-          О томе зашто је ЕУ све више опасно место за живот -

Др Мишу Ђурковића, од недавно научног саветника Института за европске студије у Београду, не треба нарочито представљати. Аутор четрнаест књига, који се бави политичком филозофијом, популарном културом и међународним односима, као и криптополитиком ( о „Тамним коридорима моћи“  већ смо разговарали за „Геополитику“) недавно је, у издању свог Института и ИК „Катена Мунди“, објавио књигу „Илузија Европске Уније“, која нам је послужила као повод за још један дијалог о насушним темама наших дана.

ГЛЕДАЈ У КОРЕН

ПИТАЊЕ: Седамдесетих година 20. века, у часопису „Дело“, Драгош Калајић је ( док су се наши „стручњаци“ бавили самоуправљањем ) написао неколико текстова о тек започетој интеграцији Европе, која је довела до стварања Европске Уније. Том приликом је написао да се тај процес неће завршити како треба, јер је почео наопако – од економије, а не од духовности и културе. Европска Унија је, скоро пет деценија након овог упозорења,  ушла у кризу невиђених размера. Ваша књига том се кризом бави. Које су њене основне координате?                 

ОДГОВОР: Господин Калајић је у то доба изучавао мислиоце традицоналне, углавном римокатоличке провенијенције па отуда потиче и овај став. Ватикан и данас инсистира на својој старој тези о потреби обнове духовног јединства у Европи. Но такав приступ ни тада ни данас није био могућ. Наиме Европска заједница је настала као економска заједница из најмање два разлога: у конструкцији коју су Американци подстакли после рата, европска економска интеграција је био максимум који су они били спремни да дозволе. Од почетка су минирали свако покушај  изградње неког политичког и безбедносног јединства који би водио ка аутономном деловању Европе у односу на НАТО. Други разлог лежи у томе што су европске нације озбиљне старе нације са јаким сопственим идентитетом, наслеђем, језиком и културом, као и посебним правним и политичким традицијама. И разумљиво, нису спремне да се тога одрекну и да се утопе у некакав европски мелтинг пот америчког типа. Стога су још на почетку интеграција схватили да је постепеност изградње једини метод који сви могу да прихвате. Кренуло се разумљиво од онога што је било најлакше и свима потребно, а то је изградња јединственог економског простора. При томе се по функционалистичком моделу веровало да ће постепено придолазити и остали аспекти обједињавања. Са Мастрихтом је формализована прича о политичкој и безбедносној унији (од које ни до данас нема ништа), а затим је увођен један веома малиган концепт о ЕУ као заједници вредности, при чему су те вредности директно супротстављене европском традиционалном и духовном наслеђу. Осим овог вредносног проблема, ЕУ суштински пати од парадокса: да би постала озбиљнији глобални фактор морала би да се одрекне богатства свог наслеђа и своје разноликости, а то европске нације не желе.

АМЕРИЧКА ЕВРОПСКА УНИЈА?

ПИТАЊЕ: У својој књизи, истакли сте да је, „безбедоносно гледано, ЕУ простор под пуном контролом Американаца и њихових савезника Енглеза“. Сада се воде и преговори о „економском НАТО-у“ (ТТИП), који би требало да између Брисела и Вашингтона створи својеврсну бесцаринску област, и да мултинационалним компанијама с оне стране океана омогући доминацију у ЕУ, укључујући и увођење ГМО семена као „коначно решење“ за европску пољопривреду. Да ли је било, и да ли има, било какве шансе за независну ЕУ политику, поготово кад се узму у обзир претње исламским тероризмом, за који одавно знамо да је, на овај или онај начин, повезан са англосаксонским интересима?   

ОДГОВОР: Књига се зове Илузија Европске уније између осталог и зато што показује да је европско инсистирање на унији као облику политичког јединства илузорно. Уместо тога у првом делу књиге представљам ЕУ као простор на коме се сукобљавају велике геополитичке силе. ЕЕЗ, односно ЕУ је конструисана као део шире америчке геополитичке  визије послератног света коју је још током рата изградио Николас Спајкман. О томе је код нас сјајно писао Небојша Вуковић у књизи Логика империје. ЕЕЗ је настала као део римланда, односно као део такозваних великих маказа којима су Американци опкружили Совјетски Савез односно хартленд. Један део тих маказа чинио је појас у југоисточној Азији који се пружа западно од Јапана, а други део је прављен од западноевропских земаља које су окупљене у ЕЕЗ. Но од самих почетака овој атлантистичкој слици ЕЕЗ (коју и данас оличава и осигурава Билдерберг организација) супротстављала се континенталистичка визија, коју је углавном гурао Ватикан у сарадњи са различитим тајни и полутајним европским оргнизацијама. Још од Куденхоф−Калергија преживљава та идеја о независној Европи одвојеној од Англо−Американаца. Врхунац таквог покушаја био је Јелисејски споразум из 1963, потписан између Де Гола и Аденауера. Он никада није реализован јер су га Американци одмах сасекли – Аденауера су због тога срушили и отерали у пензију. Но посебно Немачка у последњих пет година покушава да обнови, (колико то може земља са 50 000 америчких војника на својој територији) иницијативе за вођење независне политике. Северни ток то најбоље показује. Затим споразуми у Минску су њихов посебан успех јер су спречили ескалацију рата који је требало пре свега да одаљи Русију и ЕУ. И Немцима и великом делу Европе је јасно да некакву шансу имају само у мери у којој могу да се еманципују од англо−америчке окупације, да се заштите од ислама, да ојачају своје унутрашње механизме и да се стратешки повежу са Русијом. Управо то Американци настоје да минирају.

КРИЗА ИЛИ СУД

ПИТАЊЕ:У тексту „Криза, федерализација и отпори“ у Вашој новој књизи навели сте низ симптома кризе у којој се ЕУ обрела: финансијска криза, криза еврозоне, драматичан раст дугова, пад производње и извоза, криза уставна и институционална, као и низ идентитетских проблема. Застрашујући је и демографски пад. Ту је и „умор од проширења“, као и криза лидерства. Реч „криза“ на грчком значи „суд“. Какав се суд збива над бриселском Европом?                       

ОДГОВОР: Навођење ових десетак разних видова кризе било је усмерено ка проширењу фокуса  који се неправедно стављао само на финансијска и економска питања. Те врсте кризе по мени су само последица и одраз много дубљих и пресуднијих криза, као што су пре свега демографска криза и још више криза вредности из које проистичу све остале. Лево−либерални хедонистички усмерени свет наметнуо је владавину модела у коме жене себе не виде као мајке, и велики број њих уопште не жели да рађа. Имате потпуно невероватну ситуацију да Европа бележи страшан демографски пад, а ниједна земља због политичке коректности уопште не сме ни да покрене пропагандне кампање или да донесе  законска решења која би подстицала жене да више рађају, или нпр. да смањи број абортуса или их забрани. Простор Европске уније је фундаментално уздрман и растрзан, а унутар њега се шире нови облици тоталитаризма који попримају све опасније облике. Ево у Шведској је недавно покренут далекосежан експеримент за  који се очекује да се касније прошири и на остале земље. Забрањена је употреба готовог новца и она ће бити законски кажњива. Грађани су принуђени да све трансакције обављају преко рачуна како би све било доступно Великом брату. Европска унија постаје врло опасно место за живот, не само због ширења тероризма, већ зато што су унутрашњи процеси у њој страховито опасни по домицилно становништво и европске народе.

ИМИГРАЦИЈА ИЛИ ТАЛАСИ ПОТОПА

ПИТАЊЕ:Питање имиграције је, очито, све акутније. Блиски Исток гори, и још нема трагова стабилизације и смиривања. Шта ће се дешавати са новом, вештачки изазваном, „сеобом народа“? Какав је њен циљ и смисао? Шта чека нас?

ОДГОВОР: Једно поглавље књиге посвећенео је управо проблему имиграције у Европској унији. Дуго времена сам прикупљао материјал за ову тему и десило се да текст пишем у тренутку када је имигрантска криза ескалирала, а стотине хиљада људи пролазиле поред наших домова. Питање имиграције је једно од најболнијих и најконтроверзнијих у ЕУ. До шезедесетих година овог века европска друштва су била органска у старом смислу те речи и нису познавала феномен великих миграција. Штавише, у Италији и Шпанији су до почетка деведесетих имигранти чинили испод 1% становништва. Данас западна Европа грца под притиском имиграције, и нема благу представу како да тај проблем реши. У основи се ради о дубоком унутрашњем сукобу између левичара, либерала  и бизнисмена са једне стране који настоје да из различитих побуда доведу што већи број имигранатна у земљу и с друге стране обичног народа и појединих политичара који покушавају да спрече долазак имиграције штитећи своје друштво и државу од будућих сукоба. Глобални владари и Американци настоје да убаце у Европу што већи број имиграната Муслимана чиме се ЕУ директно подрива. Све то иде под формом да је остарелој Европи неопходно довођење нове радне снаге која ће радити и одржавати скупу државу благостања и захтеван пензиони систем. Но муслиманска имиграција се не интегрише и настоји да формира своја посебна паралелна друштва. У књизи говорим о феноменима као што су ширење но го зона у које више ни полиција домицилних земаља не може да уђе, затим ширење шеријатског права, шеријатских финансија и фактичког прављења држава у држави из којих се регрутују будући џихадисти. Уместо мелтинг пота, Европа почиње да личи на леопардову кожу и делује као да неко припрема стране за будући европски грађански рат.

ИЗ ЛИМБА У ПАКАО?

ПИТАЊЕ: Од 5. октобра 2000. Србија је, како кажете, у „лимбу“ чекања на реду за ЕУ. Хоћемо ли из лимба у „рај просперитета“ или у „пакао“ коначне десуверенизације и окупације?              

ОДГОВОР: Сви политичари који воде ову државу знају добро да нас не планирају у ЕУ у следећих петнаест до двадесет година. Целокупна прича о европским интеграцијама само и служи као идеалан механизам условљавања за окупацијуи разарање Србије по разним нивоима. Једно поглавље у књизи показује систем условљавања према Србији у компаративном кључу где се види да се према Србији примењују сасвим супротни критеријуми од оних који су важили за садашње чланице. Међутим, наши лидери све то прихватају због два разлога: сматрају да давањем концесија странцима добијају отворене руке за експлоатацију ресурса Србије и лично богаћења, а с друге стране кад би остали без европске идеологије они не би били у стању да смисле икакву смислену причу са којом би нешто нудили бирачима. Наши данашњи политичари су полуобразован свет са елементарним непознавањем међународних односа, идеологија, економије, стварних проблем политике, нових изазова које доносе нпр. биоетика, друштвене мреже, глобалне миграције итд.  Ситуација генерално  није добра по нас, али је они још додатно погоршавају начином на који (не) користе постојеће ресурсе и компрадорством којим убијају домаће институције и развлаче домаће ресурсе, уводећи нас у све дубљу и разорнију окупацију. Но има још увек довољно храбрих, поштених и образованих људи који макар указују на то шта нам се дешава и шта неодговорни политичари раде.

   ДИНАМИЗАМ НОВЕ РУСИЈЕ  

ПИТАЊЕ:У својој књизи, пажљиво сте се бавили и руском тематиком. Без икаквог паролаштва, установили сте да су у Русији, која се много променила у односу на доба јељциновске кваздемократије, на кључним позицијама у власти и даље либерали, што се одражава и на наше односе са овом, за нас тако битном, земљом. Шта мислите, хоће ли се Русија коначно вратити себи и својој мисији ( да буде алтернатива канцер – капиталистичком глобализму )?                        

ОДГОВОР: Унутрашња политичка и интелектуална динамика у Русији далеко превазилази било шта слично на Западу. Сва стара питања о идентитету, усмерењу и стратегији Русије поново су отворена и то на прилично драматичан начин. Путин је прагматичар моћи који за сада успева да одржава равнотежу између либерала, доминантних у медијима, финансијском сектору, дипломатији и државној администрацији, затим стаљиниста који су веома јаки у органима безбедности и војсци, те православних традиционалиста који имају подршку народа, али су најслабији у елити моћи. Либерали инсистирају на одржавању добрих односа са западом по сваку цену, иако сви знају да запад не одустаје од подривања Русије и руских интереса. Због њих у Украјини није урађено више и они данас гурају решавање питања Руса у Украјини по моделу Ердутског споразума.  Међутим прилике нужно гурају Русију ка припремању за одбрану и ка прављењу савезништва са Кином, Ираном и другим такође угроженим државама, где спадају и европске државе. Ова унутрашња борба у Русији наставиће се и даље. Русија мора да нађе начин да сузбије ове финансијске крвопије и предаторе, иначе ће имати проблеме на међународној сцени, а може јој се десити и нова врста унутрашње субверзије попут онога што се десило пре сто година када су јој странци увезли револуцију.

КУЛТУРА СМРТИ ДАНАС И ОВДЕ         

ПИТАЊЕ: Док чекамо да нас приме у ЕУ, систематски испуњавамо налоге који руше хришћанске и породичне вредности нашег друштва – од легализације геј параде до покушаја измене Грађанског законика, са „сурогат материнством“ и сличним пројектима. Како да се, у условима „меке окупације“, боримо за очување себе и свога?                          

ОДГОВОР:У Уводу књиге посебно инсистирам на овом скупу проблема. Проблеми које имамо са Унијом у вези са цепањем државе, уништавањем економије, окупацијом свих сектора,уништавањем институција итд, су сами по себи више него велики. Међутим сад нам стиже још опаснији скуп питања која заједно подводим под израз култура смрти. То је пакет нормативних решења и пракси којима се систематски уништава традиционална породица, дестимулише рађање, промовише хомосексуализам и слични облици понашања која се иначе сматрају перверзним, и којима се на малиган и опаснан начин редефинишу појмови као што је мајка, родитељ, рађање, смрт итд. Последње поглавље књиге посвећено је покушају увођења сурогат материнства у Србију и то дајем као пример тих нових пракси које запад на мала врата кроз условљавање покушава да уведе у Србију. У предлогу грађанског законика налази се и покушај да се уведе еутаназија, могућност за промену пола код ембриона и сличне ствари. Ако се овоме не одупремо доћи ће и оне језиве и опасне праксе као што су еутаназија  деце (од пре пар година легализоване у Холандији и Белгији), стварање деце у епрувети са генима  од три и више родитеља, мешање људских и животињских гена итд. Наша шира јавност о свему томе нема појма. Наш први задатак је да их о томе освестимо, да објасним ко и зашто покушава да уведе нпр. забрану телесног кажњавања деце, да објаснимо какве ће то последице имати по друштво, да у јавности, политичарима предочимо да ће и они бити жртве таквих закона итд. Ми морамо бити свесни да у сваком тренутку ратујемо против језивих, добро опремљених и споља подржаних сила. Упркос свему, вреди се борити макар да одлажемо и што дуже спречавамо улазак тих пракси у наше друштво. Уз Божју помоћ, понекад  и победимо.

РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 (Разговор, с нешто другачијом опремом, објављен у децембарском броју „Геополитике“)