„Када Црква греши против истине православне вере, Господ попушта рат!“

Звали су га јеромонах Гаврило. Док је служио војску, он и његов колега су били озрачени смртоносном дозом радијације. Саслужилац је умро, а баћушка, у то време још увек само Гриша је пошао да студира на богословији, након чега је остао у Тројице-Сергијевој Лаври, пострижен је са именом Гаврило – у част Светог великомученика детета Гаврила Бјалисточког. И иако је био, као што и бива, рукоположен за ђакона, па онда за свештеника, да служи литургију није могао из здравствених разлога. Имао је благослов да служи молебане за здравље у Михејевској цркви, одакле је често био био позиван у Хитну помоћ. Духовник Лавре, архимандрит Кирил (Павлов) је благословио баћушку на подвиг пустиножителства на Кавказу. Преко 20 година затворништва, многих патњи и искушења ђаволских преживео је искусни подвижник. „Ако би вам све испричао, нећете моћи да слушате“ – поделио би са нама, својом духовном децом. Али много тога је успео да каже. Укључујући и о томе шта нас чека у будућности. У наредној 2016. години завршава се тачно 20 година откако смо први пут чули од њега о тим страшним временима које нас очекују и о томе како је могуће да их преживимо. Даље у тексту требало би, као што је опште прихваћено, написати: „људима са слабом психиком саветујемо да се уздрже од даљег читања.“ Али прво, жанр трилера у даном чланку је неприкладан, и друго, многе детаље ћу пропустити да не бих заиста изазвао панична настројења.

Молити се свуда: у возу, у трамвају, у аутобусу – пред свима, у свакој ситуацији, без стида.

Због наших грехова, или, како је он рекао, „када црква греши против истине православне вере,“ Господ ће попустити рат! Муслимани ће поћи на Русију, и многа зла ће причинити, посебно на југу, где ће „крв бити до коњских узда.“ Убијаће са невероватном суровошћу. Наступиће глад и потпуна разарања, „сви ваши станови са свим удобностима превратиће се у станове са свим неудобностима.“ Неопходно је имати кућу са шпоретом и бунар, залихе хране најмање шест месеци. Чак и за стан Москви на горњем спрату нас је приморавао да купимо пећ „Булерјан“ да се бар за прво време, кад све почне, не би замрзнули…

Али што је најважније, оно чему је учио – је да се молимо. Моли се свуда: у возу, у трамвају, у аутобусу – пред свима, у свакој ситуацији, без срама. „Током рата, преживеће они верници који ће се окупљати по домовима и непрестано, по чреди, буду читали Псалтир. У њиховим домовима разбојници неће ући!“ О непрестаном читању Псалтира, отац је говорио више пута. Сви смо били подељени на двадесетине, а ми до данашњег дана свакодневно читамо по катизму.

На питање да ли продати стан у Москви и купити кућу у селу? – одговарао је: Не, није потребно да се прода стан, али је добро имати кућу у близини манастира, на светом месту. „Код вас ће много људи у кући живети, тако да простора неће бити довољно,“ – предвиђао је баћушка, у време када ни помена о кући није било. И сада је испало, како је и говорио: кућу са шпоретом и бунаром имамо поред Тројице-Сергијеве Лавре, а остао нам је и стан у Москви.

„Морамо да се припремимо за мучеништво“ – помислио сам, ово он говори за мене. Али испоставило се – своју блиску мученичку кончину је прорекао. Кажу да је убијен од стране ловаца, помислили су да је звер, када је крајем октобра 1999. године ишао ка својој келији у планинама Абхазије. Нашли су га тек на почетку јуна наредне године – читаву зиму је под снегом лежао, и звер га није дарнуо. Сахранили су га браћа-монаси на врху планине – на месту где је највише волео да се моли.

Ако се будемо бојали да грешимо, „оболећемо“ страхом Божијим, и рат у нашем веку неће бити

Биће потребна цела књига да би се описало све оно што нам отац Гаврило рекао о свом животу на Кавказу. И колико тога је скрио, јер „не можемо слушати!“ Али једна фраза коју је много пута са толиком љубављу и болом понављао, врло јасно се запамтила: „Помози вам, Господе, да преживите кроз ово страшно време!“ Сам отац Гаврило се није бојао ничега, а за нас је бринуо више од рођене мајке. Много пута смо сматрали да је дошло време искушења, али је тренутна криза пролазила, и живот се сређивао. У почетку, сви смо делили о откривењима које смо чули, али људи су постајали уплашени, а ми смо се повлачили. Али сада сви причају о рату, Русија је у рату са исламским терористима у Сирији и Ираку, у свету убрзано ниче једно за другим лудило, множе се крвави сукоби, умножавају се варијанте непријатеља. Ипак, постоји нада да наредна година неће бити годином почетка великог рата. Нека буде боље година припреме за њега. Али, ако живимо на такав начин да сваку годину и сваки дан доживљавамо као последњи, ако се будемо бојали да грешимо, сви ћемо „оболети“ таквим првим страхом, тог рата у нашем веку неће бити.

Епископ Душанбеа и Таџикистана Питирим

Јануар 13, 2016

Превод и приређивање: "Православље живот вечни"