Ко чини неправду нека још чини неправду,
и нечисти нека се још прља;
а ко је праведан нека још чини правду,
и ко је свет нека се још освећује.
Ево долазим ускоро…
(Откр. 22, 11-12).

У нашем претходном тексту о овом сусрету[1] нисмо наводили нешто што се само по себи подразумевало. То је чињеница да до њега није могло доћи без претходног договора патр. Кирила са председником Русије Владимиром Путином. Највероватније, до њега није могло ни доћи без сагласности председника, односно, сасвим је извесно да је покретач ове замисли управо сам председник, који је желео да се пред међународном заједницом његовој одлуци о ангажовању руске војске у Сирији да подршка од стране два велика религијска лидера. Ово потврђују и вести објављене уочи сусрета: „У покушају да одбрани хришцћане на Блиском истоку и другим деловима света где су прогоњени, папа Фрања жели да затражи помоћ од руског председника Владимира Путина. Према папи Фрањи, Путин је ‘једини са којим католичка црква може да се уједини у одбрани хришћана на истоку’. ‘Важно је да се придружимо напорима Русије да би сачували хришћанство у свим деловима света где је угрожено’, рекао је папа Фрања, преноси ‘Журнал д‘ диманш’“[2]. „За доктора социолошких наука са Института за политичке студије Зорана Милошевића дилеме нема. На стварању услова да до тог састанка дође радио је лично председник Руске Федерације Владимир Путин“[3]. Након сусрета, с овим у вези, ђ. Владимир Василик не крије разочараност: „У датом случају, разматрам овај сусрет као наш пораз. Бог зна узроке под којим је Свјатејши Патријарх Кирил предузео ово путовање. Може бити, њему није био остављен излаз. Но, у сваком случају овај сусрет се у многим својим тачкама јавља као незадовољавајући“[4].

На основу реченог, може се, посредно, донети закључак да су и председник Владимир Путин и патр. Кирило положели велику наду на заједничку декларацију патријарха и папе, у циљу давања подршке политици и војном ангажовању Русије у Сирији и на Блиском Истоку, под видом бриге за убијање и прогон хришћана.

Међутим, И. Друз сматра да ће Русија и РПЦ од тог сусрета имати велике штете. Полазећи од чињенице да је након 2. Концила Ватикан „постао глобална политичка сила либералног усмерења“, он је у детаљној анализи показао како су, надајући се у подршку и помоћ папа, након сусрета са њима прошли В. Јерузелски, М. Горбачов и Л. Кучма, као и која је улога Ватикана у последњим догађајима у Украјини. Овоме свакако треба додати и чињеницу да је кијевски Мајдан отпочео само недељу дана након посете В. Путина Ватикану и папе Франциска, 25. 11. 2013[5].

На крају, говорећи о стању у Русији, И. Друз наводи које ће све последице бити за њу, изазване сусретом патријарха и папе и предстојећим Великим Сабором на Криту: „За непосредне интересе безбедности Русије у ближој персективи, ови сусрети ће значити:

– експлозивну активизацију екуменистичких контаката свештенства с иноверцима, тј., на делу, пораст непосредног и посредног врбовања грађана РФ од стране иностраних спецслужби, олакшавање припреме за руски ‘мајдан’, по образу и подобију на украјински, који је имао, како је већ речено, либерално-екуменистички карактер; – идејну издају позиције, која ће имати деморализујући утицај на грађане РФ. Јер ако РПЦ почне да признаје друге конфесије, уђе у општење с њима, онда ће се она, фактички, одрећи од јединствене руске цивилизације, од руске историје. Јер у многоме, руска историја се као пут и састоји у томе да су наши претци бранили чистоту православља. Ако прихватимо ту тезу, да нам је католичка црква ‘сестра’, онда, например, подвизи Св. вел. књ. Александра Невског губе смисао. Као и мучеништво Св. патријарха Гермогена, подвизи Минина и Пожарског. Онда би већ било поптуно нормало покорити се католичким освајачима, пошто су нам они ‘браћа’;

– либерални екуменизам прецртава и боље примере руске културе, који су штитили православне вредности од западног ширења, што квари квалитет образовања и мотивацију грађана Русије на заштиту своје Родине;

– како је већ речено, Ватикан је давно постао катализатор пораста аморалности и неетичности, којима он поучава своју паству постепеним корацима и манипулативним изјавама. Анализирао сам и многе текстове католичких делатника Русије о моралу – они су управо такви, и веома често носе лоше скривени, по суштини, русофобски и антидржавни карактер. Екуменистички контакти РПЦ ће те токове појачати вишеструко“[6]. Другим речима, закључујемо ми, Русија ће проћи као што је прошла Пољска, СССР и Украјина.

Везано за „историјски сусрет“ истоветно упозорава и О. Четверикова: „Овакав сусрет народ доживљава као чин издаје. Усто, као чин велеиздаје. Ово радикално мења ситуацију. То ће довести до смутње у нашој Цркви, а пошто је Црква темељ духовне сигурности нашег народа, то ће довести до веома озбиљних последица и у систему наше националне и државне безбедности“; „Овај сусрет није само симболичан, већ и мистичан“[7].

Слично размишља и В. Димитријевић: „Овај сусрет је велики доказ колико је екуменизам разјео самосвест православних, и њихове вође пречесто начинио неком врстом световних политичара у мантијама. Сусрет с архијеретиком римским правда се некаквом причом о Блиском Истоку, који је заиста у пламену, и коме заиста треба помоћ. Хоће ли му помоћи папа који, где год дође, доноси проклетство, и после чије посете се Пештера Рођења Христовог у Витлејему запалила? Да ли су икада православни јерарси с јеретицима решавали политичка питања, која, уосталом, ни не могу да реше верски поглавари, него их, данас и овде, решавају светски банкари, припремајући долазак антихриста?“[8].

Наравно да ће декларација патријарха и папе, у којој они позивају „на хитну акцију за помоћ хришћанима у Ираку и Сирији“ и „да Европа задржи веру у своје хришћанске корене“, остати мртво слово на папиру. Шта више, догодиће се управо супротно: ратни пожар, а са њима егзодус и хришћана и муслимана на Блиском Истоку ће се још више ширити, а Европа ће све више тонути у своме антихришћанском мраку, односно, антиправославној и антируској мржњи.

Све је ово разумљиво. Постоје духовне законитости: „Овако вели Господ: Да је проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“ (Јер. 17, 5). На жалост, али и на радост, „православне“ маске са лица председника и патријрха су пале. До сада је симфонија руске Цркве и руске државе у добру ишла узлазном путањом; она је, без обзира на санкције и економску кризу, довела да обнове достојанства и поноса Руса, и објединила их и учврстила у формирању јаког и јединог антиглобалистичког блока у свету. Од сусрета патријарха и папе кретање ове кривуље пошло је у супротном правцу. Екуменизам патр. Кирила се показао као тројански коњ у антиглобализму В. Путина, а њихова заједничка политичко-хуманистичка нада и вера у човека, који се по својој надмености давно изједначио са својим надахнитељем и господаром – сатаном, као тројански коњ у православљу Русије.

„Тачка без повратка је пређена. Пред нашим очима се одвија мистичка катастрофа, која ће имати непоправљиве последице у свету, које ће несумњиво дотаћи сваког од нас. Даља пасивност православног народа је преступ саучесништва у јереси јудео-папизма и уопште – у богоборачкој свејереси екуменизма и глобализма“[9].

„И тако, завршио се ‘историјски’ сусрет папе римског и патријарха московског и све Русије. Осећај је да су пале последње маске… Сада је окренута нова, и може бити, последња страница светске историје…“[10].

Без обзира на уверавања папе Франциска, да је у „овом дијалогу осетио присуство Духа Светога“[11], у Хавани, на аеродрому, није био присутан Бог. А без Бога, без Светога Духа, ниште не може да изађе из времена у вечност; овај сусрет је „историјски“ пре свега зато што остаје у оковима времена и смрти. Исто тако, након овог сусрета, због уздања у човека које, према наведеном упозорењу Господњем, вуче собом проклетство, повучен је благослов и покров Божији са Русије. Надом, коју су председник В. Путин и патр. Кирило положили на човека, који је корифеј религије антихриста, и његов пророк и претеча, препуњена је чаша гнева Божијег, која се најпре напунила, прелила и излила због греха цареиздајства, а потом почела да се смањује и празни народним покајањем. Сада, међутим, следи олуја и огањ, следи страдање и распад Русије…

Али, слава Богу, према пророштвима преподнобних, из пепела Русије васкрснуће Святая Русь.

Царь Грядет!

[1] Архим. др Никодим (Богосављевић), Сусрет патријарха Кирила и папе Франциска – да или не?, http://nikodimbogosavljevic.com/susret-patrijrha-kirila-i-pape-franciska (12. 02. 2016.).

[2] Папа Франциско: „Само Путин може спасити хришћане“, http://www.mitropolija.com/papa-francisko-samo-putin-moze-spasiti-hriscane/ (12. 02. 2016.).

[3] Da li je Putin „kriv“ za susret patrijarha i pape, http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=02&dd=06&nav_category=78&nav_id=1093727 (13. 02. 2016.). Такође в.: Раде Јанковић, Девети круг, http://borbazaveru.info/content/view/8539/1/ (16. 02. 2016.).

[4] Владимир Василик (ђ.), Документ вызывает противоречивые чувства, http://ruskline.ru/news_rl/2016/02/13/dokument_vyzyvaet_protivorechivye_chuvstva/ (14. 02. 2016.). Текст је коментар Декларације патријарха Кирила и папе Франциска, који у потпуности одговара по духу и слову документу Однос Православне Цркве према осталом хришћанском светом, припремљеном за Велики Сабор на Кипру ове године; в.: Совместное заявление Папы Римского Франциска и Святейшего Патриарха Кирилла, http://www.patriarchia.ru/db/text/4372074.html (14. 02. 2016.).

[5] Papa i Putin o potrebi okončanja sukoba u Siriji, http://www.blic.rs/vesti/svet/papa-i-putin-o-potrebi-okoncanja-sukoba-u-siriji/9cs5psc (13. 02. 2016.).

[6] Игор Друзь, О встрече папы с патриархом, полу-унии и волчьем соборе, http://3rm.info/publications/61459-o-vstreche-papy-s-patriarhom-polu-unii-i-volchem-sobore-idruz.html (12. 02. 2016.).

[7] Олга Четверикова, Због чега је папи потребан сусрет с нашим патријархом?, http://borbazaveru.info/content/view/8536/1/ (14. 02. 2016.).

[8] Владимир Димитријевић, Свеправославна туга на дан Света Три јераха: може ли папа помоћи било коме?, http://borbazaveru.info/content/view/8528/1/ (13. 02. 2016.).

[9] „Православни фронт“, Обраћање православном народу Русије, ближег и даљег заграничја, http://borbazaveru.info/content/view/8531/1/ (13. 02. 2016.).

[10] Ненароков Дмитрий (свящ.), Шествие антихриста, ч. 2, http://vk.com/club67640986 (14. 02. 2016.).

[11] „Уверавам вас да сам у овом дијалогу осетио присуство Духа Светога“, Папа Франциско и руски патријарх Кирил синоћ потписали декларацију, http://www.vaseljenska.com/svet/papa-francisko-i-ruski-patrijarh-kiril-sinoc-potpisali-deklaraciju/ (13. 02. 2016.).

Извор: nikodimbogosavljevic.com