Притом, они који су верни (Светоотачком учењу, одлукама Васељенских сабора и Апостолским правилима) разобличавају патријархово одступништво. А „безусловно одани“, не желећи да знају било шта друго до „ко на брду 'ак и мало стоји, он више види но онај под брдом“, затискују уши да не чују аргументе и етикетирају прве као незнавене расколнике, па чак и као „црквене мајдановце“.

Покушаћемо да новонасталу црквену ситуацију и патријархова чињења оценимо искључиво с тачке гледишта очувања црквеног јединства.

Братимљење с римским папом у Хавани, који је по свим православним канонима – јеретик, потписивање са њим надасве сумњиве декларације, а затим – заједничка молитва с римокатоличким кардиналима у хаванском православном храму, - неизбежно су морали да изазову збуњеност и негодовање у Руској Православној Цркви. Барем у њеном мислећем (а не „безусловно одобравајућем“) делу, који се држи курса канонских начела Православља, Апостолских правила и одлука Васељенских сабора, који су у овом случају прекршени. А то је очигледан разлог, који може да доведе до раскола!

Откривене су апсолутно скандалозне подробности кршења принципа саборности од стране руководства РПЦ, на којој од искона наша Црква почива: по сопственом признању патријарха, чак је и Архијерејски сабор, који је монополизовао власт у РПЦ, после фактичког укидања Помесних Сабора, постао само декорација – све одлуке по питању Хаванског сусрета донела су „петорица непознатих људи“.

Предстојећи тзв. „Свеправославни сабор“ и његови отворено екуменистички документи, који су извавали негодовање низа православних свештеника и епископа широм света, неизбежно су морали довести до смутње у Цркви и до подривања њеног јединства. У неким манастирима и црквама престали су да помињу московског патријарха и сопствене аријереје који њега помињу, што већ само по себи ствара услове за поделе и расколе!

На фону разговора о „братству“ са јеретицима и вековним непријатељима Православља и Русије, смело се може прогнозирати масовна најезда римокатолика (конкретно – језуита и других тајних редова) на канонску територију РПЦ, њихово преузимање богословског образовања (што се већ посвуда и дешава), црквене штампе, даље промовисање курса „уније“, уз добро, из иностранства, исфинансиран рад са младима. И док не стигнемо да се окренемо, половина руских парохија неприметно ће постати „новоунијатске“, посвуда ће изнићи „општехришћански“ (а, у суштини, римокатолички) центри, а заједничке молитве ће „на јуриш“ створити заједничке храмове. Притом ће православне, који остану верни светоотачком учењу, прогласити за окореле у догматима „ревнитеље“ и „зилоте“, прогонећи их у катакомбе, што је, такође, својеврсни раскол!

На тај начин, СВЕ могуће последице деловања екуменистичких јерараха неминовно и без изузетка воде ка расколу у Цркви и превирању у друштву – као делу опште смутње коју су за Русију испланирали њени инострани „партнери“ (у сан се не снили!)...

А где се крију корени реформаторског покрета унутар РПЦ? Главни лобистички центар екуменизма и папизма у Русију, као што је познато, јесте Одељење за спољне црквене везе Московске патријаршије (ОВСЦ).

Занимљива је његова историја. Председник ОВСЦ-а некада је био по злу познати криптокатолик и екумениста Нокодим Ротов, који је напрасно умро у Ватикану, како што је и прорекла блажена подвижница Пелагија Рјазанска: „Липсаћеш као пас, испред ногу свога папе“, то јест на ципелама Ивана Павла Првог. Уистину, тако дубок грехопад није могао да се догоди на пустом месту, и наводи на најнегативније мисли о читавом том екуменистичком одељењу. Потоготово сада, када се на челу те -  за разматрање занимљиве организације - налази други познати паписта, који се искључиво позитивно изјашњава о „вучјем“ сабору који се припрема више од пола века – митрополит Иларион Алфејев, који је завршио Оксфордски универзитет (!!!) и који је ухваћен у тесним везама са редом „Опус Деи“, језуитима и другим глобалним структурама, заинтересованим за уништење Православља, а скупа са њим и читавог руског народа.

У прилог овоме подсећамо на чињеницу да је почетком 2015. године ухапшен Евгеније Петрин, службеник ОВСЦ-а, под оптужбом за издају и шпијунажу у корист Америке, због чега се нашао под претњом 20. годишњег одмора у нарочитим условима изолације. Занимљиво је да оптужени Петрин није имао никакав духовни чин. Може се претпоставити да су мирјанина, који је био превише знатижељан и недовољно упућен у „филозофију“ никодимовске ротовштине, просто решили да издају. У том случају, већ започета истрага треба да доведе специјалне службе до крајње интересантних резултата и процеса који ће још громогласије да одјекну.

А ево и  (погледати фотографију) двојице садашњих блиских сарадника митрополита Илариона, који га прате на скоро свим његовим путовањима у иностранство  (а можда су постављени од „власт имајућих“ да га држе под надзором) – две централне фигуре Фонда: В.С. Јакуњин и Л.М.Севастјанов. Ко су они?

Први – Вадим Сергејевич Јакуњин – је „тип код кога стоји новчаник“, оснивач је Фонда, као и председник фармацеутског концерна ОАО „ПРОТЕК“ и један од, по ФОРБС-овој листи, најбогатијих људи у Русији. Други – Леонид Михајлович Севастјанов је извршни директор Фонда. Први финансира, а други фактички врши функцију руководиоца.

А сада – пажња! Леонид Севастјанов, рођен 1979. године, одмах наког завршене богословије био је послат да студира на Григоријанском универзитету у Риму (папски Григоријански универзитет или  „римски колегијум“ је језуитски универзитет у Риму, основан 1551. године од стране оснивача језуитског реда Игњација Лојоле, који је до сада завршило 14 римских папа!), где је од 1999. до 2002. године похађао курс политичке филозофије. Иначе, он је тамо упућен са благословом... митрополита смоленског и калињинградског Кирила (!) (садашњег руског патријарха – нап. „Борба за веру“). Господин Севастјанов се затим, од 2002. до 2004. године, обучавао на Универзитету Џорџтаун у Вашингтону, најстаријем универзитету римокатоличке конгрегације на територији САД, који су, такође, основали језуити. Потом је радио као политички аналитичар у Светској банци – једној од две (поред Међународног монетарног фонда) највеће транснационалне финансијске институције, створене на основама Бретон-Вудске конференције, баштини Ротшилдових!

И управо тај господин, са чисто „језуитским“ образовањем, који је повезан с транснационалним финансијским структурама, сада управља фондом, обезбеђујући материјално покриће за екуменистичке пројекте митрополита Илариона, десне руке патријарха Кирила! Може бити да су Јакуњин и Севастјанов двојица од „петорице људи који су знали све и припремали посету“?! Узгред, да неко не би заборавио, папа Фрањо је такође језуита, врло високог ранга. Притом, на личном пријему 29.9.2011. године, митрополит Иларион је повео у Рим и папи представио своје најближе сараднике – Јакуњина и Севастјанова, који је нарочито нежно пољубио папину руку, чиме је признао папу за „главу Васељенске цркве“.

Није ли овде превише „случајности“? А ево још нешто – најјинтересантније. Ишчитавајући списак партнера Фонда Григорија Богослова, запазили смо тамо и „Фонд Бредли“ (The Lynde and Harry Bradley Foundation) – који је један он највећих фондова САД, чији је званични циљ „јачање америчког демократског капитализма и институција, принципа и вредности, које га одржавају и негују“. 

Притом, „Фонд Бредли“ је близак партнер и један од спонзора америчког „Националног фонда за подршку демократије“ (енгл. National Endowment for Democracy), који је основан (1983. године) и финансиран од стране Конгреса САД,  у циљу „промовисања демократије широм света“, и један је од главних спонзора свих „обојених револуција“ у свету, а такође и „пете колоне“ у Русији.

А сада да уденемо то све заједно: и пријатељство Кирилово с либералима, и припрему „историјске посете“ од стране језуита новцем фонда који финансира банкарска структура забрањена у Русији, специјализована за „обојене револуције“. Зар сада није свима јасно ко заправо спонзорише екуменизам у Руској Православној Цркви, сусрете с папама, учешће на „Свеправославним“ саборима и све остало?

Излаз из новонастале ситуације је следећи. Неопходно је хитно сазвати Архијерејски сабор на коме ће његови чланови осудити екуменизам као јерес, прогласити неповредивост темеља Православља и учинити, у име јединства Цркве, подвиг смирења – приношење колективног покајања СВИХ СКУПА (а не само патријарха!) за грехе: једни – због заједничких молитава с иноверцима, кршења Апостолских правила и одлука Васељенских сабора; а остали – зато што их нису спречили, чиме су постали саучесници у греху. Управо то је корак који може и мора да излечи ране, уклони раскол и врати Цркви скоро изгубљено јединство уочи предстојећих искушења за Русију.

Разуме се, притом, на крају, мора бити сазван Помесни сабор, који ће потврдити дату позицију и позвати на одлагање „Свеправославног сабора“ до узајамног прихватљивог договора свих Помесних Цркава по принципијеним питањима, или ће, у складу са православним пророчанствима, та „препрека“ бити уклоњена због њене непотребности.

И, наравно, осудивши јерес екуменизма, треба осудити и уклонити његовог главног лобисту у РПЦ - митрополита (а можда већ и кардинала, ко зна?) Илариона Алфејева.

На тај начин било би скинуто са дневног реда питање раскола у РПЦ и непомињање патријарха, васпостављено јединство и принцип саборности у организацији Цркве, задржане у њеном саставу украјинске и молдавске парохије, а паства се поново ујединила са пастирима у једном "телу Христовом". 

По материјалу са: http://enotcorp.org

Превод и приређивање: "Борба за веру"