header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Владимир Димитријевић: У борби за чистоту личну и породичну или порнографија и смрт Србије
Владимир Димитријевић: У борби за чистоту личну и породичну или порнографија и смрт Србије Штампај Е-пошта
петак, 05 фебруар 2016

 НЕ РАЂАМО СЕ ВИШЕ 

          Срби (и не само Срби) изумиру. Не жене се, не удају се, децу не рађају. Многи бракови немају потомства. Наравно, ту има много фактора – од духовних до материјалних. Али, један од оних најскривенијих, а најделотворнијих, свакако је порнографија. Научно је доказано да порнографија аутоматски утиче на човека, и ствара зависност каква постоји кад је дрога у питању. Зато смо, овде и сада, дужни да се опоменемо о чему је реч, и да подсетимо и себе и друге куда све то води.
          Реч је, као и увек, пре свега о духовном проблему.

Отац Рафаил Карелин о томе пише:“Параде содомита само су локални сукоби, борбена извидница, епизоде и фрагменти свеобухватног напада демонских сила, како бестелесних тако и телесних, на веру и морал, на оно што човека чини образом и подобијем Божијим, на саму човечност у човеку.Постоји посебан облик психичке болести – манијакална потреба за прљавштином, када психички болесник прождире сопствене фекалије. У таквом стању свој живот је завршио и познати писац Мопасан, циник и развратник у књижевности. Прождирање прљавштине неке силе данас желе да представе као норму човековог понашања и као право које се штити законом и пендрецима.           

Чему тежи необуздана пропаганда разврата? Свакако уништењу или изопачавању хришћанске вере, и то пре свега Православља. Сједињење Содоме с Јерусалимом није могуће. У древна времена пала је Содома, а сада се припрема реванш – напад на Јерусалим. Да би се оправдао култ прљавштине и наказности, треба хришћанство представити као фанатичну, човекомрзачку секту, као што су то својевремено покушавали да учине развратни римски императори, или пак на место хришћанства подметнути некакав религијски сурогат, уништити моралне и духовне темеље хришћанства, претворити га у позоришну представу, заменити хришћанство псеудохришћанством, а Христов Хитон кловновском одећом.

   Разврат је оружје у борби против Цркве. Непокајани грешник воли таму и крије се у њој од светлости сопствене савести. Душа погођена развратом постаје слепа и глува за духовне импулсе. И као што слепац, који стоји под зрацима сунца, не види светлост, тако и непокајани грешник у цркви не осећа оно најважније – благодат. У стара времена содомитима не само да је било забрањено да се причешћују, него их дуго након покајања нису пуштали у цркву. Морали су да се моле стојећи на вратима, као пред затвореним вратима Царства небеског. Ако свет буде живео у разврату, градња цркава више неће бити страшна за зле силе, а цркве ће стајати попут надгробних споменика прошле, већ изгубљене духовности. Духовна тама није само одсуство светлости. То је агресивна стихија која обузима човека, то је метафизички мрак самога пакла.

Разврат је уништавање породице. Породица се заснива на узајамном поштовању и љубави. Разврат отуђује људе зато што прљавштина не може да сједињује. Ма како човек ниско пао, његова душа осећа смрад греха, смрад сопственог тела, смрад партнера. Породица се замењује слободним сексом, који је сличан псећем парењу, с том разликом што се пси не баве развратом. Разврат спречава рађање деце и зато води физичкој деградацији нација и човечанства. Цео човеков живот одражава се на његове гене, оставља свој код и зато се потомци развратних људи рађају с менталним дефектима, већ су подвргнути деградацији. Разврат брише разлике међу половима тако да мушкарац престаје да буде мушакарац с психичким комплексом мушкарца, а жена престаје да буде жена./…/         

За древне философе код човека је био најважнији разум, за хришћане је то срце, а за хедонисте су то гениталије. У потрази за новим задовољствима транссексуализам дозвољава сексуално општење човека са животињама и притом не види разлику међу њима. Данас су развратници објавили слободу сексуалних односа са животињама и уколико се не прекине то лудило, за претпоставити је да ће се појавити питање регистрације «бракова» између људи и четвороножних житеља земље.          

Кажу да су очи огледало душе. Погледајте у очи развратника и видећете прљавштину, која плива дубоко у њима, као одраз прљавштине која се накупила у души. Лепота има мистичан смисао и управо у том смислу лепота ће спасити свет. Лепота је једна од одлика самога Бога, док је наказност својство демона. Па ипак содомити нису зли дуси, него су људи, генетски наша браћа и сестре. И зато уз сву одвратност коју осећамо према њиховом греху, треба и да их жалимо, да нам буде жао што су сами себе лишили духовне радости и душевне лепоте. Због душе тих несрећних људи, који су слични самоубицама, треба да се боримо не само против разврата, него и против демонских сила.

Шта треба да чинимо? Хришћанин је дужан да својим животом покаже пример чистоте и целомудрености. Мора се борити против греха, почев од сопственог срца, треба да се труди да задобије благодат, која све више напушта земљу. Доказ тога су невидљива сила благодати и очигледан пример јер и међу содомитима многи осећају своју духовну катастрофу, мучи их стање у којем се налазе, али се потчињавају греху, као нека бића погледу змије. Неокајани грех често се претвара у очај; човек престаје да верује да је за њега могуће спасење, да може да се промени и зато се још жешће баца у понор тог греха. Само добронамеран разговор може грешника дирнути у срце и пробудити његово срце, док прекори и увреде у већини случајева само изазивају још већу огорченост код човека.

Треба имати на уму да осим земаљског плана постоји и духовни, метафизички план, на којем се сумирају добро и зло које се догодило на земљи, а затим се то добро и зло поново враћају назад, на неки начин се персонифицирају у догађаје овоземне историје, сличне час благослову, час проклетству. Зато треба да се молимо Исусовом молитвом која ствара невидљив фон и духовну атмосферу за деловање благодати.    

Апокалипса се мора испунити. Историја се не може променити, али се зло може зауставити. У свим ситуацијама хришћанин пре свега треба да остане хришћанин и да се потруди да његово срце буде она тачка у којој се небо спаја са земљом. Само хришћанин који је подвижник може да ослаби демонску силу и да разагна метафизичку таму којом је обавијена Земљина кугла.

 Хришћанин је дужан да се свим средствима и на сваки могући начин бори против разврата. Мора се супротставити масовном изопачавању људи, између осталог и парадама содомита који својим поворкама у хришћанским земљама скрнаве земљу орошену крвљу мученика. Хришћанин има и религијску и грагађнску дужност да и своју породицу и народ штити од неморала. Посебно децу морамо чувати од содомита, као од некакве духовне заразе, зато што се разврату учи још од малих ногу. Треба се бунити у законским оквирима, треба разоткривати демонску суштину разврата, посебно содомског греха. Морамо бити проповедници хришћанства, с тим да наше речи буду потврђене примерним животом, јер ће само тако имати духовну снагу. Али ако човек говори против содомије, а након тога мирно седне испред телевизора или компјутера и почне да ужива у сценама разврата, његове речи биће сличне грому без кише који није у стању да напоји жедну земљу друге душе.

Грех није само човекова лична ствар, као што покушавају да нас убеде, него се шири на невидљив начин и погоршава душевно стање људи који су у контакту са грешником. Примећено је да чак и биљке реагују на оно што човек преживљава, као и то да сатанистички звуци рок музике и хеви метала погубно делују на жива бића, и то тако као да шире смртоносну радијацију. Насупрот томе, воће које расте у близини цркава и манастира има посебан укус, а вода из извора који се налазе на светим местима постаје лековита. Кад комуницирамо с неким човеком, ми улазимо у невидљиво поље његове енергије. Зато нам дружење с неким људима даје још више снаге, као да нам обнавља и душу и тело, док нас други људи угњетавају и просто уништавају током дружења. Човекови поступци и стање његове душе остављају трага на околину. Неки станови делују умирујуће на душу и човек се у њима осећа тако добро да не жели да оде из њих, док у неким просторијама човека обузима таква узнемиреност да жели што пре да напусти то место, да просто побегне јер му се чини као да се ту налазе некакве авети или као да је то место уклето. Зато параде содомита, које подсећају на поворке победника, с мистичне стране могу се посматрати као ритуално скрнављење улица и градова.

Хомосексуализам је грубо вређање човековог тела и његовог семена. Зашто је у Старом Завету било толико цењено рађање деце и зашто је неплодност сматрана несрећом за породицу? Зато што је рађање деце било повезано са очекивањем Месије. Шта је означавао обред обрезања? Означавао је посвећивање својих потомака Богу. Ако се човек закуне у своје потомке, та заклетва није се смела нарушити јер је то била најстрашнија заклетва. Човеково семе је концентрат живота, чудо које људски ум нити је могао нити може да схвати, тајна коју до краја неће открити ниједна наука. Зле силе свете се човечанству због Христовог доласка на земљу и демон од својих присталица захтева да му предају своје семе. У сатанистичким сектама постоји обред давања свог будућег детета самом сатани. На баханалијама вештица разврат је био обавезан ритуал, а људски ембриони приношени су на жртву ђаволу и од њих су припремана јела за чаробњаке и вештице. Зато је разврат на метафизичком плану ритуално скрнављење семена и демонизација човека.

У жељи да оправдају разврат, неки људи говоре да је хомосексуализам повезан са хормоналним поремећајем и да зато на содомита треба гледати као на болесног човека. Али то није тачно. У већини случајева не делују хормони на психу, него психичко стање делује на ослобађање хормона; например при некој опасности или током стања гњева у крви се мења хормонална слика, али не може се због тога оправдавати насиље или убиство.

Људи се не рађају као хомосексуалци, него то постају. Тај грех је неприродан и туђ човековој природи. То је побуна против воље Божије и промисла Божијег, избор вечне смрти, тајни савез који је душа потписала са сатаном. Зато параде содомита уопште нису декларисање за људска права и слободу, него пропаганда разврата и насиље над моралом и савешћу народа.

И зато је Србија дошла довде.

ШТА ЈЕ СМИСАО ЉУДСКОГ ТЕЛА?

 Читав строј човековог тела дело је Премудрога и Непостижнога Творца који је Адама учинио "привремено мањим од ангела, венчавши га славом и чашћу" (Пс. 8,4-5). У свом пред-падном стању Адам је био бестрасан и није телесно општио са својом супругом. Након пада, он је од Бога добио благослов да се и телесно здружује са њом због продужења људске врсте. Господ је на тај начин утврдио брачни поредак, да би се и овако, рађањем деце, човечанство борило против смрти.

Свети Григорије Нисијски зато вели да се "у полним удовима чува бесмртност људскога рода", јер "сви други делови тела врше разнолике улоге и одржавају живот уколико се њима остварује чулна и делатна моћ" док "полни удови воде бригу о будућности". Због тога је "посао смрти безуспешан". Наша врста се не продужује "ни оком, ни ухом, ни језиком", но полним органима. Они, детородни источници, стога међу свим осталим удовима заузимају најчасније место, каже овај Свети.

Поштујући свештени значај детородних органа, Хришћани свагда скривају своју нагост, насупрот старих и нових незнабожаца који ходају обнажени немајући свест о њиховој вредности. У браку на коме почива Божији благослов муж и жена полно се сједињују следећи заповест Господњу о плођењу и множењу (Пост. I, 22). На тај начин, рађањем деце, они постају сатрудници на делу Господњем. У породици, тој малој цркви, потомство се касније васпитива у страху Божијем и свакој честитости.

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ О САБЛАЗНИ

Свети Јован Кронштатски, велики девственик, који је са својом супругом живео као са сестром, у својој књизи „Хришћанска философија“, писао je о људском телу:“Све што су руке Твоје саздале, Господе, чисто је, прекрасно, добропотребно, није повод за саблазан, згодно је за употребу и деловање, које је предназначено у мислима Творца и Саздатеља и Бога нашега, нарочито пак - тело човеково - мушкарца и жене, тај дивно прекрасни и чисти храм Божанства.

Речено је: "Зар не знате да су тела ваша храмови Духа Светога Који у вама обитава, Кога имате од Бога, и нисте своји?" (I Кор. 6,19). "Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?" (I Кор. 3,16). - Зашто оно човеку изгледа као повод за саблазан и побуда на грех, нарочито тело жене - та одухотворена, прекрасна зграда лабораторије у којој се по премудрости Творца зачиње и саздава ваистину предивни, премудри и прекрасни организам људскога тела, - зграда, којој сви ми дугујемо живот и наш телесни храм, у коме живи бесмртна, разумна душа наша, која је дужна да вечно слави свога Творца, Оног Који нам дарује разумно постојање и показа нам свет Свој, небо и земљу, са свиме што је на њима, на славу Имена Његовог Светога; зграда, кроз коју чинимо толико тога кориснога, неопходнога и прекраснога у заједничкоме животу!/…/Непријатељ (ђаво - нап. прир.) преко развратних људи излаже женске чари свим погледима без икаквог стида и задршке; женска голотиња се у многим часописима штампа у свим могућим преварним и настраним видовима. Управо сада сам окренуо лист једног часописа на коме је представљена та саблазнива нагота.

Али зар је ради саблазнивања створио Господ тако велелепно женско тело? Зар она није наша светиња, хвала и част? Зар није у питању наша општељудска заслепљеност? Зар нисмо дужни да се са побожношћу односимо према свим делима Творчевих руку - пречистим делима пречистих руку? Уважавамо ли ми саме себе, своју личност? Заборављамо ли чијих смо руку дело? Коме смо круна стваралаштва и каквога Творца? Свети угодници и угоднице Божије, свети мушкарци и жене и девице свих столећа и свих народа, који сте природу своју прославили врлинским животом и заблистали и на земљи и на небу светлошћу и светошћу свога живота, - приђите, разобличите савремене лакомислене, од страсти подивљале мушкарце и жене, који се хране својим саблазнима и похотама и срамоте људску природу!

Наговестите им грозни суд Божији због гажења и скрнављења својих нерукотворених храмова, и сачувајте још неразвраћене људе од претећег разврата који долазе преко савремене слободне и бестидне штампе! Криво је окружење - домаће, пријатељско, друштвено, у коме није прихваћено да се има и чита Реч Божја; прихваћено је само штиво световно, сујетно, и разговори се воде само световни, јер шта ко има, о томе и говори./…/Сви удови људскога тела, као и осталих живих створења, начињени су по разуму и вољи свеблагаг, премудрог, пречистога Уметника Го-спода Бога - добропотребни су и свети, чисти, не дају повода за саблазан, неопходни су за би-тије и добробигаје људи и животиња, а такође и ради њиховог украса и величанствености. Све је веома добро, што је створио Господ.

Ево пред очима - слика са нагим, најлепшим женама у најизазовнијим положајима. (Не чудите се што о томе говорим. Слике, статуе, новине и неки часописи својим илустрацијама на то наводе). Страсно тело се узнемирава, раздражује се сладострашћем, распаљује се похотом.

А духовна мудрост говори: што се, глупаче, узнемираваш? Умири се: слави Творца гледајући ту чудесну красоту, ту дивну скулптуру људскога тела. Јер се управо ту пројавила премудрост, благост, красота, величанство Уметника - Творца, Који је такво тело саздао као свето, чисто, добропотребно, несаблазниво, нетрулежно - не саблазнивања ради, него ради чистога, праведног, часног коришћења, и ради слављења Творца.

Јер је тело жене - модел уметника, припремљен ради тебе, човече, да би по том уметничком, премудром, прекрасном обрасцу тебе саздало, док се ти, у суштини, саблажњаваш својим сопственим телом: јер у таквом телу, као у уметничком атељеу, излива се твоје тело, мушкарца или жене. Кад сам то себи рекао - свака је похота ишчезла. Успокојио сам се и већ се нимало нисам саблазнивао телом жене, него сам славио Господа, који је све премудро створио.

   ДЕМОН БЛУДА

Један од најсуровијих демона који хришћанина настоји да сломи и препречи му пут ка Небеској Отаџбини јесте и демон блуда, духовно - телесног осквренења. "Пас сладострашћа" (тако га назива Свети Јован Лествичник) прати старог Адама у сваком од нас неодступно; он настоји да нас зарази својим беснилом.

Већ поменути Свети Јован, игуман синајски, објашњава зашто је то тако: павши у грех и смрт, ми смо се лишили ангелоподобног бестрастија које је било својствено нашим родитељима, Адаму и Еви, пре њиховог одступања од Свете Тројице. Од тада човек блуди (блудети = лутати) и блудничи. Зато велики авва каже да се разлозима и противразлозима (дакле, чисто моралистички, разумски, без православног  подвижништва и силе Причешћа) демон телесне страсти не може победити.

Он даље вели: "У сладострасним људима постоји неко осећање неодоливог нагона ка телима и дух бестидни и сурови, прикривен на дну срца, који чини да човек који је нападнут осећа телесни бол у срцу као да се пече на ужареној пећи, дух који се Бога не боји, који сећање на вечне муке не сматра ни за шта, који се гади молитве... То је дух који човека... чини као безумним..."

Данас демон блуда не мора да се много труди – у помоћ му стиже порнографија, која је некад била саставни део друштвених и медијских јазбина, а сада је доступна свуда и свуда – од Интернета до ријалити шоуа.

Зато није нимало случајно што су Свети Оци Пето - Шестог Васељенског Сабора стотим каноном забранили блудописна изображења: "Очи твоје да гледају право, и поврх свега што се чува, чувај срце своје, саветује Премудрост; јер телесна чувства лако преносе своје утицаје у душу. Зато забрањујемо да се немају ни на који начин убудуће цртати слике, било на даскама или на нечему другом, које заносе очи и ум развраћају, и које узбуђују ватру нечисте похоте. А који се усуди тако учинити, да буде одлучен".

Да је порнографско увек демонско, закључујемо из сталне потребе произвођача порнографије да скрнаве чистоту. Почетна ситуација порнографског јесте чистота која се касније прља. Зато се образине порно–филма често облаче као часне сестре, невесте, медицинске сестре: постоји потреба да се белина осрамоти, оцрни, погази, да се покаже тријумф разврата над чедношћу. Порука порнографије је: све што изгледа чисто  лажно је. Све је подложно прљању. Зато, и у порнократији, у шта се претворила демократија без Бога, постоје само лажне "добре намере" политичара, лажна, конзументска "обећања"; зато демократски медији све свето и честито из прошлости једног народа свлаче са пиједестала и бацају у блато савремених лажи, и зато толико намећу порнографију под видом забаве за народ.

ПОРНОГРАФСКА ИМАГИНАЦИЈА         

У свом огледу „Порнографска имагинација“ (у „Стиловима радикалне воље“) Сузан Зонтаг каже да је једна од основних заблуда коју пропагатори порнграфије намећу да је то – „уметност“, „еротика“. Међутим, то није тачно – док уметност има више циљева, сврха порнографског је само једна – побудити „авербалне фантазије“( Теодор Адорно ). Док се уметност бави целовитим човеком, порнографији је циљ буђење најнижих страсти.

Постоје извесне сличности између научне фантастике и порнографије, каже Зонтагова: рецимо, у првом жанру се преувеличавају достигнућа науке, а у другом – сексуални нагон. И порнографија и научна фантастика стреме дезоријентацији и дислокацији, итд.

Порнографија рашчовечује. Лица у порнографији, као и у комедији, приказују се само споља, бихејвиористички. Сузан Зонтаг каже:“Читава радња замишљена је као низ сексуалних размењивања/…/Идеално, свако би по могућности требало да има сексуалну везу са сваким“. И шта је у свему томе најстрашније? Слике на којима се излаже интима и показују полни органи у први мах изгледају као сцене из гинеколошке амбуланте, а на крају личе на лешеве побијене у неком конц-логору.     

И ту се, као и у свему на чему не почива благослов Христов, срећемо са смрћу, о чему Зонтагова пише:“Без обзира колико обуздавана, сексуалност остаје једна од демонских сила у људској свести – доводећи нас ту и тамо до табуа и опасних жеља које се протежу од порива да се почини изненадно својевољно насиље над другом особом до похотљиве жудње за ишчезнућем нечије свести, за самом смрћу./…/Када поронографска имагинација постаје систематска, смрт је једини крај њене одисеје, тј. када се она усредсређује на задовољства прекорачења пре него на самозадовољство“.

ПРЕКОРАЧЕЊЕ И ПУТ У СМРТ

То је то – треба прекорачити границе, погазити сваки морал. И онда нема наде за народ огрезао у бестиђе. Свети Јован Лествичник је говорио да је велика милост Божја што је женама дао стид, иначе се нико не би спасао. А данас? Разврат је разјео све. На форумима који се баве, наводно, породицом и породичним односима могу се наћи и овакви – женски – коментари:“Нисам за те свингерске оргије по клубовима, али који пут у животу нешто ново пробати мислим да по мој брак никако не би било лоше.      

Србија, наша отаџбина, већ одавно је престала да личи на себе негдашњу – земљу побожног, поштеног и радног света, који зна за образ и хришћанску солидарност, који светињу породице држи изнад свега, настојећи да и будућим поколењима преда исти систем вредности. Србија данас је земља изругивања свему светом и честитом, у којој се јавни делатници не либе да јавно показују своје наложнице, у којој је вулгарност најниже врсте постала свакодневица (како каже Пол Вирилио, изворно значење речи „опсцен“ нема везе са сексуалним просташтвом; „опсцен“ првобитно значи „злослутан“, и друштво које разврат претвори у норму мора да очекује све врсте насиља и злочина). Људима који овде живе не нуди се смисао живота у раду и стваралаштву; код њих се не негују родољубље и солидарност; они треба да буду само „дигестивни тубуси“ чија је једина свакодневица риалити шоу. У том и таквом окружењу, многи губе смисао живота, и каткад постају опасни и по себе и по околину. Преко милион људи узима разне врсте „лекова за живце“, јер не могу да поднесу свет у коме су, свет препун неправде, насиља, зла и медијске манипулације. Многи дижу руку на себе; неки постају убице.            

А порнографија нема најмању улогу у свему томе.      

КАКО ДЕЛУЈЕ ПОРНОГРАФИЈА?          

Ево шта о дејству порнографије на човека каже др Џудит Рисман, једна од највећих хероина борбе против те савремене пошасти, ауторка низа књига на ову тему:„Порнографија нипошто није безопасна. Излагање провокативним фотографијама или филмовима – особито када укључују голотињу – има моћ хероинске инјекције као и њене токсичне ефекте: делује на чула и манипулише мозгом и на хемијском и на психолошком нивоу. 

Четири различите научне дисциплине помажу нам да разумемо шта порнографија ради људском организму: проксемика, етологија, неуропсихологија и психофармакологија. Порнографске слике превазилазе уобичајене просторне релације међу индивидуама и отварају простор за агресију на коју се конзумент порнографије навикава и коју, под одређеним околностима, тежи да манифестује у јавној сфери. Порнографија своди жену на женку у њеној еструсној фази: проширене зенице, полуотворена уста, презентација задњице: све су то сигнали парења емитовани са циљем да изазову инстинктиван одговор мушкарца. Мушкарац физиолошки одговара на слику на дуплерици као да је она део стварности.   

И ту долазимо до проблема: човек не може да задовољи своје потребе са оним ко их је изазвао, што у њему природно производи љутњу, а често и бес. И, наравно не љути се на Хју Хефнера нити на сниматеља, већ на жене. На жене које не испуњавају оно што обећавају и на шта позивају. Порнографија делује као ерототоксин и то је кључ мог разумевања деловања порнографије на људски мозак. Еротски стимулуси, настали деловањем порнографије, индукују лучење тестостерона и ендорфина и људи заправо постају надрогирани порнографијом. Временом овакви надражаји надвладавају оне који су повезани са емоционалном блискошћу, са љубављу, и то је кључни проблем. И разлог због којег човек који конзумира порнографију у великој мери, постаје сразмерно импотентан. То је део порнографског искуства које показује да овисник о порнографији све теже може да успостави однос са својом партнерком без стимулуса које добија од порнографије, док је, са друге стране, све незадовољнији чињеницом да објект његове пожуде није онај са којим је реализује, тако да постаје жртва располућености и опседнутости сликама које доминирају његовим мозгом и телом – његовим организмом. Дакле располућеност и губљење способности да човек управља својом моћи (сексуалном) резултирају све већим степеном импотенције.  У тој тачки, big pharma, фармакоиндустрија, ступа на сцену и помаже мушкарцу да на тренутак поврати своју сексуалну моћ (пилуле − вијагра и сл.) и то је најбољи пример како функционише сексуално-индустријски комплекс: сексолози легитимизују порнографију, порнографија индукује импотенцију а фармацеутске куће лече импотенцију узроковану порнографијом. Тако упаковани бизнис има профит који се мери милијардама долара.

По подацима из 2007, та индустрија доноси око сто милијарди долара годишње!Зарађује се, као и увек, највише на људском греху и слабости.

О ИЗОПАЧЕНОСТИМА

Порнографија не може да се задовољи приказивањем „нормалног“ полног чина (мада никакво приказивање полног чина, који је најдубља интима човекова, није нормално). Она мора да иде све даље и даље у наметању изопачености, које, на крају, постају злочиначке. Зато је данас толико сексуалног насиља и лудила – главе су пуне најгнуснијих слика порнографије, од злостављања деце до насртаја на немоћне старице (колико порно-сајтова приказује слике малолетних особа или „секс са маторкама“). А Велики Брат Интернет све то посматра, прати на које сајтове идете и – нуди, нуди, нуди…Чим стигнете на неки од таквих сајтова, са сликама и филмовима, од којих су неки бесплатни, а други доступни за мале паре, одмах вам стиже оглас за неку проститутку која се налази у вашој близини…

И ко ће ту да се жени, да кубури с рађањем деце, да брине о будућности?

И какво ће жена да ти се свиђа дуже време кад гледаш виртуелне блуднице које те маме? А „сексолози“ ти на Интернету и у новинама предлажу да заједно са женом гледаш порно – филмове, па да све то пробате? Или, ако је жена у другом стању, тврде да су за време трудноће реакције на надражаје нарочито јаке, да су полне фантазије најчешће у трудноћи, и да је задовољство од „секса“ веће.   (Чак и животиње се не паре кад је женка гравидна; православни знају да жену тада треба највише чувати од саблазни, да би будуће дете било рођено живо, здраво и напредно. Да и не говоримо о уздржању у току постова, кад човек надилази своју чулност ради већег блага – Царства Небеског. Америчка левичарка Ив Левин у својој књизи          о сексуалности и друштву код православних Словена од 10. до 18. века истиче да се, на основу књига рођених вођених при храмовима које је истраживала, јасно види да су се православни уздржавали од телесних односа током постова. )

Ево једне од женских прича са Интернета, која, између осталих, јасно показује зашто се у нас бракови не склапају и деца не рађају ( реч је о вези која није брачна, него су, ето, момак и девојка, па, као и сви, „конзумирају“ предбрачне односе без  гриже савести ):“On kaze da me isuvise voli, i da mu je stalo do mene, i da svaki put kada treba da vodimo ljubav, prolazi mu kroz glavu neuspeh koji se desio prvi put, i plasi se da se ponovo ne dogodi. I od nervoze jednostavno ne moze da se opusti. ALI NE SAM TO. Desila se jedna jako strasna stvar za mene. Na njegovom mail-u sam procitala poruku koju je napisao drugoj devojci, i bila je seksualne prirode a glasila je: Da li te ja uzbudjujem, da li si se napalila i slicno. U pitanju je NN lice iz druge drzave. Ocigledno je da je imao VIRTUELNI SEKS SA NEPOZNATOM OSOBOM[/b]. MOJE PITANJE vezano za ovo zahteva, rekla bih, psiholosku analizu.  Ali doslovce. Sta sve ovo znaci, zbog cega se ovo desava? Da li se VIRTUELNI SEX SVRSTAVA U PREVARU? Hiljadu mracnih misli mi prolazi koroz glavu. POMOZITE MI MOLIM VAS       

Шта ће човеку брак и породица кад има „виртуелни секс“?

И све се, мање-више, своди на самозадовољавање.

Однедавно су „сексолози“ чак почели да препоручују самозадовољавање мушкарцима као средство против – рака простате!

ДРУШТВЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Амерички професор Алан Блум је, још крајем осамдсетих година прошлог века, у својој књизи „Сумрак америчког ума“, показао шта „сексуални либерализам“ прави од младих људи.

Пре свега, он је указао на снажан утицај рок – подкултуре на младе: “Млади људи знају да рок има ритам сношаја./…/Њени текстови славе незрелу љубав, као год и полиморфне привлачности, и учвршћују их против традиционалног подсмеха и стида. Те речи пресудно и изричито описују телесне радње које задовољавају сексуалну жељу и говоре о њима као једином природном врхунцу за децу која немају ни најмање замисли о љубави, браку и породици. То делује много снажније од порнографије на младе људе, који немају потребу да посматрају друге како грубо раде оно што сами могу тако лако чинити./…/Три велике лирске теме за ту музику су секс, мржња и једна подрепашка, лицемерна верзија братске љубави. Из таквих загађених извора бије каљав поток, у коме само чудовишта могу да пливају./…/И у чему напредак достиже врхунац? У пубертетлији чије тело подрхтава оргазмичким ритмовима; чији се осећаји артикулишу у химнама радости самозадовољавања или убијања родитеља; чија је амбиција да стекну богатство и славу подражавајући сакалуди која ту музикун ствара. Укратко, живот је претворен у непрекидну, комерцијално приготовљену, мастурбациону машину“.          

Алан Блум запажа да „студенти нису промискуитетни, нити се упуштају у оргије или необавезан секс, како се обично сматра. Углавном одржавају по једну везу у једно дато време, али већина их има по неколико у низу./…/Љубав остаје ван њиховог искуства: сувише су добро упознати са сексом да би га помешали са љубављу/…/Данашњи млади људи се плаше обавезивања, а бит је у томе што љубав ЈЕСТЕ обавезивање, и много више од тога./…/ Млади људи, и не само они, проучавају и упражњавају један обогоаљени ерос, који више није у стању да узлети, и који не обухвата чежњу за вечношћу и слутњу човеове повезаности са бићем/…/Занемим кад видим кад видим како се пар младих, који су заједно живели током студирања, растаје уз стисак руке и креће у живот, свако у свој. /…/ Они имају „везе“, а не љубави./…/ Веза је сива, безоблична, наговештава неки пројекат, немаутврђен садржај и огледна је./…/ Постоје и они 16-годишњи дечаци и девојчице који више ништа немају да науче о еротском…Можда ће постати способни стручњаци, али је њихова душа заравњена“…      

ДУХОВНА ПОУКА О БОРБИ                  

Страсти су јаке, а Свети Јован Лествичник је рекао да не смемо веровати свом телу док не легнемо у гроб. Потписник ових редова је грешан човек, и не пада му на памет да иком држи придике како да живи, и како да се каје ако је погрешио. Ипак и ипак – дужни смо да сведочимо Истину. На Интернету постоје садржаји који нам могу помоћи у борби за нормалност (рецимо, http://pornografijaubija.yfcserbia.com).

Зато, за крај, духовна поука великог србског проте-мисионара, оца Љубе Петровића, о томе како да се млади боре против телесних страсти и изопачености, толико присутних у наше доба:“Као свештеник могу да кажем да има људи који су чланови Цркве, а који се тако осећају. Најчешће дођу код свештеника па кажу: „Оче, јавља ми се та и та помисао, да ми се допада, да ме привлачи особа која је истог пола као и ја…“ Има тога и код младића, и код девојака.

Неке људе само муче такве помисли, а некада се такве помисли развију у човеку у осећања, па и у начин понашања. То се најчешће деси под неким спољашњим утицајем: да ли неких саблажњивих ТВ-емисија или филмова, да ли часописа или, чак, „научних“ књига; да ли у неким разговорима, или на нечији директни саблажњиви подстицај… У сваком случају, постоји неки подстицај који човека покрене да почне да мисли о томе, па онда и да осећа, и да се, потом, понаша – како би рекли Свети Оци Цркве – неприродно тачније противприродно, чиме иступа из оног благословеног стања како га је Бог створио у почетку: мушко и женско, створи их… рађајте се и множите се…

Ми, на основу духовног увида и Предања Цркве, знамо да су такве помисли, осећања и понашања, са духовног аспекта, погубни и за душу и за тело човеково. Такве неприродне и противприродне помисли, и осећања која из њих произлазе, долазе од демонског надахнућа.Али, ту су још неке појаве. Данас има и оних хетеросексуалних особа које постају бисексуалне од сувишка развратног живота, то јест из сексуалне разузданости, а некад, пак, и из чистог снобизма, зато што је то мода или тренд у свету естраде или популарне културе.

Има и оних који постају хомосексуалци и лезбијке због неке своје животне искомплексираности, па таквим својим опредељењем желе да привуку пажњу других, да шокирају друге, да их провоцирају и да им пркосе. Па, онда, иде такав са својим љубавником или таква са својом љубавницом улицом и намерно се провокативно понашају, привлачећи пажњу. Сматрам да то не чине зато што им је лепо, него зато што имају пуно ружног у својој души, јер су заражени грехом и желе да ту ружноћу прошире пред другим људима, да искваре и друге, а да, притом, ни сами нису свесни колико је то ужасно за оне који их гледају, а још више за њих саме. Уз то, такви не мирују, већ се организују и у јавности нападају све оне који сматрају да је хомосексуализам – грех и да није од Бога… То су, пред Богом и пред људима, велике гадости, не може их човек другачије назвати – тако их и Свето Писмо назива (Откр. 21,27; Рим. 1,27; Еф. 5, 12) – а у души може само да му буде жао због таквих људи и да се моли за такве да их Бог уразуми и упути на пут спасења… 

Данас се често у медијима говори о „борби против криминала“, „борби против насиља“, „борби против наркоманије“, а сматрам да би у те борбе за здравље друштва требало убројати и „борбу против наметања хомосексуализма и лезбијства“, јер је то нешто што је и неприродно и противприродно за човека, што квари живот човеков, што уништава породицу, што и личност и заједницу води ка духовним извитоперењима самог постојања, јер се ту болест представља као здравље и, чак, као норма здравља.

Нико не мрзи и не сме да мрзи болесника, нарочито не лекар који треба да га лечи, чак и ако болесник мрзи лекара. Али се морамо, са љубављу и одговорношћу пред Богом, залагати да болесник постане свестан своје болести и да се излечи. Црква не одбацује никога, а са љубављу лечи свакога ко жели да се излечи. Долазе у цркву на исповест такви млади људи, и девојке и младићи, код којих је то велики духовни и животни проблем. Велика је то душевна борба у њима, велики терет носе у души, велика је то тегоба и тескоба човеку: зна човек да то не ваља, да је то противно Богу, а ђаво, ипак, негде нађе места у човековом уму и срцу да подгрејава такве наопаке жеље и осећања.

Има данас таквих људи, и младих и одраслих, који иду у Цркву и који се боре против те страсти и траже помоћ духовника. Долазе и код мене на исповест, и то испове дају као грех. И ја, са великом љубављу, саветујем-свакога од њих да покуша, најпре, да се уздржава од таквих грешних помисли и жеља, и да их, у духовној борби, одбацује као што се одбацују било које друге зле и рђаве помисли. Да се бори као што се младићи и девојке, мушкарци и жене, уздржавајући се од природних, хетеросексуалних полних жеља и потреба, боре да победе грешне склоности и грех у себи. Да се труди да избегне да себе доводи у тешке ситуације и искушење да не би пао у грех и да би сачувао чистоту душе и тела.

Зато саветујем људима који имају такве помисли, осећања или склоности да се против тога активно боре кроз појачану духовну борбу у уму и срцу. Они не треба да се предају, већ треба храбро томе да се супротставе, да се боре најпре против таквих помисли, да не допусте да оне ухвате корена у њиховом уму и да се не развију у жељу, а ако се жеља већ развила да се лротив ње упорно боре и да не допусте да таква осећања овладају њима и да се остваре у животу као грешно понашање.       

Колико је до мене било, ја сам се увек трудио да таквим људима помогнем. Неки су се ослободили тог греха, неки се ослобађају, неки су још увек у великим неприликама и великој борби, али у сваком случају треба се борити и не треба одустајати. Треба се борити онако како Црква учи: кроз молитву, кроз пост, кроз уздржање, кроз покајање, кроз послушност, кроз борбу против помисли. И Бог ће помоћи да и оно што некад човеку изгледа као немогуће постане могуће. Једна моја блиска рођака је успела да помогне да се неколико девојака са таквим проблемима, уз помоћ Цркве и свештеника, извуку из једног таквог хаоса…   

Питање је, сада, да ли човека који се бори против оваквога искушења, треба причешћивати или не? То само Бог зна. Ми не можемо таквога да одбацимо, него му, као свештеници, кажемо: „Синко, види, да би се причестио, треба да живиш тако и тако, у складу са Божијим заповестима, да престанеш да чиниш грех који чиниш“.       

Свето Причешће је велика светиња Божија, али и средство за победу над грехом, лек бесмртности“. Морате зато таквога саветовати да се труди, да се бори, да исповеди свој грех и да се истински покаје, да би могао да приступи Светом Причешћу и да би могао да користи светињу Причешћа за побеђивање у борби против таквог искушења и греха.

Има неких у Цркви који кажу: „Ако је такав, онда не треба да се причешћује“. А ми кажемо: „Али, он није у суштини такав, неко га је преварио, неко га је навео на тај погрешни пут, он је само на путу да постане такав, и морамо да му помогнемо да се потпуно не разболи, да не стигне до наопаког циља где га је неко други улутио, да не пређе границу неповратног изопачења“.

Свештеник Цркве је онај који мора о таквоме да води духовну бригу ако такав хоће да се излечи, и не може и не сме да га одбаци, већ мора да га лечи црквеним лековима. Такав човек је духовно болестан, али може да се излечи, једино што мора да уложи огромни напор да победи зло и грех у себи. Жао ми је много такве наше младежи која је, у данашње време, увучена у разноразне пороке и наопакости, али, хвала Богу, имамо, у Цркви неупоредиво више врло честитих и побожних младића и девојака, који се уклањају далеко од свега тога, који се држе пута Божијег.“

Заиста,потребни су нам прави пастири, који и сами воде подвижничку борбу, и који би требало да помогну својој пастви у борби за чистоту.

ЉУБАВ КАО КЉУЧ       

Наравно да православни хришћанин не пориче полност, ако се она користи на прави начин, ако проистиче из љубави која се крунише браком. Постоји аутентични језик полне љубави:"Љубавни полни однос је нешто другачије од обичног полног спајања /.../ Језик љубави често може да се користи као средство завођења, али то је онда само обмана и превара" ( Бејзил Зајон). Истинско полно сјединење у љубави човеку не даје само осећај чулног задовољства, него, пре свега и изнад свега, радости због постојања Другог. Француски мислилац Оливије Клеман сматра да управо зато што је дар полности добар, и Божји, и значи учешће две личности у даху живота који је од Господа, "мушкарац и жена морају постати достојни језика љубави". Приликом "случајних сусрета", "сексуалних излета", сматра Клеман, "ми нисмо достојни своје полности, користимо језик иако на њему немамо шта да кажемо". По Зајону, циљ полног живота није толико телесна веза, колико саможртвовање и самопредавање које се пројављује кроз рађање деце. Ван љубави у Христу, полност постаје извор погубних страсти и разара љубав као потпуно признавање Другог без кога нам нема спасења.

О томе вреди мислити и ка томе, с Божјом помоћу, стремити.

Последњи пут ажурирано ( субота, 06 фебруар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 64 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.