До сада је митр. Амфилохије сведочио о „светости“ Фрање Асишког само усмено. Писац ових редова је саслуживао на свечарској Литургији, коју је поводом 1700 година Миланског Едикта  служио Патр. Иринеј са епископима и свештеницима на Томиндан 2013. у Ман. Лелић, и чуо како је митрополит тада у беседи, поред осталог, рекао да Европа треба да иде за Св. Иринејом Лионским и Св. Фрањом Асишким.

То исто је поновио окупљенима на октобарским протестима прошле године у Подгорици, рекавши да је права Европа она Св. Бенедикта Нурсијског и Св. Григорија Двојеслова, али и Св. Фрање Асишког и Дантеа[1]. Коначно, усмена канонизација Фрање Асишког од стране митр. Амфилохија добила је своју писану потврду. У Предговору књизи Свети Сава Српски митополит је написао: „Биографија Светог Саве је започела да се пише руком његових ученика, монаха Доментијана и Теодосија. Каснија сва историја наше Цркве, наше духовности, наше културе, па и државности, оно што је највеће и најљепше у њој, највећим дијелом је наставак те биографије. По томе, Свети Сава спада међу изузетне историјске личности, не само нашег народа и не само у свом времену: он је заиста човјек по свом дјелу савремен и свевремен. Попут свог савременика Светог Фрање Асишког који је одиграо изузетну улогу у духовним промјенама западног хришћанства, тако је Свети Сава, својим подвижничким животом и радом, својом везаношћу и упућеношћу на Никеју, на Цариград, духовним рођењем и обликовањем у Светој Гори, својим сусретима са најважнијим духовним и историјским личностима тадашње културне Европе, путовањима и поклоњењима на Блиски Исток, и у Свету Земљу, од суштинске важности за православни исток“[2].

Светост Православне Цркве

Светост је једна од четири догматска својства Цркве, одогмаћена Никејско-цариградским Символом вере: „Верујем у Једну, Свету, Саборану и Апостолску Цркву“. Своју Светост Црква црпи од своје Главе – Господа Исуса Христа. Црква у својој утроби рађа Духом Светим синове Богу Оцу за Царство Небеско. Светост је призив и заповест онима који су у Цркви у Св. Тајни Крштења рођени за вечни живот: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 8). О светости Цркве Св. Авва Јустин пише: „Она је света као Богочовечанско тело Христово, коме је сам Господ Христос бесмртна глава, а Дух Свети – бесмртна душа. Зато је у њој све свето: и учење њено, и благодат њена, и тајне њене, и врлине њене, и све силе њене, и сва средства њена, уризничени у њој за освећење људи и твари“[3]. Разумљиво је, отуда, да светости, тј. светих, као ни спасења нема ван Цркве. Ако митр. Амфилохије назива Фрања Асишког „светим“, онда он исповеда да светост и спасење обитавају и у Римокатоличкој папистичкој јеретичкој заједници, односно, њу признаје за Цркву са спасоносним и светоплодним тајанама: Крштењем, свештенством и Евхаристијом.

Свети Оци о Латинској цркви

Међутим, о папистима као Цркви, и Фрањи Асишком, као плоду њене „светости“, митрополит се није могао учити ни од Св. Јустина Ћелијског, свог духовног оца, нити од Св. Григорија Паламе, на чијем је богословљу о Светој Тројици докторирао. Св. Григорије Палама пише: „Одступање од исправног учења било је заједничко свим Црквама, јер је током векова зло прљало час једну, час другу Цркву. Но, само се Латинска Црква после отпадништва није вратила, иако је огромна и заузима врховно место, односно запоседа најузвишеније место од свих патријарашких престола. Њој, која је највећа од свих Цркава, дешава се оно што и највећој од свих животиња – слону. За њега, наиме, кажу да ни за време сна не леже на земљу ради одмора, него само мало повије бокове; ако се пак деси да падне, никако не може да устане. Код слонова, међутим, разлог је телесна тежина и масивност, коју они са муком носе и која их, попут каквог претешког олова, притиска надоле – но, код Латина је у питању само надменост, за коју могу рећи да представља неизлечиву страст, што, по речима апостола Павла, јесте нарочито својство само лукавога; због те надмености ни он не може бити излечен у векове… Онима, међутим, који су својевољно пали, ништа не може помоћи, чак и ако је лек против лажног учења приготовљен и понуђен од самих небеских умова. Управо се на њих односи порука изражена пророчким речима: ‘Лечисмо Вавилон, али се не исцели’“[4]. А Св. Јустин Србски о папистима као цркви, и, посредно, о „светости“ Фрање Асишког каже: „Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и Богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо, а на његово упражњено на земљи место постављен Његов заменик, Vicarius Christi – папа. Каква трагична нелогичност: свуда присутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству: Црква је претворена у државу, папа је постао владар, владике су проглашене за кнезове, свештеници су постали вође клерикалних партија, верници су проглашени за папске поданике, Еванђеље је замењено ватиканским зборником канонског права, еванђелска етика и методика љубави замењена је казуистиком, језуистиком и ‘светом’ инквизицијом. А то значи: систематским уклањањем, уништавањем свега што се не клања папи, па чак и насилним превођењем у папску веру и спаљивањем грешника у славу кроткога и благога Господа Исуса“[5]; „Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ‘латинска јерес’. А колико је од тада нових догамата папа измислио и ‘непогрешиво’ одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес. А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио. Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Православне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву“[6]. Св. Григорије Палама недвосмислно говоро о неповратном паду надмене Латинске Цркве, а Св. Јустин је кристално јасан да је код паписта-јеретика „света“ једино њихова инквизиција!

Није, дакле, у праву митр. Амфилохије када Фрању Асишког назива „светим“ и тиме себе доводи у несагласност са својим Светим духовним Оцима и Учитељима, односно под осуду због преступања Господње заповести да ученици не смеју бити већи од својих учитеља: „Доста је ученику да буде као учитељ његов“ (Мт. 10, 25).

Из „Житија“ Фрање Асишког

У прилог „несветости“, тачније демоно – а не Светодуховске- надахнутости живота, подвига, дела и мисли архипрелешћеника Фрање из Асиза, навешћемо неколико потврда из његовог „житија“. Све што је он радио било је покретано и ношено бескрајном сујетом, глађу за похвалама и жеђи за славом људском. И као што глумци и лакрдијаши своје представе изводе пред светом да би од света били хваљени и слављени, тако је и Фрањо све своје „свете“ представе изводио пред светом. Пост: „’Није згодно да ме народ сматра испосником, а ја се, међутим, насамо тјелесно кријепим.’ Зато је, распаљен духом свете понизности, устао и на улици града Асиза позвао народ те је с много браће, коју је довео са собом, свечано унишао у велику цркву. Свезавши уже око врата, наредио је да га гола, само у гаћама, наочиглед свима одвуку до камена на који су обичавали стављати злочинце да их казне. Иако бијаше грозничав и исцрпљен, успео се на тај камен и с великим жаром срца проповиједао у вријеме оштре студени. И док су га сви слушали, наглашавао је како га се не смије славити као духовна човјека, него га, штовише, треба презирати као путена и прождрљива“[7]. Сиромаштво, по коме је Фрањо пожелео да се „прослави“ (!): „Иако је одлучио прославити се по повластици сиромаштине коју обичаваше називати: сад мајком, сад заручницом, сад господарицом. Сиромаштином је желио надмашити све остале, јер је од ње научио да се од свију сматра најнижом. Ако би кад опазио некога тко је по свом вањском изгледу био од њега сиромашнији, одмах би себе прекорио и потакнуо да оствари нешто слично, као да се натјецао са супарницом сиромаштином, бојећи се да ће га у ономе другом побиједити“[8]. Слична је по смирењу и следећа његова одлука: „Одлучивао је да ће под Кристовим водством изводити велике ствари“[9]. Након следеће молитве Фрањо је имао виђење серафима који је пред њега донео Христово Распеће, и унутрашње сведочанство „да се сасвим претворио у Исуса: „О Господе Исусе, молим те само за две милости: пошаљи ми их пред смрт. Прва је – да ја, колико је то у мојој моћи, душом и телом могу да поднесем све муке, које си Ти, Најслађи Исусе, доживео током Својих страдања. И друга милост за којом жудим је да, колико је то могуће, могу да осетим свим својим бићем ту неограничену љубав којом си пламтао Ти, Сине Божији, и која те је натерала да претрпиш толике муке за нас, презрене грешнике!“[10]. Сведочанство тог демонског виђења и гордог поистовећивања са Христом јесу ране на Фрањиним удовима и грудима, тзв. стигмате[11]. Као што му је читав живот био јаван, таква му је била и кончина – јавна и театрална; онај који „није“ љубио свет, за љубав света је приредио представу: „Кад је био допремљен онамо да примјером покаже како заиста нема ништа заједничко са свијетом, у оној се тако тешкој болести која је имала довршити све његове патње у светој горљивости духа сасвим гол простро по голој земљи да би се у последњем часу, у којем би се непријатељ још могао разбјеснити, гол борио с голим. Лежећи тако на земљи, одложио је одјећу од костријети, а лице на уобичајени начин управио к небу“. И у свом том несмиреном, сујетном егзибиционизму не заборавља да јавно покаже знакове лажног смирења: „Посвема се усмерио према небеској слави а лијевом је руком прекрио рану на десном боку да се не би видјела па је рекао браћи: ‘Ја сам своје учинио, а што треба да ви учините, нека вас о томе поучи Крист!’“[12]. И шта је онда писцу Животописа, „Св.“ Бонавентури, преостало него да ускликне: „О, најкршћанскијег ли човјека који је по савршену насљедовању за живота настојао бити суобличен живоме Кристу, а кад је умирао да буде сличан умирућем Кристу, а као мртав мртвоме, па је зато завриједио да му и тијело буде урешено видљивом сличношћу!“[13]. „Плотска осећања која је искусио Фрањо могу бити приписана његовој сопственој фантазији која је довела до духовног усхићења. У овом случају, тешко је рећи шта је било претежније у Фрањиној обмани (прелести): духовна гордост или маштање. У сваком случају, маштање је било веома снажно“[14]. А последње речи овог гордог опрелашћеног умишљеника су гласиле: „Ево Бог ме призива и ја праштам свој мојој браћи, како присутнима тако и одсутнима, њихове увреде и заблуде, и отпуштам и грехе, колико је то у мојој власти. Испунио сам оно што сам био дужан да испуним. Христос ће вас научити како даље да поступате. Праштајте, децо… Ја се враћам Богу; нека се Он смилује над вама“[15]. „Најзад, из наведеног можемо закључити да је Фрањо Асишки, изузетно поштовани оснивач Фрањевачког реда, током живота све дубље упадао у прелест, од тренутка кад је чуо наредбу да обнови Римокатоличку цркву, па све до изузетног виђења Христа Распетог и саме смрти… Тужна је истина да Фрањо Асишки никад није био у могућности да заснује прави духовни однос са Христом. Јер, како је био ван Цркве Христове, није ни могао примити божанску благодат, нити било који други дар Светог Духа. Његови дарови су потицали од другог духа“[16]. „Главни и основни разлог, који је помрачивао наведени подвижнички пут Фрање, ми видимо у изворним условима католичке цркве, у којима је никао и васпитавао се Фрањо. У његовој епохи истинског смирења у католичкој цркви уопште није било. Ако је и било тада у духовништву те цркве тзв. смирење, оно је било само привидно или уопште далеко одступљено од идеала, о коме је говорио Св. Антоније. Да, на крају, према условима тога времена и по условима саме католичке цркве, то истинско смирење, шта више, није ни могло постојати код католика. Сам Христов наместник на земљи са својим полагањима права на власт, не само духовну, већ и политичку, био је представник не смирења, већ духовне гордости, пошто веће духовне гордости од убеђења у своју непогрешивост, није могуће себи ни представити. Тај отров, који је заразио католички свет, није могао не одразити се и на Фрању. При свему говорећи о свом смирењу, Фрањо је, као и сами папа, боловао од болести духовне горадости“[17].

Ето за таквог Фрању Асишког митр. Амфилохије пише да је „одиграо изузетну улогу у духовним промјенама западног хришћанства“ и објављује за светог, поредећи га, а самим тим и изједначавајући са Светим Савом!

Богословље Фрањине „светости“

Нажалост, митр. Амфилохије није усамљен међу православнима по уверености у „светост“ Фрање Асишког. Њега за светог сматрају К. Оливе, Н. Берђајев, Н. Струве, С. Аверницев и др. Овај списак показује да се о „светости“ паписта и Фрање Асишког митрополит могао учити на Западу: од учитеља на Институтима у Берну и Риму, и као предавач на Институту Св. Сергија Радоњешког у Паризу. Богословски, пак, посматрано, митр. Амфилохије је до „светости“ Фрање Асишког могао стићи двоједним путем. Или прихватајући учење о. Г. Флоровског да се харизматске границе Цркве не поклапају са канонским, тј. да благодат Светога Духа обитава и ван Цркве, у расколничким и јеретичким заједницама, што је бесмислица и против чега су написане многе расправе и књиге. Нажалост, већина наших епископа и већина професора на Богословском факултету у Београду, по овој теорији, признаје Риму све основне свете тајне. Или, следећи учење противника Св. Григорија Паламе Варлаама, који је, заједно са папистима, тврдио да је божанска благодат, божанска енергија створена, и да се човек спашава, односно, посредно, посвећује тварном благодаћу (што је јерес). У сваком случају, ово догматско агиолошко и сотириолошко веровање митрополита сагласно је са његовом еклисиологијом, која се оваплотила 03. 05. 2015. г., у Ман. Превлака, када је служио парастос јерменским „мученицима“, заједно за јеретичким монофизитским јерменским епископом. Тиме је он показао да су његов хуманизам, „љубав“ и самовоља шири од догмата и канона Православне Цркве. Опет Св. Јустин, сведочи против свога духовног сина: „Свој став према јеретицима, а јеретици су сви који су неправославни, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2. Кор. 6, 14-15). Правило Светих Апостола 45 наређује: ‘Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне’. Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима“[18].

И тако: ново, хуманистичко, либерално-модернистичко, екуменистичко-глобалистичко богословље, нова еклисиологија, ново богослужење, нова светост… Да ли ће се, међутим, и на Страшном Суду судити по новим догматима и новим канонима? Не. На њему ће се судити по старим, непролазним, непроменљивим, незастаривим, што значи, вечним догматима и канонима.

____________________

·  [1] Митрополит Амфилохије: Оваква Црна Гора је – дрљевићко-титоистичка Црна Гора, http://www.princip.me/mitropolit-amfilohije-ovakva-crna-gora-je-drljevicko-titoisticka-crna-gora/05/10/2015/ (18. 01. 2016.).

·  [2] О вређању Светог Саве, http://borbazaveru.info/content/view/8461/1/ (18. 01. 2016.).

·  [3] Св. Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, Манастир Хиландар 1996, 44.

·  [4] Св. Григорије Палама, О исхођењу Светога Духа, Друга беседа, превод: С. Јакшић, Нови Сад 2012, 92-93.

·  [5] Св. Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам,, 98-99.

·  [6] Исти, Одговор Светом Синоду, http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Ekumenizam/AvvaJustin/OZajednickojMolitviZaJedinstvoSvetomSinodu.htm#note2 (18. 01. 2016.).

·  [7] Sv. Bonaventura, Životopis sv. Franje, 19, http://www.ssf.hr/?gid=34 (01. 04. 2014.).

·  [8] Исто, 24-25.

·  [9] Исто, 51.

·  [10] Новоселов М. (свешт.), Мистика Цркве и мистика западних исповедања, превод: Станковић М.,  http://predanje-ms.blogspot.com/2010/09/blog-post_16.html (28. 03. 2014.); Sv. Bonaventura, Životopis sv. Franje, 47-48.

·  [11] Оне се на Западу јављају после раскола, и, према археип. Василију (Криошејину), представљају вид духовног „несторијанства“, јер познају само човека, Распетог, а не и Васкрслог и Вазнесеног Бога Христа, Кривошеин В. (архиеп.), Несколько слов по вопросу о стигматах, Богословские труды, Нижний Новгород 2011, 169-170. Такође: Блум А. (митр.), О стигматах, превод: Майданович Т., http://www.mitras.ru/trudy/19.htm (03. 04. 2014.).

·  [12] Sv. Bonaventura, Životopis sv. Franje, 51.

·  [13] Исто, 52.

·  [14] Макрис Г. (свешт.), Поређење духовности Фрање Асишког и Светог Серафима Саровског, превод: Братија ман. Студеница, Православна црква и римокатолицизам, Горњи Милановац 2002, 162.

·  [15] Новоселов М. (свешт.), Мистика Цркве и мистика западних исповедања.

·  [16] Макрис Г. (свешт.), Поређење духовности Фрање Асишког и Светог Серафима Саровског, 169.

·  [17] Лодыженский М., Серафим Саровский и Франциск Ассизский, Свет незримый. Из области высшей мистики, Санкт-Петерсбург 1912, 132.

·  [18] Св. Јустин Поповић, Одговор Светом Синоду.

Извор: „Принцип“

На фотографији у наслову - митрополит Амфилохије и архимандрит Никодим Богосављевић