УМЕСТО УВОДА

Мој познаник Бранислав В. Вујић је човек обдарен многим даровима, али је веома важно да своје увиде уме да представи ближњима. Тако је и овога пута. Вујић нам нуди своја размишљања о књизи чувеног немачког социолога, Вебера, „Протесантска етика и дух капитализма“.

Наиме, човек који води Србију већ дуго прича о томе како смо ми, Срби, нерадници, и како раду треба да се учимо од радних, вредних и уопште, у сваком погледу красних, протестаната. И то прича у народу у коме постоје изреке:“Устани, лени, Бог срећу дели“; „Ко ради, Бог не брани“;“Раноранилац и каснолегалац кућу тече“; „Свако вреди док ради“; „Ко ради, не боји се глади“; „Вредној девојци убрзо светови долазе“; „Сваки је занат златан“; „Без рада не помаже ни молитва“, итд. Само, наш народ не цени рад сам по себи, него изнад њега ставља правду Божју и живот по Еванђељу. Срби не раде да би радили, него да би живели, и њима ропски рад који им нуде слуге Светске банке и ММФ-а ни за шта не треба. А текст о Веберовој књизи г. Вујића то најбоље доказује. Врхунац протестантске етике је изрека чувеног америчког револуционара Бенџамина Френклина, који је сматрао да човек треба да буде поштен да би могао да добије кредит. Читаоцима „Борбе за веру“ зато желимо пажљиво праћење Вујићевог текста, и дизање ума ка Богу, који је смисао свега, па и нашег рада.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

+++

I. ПРОТЕСТАНТСКА ЕТИКА И ДУХ КАПИТАЛИЗМА

Из првог дела Првог тома Сабраних списа из социлогије религије Макса Вебера

Прерада превода Нике Милићевића

I. ПРОБЛЕМ

1. Конфесија и Социјални слојеви

* * *

Владавина калвинизма, каква је постојала у Женеви и Шкотској у XVI веку, у већем делу Холандије (на прелазу из XVI у XVII век) и с времена на време, у Новој Енглеској (у XVII веку), била је просто најнесношљивији облик црквене контроле над појединцем који се само могао замислити.

* * *

Упадљиво честу појаву да из парохијских кућа излазе капиталистички предузетници највишег стила можда би могли да објаснимо реакцијом на аскетско васпитање у младости. Ово показује калвинизам, где год се појавио. „Конфесионално безбојни деист“, Бенџамин Френклин био је син морално строгог калвинистичког оца.

* * *

Већ су Шпанци знали да „кривоверство“, тј. калвинизам Холанђана, „унапређује трговачки дух“ и то потпуно одговара схватањима која је В. Пети изнео у својој расправи о основама капиталистичког полета у Холандији. Готхајн (W.G. des Schwarzwaldes) калвинистичку дијаспру с правом назива „расадником капиталистичке привреде“.

* * *

На националним синодима, упркос Калвиновом недвосмисленом ставу и канонској забрани камата, претерано савесни чланови заједнице стално су покретали полемике о томе да ли је допуштено узимање камата, чак и онда када се то чини кроз контролу исповедања, јер у Холандији ова забрана готово да није поштована.

* * *

Поуздано је утврђено да сâма чињеница промене места, напуштања завичаја да би се радило на неком другом месту, спада у једно од најмоћнијих средстава његове интензификације. “Спољни морал“  је дозвољавао оно што је у односу „међу браћом“ било строго забрањено“. И сама чињеница да се ради у околностима сасвим другачијим од завичајних, сламала је свачији традиционализам и деловала је „васпитно“.  Амерички економски развој почивао је на томе.

* * *

„Животна повученост“ квекера и менонита постала је исто тако пословична као и њихово богатство, једнако у Енглеској и Америци, као и у Холандији и Немачкој. У источној Пруској, нпр. менонитима, који су одбијали да служе војску, Фридрих Виљем I је то препустио на вољу, јер су били непоходно потребни носиоци индустрије. Показала се корисном та комбинација интензивне побожности, с исто тако развијеним смислом за посао и пословним успехом.

* * *

„Дух рада“ или  „дух напретка“, како год да се назива, а чије буђење многи приписују протестантизму, не сме бити схваћен онако како се обично схвата у „просветитељском“ смислу, као „животна радост“. Стари протестантизам Лутера, Калвина, Нокса, Воета имао је мало везе с оним што се данас назива „напретком“. Према многим аспектима модерног живота био је директно непријатељски настројен. У чисто „верским цртама“ треба тражити везу између старопротестантског духа и модерне капиталистичке културе, а не у мање-више материјалистичкој неаскетској „животној радости“.

* * *

Официјелни пијетизам, као и други верски правци, који су најпре били орасположени извесним преуређењем капиталистичке привреде, нпр. преласком с кућне радиности на фабрички систем, касније су се, из истих разлога, супротстављали томе.

2. „Дух капитализма“

Бенџамин Френклин, кога у Ameriksmüder (Frankfurt, 1855) исмева Кирнберг изговарајући: „Од говеда се прави лој, а од људи новац“, каже: „Сети се да је време новац и да је кредит новац. Сети се да је новац може да ствара новац и да тако корист може бити све већа. Сети се да је добар платиша господар свачије кесе. Ко је познат по томе да тачно у обећано време плаћа, у свако доба може да добије зајам. Такав став је од велике користи. Напретку младог човека, поред марљивости и умерености ништа не доприноси толико колико тачност и исправност у свим његовим пословима. Никад не касни с враћањем дуга, да ти кесе других увек буду одрешене. Треба свакодневно пазити, у наредних шест месеци, од пет сати ујутро до осам увече и на наизглед неважне ствари, које би могле да поколебају твог повериоца. Ако те види за билијаром или чује твој глас у крчми, одмах ће те подсетити на дуг и тражити новац пре него што га будеш имао. Ако се пристојно понашаш, показујеш да добро памтиш своје дугове и предствљаш се као поштен и тачан човек, што ти додатно повећава кредит. Немој да све што поседујеш сматраш својим власништвом и живи у складу са тим. Ако припазиш на све појединости, открићеш како чудесно мали издаци нарастају у велике своте ... „ То је „дух капитализма“, који нема никакве директне везе с религијом. Кирнберг то назива „филозофијом шкртости“, имајући у виду капиталистички идеал човека, поштењака достојног кредита, појединца окупираног искључиво повећањем свог капитала и подређеног пословном интересу, који је постао сврха сâмом себи. Ово, што Ференклин проповеда, није само проста животна техника, него је и специфична „етика“, чије се непоштовање не тетира једино као лудост, него и као „запостављање дужности“. Ту није реч само о пословној окретности, него и о потврђивању једног сасвим специфичног морала.

* * *

Све Френклинове моралне опомене су уталитаристички инспирисане: треба бити поштен, јер је то корисно – доноси кредит. Тачност , марљивост и умереност такође. Због новчане добити оне представљају врлине. Свеједно је што се ради о привидном поштењу, ако изгледа као поштење и представља гаранцију за нове зајмове. Френклину, „конфесионално безбојном деисти“, је и сурогат привида врлине био довољан уколико је био користан. А корист је имала искључиво новчану вредност и мерила се једино у приходу. Вебер напомиње како су Немци, који су у америчким врлинама видели само „лицемерје“, били уверени да је, у овим пословним медитацијама, „крепосни“ Френклин ухваћен In flagranti.

* * *

Стицње више није било само средство задовољења основних људских потреба, него је постало највиша сврха њиховог живота. Овај, како примећује Вебер, „напросто бесмислен преокрет“, напуштања природног стања био је главни лајтмотив капитализма.

* * *

Легално стицање новца у оквирима модерног привредног живота израз је и резултат стручног пословања, а стручност је алфа и омега Френклиновог предузетничког морала.

* * *

Данашњи капитализам (почетак XX века) сâм, економским одабиром, ствара и одгаја привредне субјекте – предузимаче и раднике. Капиталистички привредни поредак је један огроман космос у коме се појединац рађа и који му је, као појединцу, дат као фактички непромењиви дом, у коме треба да живи. Намеће му и норме његовог привредног деловања. Фабрикант, који ради противно овим правилима, биће неминовно елиминисан, као што ће и радник бити избачен на улицу уколико не може или неће да се томе прилагоди.

* * *

У Френклиновом родном Масачусетсу „капиталистички дух“ је био присутан далеко пре „капиталистичког развитка“ и био много јачи него у оним јужним државама Уније, које су основли капиталисти у пословне сврхе. У Новој Енглеској, која је, наизглед, била више обузета религиозним циљевима, из верских разлога је дошло до повезивања проповедника са малограђанима, предузетницима и слободним сељацима. Упркос постојању непријатељских сила, капиталистички дух се упорно и незаустављиво пробијао.

* * *

Појам „ industria “ развили су писци-калуђери. Он потиче из калуђерске аскезе и представља клицу из које се касније развила протестантска световна „аскеза“. Овде није тежиште на етици, него на учењу о чуварности. Код Френклина то је утилитарност. Непажљив однос према новцу он види као „убијање“ ембриона капитала, па је као и модерни амерички фундаменталисти, те финансијске абортусе тумачио као етичке дефеке.  

* * *

Грамзивост за новцем и капиталистичко стицање као „пустоловина“ одомаћило се у свим привредама које су познавале приватну својину и новац, и пружале могућност за предузимање уносних послова. У свима њима „пустолови“ су настојали да пружену пословну шансу искористе, упркос етичким ограничењима. Апсолутна и свесна безобзирност, у тежњи за профитом, неумољиво је раскидала и најснажније традиционалне везе. Настала је нова појава, етичка индиферентност, која ће временом бити афирмисана наглашавањем вредности толеранције. Оно што је у почетку можда, с моралног становишта, било непријатно, временом је постало неминовно. Један холандски капетан, који је за себе тврдио да би „због профита возио и кроз пакао, макар му и једра изгорела“, био је добар пример стицања, које се не веже ни за какве моралне норме и које, у то време, још није било масовна појава.

* * *

Уређена грађанско-капиталистичка привреда подразумева један животни стил регулисан  нормама. Она наступа у руху одређене „етике“ и више не допушта понашања према којима је у почетку била индиферентна. Поред тога, она мора да се бори и против оног осећања и понашања, које се назива традиционализмом, и који јој у свом противљењу додатно смета.

* * *

„Традиционалиста“, по природи, није био заинтересован да зарађује све више новца, него само да живи онако како је навикао и зарађује таман толико колико му је за то потребно. Капитализам је имао проблем да повећа продуктивност рада и његов интензитет, због бекрајно жилавог отпора традиционалитички оријентисаног радништва, које је пружало већи отпор што је било „заосталије“.

* * *

Вероватно на основу извесног оптимизма који је гајио у погледу онога што је очекивао да ће донети развој капиталистичке привреде, Вебер се чуди како и „данас ...ниска надница и високи профит стоје у корелацији“ и да још увек важи правило: што су плате радника мање, профит је већи. Овај однос плата и профита постао је и остао капиталистичка догма о продуктивности ниских надница. Ниске наднице су продуктивне, јер су недовољно палаћени радници присиљени да вредно раде. Пјер де ла Кур је, сасвим у духу старог калвинизма, приметио да народ ради само зато што је сиромашан и све док је сиромашан.

* *

Осећати обавезу према раду, схватати га као позив и искључиву сврху живота ...

* * *

Није религиозна ексцентричност, него је претераност „радне ревности“ била разлог за гнушање и прогањање, којем су у XVIII веку били изложени радници методисти од стране других радника.

* * *

Добар број пословних људи се сложио  како „религија мора бити сачувана“, због раширене склоности специјално лутеранског свештенства да им се, у складу са својим ауторитатним склоностима, ставе на располагање као „црна полиција“, кад год је требало штрајк жигостати као „грех“, а синдикате као подстрекаче „похотљивости“.

* * *

Бенџамин Френклин је био испуњен „капиталистичким духом“ још у време када се његова штампарија ни по чему није разликовала од било које друге радионице.

* * *

У XIX веку, амбициозни слојеви индустријског средњег сталежа, носиоци оног менталитета који је Вебер називао „духом капитализма“, нису били отмени џентлмени Ливерпула или Хамбурга, са својим наслеђеним трговачким иметком, него скоројевићи из Манчестер или Рајнланд-Вестфалена, који су најчешће потицали из сиромашног социјалног миљеа. Слично као и у XVI веку, скоројевићи су били убедљиво најбројнији међу онима који су највише допринели полету модерне индустрије.

* * *

Спроводило се начело „ниска цена високи профит“. Последица тога била је „рационализација“. Ко није успео, пропао је. Идила је нестала. Зарада је била велика, али се новац морао стално да инвестира у нове послове. Стари удобни начин живота узмицао је пред том строгом трезвеношћу. Није се трошило да би се још више зарадило, а они који су наставили да живе као и пре морали су да се све више ограничавају (да би то и даље тако изгледало).

* * *

Оно што је изазвало тај преврат није био прилив новца него „дух модерног капитализма“. Тај нови дух је стварао новчане залихе, а не обратно. Али се и тешко пробијао због неповерења, понекад и мржње, а највише због моралног негодовања средине.

* * *

Предузетници „новог стила“ били су, по Веберовом мишљењу,  необично чврстог карактера и истрајни у трезвеном самосавлађивању, које их је чувало од моралног и економског бродолома. То им је омогућило да савладају безбројне отпоре, што је било неспојиво с удобношћу и уживањем у традиционалним „животним задовољствима“. Били су трезвено и постојано смели и одважни, ревносни  и потпуно одани грађанским схватањима и начелима. Пресудни фактор у томе нису били лични морални квалитети, него либерална „просвећеност“, способност да се ослободе наслеђа традиције, као неопходног услова таквог пословног начина живота. Одатле, „дух капитализма“ може бити схваћен као производ чистог прилагођавања.

* * *

Они који су били испуњени „капиталистичким духом“ обично су према цркви  били ако не непријатељски расположени оно индиферентни. Њиховој „делатној расположеној  природи“ била је мрска „кротка досада“ побожности. Религија им је изгледала као средство које одвраћа људе од земаљских послова.

* * *

Ако би их упитали који је смисао њихове неуморне јурњаве, у којој не стижу да се свом поседу радују и која у таквој њиховој секуларној оријентисаности изгледа сасвим бесмислена, они посежу за „традиционалним“ изговорима да то чине „због деце и унучића“. Оно ирационално у таквом начину живота је то што је ту човек због посла, а не обратно. При том, најважнију улогу игра осећање моћи и угледа коју пружа сâма чињенаица поседа (некретнина, новца и моћи). У САД је то фантазија читавог једног народа усмереног ка чисто квантитативним величинама, где ова „романтика бројева“ има посебну драж и представља неодољиву инспирацију „песницима трговине“.

* * *

Та нота хладне скромности, присутна код пионира модерног капиталистичког предузетнштва, који како каже Френклин, нема ништа од свог богатства за себе лично осим ирационалног осећаја да добро обавља свој посао, управо је оно што је предкапитлистичком човеку било несхватљиво и загонетно, тако прљаво и ниско. Да неко ради само зато да би радио и да онда једног дана легне у гроб с тешким теретом новца и имовине, чинило му се као производ искључиво перверзних нагона „свете глади за златом“ (auri sacra fames).

* * *

Капиталистички привредни поредак, захтева преданост „позиву“ зарађивања новца. У томе му више није потребна подршка било које религије, пошто сада он сâм одређује „поглед на свет“. Капитализам се еманциповао од својих старих ослонаца, јер схватање да је стицање новца највиша и једина сврха било је у потивречности с религиозним назорима многих претходних епоха.

* * *

Проблем је утврдити из каквог мисаоног круга је настала и усталила се категорија „позива“, стручног рада, сталног рада у струци, према коме се појединац осећао обавезним? Како је на крају настао начин живота једног предузимача „новог стила“ и шта је било то што му је давало етичку базу и упориште ? Шта је произвело „капиталистички дух“, који није настао само као иманација извесних утицаја реформације ? Одакле потиче онај ирационални елемент рационалног мишљења, који лежи у појму „позива“(струке) ?

* * *

„Економски рационализам“ су многи (а нарочито Зомбарт) означили као основни мотив модерне привреде. Под тим изразом су подразумевали проширење продуктивности рада на научној бази, која се више није ограничавала природно датим „органским“ ограничењима човека. Овај процес рационализације, на подручју технике и економије, несумњиво је условио и један важан део „животних идеала“ модерног грађанског друштва: нпр, рад у служби рационалног снабдевања људи материјалним добрима...

* * *

„Економски рационализам је био свесно усмерен на планирану добит, насупрот економији сељака, који је живео од данас до сутра. Развитак „капиталистичког духа“ споредна је појава у свеукупном развоју рационализма и може се извести из његовог односа према крајњим проблемима живота. „Практични рационализам“ је онај начин живота који свет свесно доводи у везу с овоземљским интересима појединачног ја и из тог угла суди о њему.

3. Лутерова концепција позива. Задатак истраживања

Капитализму је успело да доведе човека у најнепосреднију везу с његовим „позивом“. Одавање раду као „позиву“ један је о темеља наше „капиталистичке културе“. Немачки „Beruf“, енглески „colling“, холндски „beroep“, дански „kald“, шведски „kallelse“  означавао је радни задатак, испуњавање световне дужности у ограниченом подручју рада, који је Бог поставио човеку. „ Beruf “ значи обавезу трајне делатност једног човека,  која је истовремено и извор његових прихода, а резулат је поделе рада, трајни економски основ његове егзистенције. „Свако према свом позиву показује хришчанску љубав и права добра дела“(Аузбушка конфесија). „ Beruf “ је реч која се употребљава у свом чисто световном заначењу, а ипак означава вредно обављање „додељеног рада“, који као такав представља човекову „судбину“. Њоме се указивало на то да је испуњење световних дужности безусловно једини пут води ка Богу, да је само то божија воља и да су сви „позиви“ пред Богом једнаки, тј. једнако обавезни.

* * *

Паскал је био дубоко уверен да су сујета или лукавство уопште објашњење за појаву поделе рада, „цепање деловања у свету“. Каже: „Сујета је у људском срцу укорењена  тако дубоко да се и један коморџија, и један судопера, и један носач хвале и хоће да имају своје обожаваоце...“

* * *

На почетку реформација није била пријатељски расположена према капитализму. Ипак, насупрот католицизму, реформација је, постепено и све више, стављала морални акценат на световни, на добро расподељени рад и говорила о верској награди за то. Али, Лутер би, у духу есхатолошког ишчекивања свог доба, сигурно оштро одбацио сваки покушај да га доведу у везу са Френклином и његовим менталитетом. Есхатолошка ишчекивања протестаната учинила су Лутерово доба индиферентним према капитлистичком предузетништву, у суштини традиционалистима, који исчекују Други долазак Христа и придржавају се опаске, да због те околности „свако остане у свом сталежу и у световном послу у којем га је „позив“ Бога затекао и нека ради као до сада, тако да не падне браћи на терет, јер је то ионако само за још један трен“. „Врло је мало оних који живе  задовољни својом судбином... Наше је да се Богу покоравамо. Треба се, дакле, држати правила да сваки појединац остане у свом позиву и да га живи задовољан својим даром, а што се тиче других да не буде завидан“. Лутер се равнао према оваквом општем расположењу и није доспео дотле да повеже професионални рад с религиозним принципима.

* * *

Временом, како су се светски сукоби увећавали, све је више наглашаван значај професионалног рада. Што је више био уважаван, упућиван је и специјалан позив појединцима да остану у свом послу, а испуњавање световне дужности у том ограниченом подручју рада, представљао је религиозни захтев.Ово је све више истицано као посебна Божија заповест, коју им је пренело сâмо божије провиђење. Временом је професионални рад био чврсто повезан с религиозним принципима. Специјалистички „позив“ постао је „богом дани задатак“. Истовремено, тежња за световним добрима, као сврха сâмој себи, усталило се као етичка вредност.

* * *

Борба против, правно или фактички, привилегованог положаја крупних трговачких компанија у XVII веку може да се упореди с модерним (почетак XX века) ратним походом против трусова и она није, сама по себи, била израз традиционалистичког менталитета. Против ових, против „ломбарда“, против „трапезита“, против монополиста, крупних шпекуланата и банкара водили су огорчену борбу, пуританци једнако као и хугеноти. Кромвел је (1650.) после битке код Дунбара писао парламенту: “Молим, уклањајте злоупотребе свих позива, а има један који многе осиромаши да би мало њих обогатио: то није од користи општој ствари“. Али с друге стране, овај исти Кромвел, био је испуњен тим сасвим специфичним „капиталистичким начином мишљења“, гордо тврдећи да је „енглески капитал научио Ирце раду“.

* * *

Обавеза световног, свакодневног рада није постојала у средњем веку, чак ни у старом добу, каснохеленистичком. Поштовање радне обавезе и испуњавања дужности у световним позивима била је безусловно сасвим нова ствар, то схватање да је он највиши садржај моралног самопотврђивања једне особе.

* * *

Адам Смит подсећа да подела рада сваког присиљава да ради за друге и каже: “Свој ручак ми не очекујемо од благонаклоности месара, пекара или сељака, него од њиховог деловања у своју сопствену корист; ми се не ослањамо на њихову љубав према ближњем, него на њихову себичност, и не говоримо им никада о својим потребама, него стално само о њиховој користи“ (W. Оf. N 1,2).

II ПОЗИТИВНА ЕТИКА АСКЕТСКОГ ПРОТЕСТАНТИЗМА

1. Религијске основе световне аскезе

Најкарактеристичнија догма калвинизма било је учење о предестинацији. Сваки се човек после Адамовог Пада рађа грешан. Због тога је његова воља унапред без способност за добро и за било шта што собом носи спасење. Природни човек је потпуно одвојен од добра и мртав је у греху. Он није способан не само за потпуно преобраћење, него чак и да се само делимично поправи.  „Макар отишао у пакао, такав Бог никада неће изнудити моје поштовање“, био је Милтонов суд о том учењу.

* * *

Калвин је заступао став да Бог није ту због људи него су људи ту због Бога и све што се дешава има смисла једино као потврда Његове величине. Само је мањини суђено да се спасе.. Мерила „земаљске“ праведности, примењена на суверене одлуке Бога, бесмислена су и представљају повреду Божије воље, јер је само Он слободан. Само је Бог слободан и једино Он није подложан никаквом закону. Његове одлуке могу нам бити разумљиве, само утолико он нађе за сходно да нам их саопшти. Смисао наше индивидуалне судбине за нас остаје тајна, а тражити га не само да је немогуће него је и дрско. Оваквим ставом, људима је ускраћено њихово трансцедентно биће. Појединац више није био господар своје судбине. Судбина му је била додељена и на њу он није имао никаквог утицаја. Да ли ће бити спашен зависило је искључиво од Божије воље, чији су му путеви били недокучиви и недостижини. То је код људи довело до осећања огромне унутрашње усамњености.

* * *

Калвинизам је натерао човека да усамљен иде својим путем, у сусрет судбини која му је била предодређена. Ничим себи није могао помоћи, нити му је било ко други могао да помогне. Нису били од помоћи ни веза са црквом, коначно – ни сам Бог. Одбачена су сва магијска средства црквено-сакраменталног (католичког) спасења. Није остављено место за било коју врсту „празноверја“. Људима је „вере ради“ одузета нада, свака нада у могућност сопственог спасоносног деловања. Човек је доведен у потпуно подређен и пасиван положај. Све је зависило од „најавише инстанце“, од Бога и његове недокучиве Воље.

* * *

Повезана с крутим учењем о апсолутној удаљености од Бога и безврдности личне иницијативе, ова унутрашња изолација (ускраћивање човеку његовог трансцедентног бића) довела је до тога да пуританизам заузме негативан став према свим чулно-осећајним садржајима, као нечему што је за спасење бескорисно и што само изазива сентиментале илузије и подстиче сујеверје. Тако је учињен први корак да се чулност одбаци у корист трезвеног „реализма“.

* * *

То је довело до дубоког неповерења људи према ближњима, чак и према најбољем пријатељу. И Бакстер, кога Вебер назива „благим“, саветује да никоме не треба веровати и нити било шта поверавати и да само Бог треба да буде повереник. Т. Адамс каже: „Разуман човек није слеп ни у чијој ствари, али је најдалековидији у својој сопственој. Он се држи свог посла и не меша у непотребне ствари ... види лажљивост тог света и зато се никада не поверава, да од других буде далеко, као не би био оштећен њиховим ометањем!“ Бејли препоручује да се човек, сваког јутра пре него што оде међу људе, подсети да иде у дивљу шуму пуну опасности и да моли Бога да му дâ „плашт опреза и праведности“.

То осећање апсолутно преовлађује у свим аскетским деноминацијама, што је доводило до једне врсте пустињачког живота унутар света. 

* * *

Феномен поделе рада и професионалне организације друштва схватио је већ Тома Аквински и тумачио је као „директну еманацију светског божанског плана“. Ако људи припадају том космосу, то произилази из „природних разлога“ (casus naturalibus), из објективног историјског поретка, као непосредна еманација божије воље. Истрајавање појединаца у том положају и у границама које му је Бог доделио (поделом рада) представљало је „верску дужност“.

* * *

Специјализација наводно чини радника спретнијим (skill), доводи не само до квантитативног, него и до квалитативног повећања радног учинка (квалитета не производа, него радног учинка, ефикасности !) и тако служи „општем добру“, које је поистовећено с апстрактним „добром највећег броја људи“. Бакстер примећује: „Ван сталног позива, дела једног човека само су несолидни пригодан рад, и он више времена проведе у лењости него у раду.  Када га обавља као „стручни радник“,он ће свој посао завршити у реду, док се сви други налазе у вечном нереду и посао им не зна ни за место ни за време“.

* * *

По калвинистичкој етици, професионални живот човека теба да буде консеквентно аскетско испосништво, потврђивање личног стања милости у његовој свесности, која се испољава у брижљивости и методу којим се стара о својој струци.

* * *

Оно што, по пуританској етици, Бог тражи није сâм рад, него рационални рад у струци.

* * *

Промену струке пуританци нису осуђивали, уколико та промена није изведена лакомислено. Ако је учињена у складу с „општим принципом“ корисности била је оправдана, јер је учињена на богоугодан начин. Пуританци су богоугодност поистовећивали с корисношћу, а колико је нека струка уносна био је најважнији приватнопривредни  аспект, према коме су се практично равнали.

* * *

Како се често истиче, у пуританској литератури, Бог нигде није заповедио да човек више љуби ближњег свог него себе сâмог. Човек има дужност да воли себе. Па према томе, ко је способан да свој посед упоребљава сврховитије од својих ближњих, није из љубави према ближњем обавезан да им од свога било шта даје.

* * *

Већ поменути Бакстер, каже: „Ако вам Бог покаже неки пут којим би ви, би без штете за своју душу или по друге, на законит начин могли добити више ...а ви то одбијете и пођете другим путем, онда осујећујете једну од сврха свог позива, ви одбијате да будете божији пословођа (stewart) и примите његове дарове, како бисте их за њега могли употребити када он то затражи. Треба да радите и будете за Бога богати, а не за чулно уживање и грех.“

* * *

Богатство је не само морално допуштено него је оно и од Бога наређено и сумњиво је само онима који лењствују и грешно уживају ...

Оно је услов безбрижног и веселог живљења, како то – наводно – показује пример калвиниста и менонита: човек може да извлачи добит, а ипак остане побожан. Чак и нарочито висока добит, по њима, може да буде директан производ побожне честитости.

* * *

Већ је Калвин забрањивао прошење, „Давање милостиње није љубав према ближњем“ (касније, то је био и наслов једног Дефоовог списа). Пред крај XVII века, за беспослене је почео застрашујући систем „радионица“ (workhouses) (из Leonard, Early History of English poor relief, Cambrige, 1900, & H. Levy, Die Grundlagen des ökonomischen Liberalismus in der Gesch, Jena, 1912.)

* * *

Хтети бити сиромашан значи хтети бити болестан. То штети Божијој слави и за осуду је. Човек који проси није само ленштина, него је и противник љубави према ближњем. „Бог благосиља“ посао трезваног грађанског selfmademanа, као и оне свеце који су с успехом слушали Божије заповести и чију побожност, као Старозаветни бог, награђује управо у овом животу. Успех је награда за исказану врлину у рационалном раду. То је резултат одазива на позив божије провидности. Просперитет је, по калвинистичким списима,  „често награда за богоугодан живот“. Пуританизам је носио етхос рационалног грађанског пословања и рационалне организације рада. Он је од јеврејске старозаветне етике узео само оно што се у тај капиталистички оквир уклапало.

* * *

Начелно, пуританизам не гаји одвратност према забави, чак ни квекери. Једини је услов да забава служи рационалној сврси: одмору потребном за обнову физичке кондиције. Противили су се једино уколико је била средство ипољавања необузданих природних нагона. Такве забаве су, по њима, биле за апсолутну осуду. Нагонско уживање у животу, које једнако удаљава од рада у струци, као и од побожности, било је противник протестантске рационалне аскезе, свеједно да ли се ради о необузданој забави, одласку у крчму или дворану за игру.

* * *

Рад је, од Бога прописана, сврха живота. Павлинска реченица гласи: „Ко не ради не треба да једе“. Недостатак воље за радом, тумачен је као симптом изостанка Божије милости. Цицендорф, каже: „Човек не ради само да би живео, него живи да би радио и само због рада, јер ако нема ништа да ради он пати или замре“. Један симбол мормона завршава овим речима:  „Тром и лењ човек не може бити хришћанин, нити може бити спасен. Такав је одређен да буде убијен и бачен из кошнице“.

* * *

Већ је Станфорд указао на то да је данашња мушка „фризура“ иста она фризура толико исмеваних „округлоглаваца“ (rundheads) и да је једнако тако исмевана ношња пуританаца, свакако у свом основном принципу, истоветна с данашњом.

Прве пуританске предузетнике звали  су „људи у црним оделима“.

* * *

У извештају (1686. године) управника и већа железаре на Род Ајленду: „Велика сметња у погледу посла  је у томе што немамо трговаца и људи са знатном имовином“. Пуританци су били принуђени да ограниче личну потрошњу да би уштеђени капитал наново улагали. Били су штедљиви не из скромности, него из шпекулативних разлога. Црквена стега је била добродошла помоћ у стварању основа за нове инвестиције.

* * *

Скромност пуританских предузеника била је израз њихове притајене грамзивости. Постоји једна опаска из тог времена:“Холанђани  продају много, а троше мало“. У Холандији, у којој је калвинизам владао само седам (7) година (!), скромност живота у религиозно озбиљним и енормно богатим круговима, омогућила је помамну акумулацију капитала.

* * *

Упркос антипатији пуританизма према облицима феудалног начина живота, сталеж холандских „регената“ издвојио се као „сталеж“ из грађанског патрицијата градова куповином старих витешких имања (о томе код Fruina, Tien jaren uit den tachtigjarigen oorlog, 1652.). То се тумачило тиме да ови никада нису у души били озбиљно калвинистички настројени. Ноторна помама за нобилизацијом и титулама, у широким круговима холандског грађанства, у другој половини XVII века, показује надмоћ новца, који је сломио пуритански аскетски дух. Пуритански животни идеали затајили су пред „искушењима“ богатства.

* * *

Џон Вестли: „ ... где се богатство повећало, садржај религије је у истој мери опао“. Вестли, даље каже: „ ...религија ...ствара како радиност (industry) тако и штедљивост (frugality), а ове, опет, не могу да произведу ништа друго него богатство. А када се повећа богатство онда се повећавају  понос, страст и љубав према свету у свим облицима. ...расте понос, страсти за телесним и световним прохтевима и животној надмености. Тако, додуше, остаје облик религије, али дух потпуно ишчезава. ...“.

Ово место јасно показује да су они већ тада добро знали шта раде и шта угрожавају.

Бањан у „Мr. Мaney-Love“: „Човек мора бити религиозан да би се обогатио, нпр, да би привукао што већи број муштерија; при том је свеједно да ли је стварно религиозан“ (ст. 114, Таuchnitz).

* * *

Чисти верски ентизијазам, потраге за божијим царством, напуштен је у корист трезвене врлине позива, струке. Религиозно је одумирало и уступало место утилитарној световности. То је било време када је Бањановог Ходочасника, који се усамљује у духовној тежњи за царством небеским сменио Робинсон Крусо, усамљени предузетник, који се узгред бави и мисионарским радом. Превладало је начело: „створити најбоље од оба света“ („to make the best of both worlds “).

* * *

Стицање новца пратила је спокојна, фарисејски чиста савест, уколико се ово одвијало у легалној форми. Настао је и један специфични грађански етос позива. Са свешћу да је у пуној божијој милости и да га он очигледно благосиља (зато што се он, за разлику од већине, богати), грађански предузетник је могао, уколико није прелазио границе формалне коректности и ако је при том његов морални живот био беспрекоран, ... да иде за својим профитним интересом ... Будући овакав, имао је на располагању и трезвене, савесне и за рад нарочито способне раднике, којима је рад био Богом дани животни циљ. Неједнакост која је при том постојала била је сасвим специфично дело божијег провиђења, који се у овим разликама и партикуларној милости, поводио за својим, за нас тајним и недокучивим циљевима. Калвин је тврдио (што је често било цитирано) да „народ“ остаје послушан Богу само уколико истрајава у сиромаштву. Т. Адамс (Works of the Poor) каже: „ Бог дозвољава да сиромашни постоје зато што нису дорасли искушењима које богатство собом доноси. Јер, богатство често истера веру из човека“. Холанђани су (Пјер де ла Кур и др.) овај проблем „секуларизовали“ тврђењем да људи раде само оно на шта их нужда натера, што је једно од општих места капиталистичке привреде, које је постало и део теорије о „продуктивности ниских надница“.

* * *

Савестан рад, као дужност, повезан са строгом аскезом (ниским надницама), сиромашним класама је наметала црквена стега. Она је наметала модерном раднику схватање рада као позива и радиности, као његову дужности према Богу.  Истовремено је прихватала и охрабривала предузетничко схватање зараде.

Невесела бесмисленост рада била је, тумачењем о његовој богоугодности, религиозно озарена.

* * *

Пуританац је хтео да буде човек „позива“, струке, и зато и ми то морамо бити.

„Људи од сруке без духа, људи од уживања без срца; ова ништавност уображава да је достигла никада раније постигнут степен хуманости“