место које му је пре векова одредио Бог, да се сједини са оним последњим по времену Светим, како му је Бог то и предодредио.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ је умолио епископа Јована шумадијског да се у погледу служења свете Литургије и других богослужења држи устаљеног вековног поретка наше Цркве. Владика Јован је позвао сво подручно свештенство на поштовање овог вековног поретка и укинуо свој акт из јуна 2006. којим је тај поредак био нарушен. Ако се владика наш Јован и сви свештеници који су досад кршили одлуке Сабора поврате пракси Св. Николаја Српског и Авве Јустина Ћелијског, ми грешни бисмо такав чин сматрали великим и наше поново задобијене духовне очеве волели и поштовали сматрајући да су тиме показали смирење и љубав који свима нама највише недостају. Ми Вас као обични верници молимо да све ово поштујете и већ од следећег богослужења вратите Светосавски дух нашој Цркви. Да се међусобно сви опростимо и покајани уђемо у Велики пост, и радосно заједно дочекамо Васкрсење Христово.

О Светом Мелетију Антиохијском, 2009. 

Верници епархије шумадијске*          

________________

* Већи део текста није наше умовање, већ преузето богонадахнуто расуђивање духовнијих и умнијих од нас

Последњи пут ажурирано ( субота, 21 март 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
МОЛИМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.