„А он рече: Пазите да вас не преваре,

јер многи ће доћи  у  име моје говорећи...“

Лука: 21; 8

Нећу се бавити догматским и еклисиолошким питањима које покреће „Заједничка кубанска декларација“, патријарха Кирила и папе Франциска. Слава Богу, има зато много ученијих и позванијих од мене, истинских ревнитеља Истинске православне вере.

По својој моћи расуђивања, у мери која ми је дарована, позабавићу се профаном страном ове „декларације“ – а шта није профано у овом тобоже „религијском документу“? – тачније: једном загонетком и једном кривотворином – да бих, ако је могуће,  учинио јаснијом слику стварности која нам се намеће и оно „што се иза брда ваља“. Разумети ову стварност која нас сустиже невиђеном брзином и престиже нас, услов је да бисмо, ако већ није могуће одупрети се тој сили времена, макар спремно дочекали њене погубне последице. Како вели Св. Игњатије Брајнчанинов: „Упознај дух времена и проучи га, да би, ако је могуће, избегао његов утицај.“

1.

У другој тачки наречене „декларације“ истиче се да је Куба, место где су се састали патријарх Кирил и папа Франциско – „право место“, како рече патријарх Кирил (1) – „раскршће путева између Севера и Југа, Запада и Истока“. Али чекајте! Станите! Одкуд Куба!? Зашто Куба!?... Зар није Константинопољ (Цариград) раскршће Света? Зар није Константинопољ раскршће свих путева који воде са севера на југ и са запада на исток? Тако је бар до сада било. Ево, знаменити франциску византолог Шар Дил пише: „Због свог географског положаја (на тачки где се Европа додирује са Азијом)... Цариград је био природно средиште око кога су се могли окупити источни народи.“ (2) Њему се придружује ништа мање знаменити Георгије Острогорски: „Положај је изабран са генијалном проницљивошћу. Смештена на граници два континента, запљускивана Босфором са истока, Златним Рогом са севера а Мраморним Морем са југа, само с једне стране приступачна с копна, нова престоница је имала јединствен стратешки положај. У исто време она је контролисала саобраћај између Европе и Азије, као и водени пут од Јегејског у Црно Море.“ (3)  А Димитри Оболенски свему томе додаје: „Тај положај Цариграда као жиже међународних веза још више је појачан чињеницом да је он био и последња постаја и почетна станица неколико копнених путева који су пресецали Балканско полуоство. /.../ Најважнији од ових трансбалканских путева био је између Београда и Цариграда.“ Сви се дакле слажу: Константинопољ је више од хиљаду година био геополитичко средиште – „жижа света“; и готово исто толико, мистично средиште света у свести православних народа – „Око Васељене“. И сад, одједном: Куба!?... Шта се то десило у главама кремаљских геостратега? Не, није збрка! Није ни лапсус! Ни лоше познавање земљописа! У питању је нешто много, много озбиљније. Одлучили су да мистично средиште „Старог света“ изместе у „Нови свет“ - из источне у западну хемисферу. (5) Да ли то значи да ће Куба постати нови „Католички Бизант“!? (6) Могуће је. Ако Крим може да буде „Православни Ватикан“, зашто Куба не би могла да буде „Католички Бизант“. Ово је епоха верског, културног и политичког синкретизма, а у синкретизму су све глупости овога света могуће и допуштене. Док не постане тоталитаран и смртоносно репресиван, Нови светски поредак ће се изграђивати управо тако: као големи забавни парк у коме ће свака будалаштина имати својих пет минута славе и своје „легитимно право“ на постојање. Тако се „жаба“ лакше кува! Али то онда значи да су се они договорили са креаторима Новог светског поретка? (7) Изгледа да јесу. И да су се Руси и Американци нагодили? Могуће је. И да ће од сада сарађивати на изградњи Новог светског поретка? „Да. Баш тако. – каже Едуард Лимонов - А тешко жртвама те сарадње. Асаду, али и Ердогану.“(8) Да ли то значи да ће се остварити пророчанство: да ће Турска бити разбијена на три дела и да ће Цариград бити стављен под контролу Русије? Могуће је и то. Не иде џабе Имран Хусеин по свету и не тупи зубе узалуд, говорећи: да ће у ахура земану (последњем времену), по његовом тумачењу суре „Бизант“ из Курана, муслимани и Русија заједно ослободити Истанбул од Турака и православнима вратити Аја Софију. Неко то плаћа и подстиче. (9) Па шта? Шта је ту лоше? Коначно ће Цариград бити наш! О света једноставности! Зар не видите подвалу, ви који тако говорите? Метафора о раскршћу светских путева на Куби, заправо је сублимирана порука упућена Константинопољском патријарху Вароломеју: пређи на задње седиште, сад Кирил преузима волан! (10) Тако је створен нови проблем: трка за примат у православној васељени. „Трећи Рим“ против „Константинопоља“! (11) А то је лоше! (12) Али то онда значи да православни екуменисти нису јединствени и да постоје најмање две зараћене струје: „руска“ - чији је фаворит Кирил, кога подржавају у Кремљу; и масонска - чији је фаворит Вартоломеј. А ни то није добро! Јер папа, тај лукави језуита, подржава – наравно! - и једну и другу страну и тако прави жрвањ за мелевење православне васељене. Бацио је коску, отворио је ново поглавље раздора и сад спокојно чека: ко год да победи - он добија! И каква вам је онда корист од Цариграда? – ако је цена за то, нова смутња и раскол! Али није то наша загонетка. Загонетка је, заправо, ово: да ли ће светска масонерија допустити да њихов „брат масон“ сагори у ватри екуменизма коју је сам распалио? (13)

2.

Препуштам читаоцу да сам одгонета ову загонетку, ако му је по вољи; или да препусти времену, да се одгонетне сама – „јер нема ништа скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати.“ (14) - а ја, грешник, хитам да вам, као што обећах на почетку, разобличим ону кривотворину. У тачки пет поменуте „декларације“, њени потписници, папа Франциско и патријарх Кирил, изражавају жаљење због изгубљеног хришћанског „јединства“ у „првих десет векова“ хришћанства, нехајно прелазећи преко ове тврдње као да се то само по себи разуме, са оном истом самоувереношћу са којом нас дивулгатори Новог светског поретка трују свакодневно: само се по себи разуме да националне државе треба да нестану (А зашто?); само се по себи разуме да међународне институције треба да јачају (А зашто?); само се по себи разуме да нам је потребна једна светска влада (А зашто?); само се по себи разуме да нам треба јединство „свих праваца хришћанства“ (А зашто?)...

А мени се, ето, прохтело да побијам управо тај дух саморазумевања са којим стално наступате, и да изјавим приговор против те ваше неопзиве пресуде о „јединству“ у „првих десет векова“ хришћанства: Господо екуменисти, чињенице побијају вашу тврдњу! Руку на срце, истинско хришћанско јединство постојало је у првих пет векова хришћанства. Aли у VI веку после Христоса на Западу је убачено зрно раздора од кога ће настати пукотина која ће временом да нарасте толико, да и данас претставаља непремостиву препреку вашем еуменистичком јединству – јерес filioque. Убрзо за овим, са Запада је дошла и друга јерес. Године 797. после Христоса у Франкфурту је одржан сабор на коме је одбачен догмат о поштовању светих икона, предходно установљен на Седмом васељенском сабору. То је потврђено и године 825. после Христоса, на сабору галских епископа у Паризу. (15) Јерес filioque дошла је из Шпаније, не зна се како, ни зашто, ни ко је њен стварни творац, али се врло брзо раширила по читавом западу Европе, толико да је 809. године после Христоса цар Карло Велики могао себи да допусти сазивање сабора у својој предстоници Ахену, на коме је под његовим председавањем усвојена ова дрска јерес против Никео-цариградског символа вере, уметањем додатка о исхођењу Светог Духа „и од Сина“. (16) Крунисањем Карла Великог за цара, у Риму 800. године после Христоса, заувек је скршено државноправно јединство хришћанске екумене, и лабаве границе Константинопољске и Римске патријаршије постадоше круте државне границе. Од тог доба, унутар хришћанске екумене поново имамо, као у доба Константина и Максентија, два царства: Франачко-греманско царство на западу и Ромејско царство на истоку. Од тог доба и почиње прозелитизам Запада према Истоку и померање границе на штету Ромејског царства. Са прозелитизмом се ширила и јерес filioque. „У то исто вријеме – каже Никодим Милаш – западни мисионари унесосше то у Бугарску.“ (17) И, Константинопољ одлучује да реагује. Ромејски цар Михаило III и цезар Варда смењују са патријаршијског престола патријарха Игњатија и доводе Фотија, ученог предавача на великој школи у Константинопљу. „Поводом унесења тог новог учења у Бугарску – наставља Милаш – цариградски патријарх Фотије издао је 857. године једну окружну посланицу свим патријарсима у заштиту неповријеђености никео-цариградског символа. Рим није хтио да одобри ту посланицу...“ (18) И не само то, него се отишло и корак даље. Тадашњи папа Никола I стао је на страну свргнутог Игњатија и одбио да призна новог патријарха Фотија, замерајући да је његово устоличење неканонско. „Уствари – каже Георгије Острогорски – Николи I било је стало до тога да се спаси принцип да у свим црквеним питањима , и на Западу и на Истоку, последња одлука припада њему као врховном поглавару хришћана.“ (19) Тако је на Западу настала и трећа јерес: римокатолички универзализам – претензија папе да има власт над целом хришћанском екуменом. Тако је настало и оно што се у историографији на истоку назива „Фотијев случај“ а у хронологији Ватикана „Први Фотијев раскол“ (20) Цар стаје на Фотијеву страну и упућује папи једно резантно писмо. „У ултимативној форми – каже Георгије Острогорски – тражио је опозивање папске пресуде против Фотија и отсечно је одбио римске претензије на супрематију. /.../ У лето 867 г. на сабору под царевим претседништвом бачена је анатема на папу Николу I, римска наука о происхођењу Светога духа осуђена као јеретичка, а мешање Рима у питања византиске цркве проглашено незаконитим.“ (21) Прича се, ипак, овим не завршава. Требало би ми, међутим, много времена да вам испричам и остатак ове занимљиве повести: како је убијен цар Михаило, и како је Фотије свргнут и заточен у манастир, и како је на патријаршијски престо враћен Игњатије; и како је у Константинопољу одржан један лупешки сабор од 18 присутних чланова - и словима осамнаест! – који је бацио анатему на Фотија, а потписници, уместо у мастило умакали пера у крв, који Ватикан сматра за свој „Осми васељенски сабор“ – Sinodus octava oecumenica; и како је у том истом Консатнтинопољу, од месеца новембра 879. до 13. марта 880. године после Христоса, у присутуву три папина легата и још 383 епископа источних патријаршија, под председавањем патријарха Фотија, одржан сабор на коме је осуђено учење „о исхођењу Духа светога од Оца и од Сина“ – поменута јерес filioque – који многи у православном свету сматрају Осмим васељенским сабором (22), а који Ватиканска курија и папа не признају и не прихватају његове одлуке. А у том одбијању најдаље је, међутим, добацио један грчки унијат, именом Лео Акатиус. Он се потрудио да „докаже“: да сабора никада није ни било!... (23) Овде ћемо се и зауставити, да се прича не умножи. Ако је за поуку, довољно је и оволико.

Коме ви, господо екуменисти, причате бајке о „јединству у првом миленијуму“ хришћанства? У првом миленијуму хришћанства настале су три најтеже римокатоличке јереси и поцепано је, трудом Запада, државноправно јединство хришћанске екумене – зар нисте то знали? О, знали су! Знају они шта раде! Зато је исправније да се запитамо: зашто то раде? Ми више не живимо у предворију „Врлог новог света“; ми смо чврсто и дубоко закорачили у Орвелову „1984.“ „Историјска машина“ већ ради пуном паром: прошлост се брише и преправља се по потреби садашњег тренутка. Свара се нова свест човека, зато се разум испире; расчишћава се терен за „Новог човека“ – „Новог Доба“. Сва прошлост мора да постане огледало садашњости; да буде преобликована у духу „Доба Водолије“ да изгледа тако као да смо од увек били „браћа“ и као да никада између нас никаквих разлика и спорова није ни било. То је победа Леа Акатиуса! Али она нам ипак нечему служи. Открива нам надубљу тајну екуменизма: највећа будалаштина најдаље добацује! Зато све што је мудро, постојано и укорењно, све што се опире тој уједначавајућој сили уједињења мора да буде уклоњено – да би се доказало: да смо од увек били глупи и плитки као они сада. А од сада ће и један део православних – православни језуити - имати свој удео у овој работи. Зато што не верују у други Христов долазак! Зато што су их опасно обманули да неће бити другог Христовог доласка и да ће се драма света окончати доласком масонског „Светлоноше“ – Антихриста! – након чега ће наступити хиљадугодишње „царство мира и благостања“ – залеђена слика „Врлог новог света“.

3.             

 „Много је касније него што мислимо: Апокалипса је сада!!!“ – упозорава нас отац Серафим Роуз. (24) Да ли још делује „онај који сада задржава“? Или је Бог већ подигао завесу? Да ли је почео завршни чин представе?... У тој представи видећете ратове, преврате и револуције. Видећете како пропадају државе и културе, читави народи, језици и писма; и како исчезавају свети појмови: брак, родитељи, браћа и сестре. Видећете страшне изопачености: властодршце који тлаче и убијају своје поданике; научнике који поробљавају душу и разум човека; лекаре који трују, уместо да лече; настраности које постају модел пожељног понашања. Видећете како нараста дух отпадништва, саможивости и похлепе; како се човек претвара у звер или у плен; како нестају љубав, милосрђе и богобојажљивост. Видећете опсенарство уместо истинске духовности, и духовнике који сведоче мантијом уместо делима... Свашта ћете видети, али режисера ове представе нећете видети! Он седи у мраку, дубоко у позадини сцене, и чека дан када ће се попети на бљештаву позорницу да прими награду – „Оскара“ за своје животно дело. Тада ће сви устати да га поздраве громким апалузом. И пљескаће му одушевљено и дуго, дуго - док им руке не отпадну! Ако су се они договорили „не само о примирију у Сирији“, него о преуређењу читавог света и успостављању нове равнотеже - али тако да политика балансирања буде подржана духовном еквилибристиком као окултном инверзијом истинске духовности – онда се пред будућност истинског православља отвара суморна перспектива. „Више се не поставља питање да ли си „добар“ или „лош“ православац; питање је: да ли ће наша вера уопште преживети“ (25) Овога пута, можда неће бити формалне уније, утолико ће бити теже препознати апостасију. Све ће се одигравати по моделу „ми никада нећемо признати Косово“ (26) – ми никада нећемо признати првенство папе, говориће, али ће се лизати са њим и чиниће све што подупире то првенство. Православље ће умирати у болним конвулзијама. У загрљају „братске љубави“ исисаваће полако али постојано живу душу православља – сатанистима управо то треба, јер тело имају али духа немају. Православље ће бити заморче за њихове окултне експерименте, док од њега не остане само шупља љуштура. А тада ће да одбаце и православне екуменисте, јер њима не треба „јединство вера“ – него Један владар света!

+ + +

Али! Али, негде далеко, у густим и влажним шумама Буковине, у бескарјној руској степи, у пећинама Балкана, на Светој Гори, у Синајској пустињи; у колибама од блата и прућа, у маленим скривним црквицама од дасака, у земуницама и катакомбама, гореће кандило пред иконом Мајке Божје и неки тихи људи смерно ће се крстити са три прста, изговараће Оче наш и Символ вере без икаквих додатака, оштриће духовно оружје у себи и чекаће. Чекаће долазак парвославног цара и небеску војску Архангела Михаила. Тада ће ископати мач вековима скриван у себи и прибројиће се тој анђелској војсци. Они већ сада чекају Његов други долазак! Слагали су вас господо екуменисти! – Христос ће поново доћи. Он већ долази! Царь грядет! Амин. Боже дај.     

________________

(1)               Али зашто је Куба „право место“? Да ли зато што је последњи бастион комунизма у свету?; или зато што је стециште језуита пресвучених у униформе револуционарне гериле?; или зато што је сада јасно да је комунизам заправо језутски изум који је био намењен „православној браћи“ у Русији, Србији, Бугарској, Румунији?... Или  можда зато што је Куби намењено неко посебно значајно место у Новом светском поретку? Ова кратка рефлексија има за циљ да вас наведе на размишљање у том правцу.

(2)               Шарл Дил: Историја Византије – Београд, 2008, стр.9

(3)               Георгије Острогорски: Историја Византије – Београд, 1998, стр.65

(4)               Димитри Оболенски: Византијски комонвелт – Београд, 1996, стр.23-25

(5)               На то упућује и тач..3 поменуте „декларације“. („Сусревши се далеко од старих спорова „Старог света“... итд.)

(6)               Можда би овде било упутно уочити громогласно ћутање Константинопољског патријарха Вартоломеја. Он, јадник, ово аванзовање, са добрим разлозима доживљава као прогонство. 

(7)               Молим да се обрати пажња:  само недељу дана након састанак на Куби, у Москви су се састали Путин и Хенри Кисинџер – spiritus movens Новог светског поретка. Био је то њихов десети сусрет у последњих петнаест година. Све агенције су јавиле: срдачно су „разменили мишљења“. Шта мислите о чему? (Занимљив је коментар објављен на сајту интермагазина: „Није познато тачно о чему су говорили, али је сигурно да је нешто важно за шта не смеју знати Викторија Нуланд и Барак Обама.“ – www.intermagazin.rs)

(8)               „Изгледа да су се САД и РФ договориле не само о примирију у Сирији...“ – у дилеми је Едуард Лимонов. „Значи ли то да су се, као у стара добра времена до пре рата у Авганистану, РФ и САД нагодиле? – и даље је у дилеми г-дин Лимонов. Али не за дуго. Уследио је поштен одговор, доличан часном господину старог кова: „Значи, јесу. Али, је ли то историјска прекретница, прелазак са међународне конфронтације на сардњу? Едуард Лимонов: Хоће ли Вашиннгтон и Москва кориговати карту Блиског истока и дати Курдима државу? – www.fakti.org.

(9)               Пре извесног времена он је био и у Београду, на позив Велике масонске ложе познатије под називом Српска академија наука и уметности!

(10)             Ето зашто га нема на насловној страни Економиста за 2016!

(11)             Јер: нити је оваква Москва – Трећи Рим; нити је данашњи Фанар - онај златни Констатинопољ. Зато их стављам под наводнике.

(12)             А то је лоше! Јер се извртањем смисла профанизује право значење које Трећи Рим и Константинопољ имају за очување самосвести и идентитета православне васељене. Тиме се ствара предтекст за превару епохалних размера: вештачки изазван сукоб унутрар православне васељне биће битка за земаљску моћ над православним народима, али ће се лажно приказивати као да се води расправа о канонским питањима. Тако то раде православни језуити: баце коску, и кад настане галама, гурну тему под тепих распарве. И тако, у том полемичком жару, ми полако као да заборављамо да се запитамо: зашто Свеправославни сабор расправља о другом свештеничком браку, а не о екуменизму као свејереси? И да ли је један срушени авион прави разлог да Свеправославни сабор буде премештен на Крит? И ко овде заиста одлучује о свему, и даје тон и правац нашим расправама?

(13)             Да се потсетимо: масони су већ једном спречили улазак руске војске у Цариград – Фебруарском револуцијом 1917. Фебруар је, додуше, прошао - али нису прошли сви фебруари!

(14)             Матеј: 10; 26

(15)             О овеоме препоручујем читаоцу изванредну расправу епископа др Никодима Милаша: Осми васељенски сабор – објављено на сајту Светосавље www.svetosavlje.org. Сви даљи наводи су преузети из ове расправе.

(16)             Истине ради, треба истаћи да тадашњи папа Лав III није прихватио одлуке овог сабора.

(17)             Исто.

(18)             Исто.

(19)             Георгије Острогорски: Историја Византије – Београд, 1998, стр.224

(20)             www.vikipedia.org

(21)             Георгије Острогорски: Историја Византије – Београд, 1998, стр.228-229

(22)             Према писању грчке штампе, манастир Лепавина пренео је вест: Грчка црква разматра признавање Осмог васељенског сабора. У том чланку каже се између осталог: „ Митополит Навпактоса, Јеротеј, поднеће образложење о потреби признавања у првослављу чет вртог константинопољског сабора из 879/80 као Осмог васељенског сабора. Такође, размотриће се и признавање одлука константинопољског сабора из 1351. године.“ – www.manastir-lepavina.org

(23)             др Никодим Милаш: Осми васељенски сабор – објављено на сајту Светосавље www.svetosavlje.org.

(24)             Серафим Роуз: Православно схватање света; знаци краја – Епархија рашкопризренска и косовскометохијска у егзилу: www.bskm.rs

(25)             Исто.

(26)             Србија је одавно већ поприште за разноразне демонске експерименте који се, кад се покажу као успешни, после примењују и на сотатак света.