"Чувајте се лажних пророка,  који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви.  По плодовима њиховим познаћете их" (Мт. 7, 15-16). 

"Не упрежите се у исти јарам с неверницима; јер шта има праведност са безакоњем;  или какву заједницу има светлост с тамом?" (2. Кор. 6, 14).

   Тако је и сусрет патријарха Кирила и папе Франциска имао своју душу и своје тело, своју суштину и своју форму. И као што се дрво препознаје по плоду, тако се и њихов сусрет препознаје по њиховој Заједничкој изјави. Сусрет двојице светских религијских вођа на аеродрому у Хавани је тело, а њихова Изјава душа тог догађаја. Пошто „свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа“, тј. „не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати“ (Мт. 7, 17-18), онда ћемо дрво сусрета патријарха и папе оцењивати по његовом плоду Изјаве. Тада ћемо и тело сусрета патријарха и папе судити према његовој души – Изјави.

   Пре „историјског“ сусрета било је упозоравања „зилотима“ да неће бити расправа о вери, „светогрдних заједничких молитава“, већ само најсушнија брига и старање око највеће вредности овог палог хуманистичког света – „спасење људских живота“. Не духовно, вечно спасење живота и душа, због чега је Бог на својој крви устројио Цркву, већ физичко спасавање тела, па чак и по цену погибија душа. „Биће то више сусрет двају дипломата, него два јерарха“. Логично: политичари се брину о спасавању физичких живота, тј. тела, а свештеници за спасење душа. На овом сусрету и у његовој Изјави постоји само брига за спасавање тела, не и душа. А самим одсуством те бриге прави се простор за њихову погибију.

Дакле, нема заједничке молитве. На почетку Изјаве, међутим, благослов:

 „Благодат Господа нашег Исуса Христа, и љубав Бога Оца, и заједница Светога Духа са свима вама (2. Кор. 13, 13)“.

И то литургијски, из средишњег дела канона Приношења. Без обзира што се у тексту Изјаве уместо литургијског „причастие“ навело библијско „опшчение“, литургијски оквир се подразумева зато што грчко κοινωνία значи заједница, општење, заједничарење и причешћивање. Тумачећи овај стих бл. Теофилакт Охридски пише: „Општење Светог Духа, тј. причешће и приопштавање Њиме, чијом силом се ми освештавамо, - поставши, услед насељавања у нас Утешитеља, причасни Њиме, и сами постајемо дух, не по природи, већ кроз општење“. Дакле, формално, телесно посматрано заједничке молитве није било; овај, међутим, библијско-литургијски благослов јесте сведочанство суштинског њеног постојања и вршења.

   Ништа мање важно, ако не и важније, јесте питање ко може да благосиља? Може да благосиља само благословени, тј. онај који се с благословом Божијим обукао у Његово свештенство и од Њега има благослов да дели Његове благослове. Римски папа је, међутим, давно, због својих јереси и раскола, изгубио благослов за свештенство, а са тим право и моћ да благосиља. Исто тако, пошто у духовном животу између полова истине и лажи нема међупростора и међупојава, као нпр. полуистина или полулаж, - као што ни између раја и пакла нема чистилишта - онда папа, као јеретик, будући да не може да благосиља, може само да дели његов антипод - проклетство. „Не треба примати благослове од јеретика, јер су њихови благослови проклетство“ (32. правило Лаодикијског сабора). Самим тим, и благослов патријархов, смешан са папиним проклетством постаје проклетство, по речима Св. Ап. Павла: „ко се са блудницом свеже једно је тело с њом… А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме“ (1. Кор. 6, 16-17). Патријарх се „свезао“ и „сјединио“ с духом папе, и самим тим постао „свезан“ и „сједињен“ с његовим духом. А ко је дух папе - јеретика? Па, то је пали дух, сатана, извор и давалац проклетства, тј. духовне смрти. Све речено нам говори да је ово духовно сједињење, општење, причешћивање, патријарха с папом, заправо, духовна прељуба, духовни блуд.

   И да је у Изјави и само ово било за критику, било би довољно да нам расветли духовну таму овог, суштински, а не формално, не политичког, већ култног догађаја. Неко ће приговорити: „Да, али овде није било жртвоприношења“. Било је, било: овде је поново, као у Преторијуму, жртвована Истина. Овде је жртвована истинита вера о Христу, па је, самим тим, са истином о Њему, жртвован и Христос.

Пођимо даље.

   „1. По вољи Бога и Оца, од Кога исходи сваки дар, у име Господа нашего Исуса Христа, садејством Светога Духа Утешитеља, ми, Франциско, Папа Римски, и Кирил, Патријарх Московски и све Русије, срели смо се данас у Хавани. Дајемо благодарност у Тројици слављеноме Богу за овај сусрет, први у историји.

   С радошћу смо се срели као браћа по хришћанској вери, видели смо се да би 'говорили устима ка устима' (2. Јн. 12), од срца срцу, и размотрили односе међу Црквама, насушне проблеме наше пастве и перспективе развитка људске цивилизације“.

   Све лаж до лажи, фарса до фарсе... Патријарх и папа су се срели по својој вољи, без воље и благослова Божијег. Папа већ одавно, а од 1870. и званично, никоме не полаже рачуне. Патријарх је отишао самовољно на овај сусрет, не питајући ни Архијерејски Сабор ни народ. Доказ: две године тајно припреман сусрет, без знања пастве. У тајности се не скрива светлост истине, већ тама лажи; лаж се скрива у тами тајности, да би се истинољубцима одузела могућност и време за разобличавање и спречавање. Сам патријарх је изјавио: „Мене нико није одговарао (од сусрета с понтификом – ИФ), зато што нико није знао. За овај сусрет је знало петоро људи – нећу наводити њихова имена. Зашто је то било тако? Зато што је припремити овакав сусрет у условима јавности немогуће – сувише је много противника“[1]. Ово је потврдио и митр. Иларион: „Декларација је припремана у режиму строге поверљивости. Из Руске Цркве у припреми текста сам учествовао ја, а из Римокатоличке цркве кардинал Кох. Чак ни моји најближи сарадници у Одељењу за спољне послове Цркве, који се баве католицизмом, до последњих дана нису знали ништа о тексту Декларације, као ни о сусрету који се спрема. Прави аутори декларације су патријарх и папа. Управо је њихово виђење ситуације основа текста. Још почетком јесени патријарх ми је изложио основне теме будуће декларације. Затим сам се ја срео с папом и договорио општи садржај документа с њим.  Онда је све стављено на папир, после чега је било више консултација с патријархом, и – преко кардинала Коха – с папом“[2]. Очито да патријарх и митрополит нису духовни следбеници митр. Јована (Сничева), који тврди да је саборност основа бића руског народа: „Није ни чудо онда што управо саборност постаје један од првих мета сатанистичких снага, главни објекат напада богобораца и христомрзаца. Покушаји да се изопачи саборно начело човековог постојања нису престајали у току читаве људске историје. Па ипак су нарочито упорни и опасни, сутпилизовани и циљани они постали у овом столећу – пошто је слом православне руске државности уклонио главну препреку на путу светске апостасије“[3].

Овим самовољним постпупком патријарх је прекршио 34. апостолско правило: „Епископи свакога народа треба да знају о томе ко је први међу њима и да га сматрају за главу; ништа важно нека не преузимају без његовог знања, и нека сваки (од епископа) предузима само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни овај епископ нека не чини ништа без знања свих осталих епископа јер ће само тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светоме Духу - Отац и Син и Дух Свети“. Када први међу једнакима нешто ради без знања једнаких, онда се то зове папизам. Самовољном припремом  и одласком на сусрет са папом, и потписивањем овог документа, патр. Кирило је поступио насупрот речи Св. патр. Тихона, показујући да није ни његов син по вери: „По учењу Православне Цркве, чувари чистоте вере и отачког предања није само поглавар Цркве и црквена јерархија у свој својој укупности, већ сво Тело Цркве, и, према томе, и верујући народ, коме такође припадају одређена права и глас у црквеним пословима. Поглавар Помесне Православне Цркве и Патријарх Сверуски, нарочито, није римски папа, користећи се неограниченом и неизмерном влашћу; он не може да управља народом Божијим тирански, не тражећи његову сагласност и не рачунајући с његовом религиозном савешћу, с његовим веровањима, обичајима, навикама“[4]. Патр. Кирило је заборавио да на сваки документ који он потписује печат удара народ, печатом који се зове „амин“. Пошто овај документ са потписом патријарха и папе народ неће оверити, то онда он остаје безвредан, односно њихов приватни чин.

   У вези давања благодарности Светој Тројици потписника, ђ. В. Василик каже: „Ниче питање, како ми одајемо благодарност. Заједничком молитвом? Па има ли јаче поруке од овог позива! Нарочито, када је на почетку документа речено: 'Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога Оца, и заједница Светога Духа са свима вама (2. Кор. 13, 13). Још јача порука, која говори о заједничкој молитви“[5].

   Даље. Како Бог може бити Отац некоме кога Он није родио, а при том се овај лажно издаје да је рођен Духом Светим? Како може имати заједницу са Богом и Оцем неко ко Њему не долази кроз Сина (Јн. 14, 6), јер нема благодатну Свету Литургију? Како може бити по вољи Бога онај ко се по непогрешивости изједначава с Њим?

   Како може доћи у име Господа Исуса Христа онај који хули на Њега проглашавајући се за главу Цркве и намесником уместо Њега? Како може доћи у име Господа Исуса Христа онај који хули на Њега и Његову Мајку, изједначавајући је са Њим, проглашавајући Њено семено рођење за безгрешно и равно Његовом беземеном рађању?

   Како може Свети Дух садејствовати оном који хули на Њега, тврдећи да Он исходи и из Сина?

   Како може бити по вољи Бога и Оца и Господа Исуса Христа и Светога Духа онај који Њихову благодат, а самим тим и Три Божанске Личности, проглашава тварном, односно за твар?

   Како може бити примљен од у Тројици слављенога Бога онај који претходног хулитеља на Пресвету Тројицу проглашава за брата? Ако је отац оног који се лажно представља ђаво, који „не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“ (Јн. 8, 44), онда ко је отац његовог брата?

   Патријарх Кирило горе реченим исповеда и потписом потврђује да је папа поглавар Цркве, исто као и он, и да зато напасају заједничко „њихово стадо“. Самим тим прихвата и „титулу“ папе – да је „врховни свештеник свеопште Цркве“.

Међутим: „Ако су католици та иста Црква као и наша Православна, ако је њихова вера исто толико исправна и спасоносна као и наша, ако је њихов Језус исти онај наш Христос, ако су католици Његови ученици и следбеници исто колико и ми, онда смо се хиљаду година потпуно безвезе масовно и глобално свађали, тукли и убијали, гинули, једино и искључиво око тога – ко ће први да седне у чело стола, ко ће да буде главни, ко ће да заповеда и да нас води куд год њему драго. А свеједно, ионако већ знамо да је 'папа главни'. Зашто смо се онда свађали? Онда су они од почетка били у праву када су нас вековима позивали да следимо папу, да признамо папу, да му се поклонимо и будемо покорни. А ми смо се нећкали, упорно одбијали! Узалуд гинули и погубљене славили као свеце и мученике… Ако су католици Црква са великим Ц, онда и ми можемо да им се придружимо, присајединимо без икаквих проблема. Али, ако нису, онда нису ни хришћани, јер по нашој Вери 'чланови Цркве сачињавају један организам, једно тело'. То је цитат из Догматике Православне Цркве, из поглавља под насловом: 'Нема хришћанства ван Цркве', од оца Јустина (Поповића)“[6].

   „2. Наш братски сусрет се догодио на Куби, на раскрсници путева између Севера и Југа, Запада и Истока. Са овог острва – символа наде 'Новог света' и драматичних збивања историје 20. века – ми упућујемо нашу реч свим народима Латинске Америке и других континената.

   Радујемо се томе да се данас овде динамично развија хришћанска вера. Моћни религиозни потенцијал Латинске Америке, њене многовековне хришћанске традиције, остварујући се у животном искуству милиона људи, јесу залог велике будућности овога региона.

3. Сревши се и уклонивши од старих спорова 'Старог света', ми с нарочитом силом осећамо неопходност заједничких радова католика и православних, призваних да с кротошћу и побожношћу дају свету објашњење о нашој нади (1. Пт. 3, 15)“.

   Ни символика географије простора сусрета, ни патетични изрази и надања сусретача, не могу укинути постојање „старих спорова 'Старог света'“, нити покрити лаж о стању хришћанске вере у Латинској Америци, нити одагнати суморна очекивања о њеној будућности. Да би садашњост била здрава, и будућност поуздана, мора се имати чиста савест, тј. прошлост. Својом свеискупљујућом и свеисправљајућом Жртвом, Господ Исус Христос је, крштенима у Његово Име, дао власт да могу исправљати и чистити личне и народне прошлости. То средство је покајање. Међутим, код учесника овог сусрета нема покајања, да би њиме очистили прошлост, измирили садашњост и сазидали будућност, о чему ће бити још речи ниже.

   Истина о „Новом свету“ и „новој нади“ је сурово другачија: Куба је и даље средиште вуду магије, земље Јужне Америке су међу првима легализовале содомске бракове и постале меке за ходочашће и баханалије содомљана из читавог света. Посебан религијски „колорит“ овом делу васељене даје управо папа Франциско и његов однос према његовој, и његових претходника – Јована Павла 2. и Бенедикта 16. -, „старијој браћи“ - јудејима. Папа Франциско целива руку рабинима, и изјављује да заједно са њима, он и његова паства, чекају мешијаха – антихриста. Зато је у Сао Паолу никла копија Соломоног храма, која може да прими 15 000 људи, као генерална проба предстојеће представе. Све ово јесте „залог велике будућности овог региона“. „Стављање под контролу ватиканског врха свих процеса у католичкој цркви, јесте један од главних праваца активности хазарског руководства. Овде улози нису просто енормно високи, они су глобални, јер је, у коначном исходу, реч о уништавању свих хришћанских држава у свету кроз вирус римокатолицизма. Зато је толико важно да се обезбеди да на руководећа духовна места дођу они лидери који ће бити склони успостављању блиских контаката с римокатоличким вођством. Јер управо је оно одређено да у својству најамника обезбеди процесе дехристијанизације хришћанских држава ради подривања њихових темеља и даље ликвидације. Дехристијанизација је главно и најопасније оружје у свету за масовно државно и социјално уништавање у рукама хазара – слугу антихриста. Носач бомби, напуњених експлозивом дехристијанизације, овде је руководство католичке цркве“[7].

   Ако је, дакле, „објашњење о нади“ папе Франицска чекање јудејског мешијаха, онда и патријарх, заједно с њим, читавом свету објављује исто чекање и исто надање.

„4. Благодаримо Богу за дарове, које смо добили преко јављања свету Његовог Јединородног Сина. Ми делимо опште духовно Предање првих хиљаду година хришћанства. Сведоци тог Предања јесу Пресвета Мајка Божија, Дјева Марија, и Свети, које ми поштујемо. Међу њима су безбројни мученици, који су објавили верност Христу и постали 'семе хришћанства'“.

Празна реторика, јер је других хиљаду година хришћанства на Западу потрла, обезвредила и издала њихову православну веру првог миленијума. Осим тога, наведено ни чињенично не одговара истини, јер су две главне јереси паписта, које су касније породиле све остале, никле управо у првом хиљадуљећу – папизам и филиокве. Папизам су створиле и увеле саме папе својим падом у гордост, и њоме родившег се властољубља. Зато ће се паписти, будући да су лоши богослови - јер да су добри не би истрајавали у јересима - одрећи свих заблуда осим првенства власти, што ће му „наши“ екуменистички паписти признати, зато што је у међувремену он постао њихов идол. Раскол 1054. је и настао на међи два миленијума због њиховог упорства да остану у заблудама и само запечатио оно што је у првих хиљаду година створено. „Папизам - тако се назива јерес која се појавила на западу и из које су, као гране из стабла, израсла различита протестантска учења. Папизам присваја и даје папи особине Христа и тиме одбацује Христа. Неки западни писци су то одбацивање готово јавно изрекли, говорећи да је далеко мањи грех одрицање од Христа, него одрицање од папе. Папа је идол паписта - он је њихово божанство. Због те ужасне заблуде, Божија благодат је одступила од паписта: они су верни само себи и сатани - творцу и оцу свих јереси, између осталих и папизма“ (Св. Игњатије Брјанчанинов). „На жалост, треба утврдити да већ од 6. века почињу да нарастају ова или она противречја и недостаци у западном предању, који су у коначном збиру довели до катастрофе 1054. године и изласка латина из крила Васељенске Цркве. Неки католички богослови, као Мартин Жули, сматрају одговорним за раскол Цара Јустиниана. По тачнијем рачунању, после сабора 879. г., који неки богослови називају Осмим Васељенским, озбиљног општења међу Западом и Истоком није било. Узгред, тај сабор је осудио јерес filioque, која се, међутим, победно утврдила на Западу 1014. године“[8].

„5. Без обзира на заједничко Предање првих десет векова, католици и православни су током више од хиљаду година лишени општења у Евхаристији. Ми смо раздвојени ранама, нанесеним у сукобима далеке и недавне прошлости, раздељени и, наслеђеним од наших претходника, разликама у схватању и тумачењу наше вере у Бога, Једног у Три Лица – Оца, Сина и Светога Духа. Ми смо жалосни због губљења јединства, насталог као последица људске слабости и грешности, произашлог насупрот Првосвештеничкој молитви Христа Спаситеља: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду (Јн. 17. 21)“.

Типична латинска патетика, која очито одговара душевности, а не духовности, патр. Кирила. Емоције и сажаљење треба да помуте трезвеност расуђивања. Међутим, опет лаж. Душевно се подмеће за духовно, политички прогласи за богословка вероисповедања. Наведено говори да су и паписти и православни подједнако криви, подједнако саучесници отпадања првих од Цркве. Једини разлог за наведено неопштење у Евхаристији и разликама у вероисповедању нису „људска слабост и грешност“, већ упорност папа и њихових следбеника да опстају у својим заблудама. Не „људска слабост“ и „грешност“ пале човекове природе, већ упорност воље папа да се не покају. И сада, проглашавајући себе саучеником тог греха, патр. Кирило помаже папи Франциску да у њему остане. Морамо, међутим, да нагласимо да патр. Кирило има право да само у своје лично име, и оних који верују исто као он, прими грех папистичких јереси на себе. Ми их одбијамо, као лаж и анатемишемо.

У вези исповедања потписника свести о раздељењу у вери у Пресвету Тројицу, ђ. В. Василик пише: „Онда, опростите, о каквом се заједничком предању може говорити? Шта више, наша подела с католицима се не своди само на filioque. То је и питање чистилишта, о непорочном зачећу и телесном вазнесењу Дјеве Марије и питања мистике, аскетике. Али, у другом хиљадлећу по Р. Хр. на Западу је створено такво предање које је у корену искривило трагове првог хиљадугодишта латинске традиције. Уверен сам да, када би се срели Свети Јован Касијан Римљанин и Фрањо Асишки, Јован Касијан Римљанин не би у Фрањи или Терези Авиљској препознао хришћанина. Настојање је да се минимализује проблем, иако је часно речено о разликама у схватању“[9].

   Додајмо овде још да је наведени део Христове првосвештеничке молитве омиљено место свих екумениста, који тиме желе да нас убеде у лаж да је Господ за јединство свих људи. Не! Господ је за јединство свих оних који поверују у Њега, јер зна да неће сви то хтети да учине, као што две хиљаде година од Његовог боравка у телу међу људима то недвосмислено потрврђује. Као одговор екуменистима, а и ламенту горње тачке, наводимо кључну Христову мисао, која објашљава његов однос према Цркви и свету:  „Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји.“ (Јн. 17, 9).

   „6. Знајући многобројне препреке, које треба савладати, ми се надамо да ће наш сусрет унети допринос достизања тог богозаповеђеног јединства, за које се молио Христос. Нека наш сусрет надахне хришћане читавог света да с новом ревношћу призивају Господа, молећи се за пуно јединство свих Његових ученика. Нека он у свету – који од нас очекује не само речи, већ и дела – постане знамење наде за све људе добре воље“.

   Политичко, празно слово на папиру, чија духовна моћ није пробила ни аеродромску халу у којој је подписана, а камоли да некога надхне ван ње. Демагогија. То „богозаповеђено јединство, за које се молио Христос“, као што смо рекли, и као што ћемо, изгледа, морати још пуно пута да понављамо до краја текста, већ постоји у Његовој Цркви, која се свакодневно моли „за читав свет“ и за „све Његове ученике“. Молимо се и за све који су кроз кривоверје отпали од Цркве, да се у њу, кроз одрицање од својих заблуда и покајање, као што то прописује Чин примања Православне Цркве оних који долазе из римско-латинског вероисповедања у Допонителном Требнику. Од правог сведочења православне вере сигурно би многи у свету имали користи, али овако, политичком објавом, неће имати користи чак ни они који би имали „добру вољу“ да на њега положе наду. „Ако смо дужни да савладамо многобројне препреке, које се дотичу саме суштине наше вере, какво заједничко сведочанство Христове вере се показује могућим? О чему ћемо сведочити, ако верујемо различито?... Како и о чему сведочити? Можда најпре треба порадити над собом и суштином своје вере?“[10]. Овај сусрет, ипак, јесте знак времена, знамење стварања антихристове религије, и његовог брзог доласка. Стварање формалног једниства, без суштинског јединства у вери јесте унија, која ће само убрзати приближавање човечанства крају историје. Овим сусретом је направљен први корак у остваривању тог једниства, које се зове – унија. „Лично, митрополит Кирил је целивао руку понтифику већ више пута, али Патријарси све Русије од Јова до Алексеја 2. нису се унижавали до званичног сусрета с јеретиком. Овај догађај је означио почетак сједињења с католицима. Давно припреман од обе стране, процес је прешао у практичну раван“[11].

    „7. У решености да улажемо све неопходно ради превазилажења наслеђених несугласица, ми хоћемо да ујединимо наше снаге за сведочење Јеванђеља Христовог и заједничког наслеђа Цркве првог милинијума, заједнички одговарајући на изазове савременог света. Православни и католици су дужни да науче носити сложно сведочанство истине у оним областима, у којима је то могуће и неопходно. Људска цивилизација је ступила у период епохалних промена. Хришћанска савест и пастирска одговорност нам не дозвољавају да останемо без учешћа у изазовима, који траже заједнички одговор“.

   Фразеологија и демагогија. То је, као што многи оправдано тврде, техника манипулација знањем и свешћу: понављањем празних и досадних израза скрива се истина и као мантра, и којом се свест човека доводи до замора пажње, да би он одустао од даљег праћења и тиме, на посредан и пасиван начин, створио простор за укорењивање и ширење ове духовне корови. Велике и шупље речи; драматургија симулације: „као звоно које јечи, или кимвал који звечи“ (1. Кор. 13, 1); обљутавела со која „се просипа напоље (и) да је људи погазе“ (Мт. 5, 13). Патријарх и папа су спремни да учине „све неопходно ради превазилажења наслеђених несугласица“, све осим главног и једино потребног: одрицање од јереси папе и одрицање од уније патријарха.

   „Могли су исто тако да кажу да смо уједињени и тиме што имамо Библију, што идемо у храмове, певамо у цркви… Ако је то уједињеност, онда смо потпуно на исти начин већ одавно уједињени и са свим осталим протестантима, који су се џаба одвајали кад и они имају Библију и 'мисију проповедања Јеванђеља Христова у савременом свету'. Али, и ми и они знамо да то није тачно и да ми уопште нисмо 'уједињени'. На жалост, ово њихово саопштење врви од оваквих и сличних богословских бесмислица. Као да га је писао неки доброжелатељни, а недоучени паланачки политичар“[12].

   „8. Наша пажња је уперена, пре свега, ка оном регионима где се хришћани подвргавају гоњењима. У многим државама Блиског Истока и Северне Африке, читаве породице, села и градови наше браће и сестара у Христу се истребљавају. У Сирији, Ираку и другим државама Блиског Истока ми с болом посматрамо масовни излазак хришћана из земаља, где је почело распростирање наше вере и где су они живели од апостолских времена заједно с другим религиозним општинама“.

   Поново полуистина као истина. Апостолско време обухвата само први век после Христа. У то доба, поред новорођене хришћанске вере, постојали су пагански источни култови и јудејска религија. Хришћани нису живели заједно ни са једним од припадника наведених култова нити с јудејцима. Напротив, били су од њих прогањани и пријављивани код римских власти. Пре свега од јудеја, јер су апостоли били јевреји и јудеји који су прихватили нову веру у Христа, Кога су јудеји предали римљанима да се разапне. Али, политичке декларације, каква је ова, морају бити политкоректне, ради, поново понављамо, помирења свих светских религија и стварања духовне климе за долазак антихриста.

   „9. Ми позивамо међународну заједницу на неодложна дејства ради заустављања даљег протеривања хришћана с Блиског Истока. Подижући свој глас у заштиту преосталих хришћана, ми саосећамо и са страдањима припадника других религиозних традиција, који постају жртве грађанског рата, хаоса и терористичког насиља.

   10. У Сирији и Ираку ово насиље је узело хиљаде живота, оставивши без крова и средстава за преживљавања милиона људи. Позивамо светску заједницу да се уједини како би се окончало са насиљем и тероризмом, и истовремено путем дијалога помогло скором остваривању грађанског мира. Неопходна је обилна хуманитарна помоћ страдалном народу и многобројним избеглицама у суседним државама.

   Молимо све, који могу утицати на судбину свих заробљених, рачунајући ту и митрополите Алепске Павла и Јована Ибрахима, заробљених у априлу 2013. године, да учине све неопходно за њихово брзо ослобођење.

   11. Узносимо молитве Христу, Спасетељу света, за установљење на земљи Блиског Истока мира, који је „дело правде“ (Ис. 32, 17), за јачање братског сапостојања међу различитим народима, који се налазе на њој, Црквама и религијама, за повратак избеглица у своје домове, за исцељење рањених и упокојење душа невино погинулих.

   Ми се обраћамо свим државама, које су укључене у конфликте, с ватреним позивом да се покаже добра воља и седне за преговарачки сто. У исто време неопходно је да међународна заједница употреби све могуће напоре, како би се окончало с тероризмом помоћу општих, заједничких, усклађених дејстава. Позивамо све државе, укључене у борбу с тероризмом, на одговорна, одмерена дејства. Позивамо све хришћане и све верујуће у Бога на удвостручену молитву Творцу и Примислитељу света, да Он сачува Своју творевину од разрушења и да не допусти нови светски рат. Ради тога, да би мир био дуг и поуздан, неоподни су нарочити напори, усмерени на враћање на опште вредности које нас обједињују, основане на Јеванђељу Господа нашег Исуса Христа“.

Имајући саосећања са сваким од људи који страдају, било где и било кад на кугли земаљској, ми, међутим, морамо да нагласимо: да је Христос овако проповедао нико никад у Њега не би поверовао. Циљ домостроја спасења људског рода, извршеног од Господа Исуса Христа, није био спасавање људских живота. Људи и после Његовог вазнасења умиру, и велики је број оних који одлази из овог света насилно. Циљ Христовог домостоја био је да људи поверују, не у „опште вредности које нас обједињују“, макар оне биле и „основане на Јеванђељу“ Његовом, већ да поверују у Њега и да се крсте у име Свете Тројице, и роде се и живе у Цркви Његовој, и да тако у дан Страшног Суда буду убројани у грађане Небеског Царства: „верујте у Бога, и у мене верујте“ (Јн. 14, 1). И апостоли су проповедали „веру једанпут предану светима“ (Јуд. 1, 3). Осим тога, проповед Христова и Апостола и свих равноапостолних је била лична – лицем у лице -, а не декларативно-конференцијског и уопштено-безличног начина и стила. Зато се након овог прогласа ништа на боље неће догодити; сматрамо, чак, биће супротно.

   „12. Ми се поклањамо пред храброшћу оних који су ценом сопственог живота сведочили о истини Јеванђеља, дајући предност смрти у односу на одрицање од Христа. Верујемо да су мученици нашег времена, потичући из различитих Цркава, али обједињени заједничким страдањем, залог јединства хришћана. Вама, страдалим за Христа, обраћа своје слово Његов апостол: 'Љубљени! …пошто ви учествујете у страдањима Христовим, радујте се да бисте се и у откривењу славе његове радовали и веселили' (1. Пт. 4, 12-13)“.

   „Раскол ни крв мученичка не може спрати“ (Св. Јован Златоусти). Понаваљамо још једном: православни поштују и саосећају свачијем страдању, али Црква Православна не може прослављати оне коју су ван ње, будући јеретици или расколници, изгубили животе оставши ван Цркве и у погешној вери. Господње речи: „ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати“ односе се на оне који могу праву веру као „откуп дати за душу своју“ (Мк. 8, 35, 37). Самим тим, ни мученичке кончине православних и римо-католика не могу бити залог будућег јединства хришћана, јер су први положили своје животе ради праве вере, а не ради тог јединства, а други су, као што смо рекли, то учинили ван Цркве, и, такође, не због наведеног циља. „Они би могли бити залогом јединства хришћана само у том случају, ако бисмо ми све догматске разлике у вери Цркава, којима су припадали у бити, прогласили као да савршено немају значаја. Али да тако поступимо ми не можемо. У стварности, залогом јединства хришћана може бити само јединство у истини, које се не достиже прећуткивањем догматских разлика, већ њиховим истраживањем и одбацивањем оних догмата, који су лажни, ради оних који су истинити“[13].

   „13. У ово немирно доба неопходан је међурелигијски дијалог. Разлике у схватању религијских истина не треба да спречавају људима разних вера да живе у миру и слози. У садашњим условима религиозни лидери носе посебну одговорност за васпитање своје пастве у духу уважавања према убеђењима оних, који припадају другим религиозним традицијама. Апсолутно су неприхватљиви покушаји оправдавања злочиначких дела религиозним паролама. Никакав злочин не може бити извршен у име Божије, 'јер Бог није Бог нереда, него мира' (1. Кор. 14, 33)“.

   Стиже и тројански коњ. Светска закулиса, чији је папа свесни, а патријарх несвесни сарадник, функционише по систему: проблем – решење. Тако ће, према Светим Оцима, и трећи светски рат послужити да читаво човечанство завапи за спаситељем, да би се на пепелу старог подигао Нови светски поредак, с паролом оrdo аb сhao. У међувремену, треба водити међурелигијски дијалог да би се у свету населио мир. Бајке за малу децу. Према православној догматици мир је нестворена божанска сила, која истиче из суштине Божанске и ипостасно (личносно) се преноси личности. Зато мир Христов може обитавати само у православним хришћанима, у правосалвним храмовима, освештаним домовима и објектима и мањим областима. Њега у свету нема, нити га може бити. Како Христов мир може обитавати у свету који не жели да прихвати или је одавно одбацио Христа? У овом случају, свесно или несвесно, свеједно, злоупотребљава се трагедија рата да би се убацио тројански коњ међурелигијског дијалога, из чије утробе треба да искочи антихрист.

   И друга реченица горње тачке није постављена на истини, и може се назвати побожном утопијом: где нема Христа нема ни мира, ни слоге који се рађа из мира. Не чудимо се што основе православне вере не зна архијеретик, али да исто незнање показује патријарх најмногољудније Помесне Цркве – то нас чуди.

   У трећој реченици се наводе ко је задужен за увлачење тројанског коња у душе људи и тврђаву Цркве: светски религиозни лидери.

   У другом делу тачке се наводом из Светог Писма тумаче злочини нехришћана, односно у исти мах се злочини приписују припадницима свих религија, изједначавајући, при том, џелате и жртве. Последња реченица има и пацифистички призвук, као да се жели рећи да је Бог против сваког рата. Постоје оправдана употреба силе и са „религијским паролама“ и „у име Божије“, а то су свештени одбрамбени ратови, које воде православни народи за одбрану Свете Цркве и свете православне вере. „Зато су све те приче о миру на земљи и све те њихове „Декларације“ само шарене језуитске лажи. Они вас плаше ратом да би неопажено, испод жита, протурили своје екуменистичке циљеве. Да су прави хришћани, не би вас плашили ратом него миром у коме се 'глобална цивилизација' распада од преждеравања, блуда, содомије, среброљубља... Прави хришанин се не боји рата! Рат, велики рат, Армагедон, доћи ће свакако. И нема тог папе, ни тог патријарха који га могу спречити. Јер ће доћи по допуштењу Божјем, ради очишћења од грехова наших“[14].

    „14. Сведочећи о високој вредности религиозне слободе, ми дајемо благодарност Богу за препород хришћанске вере без преседана, који се дешава данас у Русији и у многим државама Источне Европе, где су деценијама владали атеистички режими. Данас су окови ратоборног безбожја збачени, и на многим местима хришћани могу слободно исповедати своју веру. За четврт века је овде подигнуто десетине хиљада нових храмова, откривено стотине манастира и богословских училишта. Хришћанске општине воде широку добротворну и социјалну делатност, указујући многовидну помоћ потребитим. Православни и католици неретко раде раме уз раме. Они заштићују заједничке духовне основе људског заједничког живљења, сведочећи о јеванђелским вредностима“.

   Идила. У Украјини, баш као и свуда и свагда где су православни и католици суседи, „блиска сарадња раме уз раме“, обавезно завршава под грлом православних.

   „15. У исто време, нашу забринутост изазива ситуација, која се ствара у толико много држава, где се хришћани све чешће сусрећу с ограничавањем религиозних слобода и права да сведоче о својим убеђењима, да живе у сагласности с њима. Између осталог, видимо да обраћање неких држава у секуларизована друштва, страна сваком сећању на Бога и Његовој правди, вуче за собом озбиљну опасност за религиозне слободе. Ми смо обеспокојени садашњим ограничењем права хришћана, не говорећи више о њиховој дискриминацији, када неке политичке силе, руководећи се иделогијом секуларизма, веома често постајући агресивне, стреме да их потисну на руб друштвеног живота“.

   Општа места, опште фразе, политичка технологија...

   „16. Процес европских интеграција, који је отпочео после столетних крвавих сукоба, био је од многих примљен с надом, као залог мира и безбедности. У исто време, ми упозоравамо против таквих интеграција, које не уважавају религиозни идентитет. Будући отворени за допринос других религија нашој цивилизацији, ми смо убеђени да се Европа нуждава у верности својим хришћанским коренима. Позивамо хришћане Западне и Источне Европе да се обједине за заједничко сведочење о Христу и Јеванђељу, да би Европа сачувала своју душу, уобличену двехиљадугодишом хришћанском традицијом“.

   Празни ламенти, апели и пароле... Закаснели, јер Европа је већ одавно и неповратно анти- и(ли) лажно-хришћанска.

   „17. Наша пажња је окренута људима који се налазе у тешким положајима, живећи у условима крајње потребе и беде, у време када материјална богатства човечанста расту. Ми не можемо остати равнодушни према судбини милиона миграната и избеглица, који куцају на врата богатих држава. Неуздржана употреба, особена за неке најразвијеније државе, муњевито троши ресурсе наше планете. Растућа неравноправност у расподели земаљских блага увећавају осећај неправедности, на којој је постављен систем међународних односа“.

   Социјална политика, хуманизам без ренесансе, екологија... Осећа се и леви утицај земље домаћина. Ништа од овога није говорио Христос, већ: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско; блажени који плачу, јер ће се утешити; блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“, али, Његовог „имена ради“ (Мт. 5, 3-6; 10, 22).

   „18. Хришћанске Цркве су позване да бране потребу праведности, уважавања према традицијама народа и стварне солидарности са свим страдалним. Ми, хришћани, не треба да заборавимо да је Бог 'изабрао што је лудо пред светом да посрами мудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, да се не похвали ни једно тело пред Богом' (1. Кор. 1, 27-29)“.

   Потпуно непримерено коришћење мисли Св. Ап. Павла. Реч је о профанацији, секуларизацији речи Светог Писма, њеном коришћењу у сфери социјалне политике, која никад није била област интересовања ни Христа ни његових ученика. Као и било шта друго, ни беда и сиромаштво нису сами по себи ни добри ни лоши. Јер, као што смо рекли на почетку, није важно оно што је споља, већ оно што је унутрашње: тако ни спољашња беда не може спречити - шта више, помаже стицању унутрашњег - духовног богатства – богатства благодати Светога Духа. Ап. Павле говори о лудости и мудрости вере у Христа: она је споља, за свет, луда, али је унутра, за Бога и стицање вечног живота с Њим, мудра. У наведеној тачки се чак врши злоупотреба речи Свети Писма ради екуменистичких циљева и социјалне правде, који са њим немају никакве везе. Реч је о секуларизацији, где се бришу границе између свештеног и профаног, Божанског и људског, Цркве и света... Овако могу да мисле, говоре и праве програме само политичари у свештеничким одорама, прагматичари – утилитаристи, за које је добро само оно што је корисно. У овом случају свештено (свештена реч) је добра јер је корисна у политичко-релгијском маркетингу. Очигледно да је реч о својеврсној манипулацији и лукавству: „Ми већ сада можемо да говоримо о једном, историјски потпуно новом феномену: православном језуитизму. И један нови лик чврсто ступа на историјску сцену. Он је вешт, окретан, гибак у опхођењу. За све има логично објашњење и све своди на земаљске циљеве. Не! – каже - не издаје он предање; он Истину само прилагођава тренутку. Кад га ухвате на делу, он се правда: не, није то била аудијенција код Папе, била је то приватна посета; кад га притисну аргументима, он се брани: не, није била тајна посета, само је саопштење мало закаснило. Православни језуита се никада не каје, он се оправдава. Тако подлокава предање, јер је покајање у темељу наше вере. Кад склопи пакт са Сатаном говориће вам о миру у свету: 'Мора се учинити све да се радикално промене набоље односи Русије и САД. /.../ Мора се учинити све да се не дозволи рат.' – каже патријарх Кирил. О, ко не воли мир! Али мир са Сатаном је смрт пред Богом!“.

   „19. Породица – природно средиште живота човека и друштва. Ми смо узнемирени кризом породице у многим државама. Православни и католици, делећи једну представу о породици, позвани су да сведоче о породици као путу к светости, који показује верност супружника у односу једно према другом, њихову спремност за рађање и васпитавање деце, солидарност међу покољењима и поштовању према немоћном.

   20. Породица је основана на браку као чину слободне и верне љубави између мушкарца и жене. Љубав учвршћује њихов савез, учи их да једно друго примају као дар. Брак – то је школа љубави и верности. Ми жалимо да се други облици саживота данас изједначавају с овим савезом, док се освештане библијске традиције представа о очинству и материнству, као призиву мушкарцу и жени на брак, истискују из друштвеног схватања“.

   Амин, осим што православни и католици, због раличитих вера не могу имати „једну представу о породици“, па самим тим не треба први да са другима „сведоче о породици“, односно што „други облици саживота“ нису названи својим правим именом. Овде је направљен компромис према папи, који није ни реч проговрио против бракова содомљана, шта више, изајевио је: „Ко сам ја да осуђујем гејеве”. Ни ми не осуђујемо грешнике, већ грех и њихове противбожне „бракове“: „У овој тачки не постоји осуда мрских сексуалних изопачења – хомосексуализма, лезбијанства, једнополних 'бракова' итд. Лукаво се говори о другим облицима суживота, као нпр. о невенчаном браку, о простом суживоту мушкарца и жене без регистрације, а не о таквим изопачењима, због којих је Господ бацио огањ на Содом и Гомору. Разумљиво је да је одговарајућа редакција тачке прихваћена на захтев папе Франциска, који, због јаког притиска на њега, није могао јавно да осуди хомосексуализам. Опет ми овде видимо принцип 'прозор Овертона', а управо мрскост и изопаченост данас се признају само као други облик саживљења. А даље ће се прикривено спроводити мисао о допустивости, а потом и о законитости разврата. С тачка гледишта предања првог хиљадугодишта, сличне изјаве су биле нонсенс и јерес, зато што су сви оци првог тисућљећа сведочили да су хомосексуализам и лезбејство гадост пред Богом и заслужују најтеже црквене и државне казне. И онда ниче питање, о каквом заједничком сведочанству у оквиру предања првог хиљдугодишта може бити речи?“[15].

   „21. Позивамо свакога на поштовање неотуђивог права на живот. Милиони беба се лишавају саме могућности појављивања на свет. Глас крви нерођене деце вапије к Богу (Пост. 4, 10).

   Ширење тзв. еутаназије води к томе да престарели и болесни почињу да осећају себе прекомерним теретом за своје ближње и за друштво у целини.

   Изражавамо забринутост све ширим применама биомедицинских репродуктивних технологија, јер је руковање човековим животом напад на основе бића човека, створеног по лику Божијем. Сматрамо својим дугом подсећати на неповредивост хришћанских моралних принципа, заснованих на поштовању према достојанству човека, који је призван к животу, сагласно замисли свога Творца“.

   „Ова тачка изгледа не само јако меко, већ и двосмислено. Уместо тога да се еутаназија објави као убиство стараца, при том убиство подло, зато што они, којима смо дужни указивати љубав и поштовање, постају жртве егоизма рођака, који их сматрају неизмерним бременом и зато се убијају, у датом случају у овој тачки је непоменуто. По принципу 'прозор Овертона', говори се о својеврсној законитости еутаназије, уместо њене жестоке осуде као убиства беспомоћних и оних, којима је неопходно дати помоћ. Уместо тога, говори се да 'болесни почињу да осећају себе прекомерним теретом', и да се, значи, може бити, они и појављују као такво бреме? Ова тачка изгледа слабо“[16].

   „22. Сада желимо да посветимо посебно слово хришћанској младежи. Вама, млади, потребно је да не закопавате таланат у земљу (Мт. 25, 25), већ да употребите све од Бога вам дароване способности за учвршћивању истине Христове у свету, ради оваплоћења у живот јеванђелских заповести о љубави к Богу и ближњем. Немојте се плашити ићи против токова, бранећи правду Божију, с којом се ретко саображавају савремени секуларни стандарди.

   23. Бог вас воли и од сваког од вас очекује да ви будете Његови ученици и апостоли. Постаните светлост свету, да би они око вас, видећи ваша добра дела, прославили Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 14-16). Васпитавајте децу у вери хришћанској, предајте им драгоцени бисер вере (Мт. 13, 46), који сте добили од ваших родитеља и предака. Не заборавите да 'сте купљени скупо' (1. Кор. 6, 20) – ценом смрти на крсту Богочовека Исуса Христа“.

   Тачно, али без силе Бога Слова, Који је не даје онима који нису истинити „Његови ученици и апостоли“, па зато ни друге не могу позивати да то постану. Зато и наводи из Светог Писма остају само тело без душе, јер „имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2. Тим. 3, 5).

   „24. Православни и католици су обједињени не само заједничким Предањем Цркве првог хиљадугодишта, већ и мисијом проповеди Јеванђеља Христовог у савременом свету. Та мисија подразумева узајамно поштовање чланова хришћанске заједнице, и искључује сваки облик прозелитизма.

   Ми нисмо супарници, већ браћа: од овог схватања ми треба да полазимо у свим нашим деловањима у односу једни на друге и у спољашњем свету. Позивамо католике и православне у свим земљама да уче да живе заједно у миру, љубави и јединомислију међу собом (Рим. 15, 5). Недопустиво је коришћење неодговарајућих средстава за принуђивање верујућих на прелазак из једне Цркве у другу, пренебегавајући њихову религиозну слободу и њихове сопствене традиције. Ми смо позвани да оваплоћујемо у живот завет апостола Павла 'не тамо где име Христово беше познато, да не зидам на туђем темељу' (Рим. 15, 20)“.

   Теза о уздражавању о прозелитизму се јавља и у 23. тачки текста документа Однос Православне Цркве према осталим хришћанима света, који је спремљен за Велики и Свети Сабор на Криту ове године, и који је по екуменистичком духу и слову веома сличан овом који разматрамо. То потврђује запажања оних који овај сусрет патр. Кирила и папе Франциска посматрају као увод у будући Сабор, који има задатак да озакони екуменистичку јерес за званичну догму наше Цркве. Лицемерно је и тужно што патријарх и папа позивају своја стада на „једномислије међу собом“, кад тог недостаје у ономе што је основ заједнице у Хрусту – у догматима вере. Овим ставом патријарх прихвата да урушени темељи и испроваљивани и поизваљивани зидови некадашње Цркве Христове на Западу и даље остану такви. Пристајањем на одустајање од „прозелитизма“, патријарх се, заправо, одриче мисије објављивања праве вере, што је основна заповест Христова: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт. 28, 19-20). А Црква без мисије, да ли је истинита Црква?

„А сад, одједном, не треба да сведоче тамо где су римокатолици већ 'сведочили'?! Једини логичан одговор је да су тамо већ на путу спасења, па 'не треба зидати на туђем темељу'“[17]. „Другим речима, украјинско унијатство, које је резултат брестовског разбојништва, проглашава се законитим и има право на пуну обнову сфере утицаја. Све друго, него законито“[18].

   И још: како може бити мој брат онај ко не испуњава заповести Божије и држи се јеретичких учења: „Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати“ (Мт. 16, 50). „Од мешања Истине с лажи може се добити само лаж. При признавању благодати римо-католицима, чак и делимичне, наша Православна Црква престаје бити истинита“[19]. „Као и свака јерес, екуменизам лаже предлажући да 'братски уједини' Истину и лаж, лукаво се претварајући да не схвата протовприродност таквог уједињења, надајући се да људи, очарани племенитошћу парола, неће приметити страшни фалсификат“[20].

` „Векови руске историје сведоче да је Ватикан свагда био крајње агресиван непријатељ наше државе и православне Вере. И не треба гајити илузију да ће се то сада променити. У овом тренутку, узимајући у обзир све горе наведене чињенице, њихова борба против нас постајаће све оштрија и попримаће све префињенији лукави карактер. Зато је могуће очекивати да ће спољашњи Ватикан формирати унутрашњи Ватикан, непосредно у Русији, у недрима РПЦ, у редовима православне заједнице и у органима државне власти. Биће учињени покушаји да се створи војска најамника, пета колона, као би се изнутра све потпуно уништило, како вера, тако и држава. Духовно оружје је неупоредиво моћније од атомског и од било којих савремених или чак будућих средстава за масовно уништавање. Духовно оружје уништава душу и људе и лишава не само способности, већ чак и мисли о супротстављању непријатељу. После уништења душе, следи потпуна парализа воље и свести и физичко уништење или самоуништење“[21].

   „25. Надамо се да ће наш сусрет донети допринос примирју тамо где постоје трења између грко-католика и православних. Данас је очигледно да се метод 'унијаства' прошлих векова, који је предпостављао превођење једне заједнице у јединство с другом путем њеног одвајања од своје Цркве, не појављује као пут ка обнови јединства. У исто време, црквене општине, које су се појавиле као резултат историјских разлога, имају право постојања и предузимања свега неопходног за задовољавање духовних потреба својих верних, тежећи миру са суседима. Православни и грко-католики имају потребу за примирјем и налажењу узајамно прихватљивих форми сапостојања“.

Патријарх је признао досадашње унијате, а папа, надајући се скором сједињењу Цркава и првенству у њој, „признаје“ унију као „застарели“ метод. Пошто истина и лаж никада не могу имати заједницу, онда је једини начин да се она оствари јесте да истина постане лаж. Међутим, пошто је Црква вечна чуварка истине, јер је тело Истине, онда лаж могу постати само они који се истине добровољно одричу, и из Цркве испадају: као некада паписти, затим унијати, а ево, сада, на таквав пут је, признајући паписте, и с њима унијате, за Цркву, добрано кренуо и патр. Кирило. За њега су спољашње, политичке категорије, као: „примирје“, „мир са суседима“, „сапостојање“ важније од вечне истине. Овде још скрећемо пажљу на то да се после израза „достизања тог богозаповеђеног јединства“ у т. 6., овде поново јавља „обнова јединства“, коме је много простора посвећено и у помињаном екуменистичком документу Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету. То је идејна, духовна нит овог документа и циљ самог сусрета.

   „26. Ми смо жалосни због сукоба на Украјини, који су већ однели много живота и који су причинили безбројна страдања мирном становништву, гурнувши друштво у дубоку економску и хуманитарну кризу. Позивамо све стране конфликта на благоразумност, друштвену солидарност и делотворно миротворство. Позивамо наше Цркве на Украјини да раде на постизању друштвене слоге, уздржавању од учешћа у супростављању и неподржавање даљег развијања конфликта“.

   Ако се претходно покушало да се измире истина и лаж вере, овде се покушало са измирењем и изједначавањем правде и неправде, џелата и жртве, тј. нападача и нападаних. А сва истина је у томе да је духовни рат породио физички рат; духовни рат унијата и расколника, подсткренутих и подпомаганих од паписта, против православних, оваплотио се у рат Украјинаца против Руса.

   „27. Изражавамо наду на то да ће раскол међу православним верницима Укријине бити превладан на основу постојећих канонских норми, да би сви православни хришћани Украјине живели у миру и слози, а католичке општине државе томе помогну, како би наше хришћанско братство било још очигледније“.

   На папиру све изгледа сјајно и бајно; све је на дохват руке, само треба још мало труда и... Али је стварност сурово другачија. Лако је папиру, он све трпи. Али је стварности много, много теже... Наш песимизам је потврђен. Уместо „превладвања раскола“, уследила је одлука државних власти Укријине да расколницима дају право да служе у Софији Кијевској, главном храму УПЦ МП. „Освештавању“ храма је од стране расколника присуствовало и двоје министра укријинске владе[22]. „У документу се изражава нада да ће раскол у Цркви бити превладан на основу постојећих канонских норми. Питање – суди ли неко и шта сматрати нормом? Хоћимо ли ми сматрати законити Брестовски или Лвовски сабор? У почетку је римски империјализам на Истоку био незаконит, зато што је римски папа само патријарх Запада, сагласно древним установама. С тачке посматрања норме првог хиљадугодишта, католици нимају шта да раде на Украјини. Али, ништа мање, макар и у прикривеном облику, у документу се спроводи мисао о законитости њихових дела. И, по суштини ствари, овај документ је корак назад у нашој црквеној дипломатији... На жалост, овде нису указана кривична непријатељства на Украјини, а Западна Украјина и унијатске структуре су томе дале свој суштински допринос“[23].

   „28. У савременом свету - разноврсном и у исто време сједињеном заједничком судбином – католици и православни су позвани да братски сарађују на објављивању Јеванђеља спасења, на заједничком сведочењу о моралном достојанству и изворној слободи човека, „да свет верује“ (Јн. 17, 21). Овај свет, у коме се муњевито подривају духовна начела човековог бића, чека од нас снажно хришћанско сведочанство у свим областима личног и друштвеног живота. Од тога можемо ли ми у преломну епоху заједно унети сведочанство Духа истине, у многоме зависи будућност човечанства“.

   Пошто се Дух истине не сједињује с духовном лажју, онда све речено пада у воду. Истинито је само да живимо у преломном добу, и да од оваквих изјава будућност човечанства не може ништа добро добити. Напротив. Осим тога, „заједничко сведочанство Духа истине“ „много личи на хулу на Духа Светога - јер, ако је хулно рећи за Христа Бога да је у њему нечисти дух, онда мислим да је исто тако хулно рећи и за нечистог човека (јересиначалника) да је у њему Дух Свети“[24]. А у догмату о непогрешивости папе, између осталог, пише: „Оптуживати папу значи грешити против Духа Светога, што се неће опростити ни у овом, ни у будућем веку“.

   „29. У храбром објављивању правде Божије и спасавајуће Благе вести, нека нам помогне Богочовек Исус Христс, наш Господ и Спаситељ, Који нас духовно укрепљује Својим нелажним обећањем: 'Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство' (Лк. 12, 32).

   Христос – извор радости и наде. Вера у њега преображава живот човека, испуњава га смислом. У ово су нас на сопственом искуству убедили сви они, за које је могуће казати речи апостола Петра: 'Који некад не бијасте народ, а сада сте народ Божији; који не бијасте помиловани, а сада сте помиловани' (1. Пт. 2, 10).

   30. Испуњени благодарношћу за дар узајамног разумевања, објављеном на нашем сусрету, обраћамо се с надом к Пресветој Мајци Божијој, молећи јој се речима древне молитве: 'Под Твоју милост прибегавам, Богородице Дјево'. Нека Преблагословена Дјева Марија Својим заступништвом укрепи братство свих који је поштују, да би они у, од Бога одређено време, били сабрани у миру и јединомислију у један народ Божији, да би се прославило име Јединосушне и Нераздељиве Тројице!

Патријарх Московски                                             Епископ Римски,

све Русије Кирил                                                      Папа Католичке Цркве Франциско

12. фебруара 2016, Хавана (Куба)

   Патријарх и папа сматрају овај сусрет и ову Изјаву „храбрим објављивањем правде Божије и спасавајуће Благе вести“. Ми смо, међутим, од почетка до краја видели да је у питању замена истине полустином и лажју. Овај сурет и Изјава су храброст за патр. Кирила, не због „објављивања истине и правде Јеванђеља“, јер је ово, као што смо показали, далеко од православне објаве и сведочења, већ због осуде и отпора који ће сусрету и Изјави пружити православни у Русији. Патријарх и папа, даље, верују да су они и верни, који поверују и прихвате ово јединство истине и лажи, то мало стадо, о коме говори Првопастир. Њему и Његовој Мајци се они молитвено обраћају тражећи да они помогну да се на темељима ове политичко-богословске Изјаве уједини „народ Божији“. Не дај Боже!

+ + + 

Сведимо наш преглед Изјаве збиром о томе шта је њена форма, тело, одело, а шта њена суштина, дух, срж. „Разумљиво да је документ написан на тзв. конвенционалном језику, на језику богословске дипломатије. Као што би рекли византинци, он је написан на води. У њему постоји читав низ противречних и узајамно искључујућих формулација“[25].

Форма ове Заједничке изјаве је „разматрање односа међу Црквама“ и „перспективе развитка људске цивилизације“; да сусрет свету „постане знамење наде за све људе добре воље“; „превазилажење наслеђених несугласица“, давање заједничког одговора „на изазове света“, позив међународној заједници „заустављања даљег протеривања хришћана с Блиског Истока“, на дијалог, седање за преговарачки сто, хуманитарну помоћ и окончавање тероризма, позив хришћанима на молитву ради спречавања избијања новог рата и успостављање дугог и поузданог мира, неопходност међурелигијског дијалога, одговорност религиозних лидера, осуда злочина „у име Божије“; радост што православни и католици, радећи „раме уз раме“, сведоче „о јеванђелским вредностима“; забринутост због „ограничавања религиозних слобода“ и потискивања хришћана „на руб друштвеног живота“ у многим државама; апел да Европа остане верна „својим хришћанским коренима“, да сачува „своју душу“; брига за социјалну и економску беду, мигранте и избеглице, „неравноправност у расподели земаљских блага“; позив хришћанима да бране праведност и да буду солидарни; брига за традиционалну породицу и дизање гласа против „других облика саживота“, чедоморства, еутаназије, „биомедицинских репродуктивних технологија“; жалост због сукоба на Украјини и позив на прекид конфликата.

Име оваковг тела Изјаве, а самим тим и сурета патријарха и папе, је политичка декларација и апел.

Његова, међутим, душа је заједничко благосиљање, вера да је сусрет испуњавање Божије воље, у Његово име и уз Његово садејство; исповедање братства „по хришћанској вери“, међусобно признавање Цркава и поседовања заједничке пастве; уклањање „од старих спорова 'Старог света'“, позваност католика и православних да заједно „с кротошћу и побожношћу дају свету објашњење о нашој нади“; дељење заједничког „духовног Предања првих хиљаду година хришћанства“; жалост због лишености „општења у Евхаристији“, раздвојености „разликама у схватању и тумачењу наше вере у Бога“ и „због губљења јединства, насталог као последица људске слабости и грешности“; „допринос достизања тог богозаповеђеног јединства“, жеља да „сусрет надахне хришћане читавог света“ „за пуно јединство свих Његових ученика“; решеност да се учини „све неопходно ради превазилажења наслеђених несугласица“ ради сведочења Христовог Јеванђеља и истине; молитве „за јачање братског сапостојања међу различитим Црквама и религијама“; заједничке молитве за „упокојење душа невино погинулих“ свих Цркава и религија; обострано признавање мученика „различитих Цркава“, веровање да су они „залог јединства хришћана“ и узношења им похвалних речи Св. Ап. Петра; потреба за екуменистичким „међурелигијским дијалогом“ и пацифистичка осуда сваког рата; благодарење за „препород хришћанске вере“ „у Русији и у многим државама Источне Европе“; позив младим хришћанима да буду Христови „ученици и апостоли“; обједињеност православних и католика братском „мисијом проповеди Јеванђеља Христовог у савременом свету“; признавање досадашњег и укидање будућег „унијатства“; поновно признавање Цркава; поново позив на братску сарадњу „на објављивању Јеванђеља спасења“; „храбро објављивање правде Божије и спасавајуће Благе вести; објављивање да су православни и католици једно Христово „мало стадо“; заједничка молитва Христу и Мајци Божијој да „укрепи братство свих који је поштују“ и би сви они „били сабрани у миру и јединомислију у један народ Божији“.

Ова душа Изјаве и сусрета се богословским речником зове Исповедање вере. Оно, сажето речено, обухвата: 1. међусобно признавање Цркава за Цркве, 2. поседовање заједничке пастве, 3. исповедање братства по истој вери, 4. уклањање од старих догматских спорова, 5. заједно сведочење свету наде, Јеванђења, истине  и правде Божије, 6. заједничко првохиљадугодишње Предање, 7. разлике у схватању и тумачењу вере, и због њих изгубљено јединство, последице су обостраних људских слабости и грешности, 7. спремност да се све учини ради превазилажења несугласица, 8. заједничке молитве за братско сапостојање различитих Цркава и народа и упокојење душа свих невино погинулих, без обзира на религију и веросповест, 9. међусобно признавање мученика обеју Цркава“, 10. признавање досадашњег и укидање будућег „унијаства“ и 11. заједничка молитва Христу и Његовој Мајци за сједињење. Сви ови елементи нам, сматрамо, дају за право да ово Исповедање вере схватимо и прихватимо за потписивање „јединства“ између патријарха Кирила и папе Франциска. А пошто се потписивање „јединства“ између паписта и правосалвних на основама лажне вере, тј. без одрицања од заблуда првих, током историје називало унија, онда је ова декларација својеврсна протоунија, прва фаза будуће коначне и потпуне уније.

Рубикон је пређен.

Заједничку изјаву због њене терминологије, богословском адогматизму и минимализму и постављеном циљу „обнове јединства“, можемо сматрати почетним документом будуће и коначне уније, којом ће бити обухваћена и Евхаристија. Управо нас дух и слово овог документа упућују на тврдњу да се у методологији даљег остваривања уније не може и неће ништа коренито променити. Основни метод патријарха Кирила је вера да његова љубав према његовој браћи може укинути њихове јереси. Наравно, оваква утопистичка празноверица и, на њој заснована унија, као и све досадашње уније, обавезују само његовог потписника и све оне, који на њу буду пристале. Ми је се одричемо и анатемишемо, позивајући се на речи Св. Јована Кронштадског: „Ко не би желео од православнох да се сједини с католицима или лутеранима, и да буде једно с њима – у Христу, једна Црква, једна заједница верујућих! Али, ко се од чланова тих прозваних цркава, посебно предстојатеља, који се називају папама, патријарсима, митрополитима, архиепископима и епископима, као и свештиницима, оцима, - сагласио одрећи се од својих заблуда? Нико. А ми, да се сагласимо с њиховим јеретичким учењима не можемо без штете свом душевном спасењу. А непријатељство њихово према нама је вечно. Предубеђење против нас, њихова уверност да смо ми шизматици, - није ли велика препрека к јединству? Ето и пробајте да се сједините. Али, зар је могуће сјединити несјединиво – лаж с истином?“[26].

+ + +

Остало је да покушамо да пронађемо одговор на питање узрока или корена овакве неправославне вере патр. Кирила и оваквог његовог неправославног поступка. Већ смо навели да ни код папе ни код патријарха нема покајања за наслеђене и, јавним неодбацивањем и осудом, прихваћене грехове. Сама чињеница да су по духу патријарх Кирило и папа Франциско заиста браћа, упућује на то да им је и грех, који их је дуго времена непогрешиво водио и довео стављању потписа на документ о лажној међусобној љубави и према Христу, заједнички. Реч је о греху цареиздајства, и из њега проистичићег греха папоцезаризма. Епоха иконоборства је направила велики јаз између Византије и Рима. На Истоку је слабио утицај папе, а на Западу власт цара. Прелом је настао осавајањем византијског Равенског егзерхата од стране Лангобарда, 751. Појавом Франака, папе су процениле да је њихов „патронат за римску цркву био мање тежак но патронат јеретичке Византије“, којом су, у то време, владали иконоборачки цареви. Уместо да остане веран једином трону у хришћанској васељени, и да сачека да иконоборачка јерес буде савладана, папа Стефан 2. је 754. преко Алпа отишао на ноге Пипину Малом, са којим је направио споразум, који је „ударио темељ савезу Рима са Франачком и оснивању римске црквене државе“. Крунисањем Карла Великог 800. г. од стране папе Лава 3., стављена је тачка на универзализам хришћанског царства, али и поставио почетак скорашњем укидању васељенског универзализма хришћанске Цркве. „Нема сумње да је иницијатива за Карлово крунисање потекла од папе а не од самог краља“[27].

Околности под којима је Синод РПЦ извршио грех цареиздајства су опште познате[28]. Није нам, међутим, познато да је неко од предстојатеља РПЦ, у своје лично и у име целе Цркве, јавно тражио опроштај од Св. Цара Николаја 2. Народ руски јесте: правио је и прави покајне крсне входове, објављивани су плакати на билбордима, са натписима „Прости нас, Государь“. У документима за канонизацију Царске мученичке породице нису објашњени ни смисао ни величина најхристоликије искупљујуће жртве Светог Цара, а из катихизиса, чак и оног Св. Филарета Московског, избачено је догматско учење о царској свештеној служби. Учешће свих православних Цркава, осим Грузијске и Бугарске, у екуменистичком покрету, као и овај самовољни поступак патр. Кирила, који овде разматрамо, непосредна је последица греха цареиздајства, односно немање Православног Цара за читаву Цркву. Грех сусрета патр. Кирила са папом и потписивање протоунијатске Изјаве ће имати тешке и далекосежне, али и благотворне последице за читаву Православну Цркву и све православне народе. У вези овога смо писали: „Надом, коју су председник В. Путин и патр. Кирило положили на човека, који је корифеј религије антихриста, и његов пророк и претеча, препуњена је чаша гнева Божијег, која се најпре напунила, прелила и излила због греха цареиздајства, а потом почела да се смањује и празни народним покајањем. Сада, међутим, следи олуја и огањ, следи страдање и распад Русије... Али, слава Богу, према пророштвима преподнобних, из пепела Русије васкрснуће Святая Русь“[29].

„Катастофичност руске историје је општепозната. Није се једном учинило да ће смутње и метежи, агресије и ратови уништити нашу земљу. Па ипак се милошћу Божијом Русија увек препорађала, јер су духовни механизми самозаштите хришћанске државности – механизам саборности – без обзира на све омогућавали регенерацију измучене Русије, очување свенародног, општенационалног јединства, светопогледне целовитости друштва и његовог морално-религиозног здравља“[30].

Слажемо се са М. Лесковим: „Треба се радовати томе да оно што се догодило у Хавани, на савршено јавни начин сведочи о приближавању тог срећног часа, када ће Православни Самодржац вратити себи славу великог Господина и Оца нашега у новој Русији“[31]. Заједнчико саопштење патријарха и папе ово недвослмислено потврђује.

Још да додамо да су у праву они који овај сусрет и Изјаву повезују са документом за будући Сабор Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету, односно са самим Сабором. Приближавамо се кулминацији и расплету драми екуменизма и папофилства православног папоцезаризма. Након тога ће, надамо се и молимо Богу, са Православним Царем све поново доћи на своје место, тј. Государ ће учинити крај „православном“ екуменизму и папизму.

Амин! Боже дај!

Царь Грядет!

 ___________________

⁺Совместное заявление Папы Римского Франциска и Святейшего Патриарха Кирилла, http://www.patriarchia.ru/db/text/4372074.html (20. 02. 2016.).

[1] Патриарх Кирилл: „Меня никто не отговаривал (от встречи с Францизском), потому что никто не знал…“, http://3rm.info/main/61613-pkirill-menya-nikto-ne-otgovarival-ot-vstrechi-s-francizskom-potomu-chto-nikto-ne-znal.html (21. 02. 2016.).

[2] Протојереј Всеволод Чаплин, Кулоарска саборност, http://borbazaveru.info/content/view/8557/1/ (21. 02. 2016.).

[3] Митр. Јован (Сничев), „Гледајте да се не уплашите“, превод: В. Димитријевић, Буди веран до смрти, Београд 2005, 425.

[4] М. Вострышев, Патриарх Тихон, Москва 1997, 281.

[5] Владимир Василик (диак.), Документ вызывает противоречивые чувства, http://ruskline.ru/news_rl/2016/02/13/dokument_vyzyvaet_protivorechivye_chuvstva/ (14. 02. 2016.).

[6] Милетић Србољуб (прот.), Сусрет ради сусрета: О погубној „црквеној“ дипломатији, http://srbin.info/2016/02/20/susret-radi-susreta-o-pogubnoj-crkvenoj-diplomatiji/ (23. 02. 2016.).

[7] Татјана Грачева, Ватикан и хазарократија против Свете Русије, http://borbazaveru.info/content/view/8560/1/ (22. 02. 2016.).

[8] Владимир Василик (диак.), Документ вызывает противоречивые чувства.

[9] Исто.

[10] Исто.

[11] Протоиерей Игорь Тарасов о последних событиях церковной жизни, http://www.christian-spirit.ru/1516-protoierey-igor-tarasov-o-poslednih-sobytiyah-cerkovnoy-zhizni.html (21. 02. 2016.).

[12] Милетић Србољуб (прот.), Сусрет ради сусрета: О погубној „црквеној“ дипломатији.

[13] Священник Георгий Максимов, Комментарий к подписанному совместному документу Патриарха Кирилла с Папой Франциском, http://ruskline.ru/analitika/2016/02/15/kommentarij_k_podpisannomu_sovmestnomu_dokumentu_patriarha_kirilla_s_papoj_franciskom/ (22. 01. 2016.).

[14] Раде Јанковић, Улога Русије у последњем времену, http://borbazaveru.info/content/view/8556/1/ (21. 02. 2016.).

[15] Владимир Василик (диак.), Документ вызывает противоречивые чувства.

[16] Исто.

[17] Б. Ђукановић, Коментар на: Милетић Србољуб (прот.), Сусрет ради сусрета: О погубној „црквеној“ дипломатији, http://srbin.info/2016/02/20/susret-radi-susreta-o-pogubnoj-crkvenoj-diplomatiji/ (23. 02. 2016.).

[18] Владимир Василик (диак.), Документ вызывает противоречивые чувства.

[19] Протоиерей Игорь Тарасов о последних событиях церковной жизни.

[20] Митр. Јован (Сничев), „Гледајте да се не уплашите“, 426.

[21] Татјана Грачева, Ватикан и хазарократија против Свете Русије.

[22] Начало расплаты за предательство, http://3rm.info/main/61601-nachalo-rasplaty-za-predatelstvo-v-sofii-kievskoy-budut-sluzhit-filaretovskie-raskolniki.html (22. 02. 2016.); Раскольник Михаил Денисенко «освятил» Софию Киевскую, http://3rm.info/main/61621-mihail-denisenko-osvyatil-sofiyu-kievskuyu.html (22. 02. 2016.).

[23] Владимир Василик (диак.), Документ вызывает противоречивые чувства.

[24] Б. Ђукановић, Коментар на: Милетић Србољуб (прот.), Сусрет ради сусрета: О погубној „црквеној“ дипломатији.

[25] Владимир Василик (диак.), Документ вызывает противоречивые чувства.

[26] Свт. Иоанн Кронштадтский, Живой колос, http://www.eparhia-saratov.ru/Content/Books/175/5.html (22. 02. 2016.).

[27] Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1974, 177-191.

[28] М. Бабкин, Святейший синод православной российской церкви и свержение монархии России, http://pravdonbass.net.ua/article/svyateyshiy-sinod-pravoslavnoy-rossiyskoy-cerkvi-i-sverzhenie-monarhii-rossii (29. 01. 2016.).

[29] Архим. Никодим (Богосављевић), Последице сусрета патријарха Кирила са папом Франициском, http://nikodimbogosavljevic.com/susret-patrijrha-kirila-i-pape-franciska-2 (22. 02. 2016.).

[30] Митр. Јован (Сничев), „Гледајте да се не уплашите“, 424.

[31] М. Лесков, «Встреча тысячелетия» как предвестник грядущего Царя, http://3rm.info/publications/61610-vstrecha-tysyacheletiya-kak-predvestnik-gryaduschego-carya-maksim-leskov.html (21. 02. 2016.).

            Извор: http://nikodimbogosavljevic.com