„Сусрет у Хавани може се посматрати

као добро изведена операција језуитског реда.“

Олга Четверикова

6.марта 2016. године у Санкт Петербургу је одржан Округли сто: „Руска Православна Црква и Хаванска декларација – победа или пораз?“ На скупу је учествовало више од 400 људи, који су допутовали из Молдавије, Украјине, Москве, Јекатеринбурга, са Камчатке и других крајева Русије.

Сви излагачи и окупљени на Округлом столу били су једнодушни у ставу: за Руску Православну Цркву је неприхватљива јерес папизма и екуменизма. Од архијереја је неопходно тражити стајање у истини, признавање погрешки и поништавање заједничке декларације патријарха Кирила и римског папе, проглашавање екуменизма за свејерес и одрицање од лажних одлука Архијерејског сабора, одржаног од 2.-3. фебруара 2016. године, који је признао екуменизам за норму хришћанског живота.

Отварајући округли сто, свештеник Алексеј Мороз је подвукао да су се ту окупили православни људи да у миру и с љубављу, скупа, саборно, у духу љубави, у духу мира и правде усвоје одлуку по веома сложеном питању.

На скупу је прва говорила Олга Четверикова, која је прочитала реферат на тему „Мисија Ватикана у савременом свету (механизам и технологије стварања једне светске религије“). Она је скренула пажњу на питање о коме се у Русији нерадо говори: зашто је језуити Фрањи био потребан Хавански сусрет и какву опасност он представља за безбедност Русије. Четверикова је подсетила да је папа Фрањо поглавар теократске државе Ватикан, која има најбоље специјалне службе, које тесно сарађују са западним обавештајним заједницама, и да орденске структуре Ватикана (језуити, Опус Деи) делују још ефикасније.  

Мисија Ватикана је стварање једне светске синкретистичке религије, као духовне основе система глобалне владавине који се гради, и апсорпција Руске Православне Цркве са њене стране. За тај циљ се користи језуитска технологија „меке силе“. Језуити су специјалисти за инфилтрацију у сваку религијску и културну средину, у различите државне структуре. Они неприметно мењају систем вредности и веровања народа према којима врше своју идејну експанзију. У том смислу, сусрет у Хавани може се посматрати као добро изведена операција језуитског реда, чији је циљ не само легитимизација јеретика-римокатолика у очима православних и активизација римокатоличких организација, већ и, што је најважније, уношење смутње у РПЦ и подела руског народа по украјинском моделу.

Као резултат тога, они који се боре за чистоту православне Вере, и не прихватају уједињење с папистима, - бивају окривљени за раскол, иако раскол заправо провоцирају они који у нашу Цркву уводе јерес екуменизма и папизма. То су чисто језуитске технологије које се сада не примењују споља, већ изнутра, а које су усмерене на дестабилизацију ситуације унутар црквеног народа у условима усложњавања социјалне ситуације и активизације иностраних атентура уочи избора у Русији. Провоцирана смутња може се превладати само саборно, што питање сазива Помесног сабора чини крајње актуелним.

Следећи говорник био је свештеник Алексеј Мороз, који је нагласио да су окупљени мотивисани само једном жељом – да се очува јединство Руске Цркве и верност светоотачком предању. Данас све оне који нису сагласни с јересју папизма и екуменизма, покушавају да жигошу као расколнике. Но, ми смо чланови оне Цркве која се држи непроменљивих ортодоксних догмата. Ми не прихватамо њихова нова јеретичка учења и не желимо да се наша Црква претвори црквено-бирократску организацију сличну римокатоличкој – без духа, без вере и без силе. Расколник – то је онај ко у учење наше Цркве уноси новотарије и ко веру латина - које су сви наши Свети Оци називали јеретицима - признаје за исправну. Дужни смо да сачувамо нашу Цркву и ми остајемо у њој, чувајући мир и спокојство, ма какве нам етикете прилепљивали.  

Друго питање, коме је отац Алексеј посветио пажљу, састојало се у следећем: како се догодило то да патријарх Кирил од Архијерејског сабора сакрије да се припрема сусрет са папом римским, који се одржао без саборске одлуке, тајно и на његову личну иницијативу. Како се догодио такав недопустиви корак и постало могуће потврђивање свејереси екуменизма на Архијерејском сабору? Како се могла догодити Хаванска унија? То је последица дугог и педантног рада који је текао унутар РПЦ. Раније је у нашој Цркви постојала реална љубав између архипастира, пастира и пастве, а сада цвета симонија, бирократизација, уништавање саборности, где парохија нема никаква морална и јуридичка права. Унутар наше Цркве фактички делује примат папе римског, што се и пројавило на Архијерејском сабору. У РПЦ свештеници су апсолутно обесправљени. У последње време било је саздано читаво здање црквено-бирократског апарата по угледу на папски ред, у коме се зацарио чиновнички и фарисејски дух. И данас се млади семинаристи васпитавају по римокатоличким шаблонима, у духу екуменистичког модернизма.

У закључку свог иступања отац Алексеј је још једанпут нагласио да су процеси који се одвијају у Руској Цркви катастрофални и да ћемо, ако оћутимо и пројавимо конформизам, издати нашу Цркву - Цркву наших Светих Отаца и Новомученика – а нека се то не догоди!

У реферату познатог публицисте и главног уредника сајта „Амин“, Владимира Семенка, главна пажња је посвећена теми која претходно није била разматрана, а тиче се поштовања устава РПЦ. Челник сваке организације делује у складу са уставом те организације. У уставу РПЦ је речено да Архијерејски сабор дефинише природу односа са инославним конфесијама. Дакле, у овом случају је испољен волунтаризам и челник организације је прекршио устав организације. То би требало да размотри Архијерејски сабор, но с обзиром да се он не сазива, неопходно га је на то подстаћи, остајући строго у оквирима канонских правила, не стварајући никакав раскол, и захтевати да се реализују они принципи који су утврђени уставом.

Што се тиче самог сусрета, Семенко је приметио да никакви политички циљеви нису постигнути, пошто декларација не може зауставити ИСИЛ нити спасити хришћане на Блиском Истоку. А у Украјини постоје милиони православних које унијати тлаче. Но, после сусрета, захтеви унијатима, који настављају да узурпирају наше храмове, су повучени. Јасно је да су циљеви сусрета – само изговори. Идентично као што је то и заштита традиционалних вредности, пошто управо сам римски папа охрабрује полне изопаченике. Семенко је такође подсетио на везе Ватикана са западним тајним структурама, и током рата и у нашем времену. О томе сведоче догађаји у Украјини, где се унијати потчињавају папи, а нама предлажу да се скупа са папом боримо притив оних које он подржава.

Семенко се даље задржао на личности Никодима Ротова, чији је рад положен у темеље савремене екуменистичке политике и био повезан с покушајима секуларних власти да уђу у Европу. Међутим, Никодим је ово почео да чини раније него секуларне власти. Управо је он изложио став да је Христос фактом свога оваплоћења прихватио у своје тело сав људски род, што је представљало револуцију у учењу и није било просто јерес, већ је превазилазило границе хришћанског богословља. Ова позиција руши границе Цркве, потврђује стремљење ка свејединству и лежи у основи савремене екуменистичке политике.

Семенко је у закључку изнео мало познату чињеницу, да су, уочи сусрета у Хавани, најауторитетнији старци Свето-Тројицке Сергијеве Лавре били изоловани од мирјана.

На првом месту данас је најважније супротставити се провокаторима, који ће настојати да ревнитеље уведу у раскол. Друго, неопходно је увећавати наш информациони и јавни отпор, следећи благослове које нам дају наши духовници и атонски старци.  Ако се, следујући оцу Алексеју, покрету прикључе и други клирици, то ће одиграти одлучујућу улогу. Ми смо верујући људи, и верујемо да постоји Промисао Божији и да Господ промишља о Својој Цркви.

Реч је затим узео доктор историјских наука, професор Санктпетербуршког државног универзитета И.Фројанов. Он је говорио о удару екуменизма на РПЦ, задржавајући се на његовој суштини, нагласивши да екуменизам није чисто религијски, већ и политички покрет. Екуменизам је могуће дефинисати као идејни тренд, религијски по форми и политички по садржају. Његова политичка природа дефинисана је његовом повезанашћу с теоријом и праксом изградње новог светског поретка. Реч је о стварању јединствене светске цивилизације, лишене националних држава и националних граница. То јест, ради се о стварању таквог друштва, које ће, по речима Достојевског, са једне стране имати „једно стадо“, а са друге стране – изабрану врхушку. Ова идеја је прилично стара и произашла је из масонских кругова. Масон Адам Вајсхаупт је писао да је са појавом народа и нација свет престао да буде велика породица, па је потребно уништити национализам и националне државе, створити светску владу, што ће за резултат имати формирање једне људске расе, којом ће управљати изабрани људи./.../ Последица увођења екуменизма у живот Руске Православне Цркве биће кварење православне Вере, а као резултат тога – слабљење и Цркве и Вере. Ово ће бити праћено раздором у нашој Цркви, и међу свештенством и међу паством. То ће све ослабити Руску Православну Цркву, руски народ и руску државу. Због тога се екуменизам може сматрати завером против наше Отаџбине, против руског народа и Руске Православне Цркве. И ми морамо схвати да је наша држава сада у опасности./.../

Геополитичар и члан руководства Московског одељења Народног сабора К.Н.Соколов своје излагање је почео речима: данас је потребно борити се не само за Веру, већ и за Отечество, те ствари су апсолутно повезане. Мора се имати на уму да је папа римски и глава једне државе, и глава колосалног банкарског система. Са тачке гледишта геополитике, борба се води пре свега за Русију. Крајњи циљ те борбе је – ко ће живети у Русији. О томе је још 1904. године писао енглески геополитичар Маккиндер у реферату „Геополитичка оса историје“. Он је указивао да ће онај ко буде владао Русијом, владати и светом./.../

/.../Потом је иступио религијски писац, аутор циклуса „Аскетика за мирјане“ А.С. Маслеников. Он је, између осталог, рекао да је документом усвојеним на Архијерејском сабору озакоњено учешће РПЦ у „Светском савету цркава“, чија идеологија постаје нови догмат, који противуречи догмату о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Наши архијереји су усвојили јерес, и нико се није одважио да се супротстави. Трагедија која се надвила над нама може довести до тога да Бог не буде са народом који је сагрешио, и обратно. Ако Бог буде са народом, народ ће бити непобедив, о чему сведочи старозаветна историја.

Јеромонах Рафаил Мишин своје излагање је посветио разматрању саборности Цркве. Ми исповедамо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Саборност је највиша форма духовне власти, и свака узурпација ове власти подлеже саборској осуди. Никаква религијска традиција, која не признаје догмат црквености и јединства Цркве Христове, није Црква у хришћанском смислу. Не могу да постоје две цркве. Догмат је појмовна икона Бога, и свако одступање од догмата о Цркви јесте вероодступништво и издаја Исуса Христа. Патријарх Кирил је рекао да осим петоро људи нико није знао за сусрет. То јест, извршена је узурпација црквене власти од стране групе лица на челу са патријархом, коме нико од лица црквене пуноте није дао таква овлашћења нити инструкције за такав сусрет. Патријарх говори о две цркве, о консензусу на глобалном нивоу, о неком моралном осећају својственом читавом човечанству, док Христос говори другачије. Митрополит Иларион говори о јединству хришћана, позивајући се на речи Исуса Христа. Но, Христос се молио за јединство у истини својих ученика, а не за јединство са осталим светом који у злу лежи. Иларион је увео мораторијум на употребу речи „јерес“ када се говорио о римокатоличанству, како би се пронашли нови начини суживота и сарадње, но 7. правило Другог Васљенског Сабора каже: „Они који се од јеретика присаједињују православљу (прихватају православље) и наследство (удео) оних који се спасавају, примамо их подвргавањем по следећем обреду...  пошто они дају ливелус (писмено исповедање православне вере) и анатемишу (прокуну) сваку јерес која не учи (не мисли) како учи света Божија, католичанска и апостолска Црква./.../

У раду Округлог стола, директним укључењем преко „Скајпа“ са Крита, узео је учешће и јеросхимонах Рафаил Берестов, који је призвао Божији благослов на све окупљене и рекао да се Атос моли за нас и да је он са нама, те да ми остајемо православни и да морамо сачувати чистоту Православља, а раскол праве јеретици. „Морамо живети у Христу, да не бисмо изгубили благодат Духа Светога“.

Своје мишљење на скупу исказао је и ђакон Владимир Василик. Он је изјавио да се тренутно врши страшан притисак Ватикана на Руску Православну Цркву и њено свештеноначалије, као и на Русију, и да се на патријарха Кирила вршио и врши велики притисак, чији је резултат овај „неочекивани салто и хавански пут“. Међутим, речи ђакона Василика да „ми остајемо његова (патријархова) деца“, „као деца ми имамо право да кажемо да је отац пао у заблуду“ и „како поданик може судити краљу“, изазвале су једнодушно неодобравање присутних, изражено кроз бурну реакцију у сали.

Потом су говорили свештеник Анатолиј Чибрик из Молдавије, свештеник Владимир Нестеренко са Камчатке и други...

Разматрање главне теме округлог стола протекло је у духу узајамног разумевања и сагласности (осим иступања ђакона Владимира Василика). Као резултат сусрета усвојено је обраћање Светом Синоду и надлежном архијереју, које је предложено за образац који ће верна чеда Руске Православне Цркве користити у својим обраћањима епископима и свештеницима (ОВДЕ:).

По материјалу са: "odigitria.by"

Превод и приређивање: "Борба за веру"