Да ли се благодат Светог Духа излива на Цркву преко епископа?

  Одгледавши два наставка снимљеног видео- интервјуа о екуменизму, који jе архимандрит Никодим Богосављевић дао за Фонд стратешке културе, приметио сам нешто што ме је подстакло да напишем ово писмо или чланак. Наиме, негде на половини четрнаестог минута другог наставка, када говори о томе како народ страда због грехова њихових световних и духовних вођа, он каже и следеће:

„Јер у Цркви је све јерархија. Благодат Светога Духа пролази ... преко епископа се разлива на Цркву. То не значи да ако епископ није у праву, и ако је он закрчење у том, условно речено, духотоку, да нема спасења, да човек не може да има благодат. Не, него је онда теже имати благодат. Теже али не и немогуће.”

Нешто слично сам слушао и на Богословском факултету СПЦ у Београду од професора догматике, епископа Игњатија Мидића, али нисам успео да уђем у траг пореклу тог учења. Будући да отац Никодим систематски приступа темама којима се бави и да отворено говори о њима, било би добро да каже и нешто више о томе на који начин се, по његовом мишљењу, благодат Светог Духа излива на Цркву преко епископа.

Из онога што сам успео да сазнам о овој теми, Свети Игњатије Антиохијски, на кога се многи позивају, у својим посланицама истиче значај епископа, који је, по њему, од Бога постављен да управља Његовим домом, и у посланици Магнежанима (2, 1) он пореди повиновање епископу, повиновању „благодати Божјој”, али у овој, а и у другим његовим посланицама, има доста поређења која захтевају правилно тумачење будући да их, по мом мишљењу, неки тумаче погрешно. Свети Игњатије вернима саветује да све чине у слози под председништвом епископа за кога каже да је „на месту Божијем и презвитера на месту збора апостолског и ђакона... којима је поверена служба Исуса Христа” (Магн. 6,1). Тралијанцима каже следеће: „Сви поштујте ђаконе као Исуса Христа, као и епископа, који је слика Очева, а презвитере као сабор Божији и као скуп Апостола: без ових се Црква не назива” (Трал. 3,1), додајући: „О њима, уверен сам, да и ви тако мислите” (Трал. 3,2). На крају их поздравља: „Будите здрави у Исусу Христу, повинујући се епископу као заповести Божијој, а исто тако и свештенству” (Трал. 13,2). Филаделфијцима скреће пажњу да „они који су Божији и Исуса Христа, они су са епископом” (Филад. 4,1) наводећи поруку коју је објавио Дух Свети: „Без епископа ништа не чините...” (Филад. 7,2). Смирњанима поручује: „Сви следујте епископу, као Исус Христос Оцу, и свештенству као Апостолима, а ђаконе поштујте као Божију заповест. Нека нико без епископа не ради било шта што се односи на Цркву. Она Евхаристија нека се сматра сигурном која је под епископом, или ако коме он дозволи. Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Исус Христос, тамо је и саборна Црква. Није дозвољено без епископа ни крштавати, ни агапе савршавати него оно што он одобри, то је и Богу угодно- да вам све што чините буде сигурно и поуздано” (Смир. 8,1-2). Затим додаје: „Добро је знати Бога и епископа. Ко поштује епископа, тога Бог поштује; ко тајно од епископа нешто (у Цркви) ради- служи ђаволу” (Смир. 9,1).

То, дакле, што пише Свети Игњатије Антиохијски, није утврђено догматско учење већ тежња да се истакне значај заједнице верних са епископом и ауторитет епископа као председатеља (председника) помесне (локалне) Цркве, односно епархије. За епископа се, чак, каже да је он „слика Очева”, из чега су неки савремени богослови извели, по мом чврстом уверењу, погрешно учење о томе да је епископ икона Исуса Христа онда када служи Евхаристију. Слика Очева заправо значи- највиши ауторитет, а не икона Очева или икона Христова. И бројне друге недоследности у поређењима, говоре о томе да се жели истаћи ауторитет епископа, свештеника и ђакона у Цркви а не догматске истине о њиховом еклисиолошком назначењу. Оно што је више пута наглашено у овим посланицама јесте тежња да све буде сагласно и безбедно, односно да верни народ не буде заведен ван Цркве, у јерес, већ да им све што раде буде сигурно и поуздано. То су, дакле, веома практични разлози, и мислим да им не треба давати мистичко значење. Суштина је да све буде „под” епископом, односно, под његовом управом и контролом (епископ = надзорник).

Међутим, ово „под” се може тумачити и на други начин, па тако „Равенски документ” из октобра 2007. године, који су потписале православна и римокатоличка делегација, у свом 21. члану каже: „Сви дарови и све сужбе Цркве сабране су у једно под службом епископа, који служи заједништву локалне Цркве.” Ако су сви дарови и службе сабрани „у једно”, то се може протумачити на начин на који је отац Никодим то изнео у свом интервјуу, да се благодат излива на Цркву преко епископа. Али, онда се опет враћамо на питање- које је порекло овог учења? Да је речено само- сабрани су под службом епископа, онда би се то могло схватити на начин на који је то изнео и Свети Игњатије Антиохијски, да епископ треба да буде на челу заједнице у којој се пројављују разни дарови и службе и да је суштина у заједници а не у служби или личности епископа. Међутим, поменути документ је новијег датума и има своју квази- екуменистичку (неправославну) подлогу, па тако и све формулације које се у њему налазе, долазе у питање.

  Још нешто што изазива дискусију пронађено је у посланицама Светог Игњатија и, чини се, погрешно протумачено. Свети Игњатије Антиохијски на неким местима у својим посланицама користи овакав начин изражавања: „Пошто, дакле, у име Божије, примих све ваше мноштво у лицу Онисима ... вашега у телу епископа” (Еф. 1, 3)... Из, на овај начин конструисане реченице, неки теолози извлаче закључак како епископ репрезентује читаву помесну Цркву на начин да је она сажета у његовој личности. Примити мноштво у лицу епископа, заправо, значи да је епископ дошао као представник мноштва, као њихов изасланик који преноси дух заједништва и једномислија заједнице коју представља. Ово потврђује наставак тог дела посланице где се набрајају још неке личности које нису епископи, а за које Свети Игњатије каже: „... у лицу којих сам све вас у љубави видео” (Еф. 2, 1). Нису, дакле, сви могли доћи, него само њихови представници које је предводио епископ.

Учење о томе да се благодат на Цркву излива преко епископа има, по мом мишљењу, не само мистичан већ и окултни призвук, јер се епископ јавља као нека врста медијума преко кога Христос, који је негде далеко, код Оца, општи са Црквом. Христос је рекао да ће, када буде отишао, Отац послати Светог Духа у име Његово (Јован 14, 26), али је, у исто време, позвао своје ученике да остану у Њему (Христу) као лоза на чокоту (Јован 15, 4- 5) да би од Њега могли да црпе благодатну енергију Светог Духа. Он је, такође, рекао Својим ученицима да ће бити са њима (нама) у све дане до свршетка века (Мат. 28, 20). Нема ничега у Светом писму што указује на, евентуално, посредништво епископа и њихово искључиво право раздељивања благодатних дарова Светог Духа, већ све указује на то да је то Христова служба, будући да су и саме епископска и презвитерска служба, благодатни дарови Светог Духа.

Народ заиста страда ако је епископ грешник или јеретик, али је то последица раскидања заједнице, јер смо сви једно тело- Тело Христово. Ако су удови тела болесни или несагласни, цело тело трпи. Поготово ако је то уд који има највећу власт и одговорност. Али свети људи у Цркви могу својом светошћу да надокнаде оно што је изгубљено на другој страни, и о томе нам говоре житија светих, на пример- житије Светог Максима Исповедника. Светоотачко је тумачење да се у Цркви благодат добија од Оца, кроз Сина, Духом Светим. Епископ се не помиње у том „духотоку”, и свако његово уздизање у том смислу је погрешно.

Јасно је да епископ служи евхаристију и друга богослужења, и да се моли Богу за нас и да призива благодат Светог Духа, а то раде и свештеници, али се они, због тога не јављају проводницима благодати Светога Духа, односно, благодат се не излива „преко” њих него преко освештане материје- хлеба и вина, уља, воде, икона, моштију... Нешто од тога се, међутим, дешава и по молитвама верних, па је, тако, сваком крштеном вернику дозвољено да обави Свету Тајну Крштења над оним коме прети смртна опасност, а познати су и случајеви исцељења и других врста помоћи по молитвама верних, што су све примери дејства благодати Божје. Подразумева се да обичном вернику није дозвољено да служи Свету Евхаристију и друге службе јер је Црква тако устројена да је то удео епископа и презвитера.  

Што се тиче посланица Светог Игњатија Антиохијског, верујем да оне имају веома велики пастирски, али не и исти такав догматски, значај, иако неки своју догматику заснивају на њима.

Можда, пак, извор овог учења о епископу нису посланице Светог Игњатија Антиохијског већ нешто друго, па би, зато, било добро да архимандрит Никодим укаже на евентуалне друге изворе.

Александар Сарачевић из Београда