Помаже Бог, драга браћо!

Ово је при пут да Вам пишем, иако Ваш сајт читам редовно. Ако бих Вас хвалио не бих ништа ново додао, што већ нисте чули или прочитали. Једино могу да Вам пожелим да истрајете у борби за веру, настављајући да ”искупљујете време, јер су дани зли” (Еф. 5, 16). Разлог због којег Вам пишем ово писмо је скорашња годишњица престављења великог српског духовника - архимандрита Петра Денковачког.

Сигуран сам да знате да је 22. децембра 2015. (4. јануара, 2016. по новом кал.)  прошло 10 година откако се наш духовник и истински ревнитељ светоотачког Предања и светосавског завештања - отац Петар - преселио у Небеску Србију, тамо где су га са молитвеном радошћу дочекали љубљени наш Господ, Мајка Божија, његов небески покровитељ Свети апостол Петар са свим Светим Апостолима, његов Свети Архангел Михаило (крсна слава оца Петра) са свим Светим Архангелима, где су му се обрадовали сви Свети Срби, на челу са Светим Савом, Светим Царем Лазарем, Светим владиком Николајем и Преподобним Авом Јустином Ћелијским...

Више сам него сигуран да ћете Ви, драга браћо, умети да искажете своју љубав према оцу Петру, објављивањем неких од његових многобројних душеполезних беседа. Као једно од његових духовних чеда, ја Вам (по слободи) шаљем песму ”Завет” која је посвећена оцу Петру. Писана је у десетерцу, као израз моје молитвене љубави према оцу Петру, који ме је за живота учио да истрајавам на светосавском и светопредањском путу, да ”испитујем духове, јесу ли од Бога, јер су многи лажни пороци изашли у свет” (1 Јов. 4.1), и да никада не верујем тим новим (лажним) пророцима, ововременим фарисејима и хулитељима на све што је нама Србима свето. Вама, драга браћо уредници ”Борбе за веру”, остављам да процените да ли ова песма завређује пажњу. Нећу се љутити и ако је не објавите, јер знам да ће у понедељак на Вашем (и нашем) сајту осванути макар једна фотографија оца Петра, и макар један текст посвећен њему. Само то биће довољно да ми улепшате тај дан који је за нас, деда Перину децу, дан молитвене радосне туге. Туге - јер по нашој људској слабости, ми мислимо да нас је отац Петар прерано напустио, и молитвене радости - јер смо сигурни да нас он и са Неба гледа и моли се Богу да истрајемо у борби за чистоту вере наше Православне.

У жељи да Вам предстојећи Божићњи празници буду испуњени миром, молитвом и радошћу, најсрдачније Вас поздрављам и желим Вам да и л. Господњег 2016. године будете истрајни, храбри и трезвени у свему што чините, јер је ”жетве много, а посленика је мало” (Лк. 10, 2).

Ваш у Христу брат,

раб Божији Зоран

Схи-архимандрит Петар Денковачки

ЗАВЕТ 

Чудна дана, још горег времена,

гром се чује и севају муње,

киша пада око Крагујевца,

око града и околних села.

Киша пада, лије не престаје,

већ три дана сунца нигде нема.

Нит' га има, нити има наде

да ће киша престати да пада,

и да ће се променити време.

Бог са Неба к'о да опомиње,

Шумадији к'о да шаље знаке.

Верници се крсте и чуде се,

благом Богу молитве приносе.

Сви се кају и сви Бога моле,

да Бог благи опрости грехове,

да сачува људе у невољи,

у невољи која их је снашла.

Седе главе пребиру сећање,

да се сете кад је слично било,

ал' не могу ничег да се сете,

ничег сличног к'о што сада бива...

...Прошло, богме, још некол'ко дана,

од када се дажд са Неба спусти,

дажд се спусти и неће да стане,

да би могли људи да предахну.

Већ су људи изгубили наду,

очајање поче да их хвата

и молитве почеше да слабе.

Кад, одједном, један седи старац,

појави се, посред града шета,

не плаши се муња и громова,

нит' се плаши водене стихије.

Седи старац крену изван града,

упути се према Јагодини,

старим путем, што кроз Левач води.

Иде старац, и не застајкује,

корак му је ситан, ал' сигуран,

све се чини оним' што га виде

као да га сила свише води,

и Ангели к'о да су му друзи.

Кад је било за неког земана,

старац седи скрену с главног пута,

са асфалта на калдрму пређе,

па све хита, к'о да некуд касни,

и не гледа ни десно, ни лево,

нит' он види да се скоро смркло,

нити брине где ће да заноћи,

нит' га плаше звуци што се чују.

Кад у неко доба повечерја,

он угледа манастир пред собом,

у долини шумом окруженој,

и речицу поред манастира.

Он настави путем да се спушта,

према реци и према капији,

која беше мало одшкринута.

Уђе старац па застаде мало,

погледом је премерио порту,

и полако крену према цркви,

према главном манастирском храму,

да молитвом Богу се захвали,

што на путу немаше невоље.

Кад старина молитву заврши,

прекрсти се, метаније прави,

па устаје, иконе целива,

и побожно на врата излази.

Ал' не беше то крај моленију,

јер се старац капели упути,

да и тамо молитву принесе,

благом Богу и Његовој Мајци,

Ангелима и Свецима Божјим.

А капела, посебна је прича,

иако је скромна по изгледу,

све се чини да на земљи није,

као да се на Небо узнела.

Стаде старац, гледа у капелу,

сузе му се низ лице сливају,

бијелу му браду оквасише,

изборано лице осветлише.

Лице светли у мркломе мраку,

а руке се Небу уздигнуше,

то старина Богу хвалу даје,

хвалу даје, не мож' да престане.

Све је немо, нигде звука нема,

не чују се зрикавци да зричу,

стаде киша, преста да добује,

и громови престаше да туку.

Прекрсти се старац, па продужи,

у капелу он полако уђе.

Иконе је старац целивао,

тропар славски он је отпојао.

Па се старац кивоту окрене,

где су мошти Свете деве Дене.

Стаде старац, на колена паде,

челом својим он кивот додирну,

уснама га својим целиваше,

и сузама својим умиваше.

Оста тако старац неко време,

у тишини да се Богу моли,

да се моли Богу и тихује,

не да му се да оде одатле,

да напусти ово свето место.

Ал' наједном он уста са земље,

као да се нечег досетио,

поново се старина прекрсти,

Божјој Мајци отпевао хвалу,

па полако из капеле иде,

гледа где је на конаку светло,

не бил' наш'о негде живе душе.

Упути се старац ка конаку,

нетом стиже до улазних врата,

па он звони да му 'ко отвори.

Није прошло некол'ко минута,

кад се врата широм отворише,

па излази неко из конака.

То игуман манастира беше,

који му је врата отворио.

Старац рече, к'о што доликује:

„Помоз Бог!“ и „Оче благослови!“.

„Бог помог'о“, одговори монах.

„Којим добром?“, он старину пита.

„Да је добро, оче, баш и није“,

одговара седа глава њему.

„Реци старче, могу ли помоћи,

дал' ти могу ублажити муку?“

„Можеш оче, само ако хоћеш,

али мораш прво да саслушаш,

све што имам ја теби пренети.“

„Хоћу старче, а што не бих хтео?

Што те, старче, не бих саслушао?

Него, 'ајде да у конак уђеш,

па да, старче, причамо на миру,

а и ред је да се ти укрепиш,

да попијеш макар чашу воде,

и уз воду узмеш мало меда,

к'о што зборе обичаји стари,

а којих се Срби не одричу.“

Старац седи гледа игумана,

па полако у конак улази.

Кад је старац жеђи утолио,

загледа се он у игумана,

па почиње он њему да прича:

„Усних санак, мој синовче драги,

чудан санак, што се понављаше,

три вечери, заредом га сањах.

Сањам чедо, једну цркву белу,

а поред ње и малу капелу.

Дрвена је, ал' к'о да је златна,

сва се сија, да ти памет стане,

од тог сјаја и мириса њеног,

такво нешто још у Рају има.

У капели стоји један монах,

седа му је коса као моја,

очи му се сијају од суза.

Ја га гледам, он се не помера,

руке су му Небу окренуте,

а уснама чујем да се моли,

и он нешто Господу говори,

као да се он Господу тужи.

Чујем њега где с Господом прича,

и капелу он стално помиње.

Каже Богу да капелу чува,

јер ће многе ударит' невоље,

на све цркве и на манастире,

по Србији и по околини,

па он Бога моли из све снаге,

да капелу злоба мимоиђе,

да Бог благи капелу сачува,

од рушења и од скрнављења.“

Старац прича, игуман га слуша,

ниједном га није прекинуо,

чека старца да настави с причом.

„Игумане, моје дете драго,

старином ти могу деда бити,

млад си, видим, око три'ес лета,

те ти стога синко морам рећи,

да поштујем игуманство твоје,

ал' те молим да ти мудар будеш,

и не брзаш к'о што млади знају,

када чујеш што ћу наставити,

о сну чудном што га уснух трипут.“

Игуман се није померио,

са столице у којој седаше,

гледа старца, реч не проговара.

„Знам ја синко шта рекоше стари,

да сан често уме да превари,

да се ђаво кроз снове шегачи,

са људима који сну верују.

Али синко исто тако знадем,

као што је причао Владика,

српски Светац из села Лелића,

да сан може од Бога да буде,

уколико крст у сну се види.

А ја видех старца где се крсти,

где се крсти и где не престаје,

крстећи се да се Богу моли.

Кад одједном монах се окрену,

угледа ме, ал' к'о да ме чек'о.

Као да је знала седа глава

да ћу доћи и да ћу га срести.

Стаде монах нешто да ми каже,

а ја ћутим, чекам шта ће рећи.

Поче монах одједном да прича,

све о себи и животу своме,

тако сазнах о коме се ради.

Рече монах да је од Лесковца,

из честите српске фамилије,

која Бога чествоваше много.

Од малена он у цркви беше,

са сестрама и са браћом својом.

Причаше ми, тако, седа глава

пуно прича из свога живота.

Тако стиже све до краја свога,

све до краја, блажене кончине,

у Денковцу која га затече,

манастиру где игуман беше.

Па ме моли да нешто учиним,

да ја пођем Крагујевцу граду,

да продужим према Јагодини,

старим путем, што кроз Левач води,

и да нађем Денковац манастир.

Рече монах да не бринем много,

куд ћу ићи и како ћу стићи,

до Денковца и до манастира,

да Бог брине о мојему путу,

и да мени Он Ангела шаље,

да ме води, да ми друштво прави,

к'о што некад с Товијом се деси,

по Божијем благом допуштењу,

да Рафаил с њим на путу беше,

да га чува и о њему брине.

Још ми рече, старац седе косе,

да потражим игумана млада,

у Денковцу што одскора живи,

и да њему пренесем поруку,

да пренесем оно што сам чуо,

што сам чуо и у сну видео.

Ја га питах о чему се ради,

у поруци шта је најважније?

'Игуману, молим те, пренеси,

да он 'штује Саборске одлуке,

Литургију Типиком да служи,

да не слуша нове теологе,

што причају, а ништа не чине

да из приче њине подвиг никне.

Још му кажи, то те силно молим,

да он цркву и капелу чува,

од свих зала и од насртаја,

што ће бити у последње дане.

Нека брани да неко не руши

брвнарицу коју ја саградих

над моштима Свете деве Дене,

у част њену и част Мајке Божије,

и Пресветог Њеног Успенија.

Бог се љути када неко руши

што су други с љубављу градили,

и градећи жртву приносили,

Тројичноме Богу на Небеси!

А ја цркву и капелу градих,

не због славе, већ због греха својих,

не бил' тиме умолио Бога

да опрости мени грехе моје,

што учиних за живота мога.'

Ја га слушах, мило моје дете,

ја га слушах где он себе ружи,

где о себи све најгоре прича,

а са Неба музика се чује,

хор Ангела то се Авви јавља,

и прославља његово смирење.

А вечерас, кад у порту уђох,

ја угледах све што сам снивао,

цркву белу, дрвену капелу,

све се деси к'о у сну што видех.

Па те молим, чедо моје мило,

као што бих и унуку рек'о,

у Денковцу што је Авва диг'о,

из темеља што је сазидао,

не дозволи да се ишта руши,

јер ћеш тиме себи да наудиш,

да по томе потомци те памте,

да ти рушиш то што ниси стек'о.“

Кад заврши старац што је им'о,

он заћута, поче да се моли,

игумана све време је глед'о,

чекајући шта ће овај рећи.

А игуман нем'о је седео,

замишљено вртео је главом,

нити прича, нит' у старца гледа,

само мисли о том' што је чуо.

Уста старац са троношке своје,

па прилази младом игуману,

целива га у оба образа,

целива га, па му проговара:

„Још те молим, дете моје драго,

да ме водиш гроб Аввин да видим,

да га видим, да му се поклоним,

у капелу још једном да уђем,

да целивам кивот Свете Дене,

па да с миром дому своме пођем.“

Игуман се немо покренуо,

води старца а све нешто мисли,

поглед му је упрт у даљину,

к'о да неког он у порти тражи.

Кад су стигли до Аввиног гроба,

покрај цркве што се простираше,

седи старац полако се спусти,

приђе гробу и крст целиваше.

Ћутали су тако неко време,

старац седи и игуман млади,

ћутали су к'о што Небо ћути

пре н'о што ће гром да проговори.

Старцу суза пође низ образе,

окрену се у капелу пође,

да молитвом Богу благодари

што је стиг'о да испуни завет,

који му је у сну Авва дао.

Светој Дени старац се поклони,

прекрсти се и на трем изађе,

да још једном игумана види,

па да мирно своме дому пође.

Игуман је старца испратио,

до капије, и још мало даље.

Старца гледа, у руку га љуби,

жао му је што се с њим растаје.

Старац иде, и не застајкује,

корак му је ситан, ал' сигуран,

игуману све се нешто чини

као да га сила свише води,

и Ангели к'о да су му друзи.