Нема вести из света, које у протекле две године, на овај или онај начин  не тумаче догађања у нама блиској словенској земљи,  која се зове – Украјина. Чувена је реченица папре римског Климента VIII (1592-1605)  «Помоћу вас моји Русини ја ћу покатоличити читав Исток».  У то време није се знало за народ под именом Украјинци, а  становници данашње Украјине су себе сматрали Малим Русима – Русинима.

Северозападни део данашње Украјине и југоисточни део данашње Пољске, област под називом Галиција, у историји је остала уписана као «Червона Рус» (Црвена Русија). Њени највећи градови су Лвов, Звенигород, Холм, Мункачево ... Червона Рус се спомиње 981 године, када ју је кнез Владимир Велики присајединио Кијевској Русији. После пропасти Кијевске Русије, ове земље су постале део Галицко-Волонског кнежевства.  Али, 1340 године, Пољско-Литванском  краљевству је пошло за руком да окупира Галицко-Волонски кнежевство  и Црвена Русија је ушла у њихов састав  у коме је као Руско војводство била све до  18-ог века, када је  ушла у састав Аустрије у коме је била све до краја Првог светског рата. Положај народа у време пољско-литванске  окупације је био несносан.  Однос католичке Пољске према православној мањине био је несносан (Гогољ је писао о томе у свом роману „Тарас Буљба“). Људи су били робови (у правом смислу те речи). Већ у почетку 16-ог века сва владајућа елита (укључујући и црквене кругове) је била покатоличена или је слала јасне сигнале да је спремна да за тај процес. Међутим, народ се жестоко противио том процесу и није хтео да се одрекне православне вере. Као компромис је нађено решење о потписивању уније.  Брестлитовска унија је потписана 1596 године, после чега је римског папу и догмате Римокатоличке  цркве прихватио  највећи део свештенства и мањи део народа. Настала је нова, Унијатска црква (Грко-Католичка како они себе називају) која је задржала богослужење на црквено-соловенском језику, јулијански календар, посебну хијерархију и могућност брака за свештенике. Крајем 18-ог века (1793 године) источни делови некадашње Кијевске Русије су били враћени Руској царевини, а Галиција је остала у саставу Аустрије.  

 Унијатска црква није била само религиозна организација, она је била, пре свега,  политички и национални пројекат.  Пројекат поделе једног народа (руског) по религиозној основи, из кога ће наредних векова произићи све остале поделе,  а у двадесетом и двадсетпрвом веку  и крвави сукоби. Ратоваће руски људи између себе, сада већ као два народа (Украјинци и Руси) за интересе светских центара моћи.

Званична украјинска митологија тврди да су Украјинци као етничка група настали у деветом веку. Међутим ни један историски документ не може да потврди такву тврдњу. У свим документима постоје само Руси, Русићи, Русини.  Украинаца нема, као што нема ни Црногораца, као посебног народа, у историји Балкана. Примера ради,  1075 године папа Григрије VII у својој грамати назива Изјаслава (сина Јарослава Првог) Rex Ruscorum, то јест „владаром руским“. Кнеза Данила Галицког папа Инокентије IV назива Regem Russie . Таквих докумената је на претек, тако да ни „отац украјинства“ песник Тарас Шевченко (1814-1861) није знао за постојање таквог народа.  Ако  историја не познаје народ под именом  Украјинци , онда можда има државе под тим именом? Нема ни тога. Постоје само термини „укрАини“  Руске земље са акцентом на „А“, односно „пограничне територије“ . А њих је било више, не само на западу, већ и на југу и истоку „Сибирска украина“.

Украјинци се јевљају тек у 19-ом веку, али као русофоби, односно уска сепаратистички настројена група интелектуалаца пољског, а касније и малоруског (русинског)  порекла. Али, већи део свештених кругови, а нарочито народ,  није хтео да прихвати  да се одрекну своих руских корена.  Чак и унијатско свештенство, све до почетка 20-ог века,  је себе сматрало Русинима, а на унију су гледали као на историску неминоновност, која ће кад тад да прође, тако да ће се они вратити у крило православља. У то време, деветнаести век, Римокатоличка црква  је покушавала на све начине (штап и мрква) да приволи народ  на покатоличење. Чак су и смислили ново име за Русине – Рутени, само да би избрисали оно „РУС“ у свом имену. Тим именом их и данас неки западни народи ословљавају. Ништа није  помогло, јер већина народа је остала верна свом језику и  припадности великом руском народу. И тада папа Лав XIII  (1878-1903),  даје налог пољским језуитима и новац пољком грофу Шептицком , прогласивши га митополитом Унијатске цркве, да отворе богословију и обучавају будуће унијатске свештенике. Оно што није могла сила државе, прво Пољска и Литванија, а затим Аустрија, да васпита нова поколења и промени свест Русина, то су успели пољски језуити. У року од 50 година они су васпитали ново духовно поколење које је изнад свега мрзело све што је руско и православно. Као резултат одрицања од своје идентичности, морало се народу нешто ново понудити - нови идентитет. Тако је настала нова нација – украјинска, чији је једини смисао био и остао до данашњег дана, мржња према народу из кога су потекли и вери своих предака.  То се све дешавало крајем 19-ог и почетком 20-ог века.  Сам  народ је био веома уздржан, већина није хтела да прихвати украјинство, као ни проповеди „попика“ (погрдан назив за васпитанике језутских богословија). Држава Аустрија је на све начине подржавала идеју украјинизације, тако да за Русине није било могућности да се запосле у некој државној установи, све привилегије су биле на страни новостворених конвертита - Украјинаца. Пре Првог светског рата јдан део тих конвертита је Аустроугарска монархија, наравно уз пуну подршку Ватикана, преселила у Босну и Херцеговину (Приједор, Бањалука), као и у Војводину (Врбас, Нови Сад ...), а све у циљу унијаћења и промене етничке структуре у тим крајевима.

На помолу је Први светски рат и у самој Галицији јача покрет за духовно и државно јединство руског народа. Одговор Ватикана и Аустро-Угарске је био жесток. Овде можете  да погледате документарни филм „Трагедије Галицке Русије“ https://www.youtube.com/watch?v=PMIBXjV0kbQ, из кога се делимично може стећи слика страдања Русина у Галицији.  Извршен је геноцид Аустро-Угарских власти над 200.000 Русина само због тога што су остали верни свом имену и својим коренима.   После рата, преживели логораши првих концетрационих логора у Европи(Телергоф ), формирали су организацију Телергофски комитет. Та организација је кренула да прикупља документацију о страдању Русина и 1924 године је издала „Телеграфски алманах“. Ево једног цитата из књиге: „Хватали су све, без изузетка. Свакога, ко је себе сматрао руским и руско име носио. У кога је била нађена икона, или неке новине, књига руска или просто свакога на кога се сумњало да је „русофил“. И онда казна, вешање или стрељање, којима се није видело краја. Хиљаде невиних жртава, безброј мученичке крви и суза. Део карпато-рускога народа је принео на олтар своје заједничке отаџбине – Родне Русије – свој живот, а други део – је чинио гнусло и лукаво Каиново братоубиство.  Улога ових народних непријатеља, такозваних „украинаца“ у овом рату је свима позната“.

Међутим, без обзира какве напоре кроз историју чинили Пољаци, Аустрици и Немци, пројекат „Украјина“ у погледу менталног раскола руског народса никада не би заживео без одлучујуће подршке бољшевика на челу са Лењином и Троцким. Ево шта Роза Луксембург пише о националној политици бољшевика: „Украјински национализам у Русији је другачији од пољског, финског или чешког, јер није имао никакве корене у економској, политичкој и духовној сфери, био је без сваке историске традиције, јер Украјина није никада била ни нација ни држава, није имала никакву националну културу, ако изузмемо реакционарно-романтичарске стихове Шевченка“. Болшевици су сматрали да у комунистичком рају руски народ несме да доминира, а руску културу су сматрали само „руским великодржавним шовинизмом“. Управо зато је руски народ био разбијен на три дела тако да су настала „три братска народа“ – Руси, Белоруси и Украјинци.  На тај начин су неуспешне покушаје стварања урајинаца, као антируског пројекта, у политичку реалност претворили бољшевици. Бољшевици су полако ломили Малорусе, претварајући их у Украјинце. Народ се противио,  али на пасиван начин и процес украинизације је полако заживљавао. Из тог времена совјетске власти, остало је појам Украјинац и Украјина у пасошу, као и вештачки језик (мова) на часовима украјинског језика и литературе у школи.  Када је тридесетих година прошлог века Стаљин одступио од идеје стварања комунистичког раја на земљи, украјински народ и украјинизација је већ била стварност.

Нова прилика Малорусима, који себе данас сматрају Украинцима,  да покажу своју мржњу према свеме матушки Русији, пружила се за време Другог светског рата. Њихов идејни вођа је био Стјепан Бандера, син унијатског свештеника, који је и данас симбол „незалежне (независне) Украине“. Он је 1941 године, кад су ушле немачке трупе у Украину, прогласио независну Украину.   Галичка СС дивизија из западна Украине била је ударна игла фашиста на руском фронту а њихови војници су починили страшне злочине над недужним народом.  Највећи злочинци били су из њихових редова и неки су се борили чак до 1952-е године. Као последицу таквог њиховог деловања, Стаљин је после рата забранио Унијатску цркву.  Добар део тих злочинаца је успео да се пребаци у САД-е и Канаду и уз подршку тих земаља стварају изузетно јаку дијаспору и политичку и економску залеђину за преврат који се десио пре две године. Стаљин је 1946 године забранио рад Унијатске цркве, а Руска православна црква је братски ускочила у помоћ и омогућила њиховим богословима да се школују у богословијама РПЦ-е.

Када се 1991 године распао СССР, издајом Горбачова,  и настало нових 15 држава, једана од њих је била и Украјина. У то време, у економомском смислу, најразвијенија република на постсовјетском простору (војна индустрија, металургија, рударство, пољопривреда). Дозвољен је рад Унијатске цркве (која је одмах почела са прогонима и отимањем храмова од православних). Тада се комунистичка врхушка Украјинске СССР изненада пробудила као «незалежна (независна)» от старијих другова из Москве, под такву «самосталност» нужно је било поставити неки идеолошки темељ. И темељ је нађен у идејама Пољака, Аустријанаца и Немаца, остварењима бољшевика, Украинске устаничке војске и интелектуалних диседентских кругова.  И остварење тих идеја у животу Украјине, у периоду од 1991 до 2014 године, довело је до тога да од најразвијеније социјалистичне републике на постсовјетском простору, Украјина доспе до афричког стандарда, уз страховиту економску, културну и духовну деградацију, што је резултирало «Наранџастом револуцијом» 2005-е и Мајданом 2014-е године, крвопролићем својих грађана, губитком 20% територије, масовном осиромашењу и губитку преко четири  милона грађана.  

Основни узрок, овакве располућености и мржње новопечених Украјинаца према својој истокрвној браћи лежи у духовној сфери, он је последица духовног раскола, чије темеље је ударила наметнута унија, а као резултат промене свести народа, настаје и нови народ – Украјинци.      Украјина је само пример одлично одрађене техологије, који ће пре или касније бити примењени у Русији. Данашња Украина је пример тога што чека Русију, уколико она препусти судбини Малу Русију.  Овакав тектонски поремећај у «Руском миру» није случајан, већ је део једног ширег плана светских моћника чији jе циљ апсулутна владавина на земљу, али по могућности да други воде ратове за њих. На овом простору су одабрани Украинци, на Блиском Истоку и у Африци  муслимани. И једни и други су само инструменти у рукама светске елите чији је циљ да се устоличе као господари живота на земљи.   На том путу, као лешинари, кидају један по један део словенског православног света. Украина и Црна Гора су најбољи примери како се то ради.