ВЛАДИМИР ВЕЛМАР – ЈАНКОВИЋ О КОЛАБОРАЦИЈИ С НЕМЦИМА

Владимир Велмар-Јанковић (1895 – 1976) је био српски правник, психолог, драмски писац, приповедач, есејиста и критичар. За време Другог светског рата био је помоћник министра просвете Велибора Јонића у Недићевој Влади народог спаса, када је, у најтежим условима, са угледним србским научницима покушао да створи Српски цивилни и културни план за будућа поколења, без обзира ко буде на власти (послератна власт је „технички“, али не и духовни део, тог плана углавном остварила).

Због таквог ангажмана је, 1944, морао да бежи из земље. Његова ћерка Светлана, угледна србска списатељица, подигла му је, као оцу и човеку, споменик од светлости у својим „Прозрацима“, чији је други део постхумно објављен у издању „Лагуне“. Поред успомена саме кћери на тешку послератну стварност и ретке, али насушне, контакте с оцем у изгнанству, приређивач књиге Жарко Рошуљ уврстио је у други део „Прозрака“ и документе из Светланине личне архиве, у којој се налази, између осталог, и преписка са оцем. У архиви је чувано и драгоцено Велмарово писмо једном енглеском лабуристи, аутору књиге „Побуњени разум“. С обзиром да се дотични залагао за трећи пут, између суровог капитализма и безбожног комунизма, Велмар-Јанковић, који се, под другим именом, крио у Шпанији, решио је да му се обрати и пише о Недићевом и свом колаборационизму.

ХИТЛЕР, СРБИ И 27. МАРТ       

Велмар – Јанковић у писму истиче да су Срби пред рат били дубоко антихитлеровски оријентисани:“Целој нацији хитлеровски бес је био дубоко одвратан и није било места у нашем разуму или срцу на коме би се могао изградити споразум са оним  запенушаним лудаком. Али у одговору како да се одупремо том наказном империјализму немачког назови – надчовека, мишљења су била подељена“. Иако је рат против Немачке био нешто што је проистицало из народне слободарске традиције, ипак је било оних Срба који су схватали да 1914. није исто што и 1941 – нови рат је, слутило се то још од 1939, рат биолошки, масован, застрашујући по броју жртава, и мали народи су морали да мисле о пуком преживљавању. Пучисти нису предвидели последице 27. марта, али су зато побегли из престонице Југославије чим је запуцало, док су уредбом забранили народу да Београд напусти, прогласивши га „отвореним градом“.               

Велмар-Јанковић саркастично пише:“Можда, да сам имао своја приватна кола, био бих и ја побегао у правцу Грчке. Али ја нисам имао кола, као што ни многи други милијони Срба што их нису имали. /…/Видите, суперпатриотизам наше владе у изгнанству и њихово суђење нама који смо морали остати тамо, засновано је технички на околности да су министри имали кола спремна за бекство, а ми нисмо“.   

ИСТРЕБИТИ СРБЕ, ЗАУВЕК

У априлу 1941. је, по Велмар – Јанковићу, наступио потпуни слом:“Теутонски бес и освета,италијанска отровна пакост, маџарска жеђ за феудализмом, бугарско враћање у татарство, албанска помамност дали су сатанску позадину ненадмашном каинизму Хрвата, у којем је дуго задржавана католичка инквизиција здружила крваву руку са мутним фанатизмом исламских маса. А поврх свега тога још и свирепи свод црвено – белог грађанског рата“.

Уследио је србски устанак против Хитлера…Али…

Ужас је снашао Србију после слома устанка у јесен 1941. О томе у својој биографији Звонка Вучковића историчар Милош Тимотијевић пише:“Током октобра 1941. Немци су стрељали око 10.000 људи у централној Србији (Драгинац, Краљево, Крагујевац). Распламсавање устанка условило је да се размишља о потпуном уништењу становништва Србије, или макар породица оних који се супротстављају окупатору. Шабац је у једном тренутку био логор са 20.000 заточених Срба, а код Засавице у Мачви планирано је подизање логора за 500.000 Срба. Технички проблеми реализације овог злочиначког пројекта, брзо гушење устанка и прагматични разлози нешто ублаженије репресије спасили су Србију од великих одмазди. /…/Допринос равногорског и партизанског покрета у уништавању војника фашистичке Италије и нацистичке Немачке није био велики. Према немачким подацима устаници су у Србији 1941. убили 203 и ранили 378 војника Вермахта. С друге стране Немци су у борби убили 11.522 човека, и стрељали још 21.806 лица, као што је и планирано како би се испунила квота од преко 34.000 људи које треба убити као казну за немачке губитке“.

ИЛИ КОЛАБОРАЦИЈА ИЛИ УСТАШЕ У БЕОГРАДУ

Србска историја, по Велмар – Јанковићу, била је дуго историја живота под окупацијом, под Турском и Хабзбуршком монархијом; у доба петвековног живота под влашћу туђина, Срби су ипак сачували душу. Али, Немци нису мислили о освајању србских душа. Они су, због устанка, хтели да непокорни народ биолошки сатру. Хитлерови опуномоћеници за Србију су  стално претили, о чему Велмар пише:“Границе усташке моћи биле су „легално“ проширене до самих предграђа Београда (Земун). Да им је било дозвољено да уђу у Београд и у Србију, ни би имали само да пређу реку Саву преко немачког понтонског моста, што је било питање неколико часова. Тада би они били поклали и моју рођену децу и мене и остале разоружане становнике и избеглице у Србији. То је требало спречити, не бисте ли и ви тако мислили у мом положају?“                                    

Окупатор је говорио да ће, због заузетости на Источном фронту, пацификовати устаничку територију не користећи своју војску, него употребом Хрвата, Мађара, Бугара и Арнаута, што би, каже Валмар – Јанковић, значило потпуно уништење Србије.      

ИЗМЕЂУ ДРАЖЕ И НЕДИЋА    

По Велмар - Јанковићу, ни Француска, ни Белгија, ни Холандија, ни Норвешка нису биле изложене тако стравичном бесу Хитлера и његових слугу. Колаборанти у Београду су мислили да су Немци мање зло од њихових балканских сателита, признавали су суверенитет Краља Петра и одбијали да шаљу трупе на Источни фронт. Велмар – Јанковић каже:“Дража Михаиловић је био наше побуњено срце. Он је значио наш активни отпор. Али под оним околностима његов покрет није био довољан. Он је могао да уцени непријатеља, али не и да га победи. И да би се спречило да и на територији Србије узме маха оно бесмислено дотрајавање Срба из западних крајева, Милан Недић узео је да организује наш пасивни отпор. Он је значио побуну нашег разума. Али обојица су били наша ресистенција, а не колаборација с непријатељем“. И огорчено се пита:“Је ли Михаиловић био „колаборатор“ само зато што није одједном могао да се бори са седам непријатеља? Заснива ли се морал са чијег пиедестала се осуђује колаборационизам у свим ситуацијама само на снази силе?“

Михаиловићева герила је била начин да се уцене Немци, вели Велмар, али је Недић једини који је могао да створи макар привид реда и мира у Србији, која је требало да прими на стотине хиљада избеглица из НДХ и других крајева бивше Југославије, што су у матицу носили само живу главу.По Велмару, већина народа је мислила да ће Недић и Дража сарађивати „у заједничкој борби за опстанак и слободу српског народа и Југославије“; они су, међутим, сваки за себе, мислили да имају једини метод спасења, и тек су после Техеранске конференције, кад се видело да су „савезници“ Србство пустили низ воду, успостављени чвршћи облици сарадње између Дражиних и Недићевих људи.            

СПАСИТИ СРБСКУ ПРОСВЕТУ  

Помоћник Велибора Јонића, министра просвете у Недићевој Влади, Велмар – Јанковић је имао за циљ да на све начине сачува просветни систем Србије:“Спасти сваку школску зграду, сваког учитеља и професора, сваку књигу и час наставе за нашу децу и исхранити их, по могућности, у школским кухињама - то је била наша лозинка. Такођер је искрсла опасност да Гестапо уништи наш Универзитет, да депортира и побије професоре по пољском узору/…/“              

Зашто? Зато што су гестаповци тврдили да су сви србски професори Универзитета комунисти. Велмар сведочи да су он и сарадници једва успели да сачувају професорски кадар наших факултета, гарантујући животима да дотични нису комунисти и да ће Универзитет бити „национализован“.  

ЕНГЛЕСКИ АРШИНИ

Велмар – Јанковић са горчином указује на чињеницу да је Велика Британија своје чиновнике – колаборанте, са острва Џерсија и других, која су била под немачком окупацијом, похвалила и наградила:“Спасавао сам своје људи као да су бар толико вредни колико Енглези. Јесам ли био у праву или не? И ако сам – ја и толики други у истом положају – био у праву, зашто онда на нас приментити друге принципе но на поменуте енглеске чиновнике? Та бар они нису били под претњом непосредног истребљења као ми“.           

Велмар каже да он и њему слични не траже одликовања, него  објективан суд. За себе вели да га је савест већ наградила:“Нико не може да ми надокнади задовољство које ме је знало обузети кад бих преварио Немце, избацио бугарску солдатеску из које наше школе, спречио узнемиравање наших интелектуалаца од окупатора“.      

О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ ЂЕНЕРАЛА НЕДИЋА

ЧИЊЕНИЦЕ

Ђенерал Недић је био колаборатер немачког окупационог режима у Србији 1941-1944, коме је, због тога, Влада Краљевине Југославије у Лондону одузела чин. То је јасно, као што је јасно да је вођа покрета отпора Немцима, ђенерал Михаиловић, био челник легалне Југословенске војске и заштитник предратне државности; јасно је и да је Јосип Броз Тито, вођа комунистичког покрета отпора, био на челу безбожничке револуције чији је циљ био уништење монархије и освајање власти са увођењем тоталитарног једнопартијског система по узору на лењинско-стаљинску диктатуру у Совјетском Савезу.

Судска рехабилитација ђенерала Недића не би значила да он није био колаборатер, него да му није ни суђено, јер га је ОЗНА бацила кроз прозор у току саслушања, пре но што је на суд изведен.            

Потписник ових редова сматра да рехабилитације ђенерала Недића у садашњим условима Србије није неопходна.   

Не зато што мислим да је он крив (његовом улогом у Другом светском рату баве се и бавиће се озбиљни историчари) него зато што сматрам да су Србијом владају они за које је ђенерал Недић шампион патриотизма. Јер, они су продали Косово и Метохију,  учланили Србију у НАТО и вуку нас у смрт звану Европска Унија.                    

Ђенерал Недић већ одавно стоји пред Богом као онај ко је знао да жртвовање живота за отаџбину боли само један трен, а да жртвовање части боли заувек.

Али, да пустимо да о Недићу сведоче други, а не ја.

ЈОВАНОВИЋ О НЕДИЋУ

Познати србски левичар, вођа Народне сељачке странке, Драгољуб Јовановић, у својој књизи политичких портрета,”Медаљони“ (књига трећа,Службени гласник, стр. Београд, 2008 ,стр.379-382), каже да је ђенерал Недић – њему иначе несимпатичан - још 1940. године обавестио Плотњикова, совјетског амбасадора у Београду, о својим сазнањима да Хитлер спрема вероломни напад на СССР.Пошто је Плотњиков у Београду био изолован, јер нико од југословенских министара није смео да га посети, плашећи се италијанског и немачког посланика,замолио је Јовановића да му нешто провери код министра у кога има поверења. Јовановић се обратио Недићу који је,како сведочи аутор „Медаљона“, био за то да се „одупремо Немцима“. Недић га је, избегавајући хитлеровске уходе, примио у седам увече. Ево шта, између осталог, Јовановић каже о том сусрету: “Говорио је о великој дисциплини у совјетској војсци, према којој је наша дисциплина сасвим блага. Онда је, сасвим изненада, почео да излаже шта све Немци раде на руским границама. Имају већ маскирано 120 дивизија; праве у Карпатима подземне аеродроме, расклопљене подморнице упућују Дунавом.“Зна ли све то г. Плотњиков?“ Само што ми није рекао да треба да му кажем. Наставио је још енергичније: “Немци хоће на Исток. Они знају да је комбинација Словена и Германа дала одличне резултате, многе велике људе. Хоће нас Словене да употребе као подлогу за свој калем. Можда и као гнојиво за своје њиве, као јефтину радну снагу за своје фабрике. Ми то не можемо допустити.“ Завршио је драматично и потпуно неочекивано: “Ја ћу, господине, радије бити редов под Стаљином него генерал под Хитлером!“ Јовановић је касније разговарао с Плотњиковим, коме се допао тон Недићевог саопштења поводом италијанског (тобож „случајног“) бомбардовања Битоља:“Тим се више уносио у оно што ми је тај исти Недић саопштио о немачким припремама на Истоку. Учинило ми се да је све то било ново за њега.Поменуо сам да је те податке наш министар добио од својих аташеа у разним престоницама. Ти подаци су га импресионирали,мада је пркосно одвратио да „ако они имају на нашој граници 120 дивизија, ми имамо бар 121, ако не и више“. Стоји и чињеница да је Недић, већ као „српски Петен“,одбио да макар једну једину трупу, од оних које су му биле подређене, пошаље на Источни фронт, против Русије. Иако су га Немци приволевали на овакав симболички гест, као знак припадности „европском антибољшевичком фронту“, Недић се није поколебао. За то време, усташка војска Павелићеве НДХ гинула је под Стаљинградом, примајући фирерова и поглавникова одличја за борбу против Совјета.

НОЈБАХЕР О НЕДИЋУ  

Ево шта је о ђенералу рекао специјални Хитлеров изасланик за Балкан, Херман Нојбахер (онај што у својим мемоарима јасно и гласно каже да су на Балкану само Србија и Грчка биле окупиране, док су остали били немачки савезници):"Он је свим својим срцем и душом био српски националиста. У његовом бироу на зиду је висила слика краља, чија избегличка влада је представљала за Немачку непријатељску силу. Немачка пропаганда, која је била досадна, непрестано се изругивала са њим као са 'краљем - дечаком'. Симболе напаћеног народа представљала је друга слика, која је приказивала, са окрутном реалношћу, жену разапету на крсту. Та жена представљала је мајку Србију. Све ово није никако могло да значи за Немце који су га посећивали да Недић обожава окупаторе и да према њима гаји симпатије". Нојбахер додаје: "Недић је од Немаца стално доживљавао разочарења и био је огорчен њиховим поступцима. Он је непрестано хтео да поднесе оставку на положај председника владе. Али, није био јака личност и увек је дозволио да га одврате од те намере. /.../ Надао се да ће, ако пристане на сарадњу са окупатором, олакшати злу судбину Срба и побољшати њихов положај. /.../ Послао ми је стотине писама у којима се жали на страдање Срба у Хрватској, у Албанији, у бугарској окупационој зони, у Мађарској и на подручју које је окупирала Немачка. /.../ Недић је био потпуно несебична особа и није поседовао никакво имање или богатство."        

ГРИСОГОНО О НЕДИЋУ

Првислав Грисогоно, југословенски оријентисан Хрват, који је за време рата живео у Београду, у часопису Југословенског народног одбора, „Порука" (29/1955), који је излазио у Лондону педесетих година 20. века, пише да, иако није волео Недића као колаборационисту, ипак сведочи: „За четири године под окупаторском чизмом, под постављеном Владом генерала Недића, а под стварним ауторитетом Дражине Шуме, ја нисам ни видео ни чуо ниједан случај напада на Хрвата или католика као такове, у коме би учествовала маса, и ни један случај који би се могао уписати у одговорност Влади, било оној постављеној, било оној са стварним ауторитетом. Напротив. Ја знам да су сви Хрвати који су се затекли са службом у Београду, задржани у служби и на положају. Памтим да је та Влада образовала неколико нарочитих положаја да би створила положај и службу некима који су због развоја догађаја изгубили место./.../ Познато ми је и из властитог сазнања, да су полициске власти, готово без изузетка, систематски и успешно саботирале наређења окупатора да се војни обвезници из Хрватске предавају њима или пребацују у НДХ". А за то време, Павелићева чудовишта су, свакодневно, клала Србе.          

   СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О НЕДИЋУ

Оно што је Николај пак мислио о ђенералу Недићу и његовим помоћницима можда је најбоље сажето у једној од бележака Владикиних постхумно објављених: "Колаборација. Јасан је смисао ове речи. Кад два човека извлаче потопљени чамац, један конопцем, а други куком, онда су они колаборатори. Оба имају исти циљ пред очима. Исто тако и ловци кад хоће да улове неку звер, па распореде улоге. И они су колаборатори један другом. Јер имају исти циљ пред очима. Нико од националиста српских није колаборирао са немачким окупаторима. Јер српски националисти с једне стране и Немци с друге стране имали су два, потпуно супротна циља пред очима. Немци су смерали уништити српски народ, а српски патриоти сачувати га и ослободити га од Немаца. Српски националисти нису служили Немцима, него су се служили Немцима. И ово су они чинили с дубоким презрењем окупатора и с пригушеним револуционарним инстинктом у себи - до времена. Испод звера се извуци, па онда туци." Прави колаборатори са Немцима били су Кнут Хамсун и Квислинг. Ови су желели Немцима победу с убеђењем да само Немци могу "завести ред у свету" и "спасити европску културу од словенског варваризма и француског мекуштва."

Сличан став Николај је изнео и у књизи "Земља Недођија" посвећеној четничкој борби за слободу. Ту Владика каже да људи попут Недића нису свој пут изабрали "ради уживања или добити, него из љуте невоље, да би спасли бар нешто од свога народа".

Једном речју, иако је Свети Николај Жички стао на пут устаничке верности Краљу и Отаџбини, оличеном у ђенералу Михаиловићу, он је имао разумевање и за жртву ђенерала Недића и његових сарадника у покушају да се Срби спасу од истребљења. У исто време, духовни (често и биолошки) преци наших "активних грађана", сматрали су да борба за светску револуцију себи може да допусти да сви Срби изгину, јер ће, уместo њих, у Србију бити насељени Кинези.

   Паметном доста. А идиоту у изворном, античком смислу те речи, човеку кога није брига за послове заједнице, никад доста. Нарочито никад доста пара које добија да клевеће и блати свој народ. Али, и за то има цена. И плаћа се, кад – тад. Узвраћа Онај пред Којим Милан Недић стоји од часа кад га је ОЗНА бацила кроз прозор, тврдећи да је „извршио самоубиство“.          

Њему, и само Њему, припада Коначна Реч. Јер Он је, и само Он, Алфа и Омега човека и света.

Шира верзија текста објављеног у јануарском броју „Геополитике“ 2016. године