Допринос Православне Цркве у достизању мира, праведности, слободе, братства и љубави међу народима и уклањање расне и других дикриминација

(Пројекат документа Свеправославног Сабора, одобрен Сабрањем Предстојатеља Помесних Православних Цркава у Шамбезију, 21-28. јануара 2016. године.

Црква Христова живи у свету, али она „није од света“ (ср. Јн. 17, 11, 14-15). Црква је обележје и икона Царства Божијег у историји, благовестећи „нову твар“ (2. Кор. 5, 17), о „новом небу и новој земљи, на којима правда обитава“ (2. Пт. 3, 13), о свету у коме ће „Бог отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више“ (Откр. 21, 4).

Овим чекањем Црква већ живи и предокуша га нарочито при савршавању Божанствене Евхаристије, сабирајући „заједно“ (1. Кор, 11, 20) расејана чада Божија (Јн. 11, 52), без разликовања расе, пола, узраста, социјалног или другог положаја, у једно тело, где „нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског“ (Гал. 3, 28; ср. Кол. 3, 11), у једину стварност измирења, мира и љубави.

Тим предокушањем „нове твари“, преображеног света, Црква живи такође у лицу својих Светих, који су путем подвижништва у Христу, већ у овом животу објавили икону Царства Божијег, доказујући и потврђујући тиме да чекање мира, праведности и љубави није утопија, већ „остваривање чеканог“ (Јев. 11, 1), достижно по благодати Божијој и посредством духовног подвига човека.

Налазећи стално надахнуће у том чекању и предокушању Царства Божијег, Црква не остаје без учешћа према проблемима човека у свакој епохи, већ дели његову забринутост и насушне проблеме, примајући на себе, слично своме Господу, бол и ране, чији су узрок зло, делујуће у свету, и, слично доброме Самарјанину, речју „трпљења и утехе“ (Рим. 15, 4; Јев. 13, 22) и делотворном љубављу излива на његове ране уље и вино (Лк. 10, 34). Њена реч, обраћена к свету, има за циљ у првом реду да не суди и осуђује свет (ср. Јн. 3, 17; 12, 47), већ да му предложи у својству руковођења Јеванђеље Царства Божијег, наду и увереност у то да последња реч у историји не припада злу, без обзира под каквим би видом оно наступило, и да му не треба дозволити да управља њен ход.

Ослањајући се на та начела, целокупни опит и учење свога отачког, литургијског и аскетског предања, Православна Црква уређује бриге и немире човека нашег времена у односу на насушне потребе, које таласају савремени свет, и жели да сарађује њиховом решавању, да би се у свету зацарио мир Божији, „који превазилази сваки ум“ (Флп. 4, 7), измирење и љубав.

А. Достојанство човекове личности

1. Достојанство човекове личности, које проистиче из стварања човека по лику Божијем, ради учествовања у испуњавању Божанског замисла о човеку и свету, било је извор надахнућа за Оце Цркве, који су се удубљивали у тајну Божанског домостројитељства. Особено је казивање Светога Григорија Богослова о човеку: Творац „ствара некакав други свет, у малом велики, поставља на земљу другог анђела, из разних природа састављеног поклоника, гледаоца видљиве твари, сведока тајни твари умносазрцаваној, цара над оним на земљи, подчињеног горњем царсту... живо биће, овде припремано и пресељиво у други свет и (што чини крај тајни) кроз стремљење к Богу достигавшег обожења“ (Беседа 45, На Свету Пасху, 7. PG 36, 632). Циљ очовечења Слова Божијег јесте обожење човека. Христос, обновивши у Себи Самом старога Адама (ср. Еф. 2, 15), „обожује у Себи човека, почетак наше наде“ (Евсевије Кесаријски, Доказивање у корист Јеванђеља 4, 14. PG 22, 289).

Пошто се у старом Адаму садржао читав људски род, тако је и у новом Адаму сабран читав људски род: „Јединородни је постао човек за то да (…) сабере у једно и врати у првостворено стање погинули род, тј. човештво“ (Кирило Александријски, Тумачење Јеванђеља по Јовану, књ. 9, PG 74, 273D-275A). Ово учење Цркве јесте извор сваког хришћанског стремљења ка очувању достојанства и величине човека.

2. На овој основи неопходно је у свим правцима развијати међухришћанску сарадњу ради заштите човековог достојанства и очување мира, да би миротворска усрђа свих хришћана постала значајнија и делотворнија.

3. Свеопште признање високе вредности човекове личности може бити предуслов шире сарадње у области миротворства. Православне Цркве су призване да помажу међурелигиозном дијалогу и сарадњи, а захваљујући њему – превладавању било каквих појава фанатизма, ради укрепљења пријатељства међу народима, победе слободе и мира у читавом свету на добро сваког човека, независно од расе и религије. Разуме се, та сарадња искључује како синкретизам, тако и покушаје надмоћности једне религије над другим.

4. Ми смо убеђени да као „сарадници Божији“ (1. Кор. 3, 9), можемо јачати заједничко служење на добро човека са свим људима добље воље, устремљене к богоугодном миру, на месном, националном и међународном нивоу. Ово служење јесте заповест Божија (Мт. 5, 9).

Б. О слободи и одговорности 

1. Један од већих дарова Бога човеку, и као конкретном носиоцу лика личног Бога, и као члану заједнице личности, у јединству људског рода по благодати одражавајући живот и општење Божанских Лица у Светој Тројици, јесте дар слободе. „Створивши на почетку човека учинио га је слободним и самовласним, ограничивши га само једним законом заповести“ (Св. Григорије Богослов, Беседа 14, О љубави према сиромашним, 25. PG 35, 892Α). Слобода дозвољава човеку да успева у успињању ка духовном савршенству, али, заједно с тим, укључује у себе и опасност непослушности, изласка из подчињења Бог и кроз то до пада у грех, чега се као трагична последица јавља постојање зла у свету.

2. Последица тог зла у савременом животу јесу преовладавајуће несавршенство и недостаци: посветовњачење, насиље, распусност морала, такве негативне појаве као наркоманска и други видови зависности, који се запажају међу делом савремене младежи, расизам, трка у наоружавању, ратови и као њихове последице ничућа социјална сиромаштва, угњетавање појединих социјалних група, религиозних општина и читавих народа, социјална неравноправност; ограничавање права човека у области слободе савести, посебно религиозних слобода, дезинформација и манипулација друштвеним мнењем; економска заосталост, неравномерна расподела или пуно одсуство неопходних животних добара, глад милиона људи, насилно пресељавање становништва или трговина људима, прилив избеглица, рушење животне средине, неконтролисана примена генетичких биотехнологија и биомедицинских процедура у односу на почетак, продужавање и крај човековог живота – све то уноси бескрајни немир у живот савременог човечанства.

3. Пред изгледом таквог стања, које је довело до деградације представе о човековој личности, дуг Православне Цркве се састоји данас у томе да се посредством проповеди, богословља, богослужења и пастирске делатности објави истина слободе у Христу. „Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује. Нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је [на корист] другога… Јер зашто да моју слободу суди савест другога?“ (1. Кор. 10, 23-24, 29). Слобода без одговорности и љубави води, на крају крајева, у губљење слободе.

В. О миру и праведности 

1. Православна Црква од памтивека признаје и објављује да мир и праведност заузимају средишње место у животу народа. Већ се само откривење Христово означава као „благовест мира“ (Еф. 6, 15), јер Христос, „учинивши мир његовом крвљу на крсту“ (Кол. 1, 20), „благовести мир вама који сте далеко и онима који су близу“ (Еф. 2, 17). Он је постао „мир наш“ (Еф. 2, 14). Тај мир, „који превазилази сваки ум“ (Флп. 4, 7), као што је рекао Сам Господ пред распећем Својим учениицима, шири је и постојанији од света, који обећава мир: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје“ (Јн. 14, 27). Пошто мир Христов јесте зрели плод сједињења свега у Христу: објаве достојанства и величине човекове личности као лика Божијег, пројаве органског јединства људског рода и света у Њему, свеопштости начела мира, слободе и социјалне праведности и, на крају, приношења плодова хришћанске љубави међу људима и народима света. Стварни мир – то је плод победа свих тих хришћанских начела на Земљи. То је мир одозго, за који се увек моли Православна Црква у својим свакодневним молитвама, молећи га од свемогућег Бога, Који пажљиво слуша молитве оних који долазе к Њему с вером.

2. Из горереченог постаје јасно зашто се Црква, „као Тело Христово“ (1. Кор. 12, 27), увек моли за мир читавог света, који, по речима Климента Александријског, јесте синоним праведности (Строме 4, 25. PG 8, 1369-72). А светитељ Василије Велики допуњује: „Не могу убедити себе да се без узајамне љубави и без мира са свима, колико је то у мојој моћи, могу назвати достојним слугом Исуса Христа“ (Писмо 203, 2. PG 32, 737). Као што пише тај исти Свети Отац, то се само по себи разуме за хришћанина: „Ништа тако није својствено за хришћанина, као творити мир“ (Писмо 114. PG 32, 528). Мир Христов – то је тајанствена сила, која проистиче из помирења човека с његовим Небесним Оцем, „по промислу Исуса, све савршавајући у свему и творећи мир, неизрециви и од века предодређен, и мирећи нас са Собом, а у Себи с Оцем“ (Дионисије Ареопагит, О божанским именима 11, 2, 4. PG 3, 953).

3. Заједно с овим, следи нагласити да дарови мира и праведности зависе и од човековог садејства. Свети Дух даје духовне дарове када човек у покајању стреми к миру и правди Божијој. Ови дарови мира и праведности се појављују тамо где хришћани улажу усрђе у дела вере, љубави и надања на Христа Исуса Господа нашег (1. Сол. 1, 3).

4. Грех је духовна болест, чији спољашњи знаци јесу сукоби, раздори, злочини и ратови, с њиховим трагичним последицама. Црква стреми да уклони не само спољашње знаке ове болести, већ и саму болест – грех.

5. У исто време Православна Црква сматра својим дугом да одобри све то што уистину служи миру (Рим. 14, 19) и отвара пут к преведности, братству, истинитој слободи и узајамној љубави међу свом децом једног Небеског Оца, као и међу народима, који чине једну људску породицу. Она састрадава са свим људима, који су у разним деловима света лишени мира и праведности.

Г. Мир и спречавање рата 

1. Црква Христова осуђује рат као такав, сматрајући га последицом постојања у свету зла и греха: „Откуда ратови и борбе међу вама? Не отуда ли, од сладострашћа ваших, која се боре у вашим удима?“ (Јк. 4, 1). Сваки рат прети уништавању творевине Божије и живота.

То се односи посебно на ратове са применом оружја масовног уништења, чије последице могу бити страшне, пошто она изазивају смрт огромног броја људи, а за преживеле живот постаје низдржљив. Јављају се неизлечиве болести, ничу генетске промене и долазе друге невоље, које катастрофално утичу на следећа поколења.

Веома опасни јесу данас, не само атомски, хемијски, биолошки, већ и други видови наоружања, које онима који њима владају дају илузију надмоћи и владања над осталим светом. Слична оружја стварају атмосферу страха и неповерења, постајући узроком нове трке у наоружавању.

2. Црква Христова, одувек прихватајући рат као последицу постојања у свету зла и греха, пооштрава свако настојање и усрђе, усмерено на његово спречавање посредством дијалога и других прихватљивих средстава. У случају да рат постане неизбежан, Црква продужава да се моли и остварује пастирску бригу о својим чадима, која учествују у ратним дејствима ради заштите свога живота и слободе, и у исто време улаже све снаге ради скоријег успостављања мира.

3. Православна Црква одлучно осуђује разноврсне сукобе и ратове, који имају узрок у фанатизму, оправдаваног религиозним начелима. Дубоку узнемиреност изазива постојано настојање на умножавању угњетавања и гоњења хришћана и представника других општина на Блиском Истоку и у другим деловима света, због својстава њихове вере, покушаји искорењивања хришћанства из његових традиционалних региона. На тај начин, у опасност су доведени постојећи међурелигиозни и међуетнички односи, а многи хришћани су принуђени да напусте места својих живљења. Православни читавог света састрадавају са својом браћом хришћанима и сваким ко је подвргнут гоњењима у датој области, и позивају на израду праведног и трајног решења проблема региона.

Такође се осуђују и ратова, надахнути националистичким мотивима, који доводе до етничких чишћења, измена државних граница и заузимања територије.

Д. Однос Цркве према дискриминацији

1. Господ, као Цар правде (Јев. 7, 2-3) одбацује насиље и неправду (Пс. 10, 5), осуђује нечовечне односе према ближњем (Мт. 25, 41-46; Јк. 2, 15-16). У Његовом Царству, које се одражава и присутно је већ овде на земљи у Његовој Цркви, нема места ни за неслоге, ни за мржњу и нетрпељивости (Ис. 11, 6; Рим. 12, 10).

2. По овом питању Православна Црква заузима јасну позицију. Она верује да је Бог „створио од једне крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме“ (Дап. 17, 26), и да у Христу „нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). На питање: „Ко је мој ближњи?“, Христос је одговорио причом о милосрдном Самарјанину (Лк. 10, 25-37), и тиме нас научио да одбацујемо сваку преграду мржње и предубеђења. Православна Црква исповеда да је сваки човек, независно од боја коже, религије, расе, пола, националности, племена, створен по образу и по подобију Божијем, и јесте равноправни члан људске заједнице. Следећи ту веру, Православна Црква не прихвата дискриминацију по свим горе побројаним обележјима, која предпостављају разлику у достојанству међу људима.

3. Црква, уважавајући начела права човека и равноправног односа према људима, оцењује примену тих начела у светлу свога учења о тајнама, о породици, о положају оба пола у Цркви и о вредностима црквеног предања у целом. Црква има право да доноси и доноси сведочанство о свом учењу у друштвене просторе.

Е. Мисија Православне Цркве као сведочанство љубави у служењу 

1. Испуњавајући своју спасавајућу мисију у свету, Православна Црква делатно се брине о свим људима, који се нуждавају у помоћи, убрајајући овде гладне, сиромашне, болесне, инвалиде, престареле, гоњене, заробљене, затворене, бездомне, сироте, жртве катастрофа и војних сукоба, трговине људима и савремених облика ропства. Напори Православне Цркве савлађивању потреба и социјалне неправедности јесте израз њене вере и служењу Самом Христу, Који је поистовећивао Себе са сваким човеком и нарочито с потребитим: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). У овом разноврсном служењу Црква може сарађивати с различитим друштвеним установама.

2. Супротстављање и мржња у овом свету вуку за собом неправедност и неравноправност у учешћу људи и народа у добрима Божије творевине. Они лишавају милионе људи основних добара и воде ка деградацији човекове личности. Они изазивају масовне сеобе становништва, рађају сукобе на националној, религиозној и социјалној основи, угрожавајући унутрашњу сложност заједнице.

3. Црква не може остати равнодушна према економским токовима, који показују негативне утицаје на сво човечанство. Она настоји на неопходности, не само на постављању економије на морална начела, већ и да посреством ње делатно служи човеку, следећи учење Светог Апостола Павла: „Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се речи Господа Исуса коју он рече: Блаженије је давати него примати“ (Дап. 20, 35). Свети Василије Велики пише да је „свако у свом раду дужан да постави циљ помоћи потребитима, а не своје сопствене потребе“ (Правила, опширно излагање у питањима и одговорима, Питање 42, PG 31, 1025 A).

4. Провалија између богатих и сиромашних драматично расте због економске кризе. Она се јавља као резултат неуздржаних спекулација од стране представника финансијских кругова, сабирања богатства у рукама малобројних и изврнутом финансијском делатношћу, која је лишена праведности, човечности и одговорности и, у коначном збиру, не служи задовољавању истинитих потреба човечанства. Животно способна јесте таква економија, која у себи сабира делотворност с праведношћу и друштвеном солидарношћу.

5. У оваквим трагичним околностима Црква прима велику одговорност, која лежи на њој, у вези савлађивања глади и свих појава сиромаштва у свету. Ова чињеница, да такве појаве имају места у наше време, када државе живе у условима глобалне економије, сведочи о озбиљној кризи идентитета савременог света. Глад не угрожава само божански дар живота читавих народа, већ и омаловажава високо достојанство човекове личности и тиме баца изазов Самоме Богу. Зато, ако је брига о нашем сопственом храњењу материјално питање, онда је брига о храњењу ближњег духовно питање (Јк. 2, 14-18). Последично, задатак свих Православних Цркава је сведочити о својој солидарности у односу на потребиту браћу и показивати им делотворну помоћ.

6. Света Христова Црква, обједињујући многе народе земље у свом саборном телу, подржава идеју свечовечанске солидарности и тесније сарадње народа и држава ради мирног решавања сукоба.

7. У исто време, забринутост Цркве изазива појачано наметање човечанству потрошачког начина живота, лишеног ослонца на хришћанске моралне вредности. Потрошња упоредо са селуларном глобализацијом води га губљењу духовног корења народа, ка историјском непамћењу и забораву традиције.

8. Савремена средства масовног обавештавања неретко падају под контролу идеологије либералног глобализма, и на тај начин постају оруђе ширења потрошачког духа и неморала. Нарочито неспокојство изазивају случајеви неуважавајућег, па и до светогрдног, односа према религиозним вредностима, изазивајући у друштву раздоре и беспоретке. Црква упозорава своја чада о опасности деловања на знање путем средстава масовног обавештавања, њиховим коришћењем не на зближавање људи и народа, већ за манипулацију њима.

9. На путу проповеди Цркве и испуњавања њене спасавајуће мисије служења човечанству, све чешће стају појаве секуларне идеологије. Ослањајући се на искуство вере и подсећајући на своју изворну мисију у односу на народ путем објављивања Царства Божијег и васпитавања сазнања јединства своје пастве, Црква је Христова призвана да с новом снагом изражава садржај свог пророчанског сведочења и јавља га свету. На тај начин, за њу се откривају широка поља деловања, пошто у својству суштинског свог еклисиолошког учења она објављује раздробљеном свету евхаристијско општење и јединство.

10. Стремљење ка сталном расту благостања и неумерени раст потрошње, неизбежно приводи ка несразмерном коришћењу и исцрпљивању природних залиха. Природа, створена од Бога за обрађивање и храњење човека (ср. Пост. 2, 15), трпи на себи последице човековог греха: „Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ (Рим. 8, 20-22).

Еколошка криза, спојена с климатским променама и глобалним отопљавањем, чини неодложну обавезу Цркве, да свим духовним средствима, која има на располагању, допринесе заштити творевине Божије од последица човекове похлепе.

Похлепа, која се јавља при задовољавању материјалних потреба, доводи до духовног осиромашења човека и уништења животне средине. Не треба заборавити да природне залихе нису власништво човека, већ Творца: „Господња је земља и шта год је у њој, васељена и све што живи на њој“ (Пс. 24, 1).

На тај начин, Православна Црква наглашава неопходност заштите творевине Божије посредством васпитавања одговорности човека за даровани Богом окружујући свет, за откривање вредности врлина умерености и самоограничења. Ми треба да схватимо, да не само садашња, већ и будућа поколења имају право на природна богатства, која нам је даровао Творац.

11. За Православну Цркву могућност научног истраживања света јесте дар Божији човеку. Заједно с тим, Црква указује на опасности, које скривају у себи коришћење неких начуних достигнућа. Она сматра да научник није обдарен само слободом истраживања, већ и дужношћу да заустави своја истраживања, када се нарушавају основни хришћански и хумани принципи. „Све ми је дозвољено, али све не користи“ (1. Кор. 6, 12). „Добро није добро, ако се не чини с добрим расположењем“ (Св. Григорије Богослов, Беседа о богословљу, 1, 4, PG 36, 16 C). Ова тачка посматрања Цркве показаје се из многих разлога неопходном за правилно одређивање граница слободе и коришћења плодовима науке, од којих скоро у свим областима, а посебно у биологији, очекују како успехе, тако и опасности. Ми истовремено наглашавамо несумњиво свештени карактер човековог живота од момента зачећа до природне смрти.

12. Последње године су обележене стреловитим развићем биолошких наука и, с њима повезане, биотехнологије, при чему се многи од тих достигнућа сматрају корисним за човека, док су у исто време друга повезана са моралним дилемама или чак подлежу одбацивању. Православна Црква тврди да човек није просто скуп ћелија, ткива и органа; не треба сматрати да њега одређују само биолошки чиниоци. Човек је створен по лику Божијем (Пост. 1, 27), и зато је неопходно говорити о њему с дужним уважавањем. Признање тог основног начела приводи закључку о томе да, како у процесу научног истраживања, тако и при практичној примени резултата нових открића и налаза, треба сачувати апсолутно право сваког човека на поштовање к њему, на свим етапама живота. Неопходно је, такође, поштовати вољу Божију, каква је она објављена у стварању. При спровођењу истраживања треба узимати у обзир моралне и духовне принципе и хришћанске законе. Дужно поштовање треба одати и читавој творевини Божијој, како када се човек користи њом, тако и у процесу истраживања, сагласно датој му од Бога заповести (Пост. 2, 15).

13. У данашњој епохи секуларизације при појави духовне кризе, особене за савремену цивилизацију, нарочито се оштро јавља неопходност довођења у први план смисла светости. Погрешно поимање слободе као сведозвољености води ка расту криминала, рушењу и вређању светости, к непоштовању слободе ближњег и свештеног карактера живота. Православно Предање, створено оваплоћењем у живот хришћанских истина, јесте носилац духовности и одликује се аскетским карактером, што је нарочито неопходно подвући и објавити у наше време.

14. Црква не престаје на посебан начин да пастирски брине о деци и младима, ради њиховог васпитавања у Христу. Разуме се, пастирска одговорност Цркве се простире и на богоустановљену установу породице, која се увек неизмењиво ослањала на свештену тајну хришћанског брака као савеза мушкарца и жене, одражавајући савез Христа и Цркве (Еф. 5, 22-32). То је особено актуелно због покушаја легализације у неким државама, и богословског оправдавања у неким хришћанским заједницама, облика човековог суживота, који противрече хришћанском учењу и предању.

15. У савременом добу, као и у сва времена, пророчки и пастирски глас Цркве обраћен је срцу човека, позивајући га да прими и оваплоти у живот, по речи Апостола Павла, „што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу“ (Флп. 4, 8), а нарочито жртвену љубав Распетог Господа као јединствени пут, који води свет ка миру, праведности, слободи и љубави међу људима и народима.

Превод: архим. др Никодим (Богосављевић)

______________

[1] Η αποστολή της Ορθοδόξου Εκκλησίας στο σύγχρονο κόσμο, (Η συμβολή τῆς Ὀρθοδόξου Ἐκκλησίας εἰς ἐπικράτησιν τῆς εἰρήνης, τῆς δικαιοσύνης, τῆς ἐλευθερίας, τῆς ἀδελφοσύνης καί τῆς ἀγάπης μεταξύ τῶν λαῶν, καί ἄρσιν τῶν φυλετικῶν καί λοιπῶν διακρίσεων), http://www.romfea.gr/diafora/6180-i-apostoli-tis-orthodojou-ekklisias-sto-sugxrono-kosmo (15. 03. 2016.); Миссия Православной Церкви в современном мире, Вклад Православной Церкви в достижение мира, справедливости, свободы, братства и любви между народами и устранение расовой и прочих дискриминаций, https://mospat.ru/ru/2016/01/28/news127353/ (29. 01. 2016.).