Сви присутни, напросто су занемели

Ова прича доказује да су и највећи умови света, научници били свесни тога да је човек 'ништа' пред снагом Божјом, тако недокучивом и славном - тако сложеном нема 'земаљског ума који не застане пред Креацијом - обичне капљице кише, а камоли не пред креацијом самог човека.

Догађај који вам доносимо приписан је Исаку Њутну, једном од највећих умова наше историје који је чврсто веровао у Библијски концепт стварања. Због своје вере у Бога једном је био упитан: 'Како је могуће да тела мртвих, одавно распаднута, поново постану тела својих душа?' (мислили су на васкрсење)

На то је научник помешао гвоздену прашину са земљом и упитао своје саговорнике: 'Ко може издвојити из прашине и скупити ову гвоздену прашину?'

Одговор није добио. Онда је Њутн узео магнет и принео га мешавини. Настало је комешање честица. Ситни делови гвоздене прашине почели су се хватати за магнет и једни за друге.

У прашини није остало ни молекула гвожђа. Тада Њутн рече присутнима: 'Онај, који је оволику силу дао мртвом камену, зар Он не може дати такву моћ нашим душама када буде требало да се обуку у своја прослављена тела.'

Сви присутни, напросто су занемели!