Недавно је у Дому Војске у Београду представљен зборник „Србија и геополитичке прилике у Европи 1914. године“, суиздавача београдског Института за политичке студије и Градске библиотеке Лајковац. О књизи која обухвата 12 реферата са научног скупа, одржаног у Лајковцу, у организацији локалног Културног центра „Хаџи-Рувим“, говорили су, између осталих, Миломир Степић, научни саветник у Институту за политичке студије, и Љубодраг Ристић, виши научни сарадник у Балканолошком институту САНУ, који су зборник приредили.  

Ова књига била је повод за разговор са нашим угледним географом и стручњаком за геополитику, проф. др Миломиром Степићем, аутором значајног огледа о геополитичкој позицији Србије уочи и за време Првог светског рата.   

БЕХЕМОТ, ЛЕВИЈАТАН, СРБИЈА         

ПИТАЊЕ: Сукоб копна и мора, Бехемота и Левијатана, телурократије и таласократије, чињеница да, по Вама, само Блиски Исток и Балкан имају овакав темпо, размере и последице етно-просторних промена – то су константе и 1914. и 2016. године. Ви сматрате да је Србија, пре свега, телурократска. Па ипак, имали смо бокељску морнарицу, и славне морнаре у Руском царству.

ОДГОВОР: Једна од балканских геополитичких константи јесте интерес Запада да се “обуздају“ српски народ и српске земље. Процењује се да бројност Срба, њихов идентитет, гумиљовљевска „пасионираност“ и спремност за велике подухвате, државотворни и гравитациони капацитет, развојни потенцијали, те географски положај и пространост српских земаља на геополитички веома важном Балкану – представљају претњу за велике силе Запада. Та перцепција резултат је, на једној страни, самог постојања и позиције српског чиниоца иако он не испољава никакве агресивне намере према Западу, а на другој страни, традиционалног тумачења да су Срби и српске земље посредник руском (транс)балканском геополитичком вектору усмереном ка топлим морима. Стога Запад већ вековима предузима читаву „палету“ метода за свођење српске моћи на „безопасан ниво“. Једна од њих је онемогућавање маритимне партиципације и оријентације. Упркос чињеници да су аутентичне, историјске српске земље имале широк приступ мору, данас се он (у етно-просторном смислу свео на делове црногорског приморја, а у државно-територијалном смислу је потпуно онемогућен јер званична Црна Гора изграђује нови, не-српски државни идентитет и, штавише, води изразито антисрпску политику. Управо одвајање Црне Горе сумњивим и од Запада отворено подржаним референдумом 2006. године јесте очигледан доказ да му је лишавања Србије приступа мору веома важно. А пре само нешто више од једног столећа излаз Србије на море био је један од приоритета спољне политике. Међутим, црногорско-херцеговачки маритимни правац је баражиран прво тампон-зоном тзв. Новопазарског санџака и окупацијом/анексијом БиХ, и потом спречавањем уједињења Србије и Црне Горе у једну државу после балканских ратова. Други правац, вардарско-солунски, пресечен је формирањем границе између Србије и Грчке. Трећи правац, медовски, био је чак и остварен у Другом балканском рату (Јован Цвијић, помало компромисерски, називао је то „антиетнографском нужношћу“). Колико је западним силама стало да спрече српски приступ мору сведочи и чињеница да је у ту сврху формирана читава једна држава – Албанија – а (велико)албански фактор и данас има сличну функцију.

СРБИ И МОРЕ   

ПИТАЊЕ: Има ли наде да се вратимо на море?

Интересантно је да се у току југословенског ратног „разби-распада“ (термин М. Кнежевића) појавио геополитички неартикулисан и четврти маритимни правац – крајишки. Република Српска Крајина је чак излазила на Каринско море (залив), а читава граница од доњег тока Крке до ушћа Зрмање била је од мора удаљена 5-10 км. Када је срушен Масленички мост, и геополитичком почетнику било је јасно да би рушење и моста преко Крке код Шибеника омогућило да се крајишки Срби „дошетају“ до обале. Међутим, на ту могућност један од водећих српских политичара готово панично је завапио: „Али, тако би Хрватска била пресечена!“ А залеђе (хинтерленд) тог приобалног сектора чинио је мање-више компактан српско-православни етнички простор северозападне Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Бањалучке (Босанске) Крајине и Западне Славоније, површина готово као Белгија! Србија у садашњим границама је једна од само 44 државе света које немају излаз на море. У геополитици такве државе се сматрају хендикепираним (landlocked countries). Економисти су израчунали да оне, просечно, осетно заостају у трговини и економској моћи за просеком земаља које излазе на море. Према томе, српски излаз на море остаје један од најважнијих геополитичких и геоекономских задатака. Наводни реалисти и идеолози неоавнојског троморавског (уже)србијанства ће то, наравно, прогласити утопијом, али требало би их подсетити да је Балкан синоним геополитичке променљивости.    

ЗАГОНЕТКЕ ВЕЛИКОГ РАТА     

ПИТАЊЕ: Беч и Берлин 1914. године хоће да продру на Исток, до Багдада. Морске силе, Британија и Француска, удружују се с копненом Русијом, једином истинском савезницом Србије, да би спречиле германски - опет телурократски - продор ка Истоку. Откуд Немци, Французи и Руси у савезу, иако би природније било да савезници буду Петроград, Беч и Берлин? И да ли смо ми могли да се извучемо из загрљаја смрти званог Први светски рат?

ОДГОВОР: Најмање што је тадашња Србија желела био је рат. Постоје бројни докази за то. О њима је писано и у Зборнику са научног скупа који је нестварно добро припремио Културни центар „Хаџи-Рувим“ у Лајковцу. Дакле, рат је Србији наметнут, она је нападнута и никако није могла да га избегне. Незахвално је процењивати шта би било да се нашла на страни Берлина и Беча. Са њом се, можда, не би обрачунале Централне силе, али нашла би се на мети западних чланица Антанте. Зар неко мисли да би, на пример, Велика Британија била милосрднија. Њен главни, витални циљ био је не само да онемогући немачки продор до Персијског залива, већ да спречи поделу колонијалног царства на источни и западни део, те да сачува кључ таласократске формуле владања светом – Блиски Исток. Ради тога била је спремна да превазиђе и „природни антагонизам“ са телурократском Русијом и склопи савез са њом. Али, не заваравајмо се – после обрачуна са Немачком као копненом силом у „срцу“ Европе, на ред је дошла копнена сила у „срцу“ (Мекиндеровом Heartland-у) Евроазије, тј. интервенција западних, поморских сила против постреволуционарне Русије. Србија, после династичке смене 1903. године опрезно, а отворено Краљевина СХС од 1918. године, тј. сви облици Југославије до њеног нестанка са политичке карте, били су прозападно, проталасократски оријентисани, што је у потпуној супротности са српским цивилизацијским (православним) и геополитичким (телурократским) идентитетом и интересом.   

БЛИСКИ ИСТОК И СРБИЈА                   

ПИТАЊЕ: Две су, по Вама, константе нашег положаја о којима морамо водити рачуна. Једна је положај  Балканског полуострва, које, за разлику од оста­ла два велика полуострва на југу Европе, Пиринејског и Апенинског, не представља „ћорсокак“, већ „пупчаник“ који модерну Европу повезује са Блиским Истоком. Друга чињеница је да Моравско-вардарска проходница јесте кључни квалитет положаја Србије, али и изазов за освајаче. Где смо данас, када мигранти прелазе преко Балкана у правцу Европе, и кад врели дах блискоисточног рата опаљује и наша лица?

ОДГОВОР:„Нова Велика сеоба“ показала је да физичкогеографске предиспозиције и даље играју веома важну улогу. Једна од три миграционе „струје“, блискоисточна, кроз миграционе „вратнице“ цариградских мореуза и егејских острва, усмерена је на балканску „руту“, тј. на њену моравско-вардарску проходницу. То су „Нова Врата народа“. Миграциони „цунами“, по свој прилици артикулисан „геополитичким менаџментом“, за сада се креће кроз Србију, ка средишту дестабилизоване и Вашингтону све непослушније ЕУ. Али, није немогуће да повратни, као и нови долазећи таласи миграната, буду нациљани на Србију. ЕУ или неки њен будући дериват има само два избора: један, да се препусти матици имиграције демографски виталног муслиманског становништва, што временом води у етно-религијску супституцију и исламизацију, или други, да пружи отпор и сачува свој цивилизацијски идентитет, што подразумева не само административно-политичке, већ и неке радикалније мере. Да ли су Срби и Србија спремни да варирају обе опције, предузму превентивне мере и одреде стратегију и за најневероватније исходе? Јер, крупна геополитичка реконфигурација је у питању. Она надраста промишљање у оквирима досадашњих (нео)класичних геополитичких образаца: „моћ Мора“ против „моћи Копна“, Запад наспрам Истока, Heartland опкољен Rimland-ом, НАТО vs. ВУ, САД „обуздавају“ Русију, „Империја“ се бори против удружених „варвара“... Не ради се само о смени униполаризма мултиполаризмом, како се стереотипно тумачи. У питању је тектонско померање „планетарног геополитичког средишта“ и настојање светских сила да онемогуће формирање тог „глобалног Heartland-а“ коме касније не би могле ништа. А ми то не препознајемо, већ сричемо нешто о супранационалним интеграцијама, упркос погубним последицама ранијих сличних искустава.     

ВЕСТЕРНИЗАЦИЈА И МОДЕРНИЗАЦИЈА

ПИТАЊЕ: У свом огледу, Ви кажете да наше вође, под видом модернизације, хоће да нас вестернизују. Вестернизација нас је водила ка понору Југославије, а сад ка понору ЕУ. Куда нас воде наше вође?

ОДГОВОР: Геополитичка наука је већ ушла у зрело доба, а код нас се још није ни укоренила. Стога је разумљиво што се још не назиру ни обриси српске геополитичке школе, мада је она егзистенцијално важна за народ и његов простор који се налази у средишту Балкана. О стратегологији да и не говорим – тек је са неколико скупова, зборника и монографија „заорана прва бразда“. Дакле, не само српски државни званичници, већ и део научне „класе“ не промишља дугорочно и са становишта српског интереса, већ се повијају у складу са пожељним наративима, тренутном конјунктуром, политичком коректношћу и туђим циљевима. Прозападна оријентација и покушаји њеног оправдавања већ делују толико излизано и бљутаво, да ни сами поборници таквог курса у то више не верују. На другој страни, чак и тзв. евроскептици посежу за важним, али не и суштинским разлозима ПРОТИВ. А постоје три суштинска разлога ПРОТИВ не само уласка у ЕУ (и НАТО!), већ и пута ка њима: 1) евроатлантска интеграција има супранационални карактер и у контексту српског опредељења има нелогичан редослед јер није прво обављена интеграција српског народа и српских земаља, тим пре што српску интеграцију систематски спречава управо евроатлантска страна; 2) евроатлантска интеграција је персонификација Запада и таласократије, и цивилизацијско-геополитички је некомпатибилна са српском припадношћу Православној цивилизацији и телурократском геополитичком идентитету, те би она подразумевала неизбежну српску конверзију; 3) евроатлантска интеграција је дугорочно неперспективна јер је не само заснована на несигурним темељима, него и пред савременим изазовима показује симптоме (ауто)деструкције, те би приступање њој, са становишта српских интереса, било контрапродуктивно. 

КОСОВО И МЕТОХИЈА КАО БУЂЕЊЕ  

ПИТАЊЕ: Свакодневно смо сведоци суноврата. Чини се да је пропаст Југославије била неминовно суочавање са геополитичком странпутицом на којој смо се нашли. Да ли Косово и Метохија представљају парадигму српског пропадања и занемаривања геополитичких постулата? Може ли Косово и Метохија да буде истовремено и преломна тачка од које креће наше „буђење“?

ОДГОВОР: Српска политичка номенклатура и прецизно распоређена научна (псеудо)елита систематски покушавају да се „очисти“ од наметнуте наводне великосрпске кривице и меморандумског синдрома тако што ће спроводити детериторијализацију српског питања. Индикативно је да су поводом 20 година хрватске акције „Олуја“, упркос затегнутим односима Београда и Загреба, те појачане реторике, готово сви српски званичници избегавали да помињу термин Република Српска Крајина. Говорило се о злочинима, прогону Срба, паљењу насеља, тракторским колонама..., али никако о називу српске политичко-територијалне јединице. Тако је и са Косовом и Метохијом. И међу Србима се одомаћио непотпун западно-арбанашки назив Косово, иако је званичан назив покрајине Косово и Метохија. Нико више не помиње Резолуцију 1244 и каква-таква права српске државе. Све више се појављује формулација Србија и Косово. Научници све теже објављују радове у иностранству ако они у саставу Србије подразумевају и Косово и Метохију (нарочито ако се у раду налази карта целовите Србије). Али, зато се чак и у домаћим званичним документима и изворима (на пример, у статистици) по правилу појављују подаци наведени за Србију, без или са скрајнутом напоменом да не обухватају Косово и Метохију. У нашим високо рејтингованим научним часописима све више се појављују анализе, чак и географске карте које Косово и Метохију представљају као независну државу. У једном од објављених уџбеника географије за други разред гимназија у Србији, Косово и Метохија су на седам географских карата приказани као независна држава. А тај уџбеник је прошао све процедуралне нивое и одобрен је од стране Министра просвете. Када говоре о броју становника Србије, чак и њене челне личности наводе цифру која не обухвата косовско-метохијску популацију, иако прецизни подаци постоје. Тзв. Бриселски споразуми промовишу се као „победа 5:0“, а служе да нас заведу „за Голеш-планину“... Тек када не пристанемо и одбијемо да се навикнемо на све ово, можемо се надати „буђењу“.

КУДА И КАКО?  

ПИТАЊЕ: Хоћемо ли се у овом светском сукобу снаћи, или нам прети коначни смак јер народ као што су Срби, по речи Хитлеровој, не може да живи уз Дунав? Једном речју: Русија, САД, ЕУ, НАТО – куда и како? Нудите ли одговоре у Вашој новој књизи која је у припреми?

ОДГОВОР: Моја нова књига посвећена је теоријско-методолошким питањима геополитике и развоју геополитичких идеја, теорија и концепција. Обимна је, богата картографским, шематским и сликовним прилозима. Упркос томе што има форму научне монографије, верујем да може да послужи и као уџбеник, те претпостављам да ће се наћи издавач заинтересован да је објави. У њој је анализирана геополитичка мисао најзначајнијих школа – британске, француске, америчке, немачке, руске... „Очеви“ геополитике и неки водећи аутори често су се експлицитно бавили значајем Балкана и српског простора. Из концепција других могуће је посредно сасвим јасно препознати како је третирана српска позиција и донети закључке шта нам ваља (не)чинити. У сваком случају, српском броду потребан је вешт кормилар, вичан геополитичком начину мишљења и делања. Он може да врлуда и избегава спрудове и подводне стене, али основни курс мора да задржи. Другим речима, тактички и орочено можда је нужно кокетирати са Западом јер је, у супротном, могуће изазивање дестабилизације земље, неке обојене револуције, економске кризе, социјалног бунта, грађанских немира, мањинских побуна и сл. Али, треба бити јасан: стратешка западна оријентација је заблуда, странпутица, национално самопонижење и самопоништење.           

РАЗГОВАРАО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ    

Обајвљено у фебруарском броју „Геополитике“