ОБИШАО НАС ЈЕ СВЕ, у геополитичком пакету, принц Чарлс. И био је дочекан, и био је почашћен, и нашао се с родбином, и постојао је као знак да Његово височанство можда јесте вјесник терминалног односа спрам Србије и Црне Горе. Оно што нисам могао да сварим, али јесам могао да схватим, јесте да га је наш народ од мора до Дунава дочекао оно баш. Биће да смо до те мјере жедни миропомазаника, па сваког историјског извањца, познатог зато што су сви његови итекако знани, доживљавамо као добродошлог и нама склоног.

Не могу да се отмем отиску да је управо по сценарију пред принцом Чарлсом и супругом поцупкивао регионални фолклор. Вјерујем да је неко уредно биљежио све додире принца Чарлса и домородачких шарених балканских тканица, у присуству квалитетних штофова кројених по мјери, с дипломатским обрвама подигнутим пер ла финта, кад су Црногорци узели да пред принцом Чарлсом играју, ојха, дупло домородачко коло.

КАЖЕ АНДРИЋ: Став је у служби човека.

А заправо би требало да став увијек буде у служби истине. Зар не?

Свијет се управо руководио ставом да свак гледа своја посла док је наочиглед свију настајала тадашња Хитлерова Њемачка. Не чини ли то Запад и данас, када нам информативном мрежом пуном спина претвара црно у бијело, напад у одбрану, диктатуру у слободу, а орвеловске теме из којих је неко извадио Орвела као живац из зуба – неминовном сликом дана сутрашњег?

Кад бисмо данас имали прилике да видимо карту свијета налик оним из историјског атласа, на којима је бојом било обиљежено царство Александра Македонског, или Римско – позлило би нам. Још је веће Царство уједињених западних земаља које нас је бомбардовало 78 дана, почев од 24. марта 1999.

Али има нечег трулог у тој wорлдwиде раширеној корпоративној држави данаске.

О томе што је труло могло би се писати и причати као да других упитаности и нема на свијету.

Умјесто да све врви од интелектуалних ентитета код којих је став у служби истине, и који ће прстом показати на правац надолазеће невоље – на сцени је феномен реморе.

ШТА СУ РЕМОРЕ? Реморе су рибе које се посебном пријањалком везују за већи ентитет – ражу, туну, сабљарку, обично ајкулу – да би путовале морима и океанима. Приљубљене за велике рибе, реморе добијају заштиту, а и хране се лакше јер конзумирају домаћинове остатке, укључујући и његов измет.

У неким географијама, процес промјене свијести је до те мјере поодмакао да се може говорити и о ремора државама.

Некад поносне Србија и Црна Гора, настале нимало лако, нимало лако – разједињење по више основа, претвориле су се у геополитичке реморе.

За разлику од држава које зраче амбицијом да би једног дана биле суверене, на примјер, које вишак добити инвестирају, ремора државе ако и остваре какву добит, не инвестирају је, него добит похрањују у приватне сефове.

Умјесто да Србија и Црна Гора узму да не одмажу привреди – довољно би јој за почетак помогле. У свакој општини од Хоргоша до Херцег Новог сједи администрација задужена да загорча живот предузетницима. А требало би да им великом метлом чисти пут.

Но ко је онај чија златна картица и административна врата отвара?

Дакако особа која нема проблем с тим да ли је став у служби човјека, или је пак став у служби истине.

Јер зна тај како се преживи у ремора државама.

+ + +

Месо је прејефтино

Јесте ли опазили колико је појефтинило месо?

Килограм свињског бута без костију у самопослугама на увијек скупом Приморју кошта 1,89 евра. То је месо стигло шлеперима из Шпаније, Холандије, Француске... гдје кило смрзнуте ваге кошта тричавих 50 центи. Да би се узгојила свиња од цца 100 кг потребно је 4 мјесеца. Да је свиња храњена минералима из боце киселице водице, а не каквим стварним хранљивостима, за 4 мјесеца не би могла да постигне цијену од 50 центи по килограму – колико кошта флаша киселе воде. Чиме ли су онда храњење свиње које наш народ једе. Нема знака питања. Српски правопис не познаје ознаку сразмјерну експлозији енигме у читалачком оку.

У рјешавању ове мистерије филоване загонетком рјешење бих наслућивао да свињско месо долази из тзв. трећег свијета, из географија у којима по нас Европљане влада неслућена биједа, и гдје је све јефтино до у бесцијење. Али, не.

Месом нас хране земље Запада – прескупе по дифолту (ко је пио еспрессо у Венецији, зна), и то је месо јефтино толико да српски сељак нема тржишну шансу, а тзв. српски грађанин никакву свијест да управо купујући домаће, па нека је и скупље, одбацује тиме увозна нутритивна гомна, и обдржава у здрављу себе и своју породицу.

Килограм прејефтиног свињског бута без костију на увијек скупом Приморју и у Београду може се купити само ако тој црвенкастој материји није име месо него отров. Туристи обичан магнет плаћају 3 евра, а овамо кило флеша, зовимо га тако, вриједи мање, при чему флеш доказано јесте имао зубе, а магнет знамо да није.

Један је пензионер, рекло би се платежнији, на моје уши пожелио да му се у самопослузи измјери цијела та килограмска пипи или гуди или wуди салама, за мачку, и није могао да вјерује када је из самољепљивог исјечка из ваге прочитао да тај обимни „деликатес“ кошта мање од 2 евра.

Но народ не чине мачке, нити пси, него људи. Нас, Србе, и наше једнако драге ближње, кад се одмакне географска лупа – неко систематски трује. У седмици у којој је Недељник посебно овом страницом ушао у доба Великог поста – кажите ми ако гријешим када промишљам о туђем коначном рјешењу над нама самима.

За бијеле бубреге у мислима вјешам оне владине и невладине ђавоље адвокате који би да замијене тезе и кажу како је месо у нашим трговинама појефтинило због драстичног појефтињења цијене нафте на свјетском тржишту, те како у тој логици има економске рачунице. Јер нема. Свиња ако би била храњена током 4 мјесеца таман у Скупштини Србије остацима киселих вода и квалитетним но јефтиним помијама из скупштинског ресторана, дакле свиња на коју се не би потрошило ич за превоз, коштала би скупље од килограма увозне свињетине коју једу нама слични људи широм свијета такође предвиђени за одстрел. 

У једној епизоди легендарних Звјезданих стаза, брод „Ентерпрајз“ вижитао је планету заосталу, наизглед посве сиромашну, но чији су становници сви били агриколе, тј. земљорадници. Па се у расплету показало, трчим пред руду да оповргнем тезе оних који вјерују да напретка нема без индустрије – како су ти, наводно заостали агриколе у ствари били био-инжењери, мештри од сјемена, посвећеници, и суверени власници својих природно укрштених биљних и животињских врста. Веома скупих: јединих у универзуму. Пре-у-кус-них!

На трагу ове је идеје био Михаило Пупин када је савјетовао Србију у ком правцу јој се налази излаз. Сјеме је живот, што је фраза само док не налети на политичара/министра поткупљеног бy Монсанто.

Данас је, да се разумијемо, меса гладан сваки Западњак. Више воли пару него свој флеш, па трује месо до јуче домаћих животиња (кокошака, свиња, крава) да би оно било јефтиније. На крају трговци неподношљиво ниском цијеном меса подсјећају на езотеријски знак – змију Уроборос – која вјечито похлепна, у себе све дубље гута и вари властити реп.