"Данас се питање више не састоји у томе

 Отац Серафим Роуз

Св. Игнатије (Брјанчанинов) у једном свом писму пише да су се невоље увек обрушавале на стадо Христово: у почетку су били јавни прогони Хришћана, затим су прогонитељи престали да захтевају одрицање од Христа и почели да захтевају прихватање јереси.

"Касније су," говори Свети Игнатије "прогони постали још препреденији: човеку је остављено на вољу веровање у Христа, а одбачено је живљење по заповестима Христовим; прихваћен је живот који је са њима у супротности, због чега вера никако не може да пређе из теоријске у делатну, тим мање у живу, т.ј. у духовну. Вера без дела вере, т.ј. без испуњења заповести Христових је мртва. Сама теоријска познања за човека остају крајње мрачна, замршена и неразумљива, јер их он не сазнаје преко дела, а још мање га поучава Духом Свети. Видимо да се данас многи који себе сматрају Хришћанима, па чак и учитељима Христове Цркве налазе у овом стању збуњености и таме, неки од њих не верују у Христова чуда, наведена у Јеванђељу, други верују једном делу учења Христовог, а други одбацују, трећи не верује у постојање демона: неки, опет, не умејући да разликују дела вере од дела природе, мисле да ће се сви спасти због својих добрих дела и др. и др. Из овог разлога веома ретко се може чути истинита Реч Божија из уста људских, а често може чути лажна. Глад за слушањем Речи Божије - ето несреће, неупоредиво теже несреће од свих несрећа које су икад задесиле Хришћане..." (7a, писмо 54).

"Наше стање због недостатка живих сасуда Духа, који би нас руководили и због безбројних опасности, у којима се налазимо достојно је горког плача и неутешног ридања. Зло-патимо се, заблудели смо, и нема гласа који би нам помогао да изађемо из своје заблуде...

"Помагај, Господе," вапио је Пророк, пророкујући пророчанским духом нашу несрећу и узимајући на себе улогу онога ко жели да се спасе "јер неста Светих"! Нема духоносног наставника и руководиоца који би непогрешиво указао на пут спасења и којем би онај ко жели да се спаси могао да повери себе са попуном сигурношћу.

"Лаж говоре један другоме, уснама лажљивијем из срца дволична" (Пс. 12, 2-3) по наговору душевног разума који је способан само да рађа и уобличава заблуде и таштину" (Св. Игнатије Брјанчанинов, Допринос савременом монаштву СПб., 1905, Cтp. 140).

"Дани века овог су увек били лукави и биће такви, али није ли наш век лукавији од свих, и не захтева ли он због тога мудрост да би се искупило ово опасно време тако што ћемо му се супротставити Крштењем спасења. И наша вера и наш живот и наша побожност - све је окружено искушењима.

С једне стране, незнање које је реч претворило у "непроменљиву истину" шири своју власт, са друге - лажно усмерена просвећеност која, чак, ни не жели да зна за Божанствене речи, развраћа умове, обмањујући их привидом истине. Са два супротна краја делује непријатељ светлости и добра" (Св. Теофан Затворник 9, 114).

"Главни узрок неприлика Цркве састоји се у томе што се на правила Светих Апостола, Сабора и Отаца не обраћа пажња, она су чак заборављена, а замењена су измишљотинама које су туђе духу Цркве. Она уништавају сам дух Цркве уз поштовање само спољашње побожности у извесном степену и облику" (7a, писмо 67).

"У највишим пастирима Цркве остало је слабо, мрачно, збркано, неправилно и буквално схватање које убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава Хришћанство, које је дело, а не реч" (7а, писмо 236).

"Оци су због своје узвишености, без обзира на једноставност стила мало схватљиви овој данашњој генерацији у којој је Хришћанство крајње слабо (7а, писмо 215).

"У данашње време главни напор демона је да унизе све истините идеје о Богу и о свему Божанственом и да узвисе идеје о човеку и његовој палој природи и да тиме припреме уздизање човека који ће се узнети више од Бога, по пророчанству светог апостола Павла. То је иста идеја која је упропастила људе у рају! Само што се она сад шире развија" (7а, писмо 264).

"Сада видиш колико је за спасење важан правац који се обезбеђује изучавањем Светих Отаца, како се он ретко среће и како је до сада снажан и непобедив. Видиш како су смицалице демонске лукаве, како се човек неприметно хвата у замку: видиш како су савремени људи препредени, како онај ко се спасава лако може бити обманут" (7а, писмо 204).

"Преклињем те: поштуј, поштуј делање Светих Отаца којем су се они научили из Божанствених откривења, поштуј делање које ће те учинити погодним за спасење и напредак: поштуј макар оно делање говорим у плачу и сузама, делање које су монаси данас одбацили, погазили, заменили, не знам чиме - неким играријама... Авај! Тражим у себи самоодрицање и не налазим га! Тражим човека који би одлучио да се одрекне својих жеља и, без икакве самовоље, пожелео да иде за Христом у потпуности, да извршава Његову вољу, и несрећем таквог човека! Тражи мој поглед са тугом у мноштву људи као у празној пустињи и не наилази на призор на којем би се зауставио са утехом! Сви смо ми заволели своје испразне, глупе жеље, заволели смо пропадљиво, пролазно, тело и крв, који у нама живе - смрт вечну! Уски пут је пут самоодрицања, тесно је на широком путу самоугађања! Тискамо се, журимо, гурамо један другог у већ препуну, презасићену провалију пакла!.." (7a, писмо 89).

"Сунце на заласку сликовито приказује стање Хришћанства данашњице. Сија исто оно Сунце Правде - Христос, Оно испушта исте зраке, али они више не изливају ни онај исти сјај ни ону топлоту као раније. То је зато што зраци не падају право на нас него иду према нама само заобилазним, кривудавим путем. Зраци Сунца Истине Христа су Дух Свети: "Светлост и Давалац Светлости људима, Којим се Отац познаје и Син прославља и од свих упознаје".

Данас када је много оних који су богати наукама и уметностима, свим материјалним, данас неста светих (Пс. 12, 2), Свети Дух гледајући на синове људске, тражећи достојан сасуд у овом мноштву оних који себе називају образованима, просвећенима и православнима доноси о њима жалостан суд:

"Нема онога који разумије, нема онога који тражи Бога. Сви застранише и заједно неваљали посташе: нема га који чини добро, нема баш ниједнога. Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин под уснама њиховим. Уста су им пуна клетве и горчине. Ноге су им брзе да пролијевају крв. Пустош и биједа је на путевима њиховим; и пута мирног не познаше. Нема страха Божијега пред очима њиховим" (Рим 3, 11-18).

Ево разлога због којег нас се Дух Божији клони, а Он је истинско наслеђе истинских Хришћана, које је за све нове Израиљце стекао њихов Родоначелник" (Св. Игнатије Брјанчанинов 5, 405).

"На Западу је, без сумње, благодат Божија изгубљена пре много векова. Римокатолици и протестанти наших дана никада нису ни окусили благодат Божију. Зато и не чуди њихова неспособност да разликују њену демонску лаж. Али, авај! Данашњи успех лажне духовности међу православним Хришћанима показује да су и они изгубили спасоносну силу Хришћанства у тој мери да више нису способни да разликују истинско Хришћанство од лажног. Православни Хришћани превише дуго нису довољно поштовали драгоцено благо Светих Отаца и нису се потрудили да употребе чисто злато њихових учитељских речи. Колико православних уопште зна за постојање основних текстова православног духовног живота који заправо уче како да човек разликује истинску духовност од лажне, текстова у којима је приказан живот Светих - мушкараца и жена који су у свом животу у изобиљу стекли ризницу благодати Господа Бога? Да ли је међу њима много оних који су прожети учењем које се садржи у "Лавсаику", у "Лествици" Св. Јована Лествичника, у "Невидљивој борби" Преп. Никодима Светогорца, у књизи "Мој живот у Христу" Св. Јована Кронштатског?

Себичност и самоувереност којима је прожет живот већине данаћњих "Хришћана толико су продрли у све, да је за њих поимање тога шта је то "духовни живот" запечаћено са седам печата и када се такви људи прихватају "духовног живота" код њих се тада добија само друга форма задовољства собом (јеромон. Серафим Роуз).

"Задовољство" и "мир" који обећавају сви ови савремени "духовни" покрети, потпуно их разобличавају, и види се да су они производ духовне обмане, духовне самопохвале, које за духовни живот представља - смрт...

Хришћанска духовност се ствара у тешкој борби за стицање вечног Царства Небеског, које у својој пуноти почиње тек када се заврши пролазни свет и прави војник Христов не тражи мир, чак, ни у предокушању вечног блаженства у које се може уверити још за живота..." (14, Закључак).

"Данас се питање више не састоји у томе да се буде "добар" или "лош" православни Хришћанин, поставља се питање хоће ли се наша вера уопште сачувати?

Код многих се она неће сачувати: антихрист који долази биће превише привлачан, превише ће одговарати оном духу времена, оном светском духу према којем ми стремимо, тако да већина људи, чак, није ни свесна да је изгубила своје Хришћанство, поклонивши се антихристу" (Јеромонах Серафим Роуз, "Царски пут")

Читав свет се налази под утицајем неке силе која завладала умом, вољом и свим душевним силама човековим. Ова сила је туђа, зла сила. Њен извор је ђаво, а зли људи су само њено оруђе, посредством којег он дејствује. То антихрист долази у свет. Ово су његове претече. О томе Апостол говори: "Послаће им духа заблуде, духа обмане. Јер љубави истинске не примише" (Старац Варсонуфије Оптински, Писма).

Дух времена је такав и одступање од православне хришћанске вере је почело да се шири у тако великом обиму, неморал је толико свеопшти и толико се укоренио да повратак Хришћанству изгледа немогућ....

Христос је постао невидљив за Јудеје и тако невидљив (за њих) се удаљио из њихове средине кад су они хтели да Га убију; Хришћанство постаје невидљиво за нас кад покушавамо да га убијемо својим бестидним животом, прихватањем разних лажних учења, када Хришћанство покушавамо да спојимо са служењем свету... (7а, писмо 4).

"Свето Писмо сведочи да ће Хришћани, слично Јудејцима постепено почети да се хладе према откривеном учењу Божијем; престаће да обраћају пажњу на обнављање људске природе од стране Богочовека, заборавиће на вечност, сву своју пажњу усмериће на земаљски живот: у оваквом расположењу и усмерењу бавиће се развојем свог живота на земљи као да је он вечан и развојем своје пале природе ради задовољења својих штетних и развратних прохтева и жеља душе и тела. Разуме се: Искупитељ Који је човека искупио ради блажене вечности је далек оваквом усмерењу. Оваквом усмерењу је својствено одступање од Хришћанства. Одступање ће настати по пророчанству Светог Писма (в. 2. Сол. 2, 3) Када се Хришћанство умањи на земљи до крајности: тада ће доћи крај света..." (Св. Игнатије Брјанчанинов 5,457-458).