Постоји доста раширено мишљење да стручњаке за језик највише интересује правилна или погрешна употреба појединих речи и облика. Наравно, важно је да говоримо граматички исправно, поштујући на тај начин норму српског књижевног језика. Али постоји и једна друга врста исправности. Она је у томе да се клонимо било какве злоупотребе језика - обмањивања, лагања, вређања, оговарања, ласкања и сл. Дакле, поред књижевнојезичке норме постоји и етичка норма употребе језика. Дар језика је од Бога, а злоупотреба језика је скрнављење тога дара, што не може бити на добро ономе ко језик не поштује.
Поред тога, једна од важнијих идеја које се разматрају у књизи Живот језика, јесте теза да језик одражава стварност, али и учествује у обликовању стварности, тако да је живот језика у великој мери огледало наше стварности, а често најава будућих догађаја. У књизи Живот језика дато више примера за то како се живот човека непрестано испољава у језику, а с друге стране језиком доносимо одлуке и о животно важним питањима. Ево још неких. Данас се много говори о глобализацији. Постоје две глобализације - глобализација добра и глобализација зла. Глобализацију добра носе и шире је милијарде добрих и јавности непознатих људи диљем планете - пожртвовани родитељи, захвална деца, предани учитељи и учитељице, монаси и свештеници, песници, сликари и многи, многи други, као и њихови добри поступци, њихове добре речи, савети, који су светла страна у животу сваког језика. Глобализација зла је данас видљивија, агресивнија па оставља утисак као да је једина, а није ни једина ни коначна. Она се често испољава и у језику. Постоји наравно и много прелазних случајева, нпр. када се добре намере испољавају на погрешан начин и изражавају погрешним речима, или када се опаке намере облаче у лепе речи и као зараза шире по свету. Језик, нажалост, и у томе учествује. И то је једно лице језика. И то је део живота језика. Неколико примера. Једна од најраширенијих савремених духовних болести је релативизовање темељних вредности. Заговарањем максималне толерантности, људима се затупљује осећање разликовања добра и зла. Можемо и морамо бити толерантни према нечијој боји коже, према начину одевања, исхране, певања и сл., али како бити толерантан према речима, исказима па и законима којима се подрива породица, однос између родитеља и деце, између мушкарца и жене итд., поготову када се тиме грубо вређају нечија верска уставом загарантована осећања. Треба ли Добро да буде толерантно према злу и спремно на сваки компромис? Разуме се да не треба и не сме. Та врста у језику оличене наопаке толерантности данас је све чешћа, а највише је уперена против хришћанства, поготову православног. Запад се према агресивном исламу поставља углавном помирљиво и пред њим узмиче, или с њим на терену сарађује, а према мирољубивом православном хришћанству односи се све агресивније, што је кулминирало у изјави шведског министра Карла Билта да је православље главни противних Запада, већи од ислама (Твитер 5.5.2015). Та изјава је вербални симптом, језичка манифестација преовлађујућег стања духа на Западу. Ту изјаву Билт није повукао и нико је на Западу није оспорио. У глобализацији зла постоји више ешалона зла, од оних највидљивијих, таблоидних медијских, до политичких манекена свих врста, укључујући и многе политичаре највишег ранга, а иза њих су мање видљиви, малобројнији, али важнији и утицајнији ешалони те глобализације, тзв. финансијски и политички владари из сенке, који по свему судећи имају изнад себе надређене, још мрачније ешалоне зла, све до крајњег... Живот језика има и своје мирне готово успаване периоде и изузетно драматичне и убрзане периоде када нема компромисних одлагања. Сада је дошло то време. Живимо у предапокалиптично доба када права реч има изузетно високу цену. Једна реч значи вечни живот, а друга реч - вечну смрт. Свако од нас бира. Маске се скидају, показују се целом свету исцерена ружна лица оних којима су многи веровали. Може ли бити загрљаја лажи са Истином, убице са Жртвом, вука са Јагњетом, православног са кривославним? Давно је речено: "Ко с ђаволом тикве сади, о главу ће му се обити". Раније двосмислене речи и лажни осмеси сада се све више замењују грубим цинизмом како "Сила Бога не моли". Али ми знамо и други део те пословице: да "Бог силу не воли" и знамо да "Бог није у сили него у истини". Све је у речи и реч је у свему. Кажу "Од сада идемо заједно напред". Али ако онај ко то каже иде стрампутицом, тада речи "Идемо заједно напред" воде у провалију. Морамо се чувати погубно заводљивих изјава. Знате ли чије су речи данас међу најчешћим цитираним речима на православним сајтовима велике и нама једноверне Русије? Цитирају се речи двојице светих људи који су у земном животу ходали и проповедали ваљевским крајем, идући сваки својим животним путем. Један је овде рођен, а други је овде умро. То су преподобни Николај Жички и Охридски и преподобни Јустин Ћелијски. Сада су обојица заједно у небеској отаџбини, али њихове речи су с нама, а тако су и они с нама, ко хоће да буде с њима. Хоћемо ли веровати њиховим речима, или ћемо веровати политичким декларацијама самозваних усрећитеља, изјавама портпарола, пи-арова, високих комесара, "независних" аналитичара и сл. То свако од нас мора за себе да одлучи. И то је живот језика. Ако нас ко запита: "Кога имаш на небу?", можемо рећи да имамо њих двојицу, али и Св. Саву, и светорородну лозу Немањића, и толико других светих глава које се моле за српски народ. Ако српски светитељи од светог Саве до св. Јустина Ћелијског говоре о латинској јереси, ко данас сматра да може њихове речи одбацити као лажне, а своје прогласити за истините. Ко сме рећи да су српски светитељи живели и у заблуди говорећи о латинској јереси, а да смо ми данас бољи и паметнији од њих ако тврдимо супротно. Јесмо ли достојни да се назовемо наследницима својих највећих предака? То се најбоље види када дође тренутак да не погрешимо ни када треба рећи ДА ни када треба рећи НЕ, верујући да нас неће оставити саме Онај који нам је у срце ставио разликовање добра од зла, истине од лажи. Пожелимо једни другима да речи увек користимо достојно и да све што кажемо уђе у светлу страну живота српског језика, која ће заувек остати и кад она друга заувек отпадне. Будимо на светлој страни. Посведочимо то својим језиком, свако од нас својом речју. |