Пре свега, тај састанак представља легитимисање Папе Римског у очима милиона обичних православних верника. Многи ће чак да помисле да се Папа, очигледно, покајао, јер неће ваљда наш Архипастир да разговара са јеретиком.  Он се сасвим сигурно покајао и у филиокви, и у папском примату, и у сопственој непогрешивости, и у другим, да кажемо, мање важним јересима. Јер латинску јерес је прогласио сонм светих – од Теодосија Печерског до Јована Кронштадског.

Иначе произилази као у бајци о голом краљу: сви виде да је краљ без одела, али се сви у један глас праве да је обучен и да је одело на њему предивно. Јер ако је лично Патријарх Московски и „всеја Руси“ сматрао да је у реду да се састане са понтификом – „братом“, да му стегне руку и да га загрли, значи да Папа ипак није толико лош и да су „несугласице“, како се изразио митрополит Иларион, само ситнице, те да су, очигледно, и католици хришћани.

Међутим, Други Ватикански сабор 1962- 1965.године је направио читаву револуцију у католицизму, можда и већу од оне коју је спровео Лутер у 16.веку. Колико се само „грана“ издвојило од те Реформације – па испунили су цео „Светски Савет Цркава“. На Другом Ватиканском Сабору, како то сведочи кардинал Лефевр, римска курија је издала Исуса Христа, одрекла се хришћанства. Ватикан је са Јудеја скинуо кривицу за разапињање Христа и подвргао је цензури Свето Писмо, а из Јеванђеља избацио „нетолерантне“ изјаве Спаситеља о Јудејима. Чистог католицизма више нема.

Постоји јудео-ќатолицизам, али то је већ сасвим друга конфесија. Католици су, после Другог Ватиканског сабора (осим настављача кардинала Лефевра) – отпадници који су хришћанство предали светским банкарима и Светској влади. Није тек тако Папа Јован Павле Други 27.новембра 1983. издао „папску булу“ која је за римокатолике легализовала њихово чланство у тајним масонским ложама. Те исте 1983.године Папа је примио код себе чланове Тројне комисије у пуном саставу (око 200 људи). Али: Тројна комисија  заједно са Билдербершким клубом у ствари и јесте права Светска влада, која постепено уништава националну државност и хришћанство у име јединствене планетарне религије. Тај исти Папа је изабрао злослутни симбол – савијен (или сломљен) крст, симбол сатаниста 6.века. Други Ватикански сабор је прогласио ново богословље – антропоцентризам, односно за „центар и врх свега на земљи“ је прогласио не Бога, већ човека. Тако долази до срастања католицизма и јудеизма. Истовремено је Ватикан на сваки начин пропагирао и натурао екуменизам, изјављујући да Истина и благодат постоје у свим конфесијама. 27.октобра Јован Павле Други је у Асизи (Италија) одржао обједињену молитву „за мир“ заједно са вођама 12 религија, укључујући јудеје, будисте, унитарце, поборнике зороастризма, синтоизма, хиндуизма, паганске култове Африке и Америке, протестанте и, замислите, православце (на челу чије делегације је био тадашњи митрополит, а сада екскомуницирани од Цркве распоп Филарет Денисенко). Кроз вирус јудео-католицизма се спроводи уништење читаве хришћанске државности у свету.

Како сматра политиколог Татјана Грачева, најважнији резултат Другог Ватиканског сабора је нагла дехристианизација западних држава. На крају Сабора (1965) Папа Павле Шести је питао владаре: „Шта од вас захтева Црква?“ и одговорио одмах: „Она од вас захтева само СЛОБОДУ“. Тај принцип, по Лефевру, води рушењу власти у породици, Цркви, у религијским заједницама. „Коначно је завршено са државом која исповеда хришћанску веру“ (Т.В.Грачева). Када сам председнику Путину слао молбу да не формира на Криму екуменски центар „хришћанских религија“ (тј. јереси католицизма, протестантизма и т.д.), његови помоћници су ме поучили да је код нас Црква одвојена од државе“. Јер сам ја заборавио да је као резултат побуне петроградских луталица које је подржала Дума и генерали-издајници, код нас  дошло до „одвајања Цркве од државе“.

Данас на Западу владе свесно уништавају породицу, бинарни код човечанства, легализују и натурају содомију и остале настраности, свесно кваре децу и младе такозваном сексуалном просвећеношћу. То се чини не само ради уништења морала, већ најпре ради уништења хришћанства. Ђакон Владимир Василик је скренуо пажњу да у заједничкој изјави Патријарха и Папе „не постоји осуда гадних сексуалних настраности – хомосексуалности, лезбијанства, „бракова“ особа истог пола, и тд, те да су  сличне формулације  дате по налогу папе Фрање који због огромног притиска који се на њега врши није могао отворено да осуди хомосексуалност“. Како да не: практично су СВЕ владе Западне Европе  и Северне Америке законодавно утврдиле грех сотоне као норму! Како Папа да се супростави апостасији  (тј. отпадништву од вере)!

Један од задатака светских владара из сенке је уништење државе као такве, рушење националне државности у име једне-једине Светске државности, у име антихристове глобализације. Светска плутократија је успешно сарађивала  са комунистичким режимом, и тада се лила крв епископа, клирика и обичних људи, а проглашаване су безбожне петољетке. Али совјетски режим се више-мање стабилизовао, наступио је  период Брежњева, најмирнији, али су онда темплари преузели уништење социјализма-комунизма. Требало је да се руши не марксистички режим, већ независна од „слободних зидара“ држава. Испред свих се нашао Папа Римски. Заједно са САД-ом и издајником Горбачовом тај исти Јован Павле Други је прво срушио промосковски режим у Пољској, тако што је обрадио „Солидарност“, а затим се окренуо  СССР-у. Припомогао је да се растури држава која је трајала хиљаду година. Успут се Папа срео са Горбачовом и од њега добио 3 епархије Руске православне цркве. Понтифик је позвао католике и унијате Западне Украјине да преузму све православне храмове. СССР је пао, а Руска Федерација је уз помоћ Ватикана, ЦИА и „сопствених“ издајника доспела под спољну управу.

Сада је папа – Фрања, који је сео на престо у марту 2013.године. Он је из Аргентине, из средине италијанских миграната, језуита је, радио је у Латинској Америци са РУСКИМ католицима. Осим италијанског, шпанског и немачког језика, он добро зна и украјински. И тог специјалисту за Украјину су конклав и „зидари“ сместили у папин престо.  Због њега се тог престола одрекао Бенедикт Други. И како је Јован Павле Други запосео Пољску, тако је Фрања заједно са САД и НАТО организовао и финансирање Мајдана у Кијеву под паролама „Смрт москаљима!“ и „Убиј Руса!“, а у фебруару 2014. је надахнуо западњаке-бандеровце на државни преврат у Малорусији, тако што је свргнута законита власт.50% оних који су се борили на Мајдану били су паписти. Они су спавали у унијатским  храмовима и тамо држали и оружје. Уосталом, месец дана после нацистичког пуча у Украјини константинопољски патријарх Вартоломеј, верни савезник САД и Ватикана, сазвао је Свеправославни сабор у Истамбулу (сада је на острву Крит). Бандеровски режим је одмах забранио руски језик (о чему нема ни речи у „Хаванској декларацији“) и почео оштар терор против Руса и проруски расположених Украјинаца. А сада Патријарх Московски и „всеја Руси“ заједно са Фрањом осуђује прогањање хришћана на Блиском Истоку. Да ли је тада наш Предстојатељ замолио Папу римског да утиче на своје присталице-унијате да прекину прогон хришћана Украјине, убијања свештеника и заузимање храмова.

Најтужније је што је и Кремаљ подржао сусрет у Хавани. На шта је рачунао Путин? Да ће у размену за формирање екуменског и католичког центра на Криму Папа Фрања постати савезник Русије? Да ће прекинути чврсти спој са САД и светском финансијском плутократијом? Да ћемо љутог непријатеља Русије и Православља надиграти и бити лукавији од њега? Какви су то савезници дошапнули Владимиру Владимировичу да благослови тај сусрет?

Сусрет понтифика са нашим Патријархом може да доведе до озбиљног раскола у Цркви. Коме тај раскол треба? Сусрет у Хавани је прилагођен јунском Сабору на Криту, на коме је тема екуменизма, на жалост, остала као кашика катрана која ће све да испрља. „Сусрет хиљадугодишњице“ је већ изазвао  непријатно дивљење према личности језуите-понтифика, и то дивљење ће до почетка Свеправославног Сабора у јуну 2016.г. у либералним и прозападним медијима, посебно на телевизији, да јача. Постоји бојазан да у условима еуфорије пред личношћу „доброг“ Папе, тај Папа може на Критском Сабору да буде проглашен и за првог свих хришћанских цркава. Тим пре, што је већина помесних цркав, вођена омасоњеним Константинопољем, прихватила католички григоријански календар и постала лојално расположена према Ватикану. И покушајте само да писнете против такве „саборске одлуке“. Уколико Руска православна црква потпадне под спољну управу и буде добијала налоге из Рима и Брисела, биће нанета колосална штета националној безбедности наше Отаџбине. Остаје нам да верујемо само у Господа нашег Исуса Христа и Пресвету Богородицу – покровитељку Русије. Амин.

————————-

Превод са "ruskline.ru"

Извор: "Фонд стратешке културе"