header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow О вређању Светог Саве
О вређању Светог Саве Штампај Е-пошта
субота, 16 јануар 2016

 Из предговора књиге "СВЕТИ САВА СРПСКИ" (издање: Светигора - Вечерње Новости) који је написао самозвани архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије

БОГОСЛОВЉЕ СВЕТОГ САВЕ

Биографија Светог Саве је започела да се пише руком његових ученика, монаха Доментијана и Теодосија. Каснија сва историја наше Цркве, наше духовности, наше културе, па и државности, оно што је највеће и најљепше у њој, највећим дијелом је наставак те биографије. По томе, Свети Сава спада међу изузетне историјске личности, не само нашег народа и не само у свом времену: он је заиста човјек по свом дјелу савремен и свевремен. Попут свог савременика СВЕТОГ ФРАЊЕ АСИШКОГ који је одиграо изузетну улогу у духовним промјенама западног хришћанства, тако је Свети Сава, својим подвижничким животом и радом, својом везаношћу и упућеношћу на Никеју, на Цариград, духовним рођењем и обликовањем у Светој Гори, својим сусретима са најважнијим духовним и историјским личностима тадашње културне Европе, путовањима и поклоњењима на Блиски Исток, и у Свету Земљу, од суштинске важности за православни исток.

Поштовани посетиоци, 

Недавно је, у издању „Светигоре“, изашло лепо написано житије Светог Саве, али је предговор тог житија оскрнављен једним поређењем –  митрополит Амфилохије, који је окренуо леђа свом учитељу, Светом Јустину Ћелијског, упоредио је као сунце чистог православног српског свеца са папским прелешћеником Фрањом Асишким. И то му је није први пут, да га срам буде о лица Савиног. Зато овде доносимо текст о западним самообманутим и самоумишљеним назовиподвижницима, међу којима је Фрања један од првих, а Богу се молимо за Србе у прелести који у његову „светост“ верују, да их Бог покајнички уразуми!

Уредништво

+ + +

Истинска и лажна мистика

Мистика Цркве и мистика западних исповедања [1]

Предговор за издање из 1914. године

Овом књижицом закључује се низ издања којима је (почев од 31. свеске религиозно-философске библиотеке) циљ да разграниче Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву од католичког раскола и многобројних протестантских секти које су са њом у додиру.

Свеска 37. посвећена је појашњењу необично важног питања – питања о правилном «душевном устројству», које је дотицано и у другим свескама, као на пример у првој, двадесет осмој и тридесетој. За ову свеску карактеристично је то, да се у њој, насупрот исправном путу духовног живота, разоткрива понор духовне заблуде у који се лако скреће са пута спасења, што се понекад догађа чак и истакнутим подвижницима, уколико се строго не држе упутстава која су нам за руковођење дали православни Оци. 

Објашњено је такође да се оно духовно стање које се у Православљу сматра за одступање према лажи и обмани, у католицизму доживљава као стање благодатне светости.

И док пут духовног живота и његова суштина у Православљу остају непромењени током читаве историје Цркве[2], док су наши подвижници последњег времена напојени истим Духом као и велики духоносци првих и наредних векова Хришћанства[3], код «светих» на Западу «духовно делање» се искривљује, појављују се скретања у духовном животу, приметан је други дух... Јасно је да је васељенско духовно предање, које се чува у Православљу, тамо нарушено и да се уместо трезвеног и истински духовног човековог душевног устројства увлачи «телесно мудровање», које потиче од духа лажи и којим је западно «хришћанство» све дубље прожето.

На послетку, надамо се да ћемо моћи да понудимо и темељитије истраживање овог питања, а дотле, показаћемо (у другом делу овог рада) само кратке одломке из житија неких католичких светих, како бисмо указали на погибељна изопачења духовног разположења која су карактеристична за католичанство. Након пажљивог читања првог дела ове свеске и прилога, читалац ће их лако и сам увидети.

Увод

О источним и западним писцима[4]

Бавим се читањем књиге коју имам на славјанском, руском и другим језицима, а која садржи «сабране изреке светих житеља египатске пустиње». Те изреке су – непроцењиви бисери! Ронилац се спушта у дубоко море како би дохватио драгоцени бисер... Свети Оци су се такође удаљавали у дубоке пустиње, где су дубоко пазили на себе и проналазили различите драгоцене бисере: христоподражвајуће смирење, детињу простоту и незлобивост, анђеоско бестрашће, духовно расуђивање и мудрост – речју, проналазили су Јеванђеље.

Прочитао сам данас изреку Сисоја Великог која ми се одувек посебно допадала и била на срцу. Један монах му је рекао: «Налазим се у непрестаном сећању на Бога». А преподобни Сисоје одговори: «То није ништа нарочито. Велика ствар ће бити, кад за себе будеш сматрао да си гори од сваког створења».

Непрестано сећање на Бога представља заиста узвишено занимање! Али та узвишеност веома је опасна када лествица ка њој није постављена на поуздани камен смирења.

Гледајте како се Свето Писмо слаже са Оцима! Оно вели: «За жртве паљенице не мариш, жртва је Богу дух скрушен. Срце скрушено и смирено Бог неће презрети». Жртва и саме људске паљенице треба да буду засноване на осећају духовног сиромаштва, на осећају покајања. Без тога Бог ће их одбацити.

Такође, веома ми се допада изрека великог Пимена: «Ако увек и у свему будемо кривили себе – рекао је он – на сваком месту ћемо пронаћи мир». Други Отац је рекао: «Ми смо оставили лако бреме, које се састоји у оптуживању самога себе, и прихватили смо се тешког, које се састоји у оптуживању других». Такве изреке вредније су од читавих књига! Нико изгледа није толико проникао у Јеванђеље, као свети пустиножитељи: они су се трудили да Јеванђеље остварују самим својим животом, својим мислима и осећањима. За њих је било карактеристично – дубоко смирење; човеков пад представљао је стални предмет њихових размишљања; а плач због својих грехова представљао је њихово стално занимање.

Другачије усмерење појавило се код подвижника Западне цркве и међу њеним аскетским писцима, од времена одвајања те цркве од Источне и њеног пада у погибељни мрак јереси. Преподобни Венедикт и свети папа Григорије Двојеслов још увек су сагласни са аскетским наставницима Истока, но већ се Бернард разликује од њих, док каснији скрећу све више и више. Они одмах теже ка висинама које су неприступачне за почетника, повлачећи за собом и своје читаоце. Сами се заносе и заводе друге. Распаљеност, често изазвана маштањима, код њих замењује све духовно, о чему они немају никакву представу. Управо то маштање сматрају за благодат. А свети Оци Источне Цркве свога читаоца не доводе у наручје љубави, нити на висине духовних виђења, него до сагледавања свога греха и пада, до исповедања Искупитеља, до плача над собом пред милосрђем Спаситељевим. Они најпре уче како да обуздамо нечиста стремљења свога тела, како да га учинимо лаким и способним за духовно делање; потом се окрећу уму и исправљају његов начин размишљања који смо усвојили након пада, замењујући га својим мислима - мислима обновљене људске природе, живо представљене у Јеванђељу. Поред исправљања ума, свети Оци брину и о исправљању срца, о измени његових навика и осећаја. Срце је теже очистити него ум: када се увери у исправност нове мисли, ум лако одбацује стару и усваја нову; али да човек стару навику замени новом, једну особину другом, једно осећање другим, супротним – то је већ напор, то већ подразумева тежак, дуготрајан рад и невероватну борбу. Тежину те борбе Оци изражавају овако: «Дај крв и прими дух». Дакле: треба умртвити све греховне жеље тела и крви, и све покрете ума и срца који зависе од тела и крви. Тело и ум и срце треба потчинити духу. Крв и нерве покрећу многе страсти: и гнев, и среброљубље, и сластољубље, и сујета. Последње две необично јако распаљују крв подвижника који се неправилно подвизавају, чинећи их страшним фанатицима. Сујета пре времена стреми ка духовним стањима за која човек још није спреман због своје нечистоте; будући да још није докучио истину, човек се предаје маштању. А сладострашће, које своје дејство присаједињује дејству сујете, производи у срцу варљиве, лажне утехе, насладе и опијеност. Такво стање је стање самообмане. Сви који се неправилно подвизавају, налазе се у том стању. Оно се у њима више или мање развија, у зависности од тога колико појачавају своје подвиге. У таквом стању западни писци су написали многе књиге. Заслепљени и горди свет, који за себе сматра да је веома просвећен те да му стога није потребно да се непоколебљиво држи предања Источне Цркве, жедно дохвата ове књиге, објављује за њих да су свете и изнад свега духовне, и да заслужују место одмах покрај Светог Писма.

Код светих Отаца Источне Цркве никако се не види распаљеност крви. Код њих се никада не јавља занос који је као плод крви, на Западу често тражио њено проливање. Ова дела одишу истинским самоодбацивањем, одишу миомирисом Духа Светога који умртвљује страсти.

ПРВИ ДЕО

Истинска и лажна мистика

О истинском духовном животу, о виђењима и откривењима

Духовни живот. Мистицизам и квијетизам су болести које рађа лажно усмерена религиозност. Појавиле су се и биле су могуће само на Западу, у хришћанским општинама које су отпале од свете Цркве, првенствено у време интелетуалних превирања која су произвели протестантизам и реформација. Оне јесу тражиле добру ствар – живо општење са Богом – али на лош начин; и што је главно, уздале су се у своје силе, као да полажу некакво право на оно што је требало да очекују од милости Божије и што је требало да приме као дар те милости. Кроз напоре таквог самоувереног делања, распаљивана је уобразиља и рађала су се фантастична очекивања, која би се, будући жарко жељена, брзо учинила испуњеним, а циљ напора постигнут. Све ово било је осликавано најпривлачнијим бојама, и представљано заводљивим сликама у измаштаним, фантастичним сазерцањима. Њихова дела заводе јер говоре о срцу драгим предметима, но она само маме, а заправо ништа не дају. То је црта карактеристична за све њих.

Истински живот у Христу је тајни (мистични) живот. Апостол Павле за њега каже да је сакривен са Христом у Богу (Кол. 3,3); апостол Петар говори о скривеноме човеку срца (1. Петр. 3,4); Сам Спаситељ вели: Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17,21). Али у својој пројави он је веома једноставан. На непознат начин Дух долази и подстиче на покајање. Учинивши тај унутрашњи преврат, Он потом наоружава верујуће срце за тешку борбу против страсти, руководи њиме и помаже му у тој борби. Ова борба, више или мање дуготрајна и тешка, предстоји свакоме. Она доводи до чистоте срца, ради које се верујући трудбеник удостојава и јаснијег разумевања истина Божијих и најсладоснијег осећаја – и једнога и другога у таквим цртама, које су тачно одређене у Јеванђељу и апостолским књигама. Последње се појављује тек након дуготрајних напора и многобројних искушења, као венац награде. А мистици се директно, односно пре свега, хватају управо за ту највишу тачку савршенства, и описују је онако како се она представља у машти или уобразиљи – увек у лажним бојама. Истина се може саопштити тек након опита, тек након што се духовна блага и на делу окусе; а мистици самим самим својим маштањима заграђују себи пут онамо. Напротив, у отачким делима понајмање се говори о овим узвишеним стањима. Ту је реч превсходно о напорима покајања, о борби са страстима и различитим случајевима који се тим поводом дешавају.

Суштина живота у Христу Исусу састоји се у претварању душевности-телесности у духовност, или у одухотворењу душе и тела. Тренутак од кога то одухотворење започиње, јесте зачетак неодступне топле молитве Господу у срцу – знак његовог сједињења са Господом. Срце је корен живота и свих његових пројава. Када у њему преовладава дух, онда преко њега природно почиње да прожима целокупну структуру наше природе и да је одухотворује. Тада ум почиње да се насићује Божанственом истином и у потпуности бива прожет њоме. Воља бива прожета светим расположењем и свим врлинама; срце – светим осећањима; и тело уједно постаје уздржано, трудољубиво, живо, бодро, целомудрено. Где има свега овога, тамо се пали човек појављује као потпуно обновљен. Карактеристична црта стања у коме се унутра показује Царство Божије, или, што је исто, када се из односа према Богу запали у срцу неугасиви пламен, јесте – пребивање унутра. Свест се у потпуности усредсређује у срцу и стоји пред лицем Господа, изливајући пред Њим своја осећања, пре свега падајући ничице пред Њим уз смирени осећај покајања и спремност да читав живот посвети служењу Њему Једином. Такав поредак успоставља се свакодневно, од момента буђења из сна, држи се читав дан, уз сваки посао и занимање, и човек га не оставља све док му се сан не спусти на очи. Заједно са успостављањем таквог поретка, прекида се сваки неред који је до тог момента, за време тражења, постојао у човеку, током пролазног стања исцрпљивања. Незадрживо превирање мисли се зауставља, атмосфера душе постаје чиста и ведра: постоји само мисао о Господу и сећање на Њега. Одатле светлост обасјава целокупну унутрашњост. Све је тамо јасно: уз умну светлост која исходи од лица сазерцаваног Господа сваки покрет је приметан и добија правилну оцену. Стога свака лошао помисао или осећање који се дотакну срца у самом зачетку наилазе на противљење и бивају прогнани. Ту се испуњава оно што саветује Филотеј Синајски: «Од јутра стани код улаза у срце и именом Исусовим побеђуј непријатеље који се приближавају». Ово протеривање свега што није добро може да се догоди у трену, а може да траје сатима, данима, месецима и годинама; међутим, суштина ствари је увек једна – да се ништа зло не пушта у срце, него да наилази на одлучан отпор од тренутка када се појави свест о томе да је у питању нешто зло, и да се његово протеривање не прекида све док срце не буде потпуно испражњено од њега. Одмах после тога, шта год да се мисли, осећа, жели, говори или чини – то је оно за шта се тачно зна да неће увредити Господа Који се непрестано сазерцава, оно што је Њему угодно и што је у складу са Његовом вољом. Ако пак промакне нешто против Његове воље, истога часа смирено се исповеда Господу и очишћује унутрашњим покајањем или спољашњом исповешћу, тако да се савест увек чува чистом пред Господом. Као награда за сав тај унутрашњи труд даје се смелост пред Богом на молитви, која непрестано загрева срце. Непрестана топлота молитве јесте дух тога живота, тако да се са прекидом ове топлоте прекида и кретање духовног живота, као што са прекидом телесног дисања престаје и телесни живот.

У ових неколико речи саопштено је шта све са собом доноси успостављање царства унутра у човеку, или, другим речима, блажени огањ који се на крају разгорева у срцу; управо тиме се одређује и суштина истинског духовног живота, односно његове суштинске фунције. Наравно, не појављује се све то одједном са уобичајеном силином – има и скретања, погрешака и попуштања; али овде се има у виду управо оно што се догађа од тренутка када се ум сједини са срцем и, утврђујући се унутра, стане на службу пред Господа.

Виђења. Ретки су свети подвижници који су писали о духовном животу, код којих нећете наићи на упозорења у вези са виђењима или привиђењима. Њих не доживљавају сви. Неки их не доживе никада. Други пак имају нарочите склоности према њима. Али ту није крива природа, него неправилност деловања самих оних лица која им се подвргавају.

У природном поретку или устројству наших сила, на прелазу од «споља» ка «унутра» стоји уобразиља. Њу треба успешно заобићи, како би се стигло до правог места унутра. Због неопрезности можете да се спотакнете и да останете тамо, па да будете уверени да се ушли унутра, а да сте заправо само у предворју, у незнабожачком дворишту. Но, то још не би било ништа, да ово стање није готово увек праћено самообманом, из које се развију виђења са њиховим погубним последицама.

Ово стање представићу вам речима преподобног Симеона Новог Богослова, из његових чланака о три начина молитве (из «Добротољубља»). Познато је да је сва брига ревнитеља духовног живота усмерена на то да себе поставе у потребан однос према Богу. Ово се догађа и показује по молитви. Она представља пут усхођења ка Богу и њени степени су степени нашег приближавања Богу. Најпростији закон за молитву је – ништа не замишљати, него сабравши се умом у срцу, стајати у убеђењу да је Бог близу, да види и пази, и у том убеђењу клањати се Њему, страшном у Својој величини, и блиском нама у снисхођењу. Међутим, ево шта неки чине за време молитве: «Стојећи на молитви подижу очи и ум ка небу, и у своме уму замишљају Божанска саветовања, небеска блага, анђелске чинове и обитељи светих. Једном речју, за време молитве они се присећају свега што се у Светом Писму сликовито говори о поменутим предметима, пребирају по томе и труде се да необичним представама и сликама покрену своја осећања, у чему понекад и успевају, па смекшавају своје срце како би желело Божанско, доспевају у умиљење и плачу». Нема ничег лошег и опасног у томе да се Божански предмети замишљају у оном облику како су представљени у Светом Писму; ми о њима и не можемо да размишљамо другачије, него облачећи их у појмове и слике. Но, никако не треба да мислимо да је и у стварности онако како показују ове слике, а тим пре не треба да се задржавамо на њима за време молитве. За време побожних размишљања или богомислија то је умесно; али за време молитве – није. Слике пажњу држе напољу, ма колико свештене биле, а за време молитве пажња треба да буде унутра, у срцу: усредсређење пажње у срцу представља полазишну тачку исправне молитве. Пошто је молитва пут усхођења ка Богу, скретање пажње са срца је скретање са тог пута. Дакле, они који употребљавају приказани, уображени начин држања за време молитве, већ на првом кораку сами себи постављају препреке у делу за које су се тако ревносно везали.

Тај погрешан први корак представља само почетак невоље, који води ка нечем горем и опаснијем. Будући да је ово лебдење и летење ума у небеским областима лако, и да, услед везе срца са уобразиљом, одмах оставља трагове свога утицаја кроз смекшавање осећања, онај ко се држи тако одмах почиње да машта о успешности свога дела и о своме савршенству. «Код таквога – каже свети Симеон – срце се мало-помало горди, јер он умишља да то што му се догађа и што се одвија у њему долази од Божанске благодати, као утеха. Зато и моли Бога да му подари да увек буде у таквом стању, мада то није добро стање, него прелест». На тај начин, пут напредовања код њега се пресеца у самом зачетку, јер оно што тражи сматра за достигнуто, а да заправо није ни почео да га достиже. Зато такав човек «никада не може да се уразуми и да достигне врлину или бестрашће». Даље, умишљеност још више распаљује уобразиљу, и она брзо слика нове слике, стављајући у своја маштања личност онога који машта и представљајући је увек у привлачном облику, у близини, Бога, анђела и светих. Што више он тако машта, то се у њему више укорењује убеђење да је већ постао пријатељ неба и његових житеља, који заслужује опипљиво зближење са њима и нарочита откривења. На овом степену појављују се виђења, као природна душевна болест и као дело ђавола који не спава.[5] «Многи су се на тај начин прелестили, гледајући телесним очима само светлост и сјај, осећајући мирисе телесним чулом мириса, слушајући гласове својим ушима и томе слично. Неки од њих су пореметили умом, па су прелазили са места на место као луди. Други су се, примивши демона који им се јавио у лику анђела светлости, до те мере утврдили у прелести, да су до краја остајали непоправљиви, не прихватајући савет ни од једног брата. Трећи су, по демонском наговору, сами себе убијали бацајући се са литица и утапајући се. И ко би могао да наброји све прелести у које је ђаво гурао такве! Ако штету не трпи свако ко се држао таквог начина молитве, то је зато што је живео у манастиру са другом браћом. Али ипак, они се подвизавају без икаквог успеха».

Не треба заборавити да постоје виђења која су плод распаљене уобразиље и виђења која су – демонска прелест. Благодатна виђења су веома ретка, њих уређује Духа Божији ради духовног васпитавања. Тако дакле постоје виђења и од Духа Божијег: али треба бити веома опрезан у њиховом разликовању, јер недалеко од себе имамо мрачног кушача, који уме да прими изглед анђела светлости. И колико је било неопрезних, који су погинули услед неразборитог поверења у односу на виђења!

Опитни умеју да их разликују од порода сопствене уобразиље и демонских привиђења; али пошто у пракси неискусних људи има много више него искусних, а уз то ђаво је веома лукав, као опште правило постављено је – да се никаква виђења не примају и да им се не указује поверење. «Добро пази на себе, чувару дела Божијег – пише други наставник духовног живота – и разумно обављај своје дело. Ако видиш светлост или огањ, изван или унутар себе, или какав лик, на пример Христа, или анђела, или неког другог, не примај то, да не би претрпео штету. И уму своме не допуштај да у теби ствара такве слике: то је спољашње дело и води у прелест. Ако пак приметиш да неко тајно вуче твој ум ка таквим спољашњим фантазијама, не дај се, држи се унутра и дело пажње према Богу обављај без икаквих слика».[6]

Откривења. Откривења су – болест мистика. Они воде рачуна само о интелекту и сва њихова очекивања врте се око откривања тајне постања света[7], док је суштина духовног живота у напорном раду на себи, ради очишћења срца од страсти. Чак и када то очишћење буде постигнуто, не обећава се откривање тајни, него блажено виђење Бога.[8] У откривењу Божијем предато нам је сасвим довољно о Богу, Божанском поретку ствари и о свему што нам је потребно за спасење. Не треба очекивати друга откривења; она се и не дају. Након што се у нама открије царство, заиста се догађа нешто налик на откривење, само не нечег новог, него онога што је већ откривено и што нам је било познато по уму, а не по опиту. Ту се даје да срцем осетимо све Божанске истине које теоретски и практично чине суштину Хришћанства, или нашег богоопштења у Господу Исусу Христу, благодаћу Духа Светога. И пре су те истине биле познате, али уопште не тако, па се сада људима чини да добијају нешто ново. То је као када читаш путопис, па се трудиш да све замислиш према опису, и сматраш да ти је познато. А када заиста видиш сопственим очима, изгледа ти као потпуно ново, буквално као да раније о томе ниси имао никакву представу. Узмимо једну, главну мисао. Хришћанство, то јест вера у Господа Исуса Христа и општење са Њим, јесте спасење или наше избављање од кључних зала, која ништа друго не може да одврати. То исповедају сви, само што ово исповедање све до одређеног тренутка представља веру ума; а када неко ступи у стање о коме је реч, онда почиње да у себи носи осећај спасења и избављења. Он тада не само да верује да ће бити спасен, него и осећа да је спасен: као кад би се неко утапао, па се ухвати за спасилачки чамац. Када се појави такав осећај, онда се и сама истина спасења појављује у новом светлу и са новом снагом. И као што та истина прелази у осећање, тако и све друге – велике и мале – улазе у срце и постају део нашег ума и духа. Свако такво доживљавање истине срцем одражава се у свести као ново откривење, као да је истина управо тада спозната. Присетите се како је игуман Партеније, пре свога обраћења из раскола, како сам каже, у књигама о вери сто пута читао да је Грчка Црква и под турским јармом сачувала чистоту вере – па ипак се није досетио да је то истина. Но, једном приликом ова истина је ушла у његово срце и све обасјала, произвевши у њему унутрашњи преокрет. Мислим да је свако доживео ту ситуацију када му се нека ствар налази пред очима, а он је ипак не види. После одједном као да искрсне пред очима, а ти је гледаш и питаш се: одакле се појавила? Исто се догађа и у духовном животу: данас једна, сутра друга истина домостроја нашег спасења улази у срце и може да се осети у свом правом виду. А не догађају се никаква нова откривења. Управо то, и ништа друго, означава древно обећање, да ће сви бити научени од Бога.[9]

Мистици свуда виде тајне, па и најпростије јеванђелске повести претварају у алегорије узвишених идеја, какве сами конструишу. Слово за њих није ништа и буквални смисао за њих није истински смисао, зато што је једноставам, а они би хтели да мудрују. Заправо, буквални смисао је истински смисао, који исходи од Духа Светога, и само у крајњој нужди дозвољено је да се приликом изучавања откривења одступа од њега. Ако се одступи од тог закона, читаво Свето Писмо може да буде протумачено према сопственим схватањима и да нам не преостане никакав критеријум истине. Шта даје озарење свише? Оно не даје да видимо нешто ново осим буквалног смисла, него сам тај смисао, бележећи га у срцу. Све док се сам ум труди над разумевањем Светог Писма, дотле се добијене истине држе у глави ради интелектуалних интереса, што је углавном бесплодно за живот. А озарење свише запечаћује те истине у срцу, даје да се окусе, да оне усмеравају живот, док животно искуство омогућава да се још потпуније разуме њихова сила. При томе, пошто свака истина има свој круг појмова, то озарење уводи ум кроз срце у сазерцање читавог тог круга. Ово се може учинити као откривање нечег новог, али уопште није ново; у питању је исто то, само се види потпуније и јасније.

О прелести приликом молитве[10]

Прелест је повреда људске природе. Прелест је стање свих људи, без изузетка, произведено падом наших прародитеља. Сви смо ми у прелести.[11] Свест о овоме најбоља је заштита од прелести. Највећа прелест је – сматрати себе слободним од прелести. Сви смо ми обманути, сви смо заведени, сви се налазимо у лажном стању и потребно нам је ослобођење истином. Истина је Господ наш Исус Христос... Прелест је усвајање лажи коју човек прихвата као истину. Прелест дејствује првенствено на начин разимишљања; пошто је прихваћена и пошто је преокренула начин размишљања, она се одмах присаједињује срцу, мењајући његове осећаје: овладавши човековим бићем, она се разлива на целокупну његову делатност и мења његове осећаје, које је Творац нераскидиво повезао са душом. Стање прелести је стање погибељи или вечне смрти.

Од времена човековог пада ђаво је добио стално слободан приступ к њему. Он се труди да нас превари и обмане, ослљањајући се на наше стање самообмане; он покреће наше страсти – те болесне склоности; њихове погубне затеве он одева у пријатну спољашњост, појачавајући нашу тежњу кка удовољавању страстима.

Стање људи у демонској прелести може да буде веома разнолико, у мери у којој је човек потчињен страстима. Но, сви који су пали у демонску прелест, то јест који су кроз развијање самообмане ступили у општење са ђаволом и потчинили му се, налазе се у прелести, храмови су и оруђа демона, жртве вечне смрти и живота у адским тамницама.

Обележја истинског духовног расположења. Света истина се објављује срцу тишином, спокојством, јасноћом, миром, покајним осећајима, удубљивањем у себе, неповерењем у себе, утешном надом на Бога. Иако ставља маску добра, лаж се познаје по томе што производи немир, мрак, неодређеност, колебљивост, несабраност, маштања; или пак само заварава срце – доноси му лажно задовољство, некакву нејасну, мутну насладу. Ова наслада заведеног срца налик је притворној тишини која влада  на површини дубоке, мрачне јазбине која у којој живе чудовишта... Заводљива наслада храни се умишљеношћу, која се рађа од финог дејства сујете што заслепљује ум и срце; она воли да се истиче и дозвољава себи да се удаљава од тачног повиновања Светој Цркви, мисли да је мудрија од ње; она, као и све друге прелести, замке ђавоље, као и сам ђаво и његово чедо – грех, не трпи миомирис који је за њих смртоносан а који испуштају покајање и његов плод – смирење. Спаситељ света је рекао: «Блажени сиромашни духом, блажени који су сада гладни, блажени који сада плачу... тешко вама који сте сада сити».[12]

Сви облици демонске прелести којима су изложени подвижници молитве појављују се одатле што у темељ молитве није положено покајање, што покајање није постало извор, душа и циљ молитве. «Ако неко – вели преподобни Григорије Синаит – са самоувереношћу заснованом на умишљености[13] машта да достигне узвишена молитвена стања, па је тако стекао не истинску ревност, него сатанску, њега ђаво лако спутава својим мрежама, као свог слугу». Свако ко покушава да на свадбу Сина Божијег уђе не у светлој и чистој одећи, убељеној покајањем, него у својим старим хаљинама, у стању грешности и самообмане, избацује се напоље, у најцрњу таму: у демонску прелест. Покајање и све из чега се оно састоји – скрушеност, душевни бол, плач срца, сузе, самосуђивање, сећање на смрт и предосећај смрти, суда Божијег и вечних мука, осећај присуства Божијег, страх Божији – дарови су Божији, дарови велике вредности, првобитни и основни дарови, залози будућих дарова, узвишенијих и вечних. Без њиховог претходног добијања, не могу се примити ни ови потоњи. «Ма како узвишени били наши подвизи – вели свети Јован Лествичник – ако нисмо стекли осећајно срце, они су и лажни и сујетни».[14] Покајање, скрушеност духа и плач – то су обележја и сведочанства исправности молитвеног подвига; њихово одсуство пак представља обележје скретања на лажни пут, обележје самообмане, прелести или бесплодности. И једно и друго, то јест и прелест и бесплодност, представљају неизбежну последицу неправилног бављења молитвом, а неправилно бављење молитвом нераскидиво је повезано са самообманом.

Маштање – замишљање духовних представа и слика. Најопаснији и најнеправилнији начин молитве састоји се у томе да онај ко се моли силом своје уобразиље ствара маштања или слике, позајмљујући их наоко из Светог Писма, а у суштини из сопственог стања, из свог пада, из своје греховности, из своје самообмане. Тим сликама он повлађује својој умишљености, сујети и гордости, обмањујући себе. Очигледно је да производи маште наше пале и падом изопачене природе заправо не постоје. Постоје измишљотина и лаж које су тако својствене и драге палом анђелу. Онај ко се предаје маштањима, већ на првом кораку молитвеног пута излази из области истине и ступа у област лажи, у област сатане, добровољно се потчињава сатанином утицају. Свети Симеон Нови Богослов (као што је већ споменуто) овако описује молитву маштаоца и њене плодове: «Он подиже ка небу руке, очи и ум, замишљајући (попут Клопштока и Милтона) Божанска саветовања, небеска блага, анђелске чинове и обитељи светих. Једном речју, сабира у својој уобразиљи све што је чуо у Божанском Писму, разматра то за време молитве, гледа на небо и помоћу свега тога буди у својој души жељу за Богом и љубав према Њему; понекад и сузе пролива и плаче. На тај начин, његово срце се мало-помало горди, а да то умом и не схвата. Он умишља да то што му се догађа и што се одвија у њему долази од Божанске благодати, као утеха. Зато и моли Бога да му подари да увек буде у таквом стању. То је обележје прелести. Такав човек, ако и буде молитвено тиховао, не може а да не поремети умом. Чак и да му се то не догоди, ипак, он никада неће моћи да достигне духовно познање, врлину и бестрашће. На овај начин прелестили су се они који су телесним очима видели светлост и сјај, они који су телесним чулом осећали мирис, они који су сопственим ушима слушали гласове. Неки од њих су полудели, па су прелазили са места на место као махнити. Други су се, примивши демона који им се јавио у лику анђела светлости, до те мере утврдили у прелести, да су до краја остајали непоправљиви, не прихватајући савет никога од братије. Трећи су, по демонском наговору, сами себе убијали, бацали се са литица и давили. И ко би могао да наброји све прелести у које је ђаво гурао такве! Уосталом, већ и на основу реченог, сваки разуман човек може да закључи колика је штета од таквог начина молитве. Ако пак неко од оних који су га употребљавали и не доживи поменуте невоље – услед заједничког живота са браћом, јер се таквим невољама најчешће подвргавају отшелници, који живе у усамљености – ипак, такав ће читав свој живот да проведе без успеха».[15]

Сви свети Оци који су описивали подвиг умне молитве забрањују не само произвољна маштања, него и примање привиђења, која и независно од наше воље могу неочекивано да се појаве. Ово се и догађа током молитвеног подвига, посебно на безмолвију. «Никако не примај – каже преподобни Григорије Синаит – ако видиш нешто чулним очима или умом, изван или унутар себе, био то лик Христа, или анђели, или неког светог, или ако угледаш светлост... Буди пажљив и опрезан! Не дозволи себи да верујеш било чему, немој да изражаваш саосећање или сагласност, не поклањај брзо поверење виђењу, макар оно било истинито и добро; остани хладан и туђ према њему, чувајући свој ум без икаквих маштања и слика. Кад неко нешто види у мислима или чулно, макар то било и од Бога, па пожури да прими, лако пада у прелест, или бар показује своју склоност ка прелести, као онај ко појаве прима брзо и лакомислено. Почетник треба да обраћа сву пажњу само на дејство срца, и јеиндо то да не сматра за прелест, а све друго да не прима до тренутка када ступи у бестрашће. Бог се неће гневити на онога ко се чува прелести и крајње опрезно пази на себе, чак и када не прими нешто што му се шаље од Бога, и послано не размотри на најпажљивији могући начин; напротив, Бог ће га похвалити због његове благоразумности».[16]

Већина подвижника Западне цркве које она проглашава за своје највеће светитеље – након њеног отпадања од Источне Цркве и одступања Духа Светога од ње – молили су се и достизали виђења, разуме се лажна, на начин који сам поменуо. Ови умишљени свети налазили су се у најужаснијој прелести... Понашање латинских подвижника, обузетих прелешћу, увек је било екстатично, услед необичне материјалне, страсне распаљености. У таквом стању налазио се Игњације Лојола, оснивач језуитског реда (нешто више о њему у другом делу). Његова уобразиља била је тако жива и изоштрена, да је, према сопственој тврдњи, било довољно да употреби само мали напор, па да се пред његовим очима појаве, по жељи, пакао или рај. Јављање раја и пакла није се догађало само под дејством људске уобразиље. Јер за то није довољно само дејство људске уобразиље. До њега је долазило под дејством демона, који су своје силно дејство присаједињавали недовољном људском, сједињујући два дејства и међусобно их допуњавајући, и то на основу слободне људске воље која је себи изабрала и усвојила лажно усмерење. Познато је да се истинским светитељима Божијим виђења дарују једино по вољи Божијој и дејством Божијим, а не по човековој вољи и његовим трудом. Осим тога, дарују се неочекивано, веома ретко, у случају нарочите потребе, према чудесном плану Божијем, а не како било.[17] Интензивни подвиг оних који се налазе у прелести обично стоји паралелно са дубоким развратом. Разврат служи као суд о ватри којом пламте прелешћени. То потврђују историјске повести и сведочанства отаца. «Онај ко види духа прелести у виђењима која има – рекао је преподобни Максим Кавсокаливит – веома често подлеже јарости и гневу; за истински миомирис смирења, или молитве, или суза, у њему нема места. Напротив, он се стално хвали својим врлинама, сујетан је и без бојазни се предаје лукавим страстима».[18]

«Мњење» – фалсифовање благодатних осећања и стања. Прелест друге врсте, тачније «мњење», делује без стварања заводљивих слика: задовољава се стварањем лажних благодатних осећаја и стања, из којих се рађа лажно схватање о целокупном духовном подвигу. Онај ко се налази у прелести «мњења» задобија лажан поглед о свему што га окружује. Он је преварен и у себи и изван себе. Код оних који су обманути «мњењем» машта делује веома силно, али искључиво у области апстракције. Она или се уопште не бави, или се ретко бави сликовитим представљањем раја, горњих обитељи и дворова, небеске светлости и миомириса, Христа, анђела и светих. Уместо тога стално ствара квази-духовна стања – тесно пријатељство са Исусом[19], унутрашњу беседу са Њим[20], тајанствена откривења[21], гласове и насладе, зидајући на њима лажна схватања о себи и о хришћанском подвигу, и, уопште, лажни начин размишљања и лажно расположење срца, чиме доводи час до опијености собом, час до распаљивања и заноса. Ова разнолика осећања појављују се под дејством префињене сујете и сладострашћа: под њиховим дејством крв добија греховне, заводљиве покрете, који изгледају као благодатна наслада. Сујету и сладострашће подстиче умишљеност, тај нераздвојни сапутник «мњења». Ужасна гордост, налик демонској, представља главну особину оних који су усвојили ове две прелести. Оне који су заведени првим обликом прелести гордост доводи до у стање очигледне умне поремећености; а код оних који су обманути другим видом такође долази до повреде ума, која је у Светом Писму названа «изопаченим умом» (2. Тим. 3,8), и која је мање приметна јер ставља маску смирења, побожности и мудрости, а познаје се по својим горким плодовима. Они који су заражени «мњењем» о својим вредностима, нарочито о својој «светости», способни су и спремни на сваку подвалу, на свако лицемерје, лукавство и обману, на сваки злочин. Они одишу непомирљивим непријатељством према служитељима истине, и са дивљом мржњом се устремљују на њих, када ови прелешћенима не признају стање које им се приписује и које се истиче пред светом, заслепљеним «мњењем»...

«Мњење» се састоји у томе, да се себи присвајају заслуге које даје Бог, односно да се себи приписују непостојеће заслуге. Оно је сједињено са надом у себе и хладним, површним исповедањем Искупитеља. Бог се прославља ради прослављања себе, као што је био прослављен фарисеј (Лк. 18,11). Они који су у власти «мњења» углавном су предани сладострашћу, без обзира на то што себи приписују узвишена духовна стања, која немају везе са правилним православним подвишништвом; малобројни међу њима уздржавају се од грубе потчињености сладострашћу, и то једино зато што код њих преовладава грех над греховима – гордост.

Из те врсте прелести поникле су погубне јереси, расколи, безбожност, богохуљење. Очигледно најнесрећнија последица овога јесте неправилно деловање, штетно и за себе и за ближње – зло, које се, без обзира на његову јасност и раширеност, слабо примећује и разуме. Делатницима молитве зараженим «мњењем» догађају се и несреће које су свима очигледне, али ретко: јер «мњење» које ум доводи до најужаснијих заблуда, не доводи га до помаме, као што чини растројена уобразиља. На Валаамском острву, у удаљеној колиби, живео је схимонах Порфирије кога сам и ја видео. Бавио се подвигом молитве. Какав је то подвиг био – није ми тачно познато. Да је био неправилан може се претпоставити по омиљеном штиву монаха: он је високо ценио књигу западног писца Томе Кемпијског «О угледању на Христа» и руководио се њоме. Та књига написана је из «мњења». Порфирије је једном увече, у јесење време, посетио старце из скита који се налазио недалеко од његове пустиње. Када се опраштао са старцима, они су га упозорили речима: «Не помишљај да идеш преко леда јер се тек појавио и још је веома танак». Порфиријева пустиња била је одвојена од скита дубоким заливом Ладошког језера, које је требало заобићи. Схимонах је одговорио тихим гласом, са спољашњом скромношћу: «Ја сам већ постао лак». Отишао је. После неког времена чуо се очајнички крик. Старци у скиту су се узнемирили и истрчали напоље. Био је мрак. Нису брзо нашли место на коме се догодила несрећа; нити су брзо нашли средства да дођу до утопљеника: извукли се тело које је душа већ напсустила.

ДРУГИ ДЕО

Карактеристичне црте из живота и учења римокатоличких светих

Фрања Асишки[22]

«Током моје молитве преда мном су се појавила два

велика светила – једно у коме сам препознао Творца,

и друго у коме сам препознао самога себе».

(речи Фрање Асишког о својој молитви)

«Истински праведници за себе увек мисле да су недостојни Бога».

(изрека светог Исака Сиријца)

Живот пре обраћења. Фрања (Франциско) се родио 1182. године у Италији, у граду Асизију; његова породица била је једна од најбогатијих у граду. Фрањин отац, по имену Бернардоне, био је угледни трговац платном.

У раним годинама свога живота Фрања се није одликовао религиозношћу, иако је по природи био младић склон маштањима. Није био васпитаван на псалтиру, него на савременим романима о витезовима, њиховој слави и великим подвизима. Крај дванаестог века био је време одушевљења витештвом у Западној Европи. Витезове су опевали у оно време познати трубадури. Била је то епоха песама о краљу артуру и витезовима округлог стола.

Пошто није био без практичних способности, Фрања је рано почео да помаже оцу у његовом трговачком послу, и то успешно. Али истовремено код њега је била приметна склоност ка расипништву: много новца трошио је на раскош и задовољства.[23] Фрања је волео забаве. Радо је посећивао гозбе својих другова, уживао је у музици. На тим гозбама Фрању су бирали за предводника, или «краља» празника, па би он са жезлом у рукама предводио своје вршњаке. Први Фрањин биограф, његов савременик Тома из Челана, говорећи о тим теревенкама, примећује да је за њихове учеснике, за те Фрањине другове у пијанчењу, хришћанство било само мртво слово на папиру. Њихова гордост била је таква да су тежили ка томе да се на делу покажу чак и горима него што су заправо били.[24] Фрања у том погледу није заостајао за својим друговима. Како саопштавају њему најближи биографи, Тома из Челана и тројица пријатеља (Лав, Анђео, и Руфин), он је чак сматрао за дужност да у неуздржаном животу превазиђе своје другове.[25]

Фрањини родитељи нису видели ништа лоше у таквом начину живот њиховог сина. По речима поменутог Томе, чак су га и подстицали, поносни на његову популарност и светске успехе.

Без обзира на живот пун раскоши и сујете, без обзира на гордост и маштања о слави, која су се код Фрање показивала кроз овакве изјаве: «Знате ли да ће доћи дан када ће се читав свет поклонити преда мном?»[26] – без обзира на све то, он би понекад имао наступе доброте и портвованости који су изазивали дивљење: поглед на сиромаха дирнуо би његово срце и он се, ако је сав новац потрошио, не би устезао да скине свој огртач и подари га сиромаху. Фрањино саосећање према сиромасима и невољницима није познавало границе.

То је Фрању његово срце, које је инстинктивно стремило ка добру, чувало да се преко мере не препусти тим грубим падовима којима је младост уопште склона.

Почетак Фрањиног јавног служења и оснивање реда. Двадесет четвртог фебруара 1209. године, за време мисе у капели (близу које је живео) Фрања је чуо свештеника како чита следеће речи из Јеванђеља, речи које је Христос упутио Својим ученицима када их је слао на проповед Царства Небеског: Не носите злата ни сребра ни бакра у појасевима својим, ни торбе на пут, ни две хаљине, ни обуће ни штапа и тако даље.[27]

Након ових речи и након што је свештеник детаљно објаснио њихово значење, Фрања је, испуњен ентузијазмом, одједном ускликнуо: «Ето шта ми је чинити! Ето чему хоћу да посветим све своје снаге!»...

Наиласком овог откривења Фрања је, како му се чинило, сватио своје право призвање – призвање да постане апостол. Истински ученици Спаситељеви треба да постану Његови апостоли – решио је Фрања. Ослобођени од свега сујетног и дубоко надахнути, они треба да иду по свету и изнова људима објављују велике речи: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско.[28] Одлучио је да почен буквално да испуњава овај захтев.

Излазећи из малене цркве изуо је своје сандале, скинуо огртач који га је штитио од хладноће, појас је заменио ужетом и, одевен у сиву хламиду, какву су обично носили сиромашни сељаци у том крају, бос, са капуљачом на глави, осећао се као преображен. Спољашња промена била је незнатна – говори о том догађају В. Херије – али у њој је била садржана за Фрању велика идеја: следити Христа.[29]

Он је тежио ка томе да идеализује све што је подвижник требало да испуни, тежио је ка томе да идеализује и саме подвиге покајања и милосрђа. Ово се види из тога како се Фрања односио према сиромасима. У његовим очима сиромаси су представљали бића која су стајала веома високо у поређењу са другим људима. Према гледишту католичког светитеља сиромаси представљају носиоце свете мисије, будући да су слика Христа Који је лутао као сиромах. Стога у својим поукама Фрања чак обавезује своје ученике да траже милостињу...[30]

Шеснаестог маја исте године, када је Фрања започео своју проповед, придружила су му се два следбеника (тај дан сматра се даном оснивања Фрањевачког реда). Њихов број постепено је растао, и када их је било већ седам, Фрања их је послао на дело проповеди у народ. Коначно, исте 1209. године Фрања и његови следбеници, којих је већ било дванаесторица, пошли су у Рим код папе Инокентија III, да би затражили његов благослов за дело које су започели. Инокентије III је прихватио оснивање новог реда, али је као неизоставни услов поставио његову потпуну потчињеност Христовом намеснику на земљи – папи.

Фрањина виђења. Почетком августа 1224. године Фрања је решио да јесењи пост (до Успења) проведе на пустој планини Алверна, коју је на коришћење њему и његовим следбеницима дао гроф Роланд од Катане. На планину су са Фрањом пошла и петорица његових ученика, међу њима и фрањевац Леон, који му је био најближи по својој љубави и оданости.

Леон се једном тихо приближио Фрањиној колиби и издалека чуо како тихо одзвања глас светога. Фрања се молио. Пришавши још неколико корака, Леон је угледао Фрању на коленима, са погледом усмереним ка небу. Стао је као укопан и разазнао следеће речи Фрањине молитве:

«Господе, шта сам ја пред Тобом? У поређењу са силом Твојом, шта значим ја, ништавни црв земаљски, Твој ништавни слуга?»

Фрања је непрестано понављао ове речи све док Леон није одао своје присуство неопрезним покретом.

Леон је замолио Фрању да му објасни смисао своје молитве.

«О, јагњешце мало пастира Исуса, – рекао је Фрања – мој љубљени и драги Леоне! За време ове молитве коју си чуо, преда мном су се појавила два велика светила. Једно, у коме сам презнао Творца, и друго, у коме сам препознао самога себе»...[31]

Четрнаестог септембра уочи свитања Фрања се молико покрај своје келије подигавши руке к небу. «О Господе Исусе – молитвено је вапио Фрања преклонивши колена – молим те само за две милости: пошаљи ми их пред смрт. Прва је – да ја, колико је то у мојој моћи, душом и телом могу да поднесем све муке, које си Ти, Најслађи Исусе, доживео током Својих страдања. И друга милост за којом жудим је да, колико је то могуће, могу да осетим свим својим бићем ту неограничену љубав којом си пламтао Ти, Сине Божији, и која те је натерала да претрпиш толике муке за нас, презрене грешнике!»

Током дуготрајне молитве Фрања је стекао уверење да је Господ прихватио његова мољења, те да ће ће добити и једно и друго што тражи, у границама у којима је то могуће за створење Божије. Чим је постао свестан да ће се то догодити, предао се сазерцавању Спаситељевих страдања, сазерцању које га је довело до највишег степена усредсређености. Тада се пламен Фрањине религиозне енергије распалио у њему тако силно, да је од сувишка љубави и саосећања осетио да се сасвим претворио у Исуса (Il se sentit change tout a fait en Jesus).[32]

У те јутарње сате, док је клечао пред Господом и горео пламеном који га је обузео, Фрања је одједном угледао како са неба к њему силази шестокрили Серафим.

Серафим се тако приближио светоме, да је Фрања на њему јасно могао да види слику Распетога, и то како су крила серафима била распоређена: два крила подизала су се изнад главе, два су била раширена за лет, а још два скривала су његово тело.

Поглед на ову појаву изазвао је у њему страх и трепет. Осетио је уједно и пуноћу радости, и осећај туге, и узбуђење, будући да је доживео велику срећу да га Сам Спаситељ удостоји Свог пријатељског јављања, пуног нежности; но, истовремено, поглед на Господа прибијеног на крст причињавао је Фрањи неописиву тугу...

После неког времена чудесна појава је ишчезла. Од тог тренутка у Фрањином срцу заувек се утврдио силан пламен – жива љубав према Спаситељу. У његовим житијима каже се да је «опијен љубављу и састрадавањем са Христом понекад левом руком подизао нарамак дрва са земље, а десном као да је преко њега превлачио гудалом, па је тако певао француску песму о Господу Исусу Христу». Ту песму завршавао би сузама жалости због страдања Христових и тешким уздасима, при ћему је заборављао на све око себе и поглед заустављао на небу.[33]

На његовом телу ово јављање оставило је слику и чудесан одраз трагова Христових страдња, јер од тог тренутка на Фрањиним рукама и ногама као да су почели да се показују клинови. Изгледало је као да су руке и ноге у центру биле пробијене тим клиновима... На десној страни груди постао је видљив траг од ударца копљем, упаљен и крвав, одакле је крв пробијала на одећу.

Фрања је све ово скривао од браће; чак је и завијао своје руке, али због рана на ногама није више могао нормално да хода. Браћи је убрзо постало јасно, нарочито када су добили да перу Фрањине крваве завоје, да он на својим грудима, рукама и ногама носи слику Спаситеља и телесну сличност са Њим.[34]

Ове појаве потом су добиле нарочит назив: «стигматизација». А саме ране које се код таквих појава образују на телу, католици су од тада почели да називају «стигмате».

Овде пре свега не може да не изненади запањујућа сложеност Фрањиног виђења. На самој визији серафима, који је изненада за Фрању сишао са неба, силом његове уобразиље била је некако постављена друга визија – она за којом је Фрања посебно жудео: слика распетог Христа.

Карактеристично је и то да је у представи о Исусу Христу на Фрању утисак оставио првенствено Спаситељев земаљски живот и да је био импресиониран Његовим страдалничким ликом. Фрањи тај утисак као да је долазио споља и он је свим силама своје душе стремио за тим да подражава Исуса Христа. За њега је Исус Христос био као некакав спољашњи премет и Фрањина мистика развијала се полазећи од слике Исуса Христа и Његових страдања.

Треба рећи да је подражавање Христа доводило Фрању до директног копирања Спаситељевог живота. Тако, на пример, када су се у почетку Фрањине делатности око њега сабрала седморица ученика, он их је – попут Спаситеља који је на проповед послао Своје апостоле – упутио да проповедају, при чему им је дао готово истоветна упутства: «Идите по двојица на разне крајеве земље проповедајући мир људима и покајање ради опроштаја грехова».[35] Посебно је интересантно да је три дана пре своје смрти Фрања пред својим ученицима чак извео нешто налик самој великој Тајној Вечери. Најпре је наредио да донесу Јеванђеље по Јовану и да му читају оно место где се каже да је Исус Христос знао да је дошао Његов час. Затим је заповедио да донесу хлеб, благословио га је, рекао да се разломи, и свакоме од присутне браће дао је по залогај. «Он се сетио – каже хроника – свете трпезе коју је Господ последњи пут празновао са Својим ученицима».[36] «Ево Бог ме призива – рекао је самртник – и ја праштам свој мојој браћи, како присутнима тако и одсутнима, њихове увреде и заблуде, и отпуштам и грехе, колико је то у мојој власти».[37]Коначно, Фрањине последње речи биле су: «Испунио сам оно што сам био дужан да испуним. Христос ће вас научити како даље да поступате. Праштајте, децо... Ја се враћам Богу; нека се Он смилује над вама»... Две године после смрти Фрање Асишког (+3. октобра 1228) Римокатоличка црква га је канонизовала као светога.

Игњације Лојола

«До разговора долази онда када човек замисли пред собом Исуса Христа, распетога на крст».

(Из поука Игњација Лојоле о сазерцању)

«Сам од себе не стварај слике и не обраћај пажњу на оне које се саме стварају , нити дозвољавај уму да их прима у себе. Јер све ово, будући да долази споља, служи за обману душе. Ум и сам по себи има природну силу да машта и лако може да створи привидне слике онога што жели... Тад онај ко ово доживљава постаје машталац, а не безмолвник».

(Преподобни Григорије Синаит, подвижник из 14. века)

 

«Избави нас Господе од заноса у молитви. Узбуђење, силни потреси и узнемирења представљају просто кретање крви услед распаљене уобразиље. За такве молитве многа упутства написао је Игњације Лојола. Људи долазе до таквих заноса па мисле да су узишли на високе степене, али све су то мехурићи од сапунице: права молитва је тиха и мирна, и она је таква у свим својим степенима».

(«Писма о хришћанском животу» епископа Теофана Затворника)

 

«Уобразиља – способност стварања и задржавања слика, представља најмање цењену и најнижу способност! Већ и због тога њој не треба допуштати да се појављује у вишој области какава је молитва... Ако допустите слике, постоји опасност да се молитва претвори у маштање... Сећам се шта је рекао један старац који је на молитви увек сликовито представљао Бога. Када су му објаснили да не треба тако да чини, он је рекао: 'Ви сте ми одузели Бога'... А нису му  одузели Бога, него његово маштање».

(«Сабрана писма епископа Теофана»)

Игњације Лојола је рођен 1491. године у Шпанији, у аристократској породици. Године младости провео је на двору шпанског краља. Као и Фрања, у то време се одушевљавао средњевековним романима. Жудео је за славом, па је са тридесет година учествовао у бици против Француза, приликом одбране града Памплоне, где је био тешко рањен. Током опоравка почео је да чита житија светих, чији су подвизи – посебно они Фрање Асишког – у његовим очима добили ону вредност коју су раније имали подвизи витезова и хероја. Фрањин пример привлачио је Игњација. Почео је да машта о апостолској служби и решио да се посведи проповедништву. Најпре се, у невеликом каталонском градићу Манреси, посветио аскетском животу. У то време доживљавао је различита виђења. Затим је 1528. пошао у Париз како би добио теолошко образовање. У Паризу је створио круг пријатеља које је надахњивао за дело проповедништва. Тај круг је коначно формиран 1534. године. Године 1537. Лојола је пошао у Рим; тамо је добио папин благослов за оснивање реда Исусоваца (Језуита). Устав тог реда потврђен је 1540. године. Лојола је добро организовао и развио ову установу, створивши од ње моћно оружје римокатоличке пропаганде. Несумњиво, он је поседовао огроман организаторски таленат. Умро је 1556. у Риму. Седамдесетак година после смрти Католичка црква га је убројала међу свете.

Фрања Асишки је у католичком свету оставио јасно сећање на своју мистику; Игњације Лојола је ту мистику развио, написавши, између осталих дела, познато руководство за достизање екстатичких стања под насловом «Духовне вежбе».

Прелазећи на ближе разматрање Лојолиних «Духовних вежби», видимо да се, након првих корака који се сматрају за веома важне, тачније – вежбања отшеника у провери своје савести (“examen”) и у кајању за грехе (“manrese”, Introduction 8), следећа најважнија вежбања код Лојоле представљају терминима “mediter” и“contempler”.

Под речју «медитација» подразумева се бављење апстрактним сазерцањима (апстрактном мишљу), «када човеково памћење обнавља у његовом уму сећање на неку хришћанску догматску или моралну истину, и када уједно мисао почиње да тежи ка њеном усвајању а воља подвижника усмерена је ка потчињавању истини, ка подстицању себе на жељу да се веже за њу.[38]

Под речју «контемплација» не подразумева се сазерцавање нечег апстрактног, него сазерцавање истине оваплоћене у Спаситељевом животу, при чему се човекова душа «учи да у својој уобразиљи види и чује оваплоћену Реч, да се саживи са Богочовеком и да Га сазерцава».[39]

На крају, код Лојоле осим ових стања сазерцања постоји и више стање “application des sens”, које настаје онда «када се напрегнути рад уобразиље већ окончао, када се тајна из Спаситељевог живота већ слободно појављује пред душом онога ко сазерцава, када се она одвија пред његовим очима и производи утисак на сва његова чула».[40]

Метод увођења човека у ова сазерцања је следећи: предмет, или сиже сазерцања, према Лојоли, треба да буде утврђен и разграничен на две или три тачке које се везују за сећање и које у себи садрже околности које заслужују да се на њих обрати пажња. Затим приступа почетку вежбања који се назива «увод» (prelude). Он овладава својим сећањем, својом уобразиљом и на крају својом вољом. «Сећање га снабдева моментима који су раније били забележени у мозгу. Уобразиља од њих ствара нешто попут слике, а срце се ватрено моли тражећи спознају и љубав, и све се то чини као у присуству Самог Исуса.[41]

По речима католичке књиге “Manrese”, Игњатије сматра да се помоћу ових вежби, пре свега вежби у провери своје савести и кајању због грехова, човеку пружа могућност да постигне следеће: ако је човек који започиње свој подвиг грешан, али је при томе наоружан добром вољом, разуман и слободан за подвиг (господар свога времена и своје будућности), Игњације се нада да ће од таквога, макар био и «несрећни грешник», направити светог човека, па чак и великог светог.[42]  

Из књиге Игњација Лојоле “Exercises spirituels” («Духовне вежбе») навешћемо примере његовог вежбања у сазерцању.

Горе смо рекли да је, према Лојолиним упутствима, предмет или сиже сазерцања требало да буде унапред одређен и разграничен на две или три тачке за које се везује сећање и које се тичу одређених упечатљивих околности.

Узмимо најпре примере оних тачака за које Лојола саветује да у своме мозгу треба да их утврди онај ко намерава да сазерцава ад (циљ овог сазерцања је да се покајник доведе до искреног покајања због својих грехова).

Прва тачка састоји се у томе да вежбач помоћу уобразиље види ужасни адски пламен. Лојола каже: «Ја ћу тамо видети и пажљиво ћу посматрати душе људи које су затворене у своја пламтећа тела, као у вечне тамнице».

Друга тачка састоји се у томе «да се такође помоћу уобразиље чују стењање, вапаји и крици који раздиру душу док одјекују тим погибељним местом, да се слушају проклињања која се непрестано упућују Исусу и Његовим светима»

Трећа тачка састоји се у томе да опет некако замислиш да осећаш дим, сумпор, смолу, једном речју онај одвратни задах који «мора да се осећа у пећини препуној свакојаке трулежи».

Четврта тачка се састоји у следећем: «Испробајте све оно што је понајвише горко у свету. Потрудите се да постанете осећани за сузе које непрестано изливају одлучени. Потрудите се да осетите угризе црва који раздире грешнике».[43]

Сада ћемо да наведемо пример вежби које се називају «уводним» (preludes). Уводне вежбе које узимамо односе се на сазерцавање «првог дана оваплоћење Бога-Речи».

Прва уводна вежба овог сазерцања састоји се у томе «да представите себи, као да вам се одвија пред очима, читав историјски ток тајне оваплоћења, тачније – како Три Лица Свете Тројице посматрају ову земљу насељену људима који у гомилама одлазе у ад. Како Света Тројица, дирнута састрадавањем, одлучује да пошаље Бога-Реч Који би се оваплотио у човека и спасао људски род; последица ове одлуке било је то да се арханђел Гаврило у одређени дан јавио као весник блаженој Дјеви Марији».

Друга уводна вежба састоји се у «живом замишљању места, као да се види сопственим очима. Овде прво замишљају земљу насљену многим народима, и у једном малом углу те васељене, у Галилеји у граду Назарету, кућицу у којој живи света Дејва».

Трећа уводна вежба то је «молба да ја, који се молим, спознам тајну оваплоћења Речи, да та спознаја све више и више распламсава моју љубав према Њему и да ме примоа да служим искуљчиво Њему».[44]

А ево примера  сазерцања који смо већ навели, у облику разговора између отшелника и распетог Христа, Кога он види у стању сазерцања.

Опис тог разговора пренећемо буквално, онако како је дат у «Духовним вежбама».

«До овог разговора долази онда кад човек пред собом замисли Исуса Христа распетог на крсту... За време док се ова страшна слика појављује пред човековим очима, он почиње да испитује себе и да размишља о томе шта је заправо привукло Творца да се очовечи и  узме облик створења и слуге. Како се догодило то да, поседујући по Својој суштини вечну природу, Он пристане да сиђе до стања смрти и до правих смртних страдања?

При томе треба кривити себе, прекоревати своју савест и постављати питање:'Шта сам ја до сада учинио за Исуса Христа? Могу ли да кажем да сам заиста учинио нешто за Њега? Шта ћу, у крајњој линији, чинити од сада? Шта треба да чиним'?

Усмеривши на тај начин поглед ка распетом Исусу, рећи ћу Му све што ми буду сугерисали ум и срце... Овај разговор може се упоредити са разговором два пријатеља, или слуге са својим господаром».[45]

Превод: Младен Станковић

_____________

[1] Према тексту издања «Мистика Церкви по сравненію съ мистикой католической» Моск. губ. Типографія И. Иванова, Сергіевъ Посадъ, 1914. г, објављено у часопису «Православная жизнь», бр. 9. и 10. за 2000. годину, Holy Trinity Monastery, Jordanville, NY, USA.

[2] Упореди: други део 28. свеске, а такође и свеску 30.

[3] Исто.

[4] Позајмљено из 4. тома дела епископа Игњатија (Брјанчанинова). Изд. 3, СПб, 1905, с. 487-500.

[5] Западни мистици су готово сви били у овом стању. Треба прочитати само неколико страница из њихових дела, па да се човек у то увери. Тако је на пример било са мајком Терезом. Детаљније о томе види у другом делу.

[6] Свети Григорије Синаит, «Добротољубље», 1. део.

[7] Примера ради указаћемо на откривења Јакова Бемеа (1575-1624), немачког философа-мистика. Једном, када је имао двадесет пет година, Беме је «пролазећи пољем у Херлицу сео на земљу како би предахнуо. Погледавши на траву и друго биље, благодарећи свом унутрашњем просветљењу, прозрео је њихову суштину, њихову корисност, и њихова својства». Један од својих каснијих доживљаја он описује на следећи начин: «За четврт сата ја сам видео и сазнао више, него што би могао да ми пружи дугогодишњи боравак на универзитету, јер сам увидео и спозано битије свих ствари, дубину и бездан, вечно постојање Свете Тројице, порекло света и свих ствари од мудрости Божије... Видео сам и спознао сву активну суштину, како у добру, тако и у злу, затим порекло тих начела и њихову међусобну зависност; исто тако, схватио сам на који је начин започео процес рађања у плодоносној утроби вечности». Нешто слично срећемо и код Џорџа Фокса: «Налазио сам се – вели он – у стању у коме је био Адам пре пада. Откривена ми је тајна стварања. Дато ми је да видим како су све ствари добиле свој назив, сходно својој природи и својствима. У мени се појавила мисао како би можда, ради добра човечанства, требало да постанем лекар, с обзиром на то да ми је Господ тако јасно разоткрио природу и својства свих ствари (Джемсъ, «Многообразіе религіознаго опыта», Москва, 1910, сс. 399-400).  

[8] Мт. 5,8.

[9] Ис. 54,13; упор. Јн. 6,45.

[10] Позајмљено из дела епископа Игњатија (Брјанчанинова). Изд. 3, СПб, 1905, 1. том с. 230-231; 4. том с. 445; 1. том с. 233-236, 243-244, 250-251, 253-254.

[11] Почетак 3. беседе преподобног Симеон Новог Богослова (издање Оптине пустиње, 1852).

[12] Цит. дело еп. Игњатија (Брјанчанинова). Изд. 3, т. 4, с. 445.

[13] У изворнику стоји: «ако неко машта да мњењем доспе високо». Овде је употребљен описни израз како би се јасније показало значење речи «мњење» – прим. ред.

[14] Лествица, поука 7.

[15] «О првом начину пажње и молитве», «Добротољубље», 1. (или 5.) том.

[16] Исто.

[17] Свети Исак Сиријац, слово 36.

[18] Разговор преподобног Максима са преподобним Григоријем Синаитом.

[19] Том Кемпијски, «О угледању на Христа», књига II, гл. 8.

[20] «О угледању на Христа», књига III, гл. 1.

[21] Исто, књига III, гл. 3.

[22] Позајмљено, уз знатно скраћивање, из књиге М. В. Лодиженског «Свет незримый», СПб, 1912 г, стр. 88-132. Аутор је ради излагања живота Фрање Асишког користио селдећа дела: 1. Johannes Joergensen, “Saint Francois d’Assise. Sa vie et son oeurve”. Paris, 1910. Ово истраживање, које у себи садржи све што се, мање или више веродостојно, могло сабрати о Фрањи, изашло је у Француској 1909. године; оно је имало огроман успех, па се већ 1910. појавило 11. издање; 2. П. Сабатје, «Живот фрање Асишког», «Посредни», Москва, 1895; 3. Херије В. И. «Фрања, апостол сиромаштва и љубави», Москва 1908; 4. Емил Жебар, «Свети Фрања Асишки». Бибилиотека Суворина (последње три књиге преведене су са француског на руски).

[23] Joergensen, стр. 16-17.

[24] Исто, стр. 15.

[25] П. Сабатје, «Живот Фрање Асишког», стр. 8.

[26] Joergensen, стр. 27.

[27] Мт. 10,9-10.

[28] Joergensen, стр. 84.

[29] В. Херије, стр. 26.

[30] Исто, стр. 129.

[31] Joergensen, стр. 443.

[32] Исто, стр. 446.

[33] В. Херије, стр. 156.

[34] Joergensen, стр. 445-448.

[35] В. Херије, стр. 27.

[36] Исто, стр. 114-115.

[37] И. Сабатије, стр. 352. Судећи према овим речима Фрања је у тренуцима пре смрти осетио да је у стању, као и сам папа, да отпушта грехе. Отвпуштање грехова изван тајинстава исповести и евхаристије у католичком свету представља прерогатив папске власти. Овом сценом која се догодила пред смрт, Фрања се својим ученицима показао као сличан Самом Спаситељу света. 

[38] Исто, Intr. 8.

[39] “Manrese”, Int. 8.

[40] Исто, Intr. 9.

[41] Исто, Intr. 8.

[42] Исто, Intr. 15.

[43] “Exercises spirituels”, Premiere semaine, Cinquieme exercise, pp. 70-71.

[44] “Exercises spirituels”, Seconde semaine, Premirere meditation, pp. 95-97.

[45] “Exercises spirituels”, Colloque, pp. 56-57.

 

                                                              

Последњи пут ажурирано ( субота, 16 јануар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 62 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.