header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АПОКАЛИПСА arrow Др Ксенија Кончаревић: Сметлиште и светлост света (О подвигу јуродства Христа ради)
Др Ксенија Кончаревић: Сметлиште и светлост света (О подвигу јуродства Христа ради) Штампај Е-пошта
субота, 06 фебруар 2016

 Историја Православне Цркве пре свега и изнад свега јесте историја светости и светитељства, подвига и подвижништва, непрекинуто вековно сведочанство о обнављању старога човека силом благодати Божије и његовом облачењу у новога „према лику Онога који гаје саздао“ (Кол. 3, 10).

Међу Светима које изабра Господ да кроз распињање плоти са њеним страстима и жељама (Гал. 5, 24) одрицање од света и дела таме, духовно узрастање и саможртвену службу ближњима у свељубави и свепраштању постану „причасници Божанске природе“ (2. Петр. 1, 4),  проповедајући и јављајући Собом Христа Спаса, дивни су и величанствени у својој боголикости и богодоличности они најмалобројнији подвижници у повести Цркве Христове који смело погубише мудрост мудрих и разум разумних одбацише (1. Кор. 1, 19), ради испуњења „умом Христовим“ (1. Кор. 2, 16) – јуродиви Христа ради. На овима се „заједничарима звања небескога“ (Јевр. 3, 1), чији подвих својом тежином и величином жртвовања превазилази све овоземаљске вредности и мерила, у потпуности пројавила реч Божанственог Апостола: “Сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; сије се у бешчашћу, устаје у слави; сије се у немоћи, устаје у сили“ (1. Кор. 15, 42-43). Данас Света Црква прославља ове угоднике Божије који за живота бејаху „сметлиште свијета“ (1. Кор. 4, 13) као духовне великане пред Царем Господом и светила Васељене, топле заступнике и молитвенике за душе наше.

Подвиг јуродства Христа ради ваистину је један од најтежих и најсмелијих подвига на Богочовечанском путу; на тај подвиг Господ призива само најсмелије и најснажније телом и духом изабранике Своје, који ће се, запаљени огњем ревности и занавек рањени силном и чистом љубављу и чежњом ка Царству Небескоме, добровољно одрећи свих добара и лепота земног живота, сродника својих, постојбине, света у коме живе, и, при пуној свести и одговорности пред Богом за свој избор, привидно лишити онога што је човеку најдрагоценије и најпотребније – разума, здравога смисла, општеприхваћених моралних норми и правила понашања. Тако су ови изабраници Божији под маском безумника и окорелих грешника који стида и срама немају, који законе људске презиру и ближњима су повод за саблазан, излажући се порузи околине и живећи као „странци пролазници на земљи“ (Јевр. 11, 13), сав живот свој предавали Христу Господу, разапињући се у свету (Гал. 6, 14) и спасавајући га својом саможртвеном љубављу, самоунижењем, добротом, милошћу, кротошћу, незлобивошћу, непрестаном молитвом и свештеним „живљењем на небесима“ (Фил. 4, 20). Јуродство је најскривенија светост: „скривени човјек срца“ (1. Петр. 3, 4) у овом виду подвижништва не само што није видљив душевно – телесним очима, него се приказује сасвим супротним у својим спољашњим пројављивањима: гротескно ругање свету сакрива од очију људских љубав према свету, телесна нагота духовну красоту, безумље – ум Христов, скитање – трагање за Небеском Отаџбином, за „градом који ће доћи“ (Јевр. 13, 14).

Живећи у телу, јуродиви себе сматрају бесплотнима: храна, одећа, станиште за њих не представљају ни вредност, ни неопходну потребу. По више дана, па и недеља, јуродиви пребивају без јела: огладневши, они ће узети комад сува хлеба само од благочестивих хришћана, раздајући све што им претекне сиротима и убогима и тако духом дела телесна умртвљујући ради живота вечнога (Римљ. 8, 13). Слично Божанственом Апостолу, и ови подвижници могу за себе рећи: „Не живим више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега“ (Гал. 2, 20), и: „Ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2. Кор. 4, 16). Тако, блажени Прокопије Устјушки „узимаше сасвим мало хране коју му даваху људи богобојажљиви, и то не сваки дан; од богатих и оних што неправду чињаху никада ништа нехте примити, и често без хране многе дане провођаше“. Св. Симеон јуродиви „Свету Четрдесетницу у потпуном уздржању штоваше“. Блажени Михаило Клопски „окусио би хлеба једном у седмици, а исто тако и воде пијаше“. „Безмерно беше уздржавање Висарона: некада читаву седмицу ништа у уста не стављаше, а некада по четрдесет дана без хране и пића провођаше“. Као одећа јуродивима служаху прљаве и ружне рите које људи бацаху на сметлиште, а неретко се блажени одрицаху и тога беднога покрова наготе своје. Чак и у Светој Русији, по љутом мразу и студени, јуродиви ходе наги, прекривајући само средњи део тела каквом прњом, изнуравајући тело своје веригама, гвозденим кацигама или оковима. Због таквог изгледа они трпљаху презир и подсмевање околине, осуђивање и саблажњавање света; али им снагу даваше духовни покров, одећа непропадљива, за коју Апостол каза: „Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост“ (Кол. 3, 12). Као што Господ на земљи немаше где главе склонити (Мт. 8, 20), тако и изабрани Његови живљаху без станишта, изгоњени из домова људских, под ведрим небом – на трговима и улицама, на гробљима, храмовним портама, на ђубриштима и мочварним местима, као што је писано: „Изађимо к Њему изван станишта, поругу Његову носећи. Јер овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи“ (Јевр. 13, 13-14). На јуродивима се испуњава истина о пророштву без части и прогону праведних у свету који Христа не познаје и не прима: „Они којих свет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским“ (Јевр. 11, 38). Блажени Андреј, иако живи усред Константинополиса, нема где главе заклонити: сиромаси га изгоне из својих колиба, богати га ни у двориште непуштају, па угодник Божији леже међу псе, који га или уједају, или се од њега удаљавају. У житију Прокопија Устјушког (8. јули) налазимо овакво сведочанство о страдању и вери Светога: „Једне године зима беше љућа него икад, студен и мраз неподношљиви, и ветар силан, и снег обилан засу домове многе; људи и животиње смрзаваху се на путевима, у градовима и селима, и птице мртве на земљу падаху, и убоги велику беду трпљаху, јаучући и тресући се, и многи од њих помреше. У то доба и Свети Прокопије, наг телом, од љуте студени пострада: једном, напустивши ноћу припрату црквену, дође пред бедне уџере у којима сиротиња становаше, неби ли се макар мало огрејао; али не пустише Божијег човека да уђе, него са мочугама изађоше и стадоше га ударати и прогонити, вичући: Иди од нас, бедаче, остави нас! Тада блажени пронађе неку напуштену страћару и, ушавши, виде у једном углу псе како леже, и хтеде се уз њих мало угрејати; али и пси побегоше од њега. И пошто се не само људи већ и пси на њега гнушаху, Свети смирено прозбори: Нека буде име Господње благословено од сада па до довека, и, вративши се пред храм онај, седе крај зида, згрбивши се и дрхћући, и тако очекујући да испусти дух, мољаше се Господу да прими душу његову. Али зби се велико чудо, и спасен би слуга Божији за сведочанство свету: дотаче га се Анђео Господњи, и овај, већ одрвенео од студени, осети како му се пријатна топлина разлива по читавом телу, и живот се врати у уде његове...“. Блажени Исидор Ростовски живљаше у мочвари, где сагради колибицу од прућа, на којој крова не беше, јер се у њој овај подвижник не хте скривати ни од дажда, ни од припеке већ само од очију људских, да не виде  мољења и метанија његова која обноћ усрдно твораше. Блажени Јован Устјушки пребиваше на сметлишту, сред гнуса и смрада, уносећи Господу своме миомир молитвословља и кад духовни.

Подвижници који јуродством задобијаху Царство Небеско градили су се неразумнима и бесомучнима, премда су им менталне способности биле исте као и у других људи. Духовни живот јуродивих, њихови судови о свету, њихово промишљање о ближњима дају основ за закључак да се њихов скривени човек управљао према облагодаћеном разуму, да су им поступци били промишљени и да су у свему деловали по својој слободној вољи, свесно и у чистој савести. У спољашњем животу они се одричу ума, искључујући се из друштва и скривајући своје мисли и осећања, побуде и стремљења, излажући се порузи и презиру околине “Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи“ (1. Кор. 1, 25). У судбини јуродивих испуњава се истина Светога Писма да „што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“ (1. Кор. 1, 27-28). И говор јуродивих беше другачији него у других људи: као што је идеални покров човека Божијег нагота, тако је и идеални говор његов – ћутање. „Јуродственоје житељство избрал јеси, ... храненије положи устам својим“ – поје се у служби Светим Христа ради јуродивим Андреју Цариградском, Исидору Ростовском, Максиму и Василију Московском. Поред молчалништва, запажамо код ових подвижника и глосолалију, издавање неартикулисаних гласова или примитивизовање исказа до нивоа детета које је тек почело говорити. Иза, рекло би се, апсурдних порука јуродивих крије се дубоки смисао – опомена ближњима, управљање на пут покајања и исправног живота или пророштва о догађајима који ће се збити на славу Божију и као потврда светости изабраника Божијих. Јуродиви одбацују моралне норме и друштвене законе, стојећи у слободи којом нас Христос ослободи (Гал. 5, 1); и, као што негда Господ улажаше под кров грешника и цариника, и не одбациваше од себе блуднице, разбојнике и прокажене, тако и ове слуге Божије пребивају међу одбаченима и презренима, по речи Апостолској: “Изложени с једне стране поругама и невољама, а са друге, поставши састрадалници онима који то исто доживљавају“ (Јевр. 10, 33), „беспрекорни и честити, дјеца Божија непорочна усред рода неваљалога и покваренога, у којему сијају као свјетила у васиони“ (Фил. 2, 15). У сваком грешнику, ма колико га се људи гнушали, јуродиви виде само брата-патника коме треба руку пружити и извести га на пут покајања, правде и спасења. Тако се за блаженог Висариона Чудотворца приповеда како је, пролазећи кроз једно египатско село, видео блудницу и обећао јој да ће доћи навече, а када га ова дочека он узе псалтир и стаде јој читати Реч Божију, молећи се после сваког Псалма Господу Искупитељу рода људског и Победитељу пакла да се смилује на чедо Своје и управи живот њен по заповестима Својим. Тада блудница паде пред ноге Светога и, поражена нечистотом своје душе и дубином милосрђа Божијег, реши да занавек остави своја зла дела и остатак живота проведе у уздржању и подвигу; убрзо она прими ангелски образ и до краја живота угађаше Богу дан и ноћ. Блажени Пафнутије „свима беше све, да како год неке спасе“ (1. Кор. 9, 22), пијаше вино с разбојницима и грешницима, спасавајући душе њихове проповеђу Еванђеља. Блажени Серапион Синдонит неколико пута је себе продавао у ропство да би помогао једној сиротој удовици која са децом својом умираше од глади, да би обратио јеретике на пут истине, да би спасао ропства сина јединца неке убоге паћенице. Тако јуродиви, духом живећи и по духу ходећи (Гал. 5, 25), избављаху безнадежне и потиштене и враћаху веру одбаченима и презренима. Пред силницима овога света јуродиви смело исповедају Правду и Истину Христову, сведочећи о њиховим злим делима и говорећи оно што се други не усуђиваху, по заповести Апостола: „Немојте узимати учешћа у бесплодним делима, него их још разоткривајте“ (Ефес. 5, 11). Свети блажени Николај Псковски подругује се великом цару Ивану IV Васиљевичу Грозном приликом његовог доласка у Псков: “Иванушка, Иванушка, послужи се хлебом и сољу, а не крвљу људском!“ Исти светитељ за Велики Пост позива Грозног у Печерски манастир и дочекује га у убогој келији са великим комадом сирова меса на чистом столњаку. „Та ја сам хришћанин и никако нећу јести меса у ове дане!“ – негодује цар, на шта јуродиви вели: „Ти чиниш нешто много горе, царе: ти се храниш телом и крвљу људском, заборављајући не само пост но и Самог Бога“. Блажени Михаило Клопски разобличаваше кнеза Димитрија Шемјаку, Јован Московски постидео је Бориса Годунова. Ни црквени великодостојници нису били поштеђени праведне осуде за своја недела: новгородском архиепископу Евтимију којим је овладала страст среброљубља блажени Михаил скресаће у очи: „Допуштају ли црквена правила пастиру да пљачка своје стадо? И за кога сабираше богатство?“, након чега се, под теретом савести и у страху од гнева Божијег, овај разбољева и умире. Ругајући се спољашњем благочестију, лицемерном пошћењу и формалном држању црквених заповести без истинског обновљења ума и очишћења срца, јуродиви су спремни да погазе и црквени поредак ради буђења савести млаких хришћана: Свети Симеон Емески једе кобасице на Велики Петак, потсећајући успаване савести на њихово свакодневно разапињање Христа Господа нечасним делима и злим помислима; за време Свете литургије он скаче по храму и гађа, са амвона, присутне жене орасима, испред храма обара столове са тек испеченим хлебовима, због чега ће бити премлаћен од трговаца – све опомињући на чување светиње храма и позивајући на истинску побожност, наклањање Богу у духу и истини (Јн. 4, 23).

Подвиг јуродства неодвојив је од непрестане молитве и Богомислија, бдења и духовне борбе, који се скривају од очију људских под маском безумља, цинизма и аморалности, како би се поругом и гоњењима подвижник заштитио од гордости и славољубља. Дивна је и сваке хвале достојна молитвеност ових угодника Божијих: тако, блажени Висарион четрдесет дана и ноћи, непомично стојећи сред трња, пребива у богомисленој молитви; блажени Василије Московски хођаше „главе вазда Богу уздигнуте и очију управљених ка висинама“, пошто се овај дивни подвижник сваком молитвом и прозбом мољаше у Духу у свако доба (Ефес. 6, 18); Света блажена Ксенија Петроградска ноћи проводи у молитвословљу, градећи у потаји камени храм на Смољенском гробљу и подижући невидљиви храм Бога Живога у својој души. По примеру Спаситељевом, који се мољаше за оне који Га распињаху и благосиљаше оне који се бацаху на Њ, јуродиви узносе топле молитве Господу за опроштај свима који их прогоне, мрзе и вређају: блажени Прокопије вапије: „Господе, немој им урачунати грех њихов“; Св. Андреј усрдно моли за саблажњене“ да им се избрише грех овај“; „Владико, не узми им за грех то што ме бију“ – проси у Господа Симеон Емески.

Ум јуродивих, „безумијем мнимим безумије мира обличивших“ (из Тропара Св. Блаженој матери Ксенији Петроградској), у потпуности је управљен ка Богу и слободан за истинско човеко – и Богопознање, по речи Светог Писма: „И не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија“ (Римљ. 12, 2). Вољу Божију они испуњавају свим срцем, и умом, и вољом и душом својом, вазда испитујући своју савест и сагласност свога живота са Словом Божијим.. Св. Блажени Василије Московски, по речима црквене песме, „всја Христова ученија дјели исполнил“, преподобни Михаил Христа ради јуродиви Клопски „Христови бо возжелев божественија заповједи и дјелом совершил“; Сепарион Синдонит увек са собом носаше Еванђеље да би „себе испитао у непрестаном послушању слову Божијем и да би имао уза се учење које је вршио на делу“.

Господ је угоднике Своје што убогост заволеше да би се трпезом непролазном наслађивали и што разум одбацише да би Дух Свети и Премудрост Божију стекли често и за живота прослављао даровима прозорљивости и исцељивања болних, као што су њиховим светим моштима дешавала чуда у славу Божију. Својим предсказањима јуродиви су спасавали животе ближњих и одвраћали од њих гнев Сведржитељев: тако је Св. Симеон предсказао страшни земљотрес који ће се збити за владавине Јустинијанове, Св. Прокопије Устјушки упозоравао суграђане на приближавање каменог облака који носи смрт и разарање и, обративши их на пут покајања и искрене молитве, успевао да одврати гнев Божији; мољењима Св. Михаила Клопског у Новгороду се после трогодишње суше чудесно јавља чисти студенац, са кога вода тече у изобиљу; Василије Блажени пророкује пожар у Москви, Ксенија Петроградска благодарећи дару прозорљивости спашава од пожара, упозорава на опасност, припрема на покајање пред смрт. Многи јуродиви исцељују, заветујући оне на којима се јавила милост Божија да необзнањују њихове дарове пред светом до момента одласка у небеска обиталишта. По упокојењу ове дивне слуге Божије, овенчане непролазном славом и украшене неизрецивом красотом, штедро дарују исцељења и притичу у помоћ онима који им са вером и надом приступају. Становници Петрограда са колена на колено преносе предање о чудесима на гробу Свете блажене Ксеније и о њеном јављању уснулима са порукама наде и спасења.

Певамо и славимо блажени спомен ваш, благосиљајући труд и муке које поднесте за спасење рода Хришћанскога, о велики међу Светима подвижници, огњени ревнитељи вере Православне, блажени Серапионе, Висарионе, Симеоне, Томо, Андрија, Прокопије Устјушки, Михаиле Клопски, Николаје Новогордски и Јакове Боровички, Максиме Московски и Исидоре Ростовски, Лаврентије Калушки и Кипријане Суздаљски, Прокопије Вјатски и Јоване Власати, Максиме Тотемски, Георгије Шенкурски, Симеоне Јурјевацки, Андреја Тотемски, Јоване и Василије, Тимотеју, блажене матере наше Исидора Египатска и Ксенија Петроградска и сви Христа ради јуродиви што узесте на себе немоћи света и разапесте плот своју и разум ради обећања будућих добара. Стога прибегавамо вама, странцима на земљи и грађанима Небеским, презренима у свету и саслужитељима ангелских чинова у Вечности, проповедницима покајања и светилима Цркве Христове, да благодушно призревши на нас грешне и смирене, озарите дух наш Истином, просветите разум наш незалазном Светлошћу Божије науке, испуните срца наша милошћу и добротом, да бисмо се вашим заступништвом и мољењима удостојили и ми грешни стати са десне стране Богу, примити спасење припремљено вернима од постања света и наследити Царство Христово, те да славимо и величамо Бога, дивнога у Светима Својим, Оца и Сина и Светога Духа, сада и свагда и у векове векова. Амин.

***

Еванђеље Спаситељево најсмелији је, најрадикалнији у историји рода људскога позив свакоме бићу, свакој души вечној и богочовечној у свим нараштајима и по свој васељени ка достизању пуноће и савршенства кроз сједињење са Богочовеком Исусом Христом, ка стварању Царства Божијег у души освећеној Духом Светим и облагодаћеној хришћанским врлинама, ка светости и непорочности, испуњењу „сваком пуноћом Божијом“ (Еф. 3, 19) и познању „неистраживог богатства Христова“ (Еф. 3, 8), ка добровољном и слободном служењу Богу и једних другима у љубави (Гал. 5, 13). Свето Писмо, међутим, не даје непосредне препоруке, нити подробно описује којим средствима хришћанин може и треба да узраста „у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13); оно једино прописује највиши идеал и императив нашег бивствовања: „Будите савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48), односно „по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу, зато што је написано: „Будите свети, јер сам ја свет“ (1. Петр. 1, 15-16), као што нуди и најсавршенији пример светости у личности подвигоположника Христа.

Као што су бескрајно разноврсни дарови Духа Светога (1. Кор. 12, 8-10), тако су различити и путеви којима постајемо „суграђани Светих и домаћи Божији“ (Еф. 2, 19); на неке од њих непосредно се указује у Светоме Писму – милосрђе, смерност, кротост, незлобивост, целомудреност, уздржање, молитвеност, девственост, послушност, сиромаштвољубље, други, пак, посредно проистичу из општег духа његовог и на њему се темеље (нпр. затворништво, столцништво, молчалништво, а свакако и јуродство Христа ради).

Примере подвижништва пружа нам још старозаветна историја (пустиножитељство Илијино, Јелисејево и других пророка, завет назирејски, девственост кћери Јефтајеве); овде налазимо и таква сведочанства благочестивог житија која би се могла посматрати као праузори потоњег подвига јуродства Христа ради. Поступци појединих старозаветних изабраника Божијих чине се неразумним, чудним или чак аморалним; под маском безумља и бестидности који навлаче на себе осуду и презир околине скрива се светост и саможртвена љубав према свету, што ће бити карактеристично за касније хришћанске подвижнике који јуродством задобијаху Царство Небеско. Тако Исаија, предсказујући сужњство мисираца и Етиопљана, три године хођаше го и бос (Ис. 20, 2-3); Јеремија начини себи свезе и јарам и метну их око врата да би их потом послао господарима суседних земаља преко њихових посланика што дођоше у Јерусалим к Седекији за сведочанство воље Божије (Јер. 27 и 28); Језекиљ, претстављајући опсаду Јерусалима и пророкујући против оних што преступише закон Божији, 390 дана лежаше на левој и 40 дана на десној страни својој, једући пресна хлеба и воду пијући с мером и тако ношаше безакоње Израиљево (Јез. 4, 1-12); пророк Осија живљаше са блудницом јер Израиљ отступи од Господа (Ос. 1, 1-3). Последњи од старозаветних пророка, Свети Јован претеча и Крститељ Господњи, својом појавом, пустиножитељством, проповеђу покајања и разобличавањем силника овога света такође показује црте које ће касније развити јуродиви у своме служењу свету.

Господ Исус Христос најсавршенији је и најузвишенији пример истинског духовног живота и подвижништва. Парадоксално, али и у речима и поступцима Логоса Божијег Који понизи Себе узевши обличје слуге и Који нас ради би исмејан, бијен, уврштен међу безаконике и разапет на Крст, налазимо мноштво додирних момената са подвигом јуродства. Проповед Христова Јудејцима беше саблазан, а Јелинима лудост (1. Кор. 1, 23): Свеблаги учитељ навлачи на Себе гнев и осуду старешина јудејских, књижевника и фарисеја због Својих речи и тумачења Закона, као што ће и проповед Апостола Његових касније бити презрена и исмејана од многих учених незнабожаца. Пребивајући међу земнима, Пречисти Господ није се гнушао одбачених и презрених људи, грешника, прељубочинаца и цариника: немајући у свету достојно место где би главу склонио (Мт. 8, 20), Искупитељ рода људскога улази у дом Симона губавог да би са грешницима јео и пио, прима цариника који се покајао, штити блудницу и грешницу и разбојника на Крсту чини заједничарем Свога Божанства. Непознатости и тајности учења Исусова и света воља Његова сакривене су од мудрих и разумних и откривене безазленима (Мт. 11, 25); „лудошћу проповиједи“ (1. Кор. 1, 21) Господ спасава оне који нису од света (Јн. 15, 19, 19); Он јавља Благу Вест сиромасима, исцељује скрушене у срцу, проповеда заробљенима да ће се отпустити и сиромасима да ће прогледати и ослобађа  потлачене  (Лк. 4, 18). Саможртвена љубав Господња лудост је угледнима и разумнима, саблазан законицима и старешинама јудејским, безумље у постојбини Његовој; али је „лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи“ (1. Кор. 1, 25), па ће се и својеврсно „јуродство“ Христово показати као свепобедна и спасоносна Сила и Премудрост која превазилази сваки ум.

И Божанствени Апостоли представљају у извесном смислу зачетнике и утемељитеље подвига јуродства у Христу. Нарочито се у Првој посланици Коринћанима Светога Апостола Павла могу наћи мисли које ће утемељити и прописати најбитније одлике овога Хришћанског подвига. „Ријеч о крсту“ – сведочи Благовесник Христов, – „лудост је онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо. (...) Пошто, дакле, у премудрости Божијој, свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују“ (1. Кор. 18-21). „Што је лудо пред свијетом оно изабра Бога да посрами јаке; и што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“ (27, 28). Свети Апостол саветује Коринћане: „Нико нека се не вара: ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме вијеку, нека буде луд да би био мудар. Јер је мудрост овога свијета лудост пред Богом“ (1. Кор. 3, 18-19). Иако себе, као и друге Апостоле, назива „лудима Христа ради“ (1. Кор. 4, 10), Свети Павле сведочи: „Ми имамо ум Христов“ (1. Кор. 2, 16), и: „Ако сам невјешт у ријечи, али нисам у знању“ (2. Кор. 1, 6); стога он позива верне да усавршавају ум свој и узрастају у врлини: „Све испитујте, добра се држите“ (1. Сол. 5, 21), заповеда да се „обнављају духом ума својега“ (Еф. 4, 23), моли се Господу „да се испуне познањем воље његове у свакој мудрости и разуму духовноме, да се владају достојно Господа угађајући му у свему, и да буду плодни у сваком добром дјелу, и да расту у познању Бога“ (Кол. 1, 9-10). „Браћо“, – поручује Апостол, – „не будите дјеца умом, него злоћом дјетињите, а умом будите савршени“ (1. Кор. 14, 20), као што и Петар позива: „Узрастајте у благодати и у познању Господа нашега и Спаса Исуса Христа“ (2. Петр. 3, 18). Одбацујући, дакле, таштину и ограниченост природног људског разума, световне мудрости и празних умовања, Апостоли Христови као врховно мерило и највишу вредност постављају „разум духовни“, „ум Христов“, мудрост инспирисану и испуњену Духом Истине и заједништвом са Богом јер се само тако може доћи у познање „тајне од вјечности сакривене у Богу“ и разумети „шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и позната љубав Христова која превазилази разум“ (Еф. 3, 9, 18-19). Такво мерило и вредност, међутим, свету је страно, и зато они који га се држе трпе поругу и прогањања, страдања и срамоћења имена ради Христова, о чему опет сведочи живот Светих Апостола, а то ће искуство касније потврдити и сви подвижници који узеше на себе јарам јуродственог живота. „Мислим да Бог нас апостоле показа посљедњим, као на смрт осуђене; јер постасмо призор и анђелима и људима. Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки; ви славни, а ми презрени. До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се (...). Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо; кад хуле на нас молимо; постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас“ (1. Кор. 4, 9-13). Ово Павлово сведочанство, као и опис разноврсних невоља које је претрпео Христа ради и Еванђеља ради (в. 2. Кор. 1, 23-27), могло би се посматрати као својеврсно упозорење, али и утеха подвижницима који крену уским и скорбним путем одрицања од света и дела таме; потврду тога горког искуства наћи ћемо у житијима свих потоњих јуродивих, на којима се, без изузетка, испунила истина о пророштву без части и прогону праведних у свету који Христа не познаје и не прима.

Монаштво је такође у великој мери инспирисало и припремило подвиг јуродственог служења свету. Преподобни Јован Касијан, одређујући начела манастирског живљења, даје извесне препоруке које се могу схватити као позив на јуродствовање у Христу као најтежи подвиг самоодрицања и највећи степен савршенства: „Међу братијом буди као глув, нем, слеп и луд“; пише Касијан у 41. глави свога Правила. „По слову Псалмопојца: А ја као глух не чујем и као нијем који не отвара уста својијех (Пс. 38, 13), буди и ти као глув, нем, слеп, да осим онога кога по достојанству изабереш као пример за подржавање, никога не погледаш; и ма шта да уочиш код других људи што теби неће бити на корист, држи се као да то ниси видео, као што ни слепац то не би приметио... Ако те ко оклевета или на некакав други начин увреди, буди непомичан и не правдај се никако, као нем будући, и држи у срцу своме овај стих: Рекох: чуваћу се на путовима својим да не згријешим језиком својим; зауздаћу уста своја, док је безбожник преда мном. Бијах нијем и гласа не пустих (Пс. 39, 1-2). И четврто чега се ваља држати више од свега и што ће ти послужити као украс и круна претходних трију врлина, то је да се учиниш, по речи Апостола (1. Кор. 3, 18), лудим у овоме вијеку да би био мудар: немој расуђивати ни о чему што ти се заповеди, но у простоти срца и са вером вазда послушан буди, држећи за свето, спасоносно и мудро само оно што ти прописује закон Божији или искуство твога духовног оца“. Преподобни Јефрем Сирин у Поуци монасима такође указује на неопходност стицања извесних врлина које заправо представљају основу и срж подвига јуродства у Христу. Савршени хришћанин, по учењу Сиринову, труди се да задобије савршене плодове Духа – „истинску и постојану љубав и мир душевни, дуготрпељивост и благост, кротост, веру и смиреноумље“; „и као што други, што у свету живе робујући телу, са великим задовољством и радошћу прихватају за себе почасти, славу, богатство, раскош, власт и друге насладе, тако они који су се удостојили стицања горе наведених хришћанских врлина, са задовољством и духовном насладом, радошћу и весељем, у блаженој нади на васкрсење гаје у себи спремност, или, боље рећи, сматрају за себе пожељним да наготују и гладују и трпе свакаква страдања Господа ради, да буду подвргнути мржњи, бешчашћу, злоби, бичевању, да постану сметлиште света, да буду разапињани и да узму на себе свакакво јуродство“. Свети Јован Златоуст у Беседи на Прву посланицу Коринћанима Св. апостола Павла велича и слави безумље изабраних: „За нашу проповед о Христу Распетоме сматрају нас безумима; али нека их: ми на то пажње не обраћамо, јер верујемо да је наше безумље мудрост истинита за све који са вером прихватају реч нашу. Вама је то познато из искуства. Примили сте реч нашу, приступили Господу и постали мудри у Христу, мудри мудрошћу истинитом коју у свету нико не познаје изузев верних. Погледајте како вам се све око вас појаснило: вама је знано да постоји Бог, откривено вам је шта је овај свет, како је настао и какав му је крај, шта је човек и какво је назначење његово, откуда зло и како га победити. Ко у свету може знати све то тако као што ви знате? Ако сам ја, кога сматрају безумним и проповедником безумља, победио мудре  овога света, онда мудрост која је однела победу никако није безумље, већ мудрост најсавршенија и толико надмоћна у односу на мудрост света да се зато онима који је немају чини безумљем“, учи најречитији у роду људскоме проповедник Истине Христове.

Монаштво је и на делу припремило пут јуродству: овај подвиг узимали су на себе изабраници Божији који су се већ утврдили у духовном животу и испитали ум свој у духовној мудрости. Први јуродиви у историји Цркве Христове били су монаси, највећи ревнитељи благочестивог живота и носиоци Божанске благодати, који су се после дуготрајног подвизавања одлучивали да изађу у свет и послуже му лудошћу своје проповеди и живљења, примајући погрде и злостављања ради потпуног излечења од гордости и самоугађања. Преподобна Исидора, прва слушкиња Христова која је узела на себе подвиг јуродства, а о којој је сведочанство оставио Св. Јефрем Сирин (373. год.), подвизавала се у женском манастиру Мен који је основала сестра Преподобног Пахомија са још око 400 монахиња; ова света девственица, руковођена великим смирењем и самоунижењем, јуродствује најпре у самој обитељи, излажући се презиру осталих инокиња, да би се пред смрт удаљила, не желећи прослављења и почасти од људи, па нико од саподвижница њених не знађаше ни где је испустила душу, ни где беше гроб њезин. О блаженом Симеону Христа ради јуродивом остало је забележено да је са тридесет година примио монашки постриг, још тридесет година угађао је Господу у ангелском образу, подвизавајући се у једној пустињи у близини Мртвог мора под руководством опитних стараца, да би са шездесет година отишао из пустиње да се „наруга свету“. Преподобни Висарион био је духовно чедо образованог и искусног Исидора Пилусиота; по смрти својих родитеља он раздаде све своје имање сиротињи и манастирима, прими монашки постриг, удаљи се у пустињу, а затим, силно зажелевши да достигне врхунац духовног живота, преузе на себе подвизавање у јуродству. Свети Тома био је монах у једном од сиријских манастира, да би после извесног времена, желећи да од других сакрије врлине којих се удостојио, почео да се гради јуродивим, остајући међу братијом. Преподобни Серапион Синдонит од младости своје „монах би“; обучивши се врлинском манастирском животу и научивши наизуст читаво Свето Писмо, он почиње странствовати по свету, одричући се ума свога, иметка (имађаше он само ланени синдон и Еванђеље које вазда са собом носаше) и саме слободе (више пута Преподобни се продавао у ропство да би спасао своје ближње). Од јуродивих канонизованих у Грчкој Цркви једино Свети Андреј није претходно прошао пут монашког подвизавања: овај дивни угодник Божији, Скит родом, био је роб једнога константинопољског велможе, који му је, због његове надарености и доброг понашања, омогућио да се обучи писмености и савлада грчки језик. Богољубивог јуношу ова су знања привела Цркви и науци Христовој: он почиње изучавати дела Светих Отаца, читати житија угодника Божијих, да би примио на себе јуродство по заповести Св. Анастасије и Св. Јована Златоуста, чијег се виђења удостојио у молитви.

Појава јуродства, исто као и појава монаштва, била је условљена кризом хришћанских вредности након признања хришћанства за државну религију. По речима Св. Златоуста, тадашње друштво наследило је од паганства бројне недостатке и бесмислице, не показавши довољно чврстине и одважности да их се ослободи. Страсти и пороци паганске епохе почињу да продиру међу хришћане. Декаденција хришћанског идеала узрокована је и праксом да се вера прима због законске обавезе, а не по слободној вољи и расположењу духа: пошто је сваки поданик државе био дужан да буде и члан Цркве, многи су нову веру прихватили из користољубља или зато што су тако морали да поступе. Многи чланови Цркве су се по имену могли сматрати хришћанима, док је испуњење заповести Еванђелских и истинско живљење у Духу било далеко од њих. Зато истински ревнитељи вере, не гајећи лажну наду да би се тако морално посрнуло друштво могло преобразити, одлучују да се удаље у пустиње и занавек одрекну света са његовим страстима и свагдањим безакоњима. Када се умножио број пустиножитеља, у доба највећег процвата источног монаштва (IV в.), показују се и први знаци његове деградације – частољубље и гордост слабијих подвижника, старање о овоземаљском благу и бригама овога света, оглушавање о поредак иноческог живота установљен од Отаца. Зато је IV век уједно и доба појаве јуродства у колевци монаштва, Египту, одакле ће се овај вид хришћанског подвижништва ширити по целом Истоку. Древно јуродство прослављено је у личности шесторо канонизованих Светих: Исидоре (IV век), која овај подвиг носи живећи у једном женском манастиру; Серапиона Синдонита, који јуродствује у Александрији и Риму, да би се упокојио у Египатској пустињи почетком V века; Висариона Чудотворца, Египћанина родом, који се упокојио крајем V века у дубокој старости, прославивши се сиромаштвољубљем, молитвословљем са изобилним даром суза и великим смирењем; Симеона Едеског (522-590), који полази на подвиг јуродства осам година пре своје блажене кончине, након поклоњења Крсту и Гробу Господњем, са тридесетогодишњим опитом монашког подвизавања; Преподобног Томе, сабрата једнога Сиријског манастира, за кога се претпоставља да је био савременик познатог црквеног историчара Евагрија (рођен 535. год.) и Светог Андреја (живео у другој половини V века), чији саможртвени подвиг на улицама Константинопоља траје читавих 66 година. Свој пуни замах јуродство у Христу добиће знатно касније и на просторима удаљеним од његове постојбине – у Светој Русији, која ће од XIV до XVIII века податири Цркви Христовој 37 канонизованих и небројено мноштво свету непознатих подвижника који су се јуродствовањем удостојили виђења славе Престола Божијег и венаца непропадљивих.

***

„Житија и прослављења Светих“, – како се вели у једној древној хагиографији, – „личе на светлост звезда. Јер као што су звезде постављене на небу да обасјавају поднебесје, те их виде и Индијанци, не скривају се ни од Скита, озаравају земљу, осветљују мора, и морепловци се управљају према њима, а због безбројности њихове не знамо им имена, али се дивимо светлој лепоти њиховој, – тако и светлост Светих, иако су им мошти затворене у гробовима, но силе њихове у поднебесју нису ограничене границама земље, ми се дивимо њиховом житију и чудимо слави којом их Бог прославља.“ Миријадама таквих чудесних светила прекривено је небо над Светом Русијом, у којој животом својим и подвизима засја неизбројиво мноштво праведника, преподобних, молчалника, затворника, пустиножитеља, благоверних владара, преславних мученика и исповедника Свете вере Православне. Својом блиставом светлошћу богочежњиве душе неодољивом силом привлачи сазвежђе угодника Божијих који се удостојише прослављења у подвигу јуродства Христа ради, а чија чудесна лепота светли свему свету, сведочећи о сили Бога Живога.

Подвижништво у Светој Русији настаје и развија се под значајним утицајем духовног искуства и традиције Грчке цркве. Познато је да су ревнитељи монашког живота у Русији у основу своје делатности поставили правила подвизавања посведочена у светоотачким списима, патерицима и хагиографијама насталим у Грчкој и на Православном Истоку, да су се поједини међу њима монашком подвигу учили у Грчкој (тако је преподобни Антоније, оснивач Кијево-Печерског манастира и родоначалник рускога подвижништва, примио монашки постриг и извесно се време подвизавао на Светој Гори Атонској, као што су од најранијих времена руски калуђери одлазили у најбоље и најпознатије грчке обитељи, како би плодове њиховог подвижништва учинили доступним своме народу од самог почетка његове крштене историје): Стога су се на руском тлу, веома брзо након примања хришћанства, појавили готово сви видови подвижништва који су постојали на Православном Истоку, па и најстрожи облици аскетизма – затворништво, столпништво и јуродство Христа ради. Према сачуваним писменим сведочанствима, јуродиви се у Русији јављају већ од XI века; први међу Светима од руске крви и племена који се јуродством удостојише Царства небескога био је негдашњи монах Кијево-Печарске лавре Исакије (+1090), који је примио постриг од преподобног Антонија, затим се седам година подвизавао у затворништву, да би после тешких искушења и опасне болести узео на себе бреме јуродствовања, најпре у самом манастиру, саблажњавајући игумана и братију и од њих сваку поругу кротко подносећи, а затим странствујући по свету у кострети, трпећи студен и ране телесне дан и ноћ. Познато је и да је преподобни Авраамије Смољенски извесно време у младости, пре него што ће ступити на пут монаштва, провео у јуродствовању: „скинувши са себе светле хаљине и обукавши се у сиротињско рухо, преподобни хођаше као један од просјака, јуродивим се градећи“ (овај светитељ живљаше у другој половини XII века). Преподобни Кирил Белозерски (1337-1427), потоњи игуман Белозерске обитељи и аутор мноштва духовних списа (посланица, поука, правила монашког живота), такође је неко време носио подвиг јуродства Христа ради.

Ни у једној другој земљи овај вид подвжништва није доживео такав процват и није пропраћен таквом славом и поштовањем, као што је то био случај са Русијом. Ово је у великој мери условљено историјским околностима, начином живота, типом културе, али и менталитетом рускога народа, његовим особитим призвањем и самобитношћу његовог духовног пута. У друштву обремењеном неправдом и безакоњем, тлачењем сиромаха и безграничном самовлашћу богате и повлашћене мањине, јуродиви преузимају подвиг изобличавања силника овога света, искорењавања зла, лажи и неправде, заштите потлачених, тако да аскетској, духовној страни јуродства, оличеној у удаљавању од света и стицању савршеног смирења кроз излагање порузи, у проповедничком и пророчком служењу, руски јуродиви додају и веома изражену димензију социјалног служења, указујући на противречност између формално прихваћеног хришћанства и друштвене аморалности, између идеала Правде и реалности безакоња. Стога су ови подвижници посебно били поштовани међу простим светом, знатно више него у вишим сталежима руског друштва; народ је јуродиве сматрао за истинске извршитеље Еванђелске речи, за своје заштитнике и доброчинитеље, за најсветије међу угодницима Божијим, због чега их је и називао „људима Божијим“. Великаши су, опет, бојећи се гнева Божијег и проклетства угодника Његових, под утицајем јуродивих исправљали своје нечасне поступке, одустајали од чињења зла и давали милостињу потребитима, кајући се за безакоња и неправде своје. О томе каквих су почасти јуродиви бивали удостојени сведочи и овај детаљ из путописа архимандрита Павла Сиријског, који је као пратилац Антиохијског патријарха Макарија провео у Русији две године, од 1654. до 1656.: у недељу сиропусну путници су обедали код патријарха Никона, а међу званицама, уз самог Првојерарха Руске цркве, сеђаше неки јуродиви именом Кипријан, кога овај појаше из сребрних сасуда и даваше му најбоља јела рукама својим. Енглески конзул Флечер такође са дивљењем сведочи о смелости Василија московског пред царем Иваном IV Васиљевичем Грозним, док Херберштајн наводи да су силници чија би безакоња јуродиви обзнанили пред светом сматрали њихов укор као праведну и заслужену казну Божију, исто као што су и трговци од којих би јуродиви нешто узели благодарили Господа и молили се за опроштај и остављење грехова својих.

У Русији је, судећи по писаним споменицима, било не мало јуродивих; сматра се да су у Москви они чинили чак и посебан сталеж (Г. П. Федотов), и да су се званичног прослављења (канонизације) удостојили само малобројни. Руска црква канонизовала је укупно 37 јуродивих, и то 4 из XIV века, 11 из XV, 14 из XVI, 7 из XVII и једнога из XVII столећа. Међу девет новопрослављених Светих Руске Православне Цркве, чија је канонизација извршена поводом хиљадугодишњице крштења Русије (1988. године), налази се и једна светитељка која се јуродственим житијем удостојила виђења Лица Божијег – Света блажена мати Ксенија Петроградска (рођена између 1719. и 1730., упокојила се у Господу највероватније 1803. године). Највећи процват овог вида подвижништва запажа се током XV и XVI века; познато је да је у другој половини XVI века у земљи Руској постојало мноштво храмова у којима су се чували мошти блажених, и да је у то доба сваки већи град имао и свога заштитника из реда јуродивих: Новгород је прослављао Николу Кочанова и блаженог Теодора, Михаила Клопског и Јакова Боровичког, Устјуг – Прокопија и Јована, Ростов – Исидора, Москва – Максима и Василија Блаженог, Калуга – Блаженог Лаврентија, Псков – Николу Салоса. За владе Ивана Грозног Црква је канонизовала највећи број подвижника овога реда. Крајем XVI  и током читавог XVII века, међутим, у доба свеопште кризе духовности у руском друштву, опада и поштовање јуродивих у народу (посебно у већим градовима), а смањује се и број оних који бивају удостојени црквене канонизације. Овај вид подвижништва нешто се дуже задржава једино на северу Русије – у Вологди, Тотми, Каргопољу, Архангелску, Вјатки, док у Москви и државне и црквене власти започињу прогон јуродивих. Лишено духовне подршке интелигенције и физички прогоњено од стране полиције, јуродство трпи процес дегенерације (јављају се лажни јуродиви, против којих Црква издаје више указа, објављујући да њихова дела немају на себи благослов и да као таква не представљају ништа друго до одметништво из друштва и саблазан вернима), да би се у XVIII веку оно готово у потпуности изгубило. Па ипак, и у каснијим столећима јављали су се у Русији истински подвижници који се јуродством удостојише Царства Небеског: Света блажена Ксенија у XVIII веку, блажене успомене Пелагија Ивановна, подвижница Серафимо-Дивјејевског манастира (упокојила се 1884. године), чијој је бризи и светим молитвама тек основану монашку обитељ поверио Свети Серафим Саровски. По сведочењу Татјане Горичеве, и у наше доба по Руској земљи ходи мноштво јуродивих и „страника“, које је народ крио од власти и чије је проповеди и пророштва слушао са страхом Божијим, исправљајући путеве своје и припремајући се за искушења која долазе. Године 1981. Горичевој је један монах овако објаснио „обиље“ блажених у руским црквама и манастирима: „Изгледа да је минуло доба иродовске освете /имао је у виду отворена гоњења Цркве у периоду Хрушчовљеве владавине/, па се родило мноштво младенаца Христових, мноштво блажених, јуродивих, кротких, босих и голих, оних што по најљућој зими седе пред нашим храмовима“ и, додали бисмо, молитвама својим и подвигом сведоче Христа Васкрслога у распетој Русији.

Христа ради јуродиви у Светој Русији потицали су из раних социјалних средина, различити су им били животни путеви, облици подвизавања и начини благодатног Служења свету.

Преподобни Исаакије Затворник био је трговац, један од најбогатијих и највиђенијих људи из града Торопца. Узажелевши да Господу своме служи у ангелској образу, он разда све своје имање убогима и ништима, а затим прими постриг од преподобног Антонија. Црноризац Исаакије 7 година проведе у затворништву, дан и ноћ молећи се Богу у тесној келији и хранећи се само просфором, па и њом сваког другог дана. Након тешке болести и снажног демонског искушења, он решава да јуродствује у свом манастиру. Наденувши на себе кострет и некакве бедне траље, негдашњи монах стаде се градити безумним, ружити игумана и братију, због чега прими мноштво удараца и погрда. Али овај последњи слуга у манастиру, кога се многи гнушаху, вазда беше први у храму на јутрењу и литургији, за време којих непомично стајаше на студеном камену у подераној одећи, због чега му се ноге смрзаваху, али срце његово испуњаваше огњена љубав према Христу Спасу.

Блажени Прокопије Устјушки такође је био трговац, „са западних страна латинскога језика и из земље Немачке“, како казује о њему житије и Пролог. Упознавши се са учењем Православне Цркве, он се одрече папизма, пређе у Православље и заувек остави трговину, раздаде имање своје, отиде у Хутинску обитељ, а убрзо и у Велики Устјуг, где узе на себе претешки и скорбни подвиг јуродства. Блажени Прокопије провођаше ноћи испред Саборне цркве, где се усрдно Господу мољаше, а дању хођаше по градским улицама у одећи подераној и прљавој, излажући се порузи и батинама неразумних људи, док од оних који се неправедно обогатише не хте ништа узети. Постеља му беше гомила смећа, камење или гола земља. За велике подвиге Господ удостоји Прокопија још за живота даром прозорљивости и чудотворења. Његовим молитвама и проповеђу, која је Устјужане привела покајању и исправљењу живота, град је спасен од гнева Божијег и пропасти од града огњенога. На гробу овога угодника Божијег десило се мноштво чудесних исцељења одузетих, слепих, хромих, раслабљених свих узраста и из разних сталежа.

Устјуг је даровао Руској Цркви још једног прослављеног угодника Божијег – блаженог Јована. Он потицаше из имућне сељачке породице и још од најранијег детињства испољаваше велико уздржање: средом и петком он уопште не узимаше храну и воде, а осталим данима задовољаваше се само хлебом. Када су му се родитељи преселили у град Орлец, на 30 врста од Устрјуга, деси се да отац Јованов умре, а мати прими монашки постриг. Неко време младић остаде уз њу, а затим реши да се врати у Устјуг, где ће се прославити јуродственим животом. Ноћи он провођаше у једној оронулој колибици, а дању скиташе полуобнажен по граду, трпећи злостављања и потсмех, и намерно се, свету на саблазан, ваљаше по ђубришту, смирењем чинећи души своју бељом до снега. Молитвене подвиге и трудове своје блажени Јован држаше у највећој тајности. Ипак, свештеник Саборне цркве отац Григорије би достојан да му Господ открије дела љубљеног слуге Свога, да би се открила светлост његова пред људима и да би био прослављен Господ Коме се Блажени смирењем и кротошћу уподобљаваше: овај јереј, прикривши се у убогој колиби где Јован ноћи провођаше, виде Светога како се мољаше за све који неправду чине, а затим како леже на усијано угљевље, али му ватра не науди.

Преподобни Михаило Клопски, Новгородски чудотворац, јуродствовао је у Клопском манастиру: за време Свете литургије он заједно са братијом читаше Апостол, појаше и мољаше се са великом ревношћу, за трпезом такође са страхом Божијим и потпуно разумно читаше житија Светих а у остало време уздржаваше се од ма каквог општења са људима, ограђујући се тобожњом скудоумношћу. У келији својој он немађаше ничега, чак ни асуре на којој би спавао; једанпут недељно он узимаше хлеба, воду пијаше с мером, и тако, у непрестаном молитвословљу, уздржању и нестицању проживе читав свој век, никоме не откривши своје порекло. Тек пред смрт Светога  сазнало се да потиче из једне богате кнежевске породице. Блажени Михаило више пута отворено се успротивио кнезу Димитрију Шемјаки, казујући му безакоња његова, а претсказао му је и смрт од руке бојара који се налажаху у његовој служби, што се и обистинило. Разобличио је и неправедно богаћење архиепископа Евтимија, који се мало затим од страха разболе и умре. Заштитио је манастир од похаре и разбојнике привео к покајању, претсказао рођење цара Ивана Васиљевича Грозног, његову моћ и његово будуће заузимање Новгорода. После одласка из земног живота јављао се људима у опасности, избављајући их од погибије, а на гробу Блаженог дешавала су се бројна исцељења.

Свети блажени Василије Московски чудотворац, чији се величанствени храм уздиже на Красном тргу у првопрестоном граду Русије, рођен је од благочестивих родитеља Јакова и Ане, којима Господ, као негда Захарији и Јелисавети, подари пород већ у касним годинама, по усрдним мољењима њиховим. Са шеснаест година он се удаљи у Москву, да сред престоничне вреве приправи пут души својој ка горњем обиталишту, Јерусалиму Небескоме, решивши се  на подвиг јуродства Христа ради. Блажени хођаше по граду потпуно наг, зими се а мразу смрзавајући, а лети се од жеге не кријући: „А ако је и љута зима, рај је сладак“, – говораше Свети Василије. Тело своје он непрекидно изнураваше постом и бденијем, а ум храњаше богомислијем и молитвом; очи му вазда гледаху ка Небу, хођаше он главе уздигнуте. Па ипак, овај дивни угодник Божији не гнушаше се пијанаца, блудница, просјака, богаља, свих које је свет одавно био одбацио, а којима он носаше тополину, благост и мир. Многим својим, наоко чудним и неразумним, поступцима Блажени учаше суграђане своје врлинском животу и упућиваше их на пут Правде и Истине. Житељи Москве могли су га видети како баца камење у зидове неких кућа, док другде зидове целиваше. Показало се да, уколико у кући пијанче или певају бестидне песме, Свети целива такав дом како га ангели хранитељи не би напустили, да они који тамо живе не буду лишени помоћи Божије ради покајања и исправљења путева својих, док каменице он бацаше онамо где се укућани Богу мољаху и по заповестима Његовим живљаху, еда би се од њих бесови одвратили. Свети Василије посрамио је цара Ивана Васиљевича Грозног, предочавајући му у причама и својим наоко неразумним поступцима тежину неправде и безакоња које овај чињаше. Тридесет осам година након његове блажене кончине пројавила су се прва чудеса овога Светога, који је вековима даривао исцељења и спасавао све што му са вером и надом притицаху. Стога га Црква Православна велича и слави, појући: „Као истински и непобедиви страдалник, јавио си се у чистоти душевној и телесној, Христа ради изнуривши тело своје уздржањем. Стога си и задобио од Њега дар исцељивања; и сада, блажени Василије, моли се за нас који твоје успење прослављамо“ (Тропар Св. Василију Блаженом, 2. августа).

Иако је подвиг јуродствовања узимало на себе и мноштво жена, Руска Црква канонизовала је само једну светитељку која се овим подвигом удостојила непролазне славе Царства Небескога – Свету блажену Ксенију Петроградску. Ова невеста Христова потицала је из богате породице и била удата за пуковника Андреја Фјодоровича Петрова. Након мужевљеве смрти под загонетним околностима, двадесетшестогодишња Ксенија полази на пут јуродства, обукавши се у покојникову одећу коју носаше све док на њој потпуно није иструлела. Захтевала је од људи да је и ословљавају његовим именом, тврдећи да је она, Ксенија, одавно умрла. Ноћи је проводила на Смољенском гробљу, непрестано пребивајући у молитви, док је дању скитала градом, раздајући све што би јој благочестиви људи уделили сиротима и невољнима. Много пута за живота је, благодарећи дару прозорљивости кога се удостојила, спасавала суграђане од опасности и невоље, а после упокојења јављала се онима који су је са усрдном молитвом призивали и даривала исцељење на чудотворном гробу своме, на коме је у њену част подигнута капела.

Јуродство Христа ради један је од најизразитијих облика руског подвижништва и уједно једна од најсамобитнијих црта руске културе. Николај Берђајев у њему сагледава типично руски хришћански подвиг, Достојевски у свом знаменитом есеју о Пушкину вечно скиталаштво, небожитељство и потребу за „срећом свега света“ посматра као маркантну одлику руског националног карактера, оличену и у најбољим тековинама књижевности. Јуродиви су представљали инспирацију руским писцима (Пушкину у „Борису Годунову“, Достојевском у „Злим дусима“, где се појављује лик Марије Тимофејевне Лебјаткине, и „Браћи Карамазовима“ са ликом Лизавете Смердјашче, Толстоју у „Детињству“, С. В. Максимову у његовим путописима, и сликарима: сетимо се знаменитог платна В. Сурикова „Бољаркиња Морозова“, где се као једна од централних фигура истиче измождени „Божији човек“ са табанима отеченим и испуцалим на снегу, у поцепаној лакој кошуљи и тешким веригама на телу).

Српска црква, иначе, у својој вековној историји није канонизовала ниједног јуродивог, нити је овај подвиг у свом изворном облику, онаквом какав налазимо код Грка и Руса, био познат нашем народу. Било је, међутим, и данас има међу нама Хришћана који су савршеним привољењем Царству Небескоме, удаљавањем од сваке сујете житејске, потпуним посвећивањем Господу и кршењем обичаја и норми наилазили на презир и потсмех околине („блентави“, „бене“, „богомољци“, „чудаци“). Имена таквих угодника Божијих записана су једино у Књизи Живота, међу људима она су непозната или презрена. Неке трагове о постојању овога феномена у Срба ипак пружа наша књижевност: тако је Исидора Секулић у „Кроници паланачког гробља“ дочарала ликове јуродиве Кате, која „пере апсане, спава у кули ватрогасаца, једе што полицији ен треба, а уопште се канда не одева“, и после чије смрти на гробљу „целу ноћ се видело ко кандило илити свећа... а њој је само Бог могао запалити ту самртничку воштаницу“, и још једног безименог Божјег човека што је „по шуми ходио, с травом разговарао, ко неки светац...“; код Петра Кочића сведочанства о овом типу подвижништва налазимо у приповеци „Кроз мећаву“ (ликови „лудог Крстана“, „злогласне Каласуре“ и Реље Кнежевића). Зато, славећи и величајући небеске заступнике наше, Свете што под кровом Свевишњега обитаваху, љуту глад, и студен, и жегу, и поругу људску подносећи, удостојивши се јуродственим житијем вечних небеских обиталишта, опоменимо се, браћо и сестре, и ми оних најмањих, најсиротијих међу нама, оних које људи презреше и одбацише и оних што се не хтедоше уподобити свету са његовим похотама и таштином, оних којима је Црква Божија једини стан и душа бесмртна једини иметак: поклонимо се страдањима и трудовима њиховим, загрлимо их у храму, подајмо им оно најпотребније у простоти срца, јер ћемо тако небеса купити, по речи Псалмопојца; „Благо ономе који разумије ништему! Господ ће га избавити у зли дан“ (Пс. 41, 1). Помолимо се зато Господу да укрепи и оснажи све сироте, бездомне, остављене, презрене, све који су у беди и жалости, у самоћи и стиду међу људима, а да нама срце омекша и разум просвети како бисмо несебично љубили ближње своје у све дане, молитвама Светих угодника Његових што јуродственим житијем просијаше, и свих Светих. Амин.

Преузето из књиге Сила се Божија у немоћи показује,  изд. Српска царска лавра манастир Хиландар, 1995. (едиција Хиландарски путокази, књ. 16)

На икони у наслову - Блажена Ксенија Петроградска, Христа ради јуродива

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 06 фебруар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 51 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.